Ratnička čast u antici: istinita vrlina ili korisni mit?

• 4Ovo se svidja korisnicima: ILGromovnik, Rocky I, lima, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 25 Sep 2025 22:49

Pozdrav svima,

Kada čitamo o antičkim ratovima često se zapitamo (bar ja to učinim): koliko su zapravo poštovali ta "časna pravila" o kojima se toliko govori?

S jedne strane imamo grandiozne priče o herojstvu, časti i ratničkim kodeksima, a s druge strane brutalne primere "sve je dozvoljeno u ratu" mentaliteta.

Čini se da je za antičke narode ponekad bilo važnije kako se pobedi nego samo pobediti - kao da je rat bio više o potvrđivanju kulturnog identiteta i društvenih vrednosti nego o goloj efikasnosti. Lendon, na primer, to posebno ističe. Ali da li je to potpuna i jedina istina?

Paradoksi koji se nameću:

Kod Grka:
Homer vs. Tukidid. Junaci koji se bore jedan na jedan vs. naredba da se pobiju svi muškarci na Melosu.

Kod Rimljana:
Poštovanje dogovora i moralni integritet vs. strategija "zaseći i spaliti" Scipiona Afrikanca.

Ono što je najzanimljivije:
Čini se da su "pravila" važila samo protiv onih koje su smatrali jednakima.
Protiv "barbara" - sve je bilo dozvoljeno

Čak i najveći heroji (Aleksandar, Cezar) lako su prelazili granice kada im je odgovaralo. Cezar je "milosrdan" prema Galima - pa ih onda prodaje u ropstvo. Aleksandar se predstavlja kao nosilac helenske civilizacije, ali koristi najbrutalnije persijske metode kada mu odgovara.

Gde su povlačili crtu?
Hanibalova zamka kod Kane - genijalna taktika ili nečasna prevara?
Lažno povlačenje - dopuštena vojna lukavost ili podli trik?
Ratovanje iz zasede - prihvatljivo ili kukavičko?

Je li ratnička čast u antici bila:
Čvrst moralni kodeks koji su većina poštovala?
Korisni mit za opravdavanje osvajačkih ratova?
Pokretljiv koncept koji se menjao zavisno od neprijatelja i situacije?

Dopuna: 27 Sep 2025 9:35

Pošto nema komentara dozvoliću sebi da dam sopstveno mišljenje o ovom pitanju pošto sam u uvodnom delu postavila neka pitanja.

Analiza primera koje sam ponudila pokazuje da je "čast" bila pokretljiv koncept koji se prilagođavao potrebama trenutka i statusu protivnika.

Atina vs. Melos (416. p.n.e.) - Pobeda realpolitike
Kontekst: Tokom Peloponeskog rata, malo ostrvo Melos pokušalo je da ostane neutralno između Atene i Sparte.
Čuveni dijalog prema Tukididovom opisu predstavlja jedan od najciničnijih trenutaka u diplomatskoj istoriji:
Meloščani: "Pozivamo se na pravdu i božanske zakone"
Atinjani: "Jaki nameću, a slabi prihvataju. Pravo postoji samo među jednakima po snazi"
Ishod:
Svi odrasli muškarci pogubljeni a žene i deca prodati u ropstvo.
Grad potpuno uništen i ponovo naseljen atinskim kolonistima.
Paradoks: Atinjani, nosioci demokratije i filozofije, postupili su gore od varvara koje su prezirali. Ovo nije bilo rutinsko ratno nasilje, već hladnokrvno eliminisanje cele jedne zajednice.

Fides vs. totalno uništenje
Rimljani su se ponosili svojom fides (vernošću reči) i disciplinom, ali kada je trebalo eliminisati egzistencijalnu pretnju, moralnost je ustupala mesto pragmatizmu.
Scipion Afrikanac i uništenje Kartagine (146. p.n.e.)
Kontekst: Treći punski rat - Rim je odlučio da eliminiše svog najvećeg rivala zauvek:
3 godine opsade - grad od približno 300.000 stanovnika sveden na gladovanje.
6 dana uličnih borbi - Kartaginjani se bore do poslednjeg čoveka.
Sistematsko rušenje - grad razoren do temelja, zemlja zasuta solju
50.000 preživelih prodano u ropstvo
Ironija: Rimljani, koji su se ponosili svojim poštovanjem dogovora (fides), prekršili su obećanje dato Kartagini. Scipion je, prema Polibiju, plakao gledajući ruševine - možda od žaljenja, možda shvatajući da je učestvovao u činu koji će se ponavljati kroz vekove (mada ja iskreno sumnjam u ovaj Polibijev podatak).

