Zaboravljene srpske vojvode

1

Zaboravljene srpske vojvode

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

Заборављене српске војводе
Аутор пише: Мр Симо Живковић
Friday, 12 February 2010


Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: " "Сакупи се једна чета мала"... је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке.Титоизам замењује реч "четник" бугарском речју "комита". Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети,
окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели. У четничко-партизанске међусобице у Другом светском рату нећемо улазити, јер српске међусобице бацамо кроз прозор


Јован Стојковић, војвода Бабунски:
Борба за десну обалу Вардара
Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богфословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугар-ских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски чет-ници су исто тако били велики јунаци). Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште поми-рење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабу-нског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Бал-кански рат од Куманова до Би-тоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска вој-на одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.


Бирчанин-Трифуновић Илија: Рана на сивој стени
Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.
Убиство Смаил-аге Ченгића 1840, на Мљетичку (Дробњак)
Ово је највећи успех херцеговачких четника. Породица Ченгић је владала Гацком, Пивом и Дробњаком, крајем 18. и почетком 19. века. Сма-ил-ага је био јунак и у борби на Граховцу 1836. предводио је турску коњицу. Ту су исечени Граховљани и Староцрно-горци у Челинском пото-ку. Турци су посекли 70 српских глава, између осталих, рођеног брата владике Рада, Јока или Јована и још неколико Петровића. Ова победа је још више разнела Смаил-агину славу, али његова самртна година је 1840. када је дошао у Дробњак да купи харач. Пре тога дробњачки прваци, њих 12, на тајном састанку у манастиру Подмалинском, по једнима, или у кули Чупића на Добријем Селима, по другима, договорили су се да га убију. Ово су саопштили Цетињу у писму Његошу које је понео Мушо Церовић. Исто тако Дробњаци су позвали у помоћ Морачане. Владика Раде се обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. Владика Раде је тражио од морачког првака, војводе Мине Радовића да помогне Дробњацима да смакну Ченгића.
Ченгић је кренуо са 500 људи из Липика у Дробњаке. Војска му је била углавном на коњима и имао је нешто слуга поред себе. Успут је чинио уобичајена насиља, док су Дробњаци гледали да га намаме близу Мљетичка где су живели њихови ускоци и где су били Морачани. Ченгић је пристао да дође на Мљетичак у пратњи ондашњих чувених турских јунака: Ахмета Баука, Елеза Ђечевића и Оџа Мушовића из Никшића, који је тада био турска варош. А од Дробњака, ту су били кнез Хамза, војвода Шујо Караџић и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завереника, отишао је да скупи ускоке и Морачане. Ченгић се бојао Дробњака, па је са Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, људима којима је веровао, одређивао страже. Око шатора била су три Србина, одличне нишанджије, са наређењем да убију Ченгића чим се појави Новица Церовић са уско-цима и Морачанима. Напад је почео у један сат после поноћи 23. септембра по старом календару. Турци уплашени, а Ченгић је викао тражећи коња: "Брњаша ми!" Пао је погођен из пушке, Дробњаци и Морачани су посекли Турке - 81 турску главу. Турске главе су однесене у Тушину и Морачу, а Ченгићеву главу од-нели су на Цетиње владици Мирко Алексић, Новица Церо-вић и још неколико ускока. Догађај је опеван у српским песмама.
Ченгић је био среднјег раста, широких прсију и леђа, црвен у лицу и пегав. Имао је црвену косу и браду коју је округло шишао, оштар поглед и, што је чудно за Турчина, само једну жену и са њом седморицу синова од којих су најзнатнији Мехмед-бег и Дервиш-бег или Дед-ага, касније паша. Његош је писао да је Смаил-ага имао већи ауторитет у тим крајевима од свих других паша и везира.


