Moskito u jugoslovenskom naoružanju

• 3Ovo se svidja korisnicima: McRule, shmele, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Autor teksta Bojan Dimitrijević
tekst objavljen u časopisu Naša Krila 2001.god, postavljen na forumu uz odobrenje autora



Moskito u jugoslovenskom naoružanju 1951 - 1963


Poboljšanje odnosa sa zemljama "zapadne demokratije", pre svega Sjedinjenim Američkim Državama i Velikom Britanijom, omogućilo je Jugoslaviji da obnovi snabdevanje oružanih snaga različitom tehnikom. Posebno obimna nabavka očekivala se za opremanje Jugoslovenskog Ratnog Vazduhoplovstva (JRV). Predstavnici vazduhoplovno-tehničke uprave JRV boravili su 1951. godine u Velikoj Britaniji radi konkretnih pregovora oko nabavka aviona. Tada je postignut dogovor o isporuci većeg broja aviona de Hevilend Moskito (de Havilland Moskito - komarac). Isporuke su trebale da uđu u okvir MDAP sistema zapadne vojne pomoći (MDAP - Mutual Defence Aid Programme - program za zajedničku odbranu) u koji je Jugoslavija uključena potpisom pakta o vojnoj saradnji (Military Assistance Pact) 14. novembra 1951. godine u Beogradu. Moskitosi su počeli da pristižu u Jugoslaviju, čak i pre zvaničnog otpočinjanja isporuka tehnike kroz sistem MDAP.


Moskito Mk. 6 na stajanci VOC-a 1958. godine

Obuka
U Veliku Britaniju upućena je grupa jugoslovenskih vazduhoplovaca koja je trebala da izvrši preobuku na tip Moskito. Šef pilotske grupe bio je kapetan I klase Nikola Žutić, a uz njega su bili bivši piloti 352. jugoslovenskog skvadrona RAF (RAF No.352 (Yugoslav) Squadron) Husein Okanović i Mehmed Alija Lošić. Njima se docnije pridružuju i druga dva pilota. Pilotsku grupu pratila je grupa tehničara koja je posebno došla u Britaniju. Piloti su prvo prošli "duplu" obuku na lakim dvomotornim avionima Anson (Avro Anson) i Oksford (Airspeed A.S.10 Oxford), kao i na trenažnoj verziji samog Moskita T Mk.3 (Trainer Mk. III - trenažni). Ubrzo zatim prešli su na borbeni tip FB Mk. 6 (Fighter Bomber Mk. VI - lovac bombarder). Isporuke aviona verzije NF Mk. 38 (Night Fighter Mk. 38 - noćni lovac), FB Mk. 6 i T Mk. 3 započele su 21. oktobra 1951. Britanski piloti su ti koji su preleteli prve Moskitose za JRV.
Na pančevačkom aerodromu, u okviru 103. izviđačkog puka, koji je prvi primio ove avione, obučavani su i letači i drugo osoblje iz ostalih jedinica koje su trebale da dobiju Moskito. Obu obuku vršili su jugoslovenski instruktori sa prethodno završenom obukom u Velikoj Britaniji. Program je obuhvatao, pored elemenata tehnike pilotiranja, još obuku u gađanju i bombardovanju (GRB) i trajao je oko tri meseca. Nešto ranije, tokom 1951. godine nabavljeni su iz Norveške već pomenuti laki dvomotorni avioni Oksford i Anson koji su iskorišćeni za početnu fazu obuke. Noćno letenje nije bilo dozvoljeno u borbenim jedinicama JRV, sem kod jedinica sa avionima Moskito. Međutim sa obukom u noćnom letenju na ovom tipu nije se počinjalo dok piloti nisu naleteli bar 40 - 50 sati letenja po danu. Nastavnici-piloti, koji su bili na obuci u Britaniji vršili su aktivno svoj zadatak obuke. Pojedini su imali čak i oko 300 letova mesečno pri ovoj obuci, prvo 103. puka, a zatim i ostalih pukova. U obuci su korišćeni avioni Anson i Oksford, prevashodno za pilote koji su dotad leteli na jednomotornim avionima da bi stekli naviku na dvomotorce. Obuka je unekoliko bila otežana zbog malog broja raspoloživih aviona verzije T Mk. 3. Naime, kako ih je bilo svega nekoliko, pazilo se na mogućnost udesa i uštećenja zbog početničkih grešaka, a kako su to bili jedini raspoloživi T Mk. 3 pazilo se i na resurs zbog daljih preobuka.