Aleksandar Veliki: Helenski civilizator ili pragmatični tiranin?
Javni imidž: Aleksandar se predstavljao kao nosilac helenske civilizacije protiv "varvarske" Persije, naslednik Ahila koji će osloboditi grčke gradove.
Složena stvarnost:
U Maloj Aziji (334-333. p.n.e.):
Oslobađa grčke gradove od persijske vlasti
Poštuje hramove i lokalne običaje
Predstavlja se kao zaštitnik helenstva
Ali...
U Persepolisu (330. p.n.e.):
Pali carsku palatu iz "osvete za spaljivanje Atine"
Vrši sistematski pokolj persijske elite
Krade blago vredno više od 120.000 talenata (oko 80 - 100 milijardi dolara prema današnjoj kupovnoj moći)
Opsada Tira (332. p.n.e.):
Posle 7-mesečne opsade koja je koštala hiljade života 8.000 branilaca pogubljeno a 30.000 civila prodato u ropstvo.
Na persijskom dvoru:
Pokušava da uvede proskinezu (poklonjenje do zemlje)
Usvaja persijske dvorske ceremonije
Ženi se persijskim princezama

Cezarova "clementia": Milosrđe kao politički instrument
Julije Cezar vs. Gali - "Civilizacija" kao opravdanje. Cezar je stvorio koncept clementia Caesaris - milost kao dokaz civilizovanosti i veličine.
Kako se to ostvaruje u Galiji (58-50. p.n.e.):
"Podeli pa vladaj":
Iskorišćava plemenske rivalitete
Nagrađuje kolaboratore, bezobzirno kažnjava neposlušne
Selektivno "milosrđe":
Clementia samo prema korisnim saveznicima
Vercingentoriks poštovan kao hrabar vojnik - ali ipak doveden u Rim da bude pogubljen
Genocidna strategija:
Uništenje 2/3 helvetskog plemena
Prodaja oko 1 miliona Gala u ropstvo
Sistematsko uništavanje galskih utvrđenja
_____________________________________________

Obrazac koji se nameće je sledeći (bar kako ga ja vidim)
1. Dvostruki standard:
Pravila važe samo među "jednakima"
Grk prema Grku - homerovska čast
Rimljanin prema Rimljaninu - fides i dignitas

2. Civilizovani prema moralno "nižim" - sve je dozvoljeno
Protiv "necvilizovanih" naroda primenjuju se druga pravila.
Nisu sposobni da razumeju čast, prema tome ne zaslužuju je, a njihovo uništenje je služba civilizaciji

3. Egzistencijalne krize suspenduju moral:
Kada je u pitanju opstanak - čast postaje luksuz
Atina tokom Peloponeskog rata
Rim u sukobima sa Kartaginom
Aleksandar na neprijateljskoj teritoriji

Na osnovu svega navedenog mogu da kažem da ratnička čast u antici nije bila univerzalni moralni kodeks koji se primenjuje na sve jednako.
Prazna propaganda bez stvarnog uticaja bila je instrument koji je:
- Definisao civilizacijski identitet - razlikovao "nas" od "njih"
- Legitimizovao osvajačke ratove - dao im moralno opravdanje
- Regulisao ponašanje - ali samo u okviru određene hijerarhije
- Opravdavao brutalnost - prema onima koji su bili van te hijerarhije

Ključno pitanje nije da li su antički narodi bili licemerni - oni su iskreno verovali u svoju civilizacijsku superiornost. Problem je što su iz te superiornosti izvukli zaključak da njihovi moralni standardi ne moraju da se primenjuju na one koji te standarde "ne mogu da razumeju".
Ovaj obrazac se ponavlja kroz istoriju - od krstaških ratova preko kolonijalnih osvajanja do savremenih "humanitarnih intervencija". Ratna čast uvek je bila relativan i pokretljiv koncept, a antika nam pruža jasan uvid u tu dinamiku.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Scipion je, prema Polibiju, plakao gledajući ruševine - možda od žaljenja, možda shvatajući da je učestvovao u činu koji će se ponavljati kroz vekove (mada ja iskreno sumnjam u ovaj Polibijev podatak)
Koliko se sećam plakako je nad ljudskom sudbinom i carstvima sluteći da jednog dana Rim možda čeka isto? Dakle, razmišljao o svojoj kući, što meni deluje potpuno moguće.

• 1Ovo se svidja korisniku: bojank
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ stegonosa

U pravu si, davno je bilo kada sam čitala Polibija i pogrešno sam upamtila. Proverila sam - tvoje pamćenje je bolje nego moje. Scipion nije plakao zbog Kartaginjana niti zbog njihove patnje, niti je razmišljao o tome da se ovakvi događaji stalno ponavljaju kroz vekove. Plakao je jer je u pepelu Kartagine prepoznao i moguću sudbinu Rima – da će se možda jednog dana isto desiti i njegovom gradu.

To mi se čini još zanimljivijim: umesto sažaljenja prema poraženima, on pokazuje hladnu svest da nijedna moć nije večna.