Лука Ћеловић - четнички финансијер
Рођен је 1854. године у Требињу. Учио је нешто мало школе у Требињу, Бањалуци и Брчком. Дошао је у Београд са 18 година где је шегртовао и учио се раду и стицању. Вратио се у родну Херцеговину 1875. да би учествовао у тамошњем устанку против Турака. Идуће године учествовао је у Српско-турском рату, а после ратовања окренуо се трговини и стицању. Једва писмен и самоук, он је од Београдске Задруге, направио банку и предузеће првога реда. По нечему је личио на Цинцарина, шкрт према себи, није жалио новац за српске националне циљеве. Његовим новцем слати су четници из Србије у Македонију. Бугари су то приметили и осудили га на смрт, али атентатори нису успели да се пробију до Београда.
Године 1903, заједно са др Милорадом Гођевцем и генералом Јованом Атанацковићем, формирао је средишњи четнички одбор за ослобађање Старе Србије и Македоније од Турака. Сам др Гођевац признаје да од целог овог посла не би било ништа, да Лука Ћеловић није давао годишње за опремање чета 40 до 50 хиљада динара. (Сетимо се да је тадашњи српски динар имао златну подлогу, а колико је динар био скуп сведочи индиректно и Стеван Сремац, који на једном месту бележи да је за ноћну седељку елите српских писаца у београдској кафани "Дарданели" било довољно 30 динара).
Ћеловић је оставио иза себе српском народу, односно Универзитету 50 милиона динара и дивну палату у центру Београда.

Јован Долгач - хапшен од својих, убијен од Бугара
Извори га описују као побуњеног роба који је своју мржњу према Турцима пренео на све муслимане. У четнике је отишао са преко 45 година. Једино је слушао војводу Глигора Соко-ловића. "Он је био једини ауторитет пред којим се Стрико Долгач клањао." Када је почео Први балкански рат у четнике се јавио један Србомуслиман из Босне. То Доглачу никако није улазило у главу, да неко буде муслиман и Србин. Наваљивао је да убије овог младића, који је за њега био Турчин. Због овог и сличних поступака и поред великих заслуга, хапшен је од наших власти. Убили су га бугарски четници у јесен 1915. у родном селу Долгајец. (Кичево)

Џервинац - Михаило Ристић, мајор и вођа четничких чета
Значајан је због тога што је у мајској завери против последнјег Обреновића, Александра, лично убио из пиштоља, краља и краљицу Драгу. Умро је 1915. у Африци близу Бизерте. Корени из једног села близу Сврљига.
Јован Грковић - Гапон: монах с пушком
Рођен је у Призрену. Завршио је живот у 33. години у Куманову. Необичан живот за једног четника: Учио је призренску богословију, замонашио се, отишао у Хиландар где се сукобио са грчким и бугарским калуђерима и није могао да остане у Светој Гори. Једва се вратио у родни крај и постао четник што је био до своје смрти. Погинуо је у борби пред Кумановом 1912. Добио је име Гапон по једном контроверзном руском политичару са почетка овога века.
Гарда Спаса, четнички војвода из једног села близу Прилепа.Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

Милорад Гођевац, лекар и четнички идеолог
Рођен је у Ваљеву, гимназију је завршио у Београду а медицину у Бечу. Службовао је у Књажевцу и Београду. Дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима и видео да им нема спаса, већ да крену оним путем којим су Бугари раније пошли: слање чета у Македонију. Већ 1904. пошла је прва чета из Београда под вођством војводе Анђелка. Из-гинула је. То је изазвало ми-ротворску буну у Београду. Бео-градска штампа је напала доктора Гођевца и другове да шаљу људе на кланицу, али пошто је живот под Турцима био несносан, четнички покрет је те ис-те године, стао на ноге и чете за четом су ишле у Стару Србију и Македонију. Уистину бити четник тада, значило је потписати сопствену умрлицу, јер није било лако пробити турско-албанско-бугарски етнички сендвич мржње.

Дамњан Грујев, бугарски четник, један од оснивача ВМРО-а
Рођен је у Смиљеву близу Битоља. Као дечак дошао је у Београд на школовање. Био је питомац Друштва Свети Сава где је лепо примљен. Пера Тодоровић, власник Малих Новина дао је својој штампарији име "Смиљево" по родном селу овог конвертита, који је од србофила постао србождер. Дамњан Грујев је у Београду, пао под утицај бугарске тајне пропаганде и одвучен у Софију. Тамо је учио нешто учитељске школе. Као бугарски четник сукобио се са српском четом поречког војводе Мицка Крстића. Чета Дамњана Грујева била је разбијена, он је заробљен и по четничком оби-чају војвода Мицко требало је да га стави под нож, али му је пош-тедео живот под условом да ви-ше не долази у Западну Ма-кедонију и да не напада Србе. Грујев се вратио у Бугарску и реч донекле држао до 1906, када је ишао у инспекцију и ревизију бугарских чета. Турци су му ушли у траг и убили га са два четника који су га пратили. Грујев је погинуо млад са 35 година.