U stroju JRV-a
Moskito, kao u isto vreme nabavljeni Ripablik F-47D Tanderbolt (Republic F-47D Thunderbolt), zamenjuju zastarelu sovjetsku tehniku : prvi bombardere Petljakov Pe-2, a drugi čitavu gamu ostalih tipova. Uvođenjem ovih aviona stvoreni su povoljni uslovi za obuku vazduhoplovnih jedinica, posebno u letenju u složenim meteo uslovima i noću. Avionima Moskito prenaoružana je kompletna 32. Vazduhoplovna divizija iz Zagreba. Divizija je u svom sastavu imala 88. i 109. puk koji su, dotada, bili naoružani sa Pe-2. Za opremanje ove divizije, avione Moskito preleću direktno u Zagreb tokom 1952. godine britanski piloti. Pored ove divizije Moskitose dobija novi 184. izviđački puk. Ovaj puk formiran je 12. februara 1952. godine na Aerodromu Pleso od rasformiranih 184. puka lakih noćnih bombardera naoružanih sa Po-2 i 715. samostalne izviđačke eskadrile, naoružane sa Pe-2. 184. puk potčinjen je komandi III vazduhoplovnog korpusa. Moskitose je dobio i 97. puk iz sastava 21. mešovite divizije za podršku Ratne mornarice u Zemuniku. 97. puk je, takođe, bio opremljen sa Pe-2. Njegova 3. izviđačka eskadrila prva je u okviru puka primila Mk. 38. Ostale dve su dobile Mk. 6. Međutim cele 1952. godine 97. puk nije bio borbeno sposoban zbog preobuke, sa izuzetkom 3. izviđačke eskadrile, koja je već bila osposobljena za izviđanje pod povoljnim meteo uslovima. U okviru ovog puka na avionima Moskito vršena je i obuka oficira Ratne Mornarice.
Vazduhoplovni opitni centar JRV u Batajnici dobio je početkom 1952. godine radi ispitivanja po jedan primerak aviona Moskito varijanti Mk. 38 i Mk. 6. Merenje performansi i ispitivanje ponašanja u letu vršeno je na Mk. 38 (evid. br. 8045) tokom marta i aprila, a na Mk. 6 (evid. br. 8064) od maja do jula iste godine.
Tokom 1953. godine avioni Moskito učestvuju u niz zanimljivih zadataka : dejstvuju u blizini granice sovjetskih satelita kao odgovor na provokacije. Marta meseca Moskitosi 97. puka, zajedno sa F-47D iz 172. puka, preleću u Titograd odakle vrše počasnu pratnju broda kojim se Maršal Tito vraćao iz zvanične posete Velikoj Britaniji. Provera osposobljenosti jedinica opremljenih avionima Moskito izvršena je na velikom manevru održanom na širem području hrvatskog Zagorja septembra 1953. Iako su polovinom te godine u Jugoslaviju stigli prvi vojni mlazni avioni Ripablik F-84G Tanderdžet (Republic F-84G Thuderjet - mlaznjak koji grmi) i Lokid T-33A (Lockheed T-33A) avioni tipa Moskito i F-47D činili su osnovnu udarnu snagu u tom periodu.


Stajanka 32. vazduhoplovne divizije na aerodromu Pleso - Velika Gorica.
Obratite pažnju na razlike u kamuflaži postrojenih aviona. Na fotografiji indetifikujemo avione sa ev. brojem 8135, 8118, 8089, kao i najmanje jedan Moskito Mk. 3 na kraju niza