Боривоје Јовановић - Бојвода Брана: Смрт у пламену
Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, m



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-
Боривоје Јовановић - Бојвода Брана: Смрт у пламену
Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.
Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод ру-шевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Вој-вода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

Илија Јовановић, војвода Пчињски: Шеф четничког штаба
И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

Довезенски, Јован Станојковић: Војвода над војводама
Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богос-ловско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауто-ритет. Њега су слушале све чет-ничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Он је име сам по себи.

Љубомир Јовановић - Чупа,
уредник четничког листа "Пијемонт"
Рођен је близу Ужица 1877. Умро је од рана у Балканском рату 1913, у Скопљу.
Основну школу је завршио у родном крају, а гимназију у Београду, послужујући и мучећи се. Уписао је права и већ на почетку студија стао је у ред најборбенијих омладинаца. Оптужен као вођа мартовских великосрпских демонстрација морао је да побегне из Србије. Пребегао је чамцем ноћу за Земун а одатле у Беч. Вратио се после мајског преврата. Затим је отишао у чету Бацете Рујанца. Био је у штабу. Учествовао је у више борби, а после Бацетине смрти наставио је студије и завршио права у Београду. Затим је боравио у иностранству а када је покренут "Пијемонт", као члан удружења "Уједињење или Смрт", постао је директор листа. Када је почео рат оставио је редакцију и отишао на фронт. Рањен у колено, заразио се у болници колером и умро. Сахрањен је у Скопљу, али је касније тај део гробља преоран. Тако да се не зна његов гроб.

Стеван Каћански - Владислав, национални песнички идеолог
Једини је од поменутих личности доживео старост. Живео је 70 лета. Рођен је у Србобрану, у Бачкој, а погребен у Београду. Назван је Стари Бард. Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Сегедину а права и Загребу. Студије је прекинуо 1848. када су Мађари ударили на Србе у Војводини. Већ тада се прославио патриотском песмом "Ноћница". Касније је завршио права, преселио се у Србију, био је професор и уређивао новине. Последнјих 12 година живота по занимању је био Србин.
Многе његове песме постале су незваничне српске химне. Као што су: "Хеј трубачу, с бојне Дрине", "Са Авале ор'о кликће", "Краов Лаз", "На Србобрану", "Где је српска Војводина", "Ој облаци мутна ока"...

Комите: Гаврило Принцип је био очајан кад су му рекли да не може у четнике
Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић - Ћела.

Мицко Крстић, четнички војвода:
Робијао 17 година, помиловање одбио речима - ја нисам Бугарин
Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: "Ја нисам Бугарин". После две и по године је помилован - али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку - гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.
Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода.

Лазар Кујунджић, четнички војвода:
Умро пуцајући и певајући, издао га Шиптар који му је дао бесу
Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.
Између два светска рата Лазар Кујунджић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је "Лазарево Васкрсење"; а Милосав Јелић, Мајка Кујунджића"...

Раде Малобабић: ж
Стрељан са пуковником Аписом
Србин из Хрватске, из једног села поред Топуског. Био је трговац, агент осигуравајућег друштва, суђен је са 53 српска првака у Загребу, почетком овог века као "великосрпски националиста" и човек који има тајне везе са Београдом.
Када је Аустрија напала Србију 1914. Малобабић је илегално прешао у Србију, где није примљен широких руку јер се сумњало да је аустријски ухода. Био је затворен у Нишу годину дана, али га је 1915. извукао из затвора пуковник Апис и повео са собом. Био је на Солунском фронту до 1916. и поново ухапшен под оптужбом да је хтео да убије престолонаследника Александра. Осуђен је на смрт са Аписом и стрељан 1917. године.

Цене Марковић, четнички војвода:
Бугари му запалили и кућу и село
Рођен је у околи Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

Миша Алексић Маринко: Четовао са војводом Танкосићем
Рођен је у рашком делу Старе Србије. Побегао у ондашњу Србију, у Куршумлију. Завршио је подофицирску школу. Четовао је од 1905, а 1908. је спремао чете за Босну заједно са војводом Танкосићем. Био је велики јунак у свим ратовима од 1912-1918. Умро је од исцрпљености у Банату, у тадашњем Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину.

Доксим Михаиловић, четнички војвода:
Смрт на Куманову
Рођен је у околини Тетова. Богословснко-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и приикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.

-nastaviće se-



offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

-nastavak-
Пеко Павловић, војвода четнички:
Напустио Црну Гору због сукоба са Вукотићем
Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.

Коста Миловановић - Пећанац,
познати четнички војвода: Вођа Топличког устанка
Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетин-цом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 - 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали "ић" из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила "Аз см Булгарин", почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.
После слома устанка одржао се крстарећиКопаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санджаку.

Војин Поповић - Војвода Вук:
Мислио је да га метак не бије
Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Саватије Милићевић Милошевић:
Спреман за атентатора
Право презиме Милићевић Милошевић али је познат као Саватије. Потиче из Студенице. Био је преке нарави. Оптужен је да је убио среског начелника и побегао је у Арнаутлук (Косово). Нашао је уточиште код арнаутског првака Мула Зеке. У Србију му није било повратка за време Обреновића, па је опозиција смислила да Александра Обреновића и Драгу Машин убије Саватије. Да тајно дође из Земуна у Београд, ускочи у кола краљевског пара и убије их. Саватије није знао за страх и био је спреман за ово, али завереници су у међувремену убили краља и краљицу. Саватију су била отворена врата Србије. Био је на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунджићем и друговима. Издао их је Арнаут који им је обећао гостопримство.
Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Мла-дотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окре-нули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

Војислав Танкосић:
Аписов повереник и агент, из гроба ископан
Пореклом је из Тамнаве близу Ваљева. Завршио је шест разреда гимназије и војну академију. Још од ране младости показивао је високу националну свест и стекао поверење доктора Гођевца и других четничких првака и, као тајни агент, отишао прерушен у Македонију, да проучи терен и људе за будуће летничке акције. Као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија. Са војводом Саватијем био је у чувеној Челопечкој бици. Њему су се обраћали Младобосанци, Гаврило Принцип и другови и он им је дао оружје за њихове акције. Извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника. Једанпут су прелазили преко Савског моста и кад им је наредио да скоче сви су скочили.
Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда. Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, јер су четници Воје Танкосића и Јована Бабунског, спречили да већ прве ноћи рата Београд падне у аустријске руке. Затим се борио на Дрини. Његов одред се повлачио последнји као заштитница пред Аустријанцима и Немцима и ту негде код Великог Поповића је смртно рањен. Живео је још два дана. Умро је у Трстенику. Када су Аустријанци освојили овај град ископали су га из гроба да се увере да је заиста мртав, а хрватски, мађарски, бугарски и аустријски листови пуни среће доносили су на првим странама слике мртвог Танкосића извађеног из гроба. Поново је сахрањен и тамо лежао до 1923. када су га мајка и другови пренели у Београд и са највећим почастима сахранили на Новом гробљу.

Василије Трбић: Најстрожи четнички четовођа
Србин из Славоније из Бијелог Брда код Даља. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки грчки калуђери и он је морао да бежи из Свете Горе. Напустио је монаштво и одао се четништву. Учествовао је у свим главним четничким биткама. Необично строг и прек, суров чак и за четничке појмове и у томе подсећа на Павла Ђуришића. У Трбићевој чети била је гвоздена дисциплина. Године 1906. пуцао је у једног четника, свог побратима и тешко га ранио, али су ипак остали најбољи пријатељи. За време Првог светског рата авионом се спуштао у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима. После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Коста Војиновић, четнички војвода:
Самоубиство последнјим метком Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску раднју у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је старином. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9/10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са пет другова. Ту су их Бугари опколили али нису смали да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви четници су погинули а Коста Војиновић је последнји метак оставио за себе. Пре смрти написао је и писао у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. Тако се и догодило, а после Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.

Српска западна Македонија

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи.

На челу си биле војводе. Дисциплина крута - непокорност и неверство значило је смрт.
Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром - калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага.
У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чи-стили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево. Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.
Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанским етничких острва била српска земља.


2 јун 2010. годиен власотинце Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

offline
  • Pridružio: 03 Mar 2010
  • Poruke: 186

Dopuna
Некако ми се чини да све наше Војводе из тога времена-Четници(1915-1918.г.) због "идеолошког" поимања са Четницима(19141-1945.г)-чији значај и улога немају никакв значај; остали су у заборав.
Мислим да у сваком месту Југа Србије је време да се историски обележе ти славни датуми и њихова улога у борби за национално ослобоиђење и од бугарског окупатора и Турака у првом светском рату , балканским ратовима, kao и бунама и устанцима противу Турака.

Ред је да се поред путева направе Спомен-чесме са њиховим именима, а у парковима направе њихове бисте и школе и културно историске институције и улице у градовима, носе њихова имена и презимена.
Несмемо да ѕаборавимо њихове жртве за нашу слободу и наш национални дентитет и очувања нашег српског језика, обичаја и традиције националног обележја српства.
Прво требва кренути са нашим чуве4ним српским јунаком и Војводом на Југу Србије Костом Пећанцем-једним од покретача Топличког устанка 1917. године противу бугарске окупације на ПОДРУЧЈУ TОПЛИЦЕ, ЛЕСКОВЦА И ВЛАСОТИНЦА.
2 јун 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

offline
  • Pridružio: 13 Feb 2009
  • Poruke: 300
  • Gde živiš: Nis

podrzavam predlog

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1702

Moram da napomenem ....daleko od toga da su zaboravljeni,,,samo retko ko je smeo da daje komentare !!

offline
  • Pridružio: 23 Maj 2012
  • Poruke: 6

Ima li šta napisano o Vojvodi Živku Gvozdiću iz Vučitrna.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11221

Randjel Andjelković ::Ima li šta napisano o Vojvodi Živku Gvozdiću iz Vučitrna.
Поздрав,
имате опцију претраге на форуму. Пробао сам да нађем да ли се помиње на форуму, али нема.

offline
  • Pridružio: 06 Feb 2010
  • Poruke: 2400

Napisano: 21 Nov 2016 14:02

Војвода Дуле

http://borbazaveru.info/content/view/3857/33/

Dopuna: 23 Nov 2016 11:07

Ђорђе Ристић (Пећ, 6. август 1881 — Ниш, 27. јануар 1911), звани Скопљанче, је био српски четнички војвода, који је четовао по Старој Србији и Маћедонији. Због показане храбрости већ 1905. је стекао звање војводе. Учествовао је у биткама на Гуглину, Петралици и Челопеку 1905. године. Његов рејон је била кумановска околина где се често сукобљавао са бугарским војводом Крстом Коњушким. Умро је од последица дуготрајног четовања, и нарушеног организма услед дугог живљења на отвореном под лошим временским условима.

Крста Ковачевић Трговишки (Трговиште, 1877 — Прешево, 30. јануар 1948), познат и као Крста Прешевски, је био српски четнички војвода у Старој Србији у време борби за Маћедонију почетком 20. века. У родном селу бавио се ковачким занатом све до 1900. када је убио турског војника због насиља над његовим малим братом Спиром. Од 1904. је српски војвода и кроз његову чету као кроз школу пролазе Војислав Танкосић и Војин Поповић Вук. Након младотурске револуције живи мирно у Прешеву све до 1909. када Турци покушавају да га убију, што је благовремено открио и одметнуо се у шуму. У Првом балканском рату учествује као војвода у четничком одреду војводе Војина Поповића Вука у Кумановској бици, бици на Мукосу, и на Бакарном Гумну. У Првом светском рату учествује са шесторицом браће. Самостално преводи чету преко Албаније 1915-1916. Учествује у пробоју Солунског фронта. Од 1924. води чету која гони комите Ванча Михаилова и албанских качака. За време окупације 1941-1944, живи скривено у Лесковцу. Умро је 1948. у Прешеву.

КОМИТСКА ПЕСМА

Соко птица лети горе,
Зраком високо,
Под њом, доле, тамна гора,
Бујна, зелена.

Соко птица тихо збори
Гори зеленој:

Ој, ти горо, зелен-горо,
Горо мирисна,
Чули ноћас, кад у теби
Оро заигра?

Три су чете ноћас стигле,
Чете комитске,
У врх, горе, на висини,
Барјак развиле.

Око њега бујном снагом
Оро повеле;
А из грла, мушка грла,
Песма забруја.

Ој, ти горо, зелен-горо,
Горо мирисна,
Чу ли ноћас, кад у теби
Оро заигра?

Чу ли песму, бујну песму,
Мушку, јуначку,
Знашли, горо, разабра ли,
Који беху то?

Зелен-гора тихо збори
Птици соколу:

Ој, соколе, сив-соколе,
Птицо јуначка,
Све сам вид'ла, све сам чула,
Слушај, који су:

Прва чета, што се спусти
Озго, с' Козјака –
То је чета, дивна чета,
Ђорђа Скопљанца:

Друга чета, што пристиже
Оздо, из Пчиње –
То је чета, снажна чета,
Довезенскога:

Трећа чета, што се прибра
Отуд с Прешева –
Њу предводи главом сами:
Крста Војвода.

На свима је, сив-соколе,
Дивна опрема;
У свакога, птицо моја,
Спрема убојна.

Коло води млад Скопљанче
Хитро, момачки,
До њега су млади момци,
Момци Вардарци.

Узаврела крв јуначка,
Игра снага сва;
Прибрали се, да учине
Борбу последњу.

Јер с Мораве данас, веле,
Креће Србија,
Мој соколе, сив-соколе,
Мајка Србија!

Махни јаче, прни небом,
Пусти широм глас –
Мој соколе, птицо моја,
Иде слобода!

online
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 2050
  • Gde živiš: BG

Miroslav Mladenovic ::-nastavak-
Пеко Павловић, војвода четнички:
Напустио Црну Гору због сукоба са Вукотићем
Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

Срећом, остало је само на идеји!
Наишао сам на још пар места помен о покушају свргавања Милана, а довођења Петра Карађорђевића на престо.
По пропасти Тимочке буне, као и другог Кривошијског устанка, замишљен је упад из Бугарске ударне групе састављене веђином од Кривошијана, емиграната. Са Пеком, комЕндантом "јајоша" су се знали бар из Херцеговине, где су такође улетели да помогну браћи али и покрпе сопствену сиротињу. Кад год је Црна Гора била у неком рату, осетно би се смањило присуство мушке популације по Кривошијама, а број се нормализовао по престанку сукоба. Истина, неки су нестали, неки видали ране, а пјаца рисанска имала неуобичајено велик прилив "секонд хенд" робе. Грахово, Граховац, Вучји До... Махом као центар у војсци великог војводе Мирка Петровића, оца Николина.
Дакле, у игри је (највероватније) био и Никола, који би тако зета поставио на престо у Београду, а из своје државе склонио Кривошијане, који су били трн у оку прије и комшинице Аустрије.
Није му било мрско да сваки покрет у околини донесе и њему неку вајду. Црногорски добровољци у Херцеговини су узгред требали да пораде на присаједињењу (сетите се филма "Невесињска пушка"!), као и колеге им из Србије.
И оба наша устанка је подржавао, речју и делом, али је после оног 1882. глумио Пилата, прао руке...
Наводно је позвао избегле кривошијске главаре, па их изрезилио на пасја кола као незахвалнике који дигоше руку (добро, држали су у њој и неку гвожђурију!) на свог Суверена, Цара и Краља Фрању! Збунио их је, на моменат, окретањем за 180 степени, али су га знали. Иза завесе је читаву шараду посматрао бечки дипломатски тим, вероватно и неки предак малог им Кратког! Wink

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 718 korisnika na forumu :: 32 registrovanih, 5 sakrivenih i 681 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1799 - dana 19 Sep 2019 18:42

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, A.R.Chafee.Jr., aramis s, Bane san, bieffe, Detective, Dorcolac, dozorni, Drug pukovnik, gagidjuric, goxin, joca83, lacko, Lošmi, messerschmitt, Milan A. Nikolic, Milan Kosić, Mixelotti, Mlav, Nomenklatura, pein, royst33, S-lash, Shomy, Skijavoneska, slonic_tonic, Snorks, trajkoni018, Vlada1389, vlvl, Voja1978, wizzardone