Tršćanska kriza
Ubrzo po završetku velikog jesenjeg manevra 1953. jedinice JNA neočekivano su dobile priliku da se oprobaju i u uslovima realne vojne opasnosti. Tokom druge polovine godine politička zategnutost između Italije i Jugoslavije zbog nerešenog pitanja suvereniteta nad "Slobodnom Teritorijom Trsta" porasla je koncentracijom italijanskih vojnih snaga u graničnom području, a dostigla je vrhunac 8. oktobra 1953. posle čega je jugoslovenska Vlada odlučila da svoje interese brani stavljanjem svojih vojnih snaga u stanje pripravnosti.
22. divizija dobila je uzbunu 9. oktobra u 00:10 časova. Naredbom komandanta III avio korpusa po jedna para iz svakog puka stavljena je u pripravnost broj 3 i broj 2. Avioni su odmah po jutru odgurani na ratne stajanke, a divizijska radionica osposobila je istog dana tri aviona Mk. 6. Već od 10. oktobra vrši se intezivna trenaža mladih pilota i ostvaruje se dosta visok broj od 61 avio poletanja. Intezivno maskiranje aviona vrši se 11. oktobra, kao i probna gađanja sa bombama težine 50, 100 i 250 kg. O moralu divizije data je 12. oktobra, ovakva ocena : "u jedinici je silno raspoloženje, moral je na velikoj visini, svi bi se tukli sa Italijanima ..."
Izviđački pukovi naoružani sa Mk. 38, bili su u toku Tršćanske krize oči celokupnih snaga JNA okrenutih ka Italiji. Naređenje da povuče svoje avione Mk. 38 detaširane na aerodromu Cerklje nazad na Pleso, 184. puk dobija 13. oktobra. Sutradan puk je kompletno dislociran i maskiran po ratnim stajankama. Ispred 103. puka u Pleso stiže, 21. oktobra, kapetan Nikola Žutić. On je trebao da uredi detalje oko prihvata i baziranja 103. puka na aerodromu Pleso, koji je trebalo da stigne 22. oktobra u sastavu : štab puka, 10 aviona Mk. 38, fotosekcija i deo noćnog starta. Ova grupa prvobitno je trebala da uđe u sastav 184. puka kao njegova eskadrila za noćno izviđanje, ali je naknadno odlučeno da ostanu samostalni za potrebe višeg komandovanja kao puk. Prvih šest Mk. 38 ovog puka stigli su 22. oktobra. Kasnije stižu i drugi delovi. U ovoj situaciji bilo je predviđeno da 103. puk ima u početku rata glavni zadataka taktičkog izviđanja, a 184. puk da ima ulogu strategijskog izviđanja. Moskitosi izviđači sada su bili u žiži aktivnosti. Na ovom tipu bilo je da prikupi podatke o Italiajnima na mogućem pravcu dejstva JNA. Trebalo je izvideti fotografisati mostove, železničke stanice, aerodrome, pokret italijanske vojske ... Letelo se stoga unutar italijanskog vazdušnog prostora. Ponekad čak do Venecije i reke Po. Pravac ulaska u Italiju bio je kroz austrijske planine ili prateći Savu. Većina savremenika najčešće se seća akcije Beograđanina, kapetana Marka Flajsa iz 184. puka, koji je sa svojim izviđačem kapetanom Asketom Dimovskim izvršio jedan od najatraktivnijih zadataka dnevnog snimanja na teritoriji Italije.
I 32. divizija je provodila dejstvo u graničnom pojasu ("ka liniji fronta"). Međutim od 9. novembra kod ove divizije ukinuta je dežurna para na Mk. 6, a 12 dana kasnije postignut je dnevni nalet od čak 115 letova ! 10. novembra održana je Letačka Taktička Vežba pukova III avio korpusa sa temom udara na aerodromu Ajdovščina koji je fingirao neprijateljski aerodrom. U Zemuniku, svom matičnom aerodromu, 97. puk takođe je stavljen u stanje pripravnosti. Jedinica nije bila samo u pripravnosti nego je izvršila i borbene zadatke : izviđanje, patroliranje i upoznavanje sa terenom duž granice u potpuno ratnim uslovima. Ovaj puk zadesio je i vrlo neprijatan slučaj dezertstva pilota Branislava Karića, koji je sa svojim Mk. 6 negde već u doba smirivanja tenzije pobegao u Ankonu u Italiji.
Posle ovih dramatičnih događaja, koja su mogla da prerastu u otvoreni sukob, vlade dve zemlje odlučile su da probleme rešavaju mirnim putem.


Priprema mitraljeza na jednom Mk. 6 u 32. bombarderskoj diviziji

Druga etapa službe
Zbog potrebe za trenažerom tokom 1953. godine nekoliko aviona tipa Mk. 6 prepravljeno je u varijantu T Mk. 3. Prepravka aviona Moskito na standard T Mk. 3 vršena je u 1954. godini. Ukupno je izvršeno deset prepravki na standard školskih Mk. 3, i to sedam Mk. 6 i dva Mk. 38 (?).
Za izviđačke zadatke na većem broju aviona Mk. 38 ugrađene su foto kamere K-18, K-24, NRB, RB-50 i RB-75, koje su ugrađivane u trupu ili otvore za bombe. Iskustva iz Tršćanske krize, izviđanja upadom u tuđi vazdušni prostor, zaživela su pa se sa takvim "specijalnim letovima" nastavilo pod budnim okom II obaveštajnog odeljenja KJRV i obaveštajnih odseka komandi korpusa. Najčešće se vršilo letenje duž granica zemalja sovjetskih satelita. Na primer krenulo bi se od Skoplja pa duž granica Bugarske, Rumunije sve do Mađarske. Kadkad slučajno ili ne prelazeći u tuđ vazdušni prostor. Međutim, bilo je i specijalnih letova pojedinačnih posada u teritorije susednih sovjetskih satelita. Ovakvi letovi vršeni su za vedrog vremena i nisu se praktikovali iza 1956. godine, već se prešlo na druge sisteme prikupljanja ovakvih podataka. Za izvršavanje ovih letova birali su se izuzetno disciplinovani ili pak "drčni i energični" piloti.
Nabavkom 22 malazna izviđača tipa Lokid RT-33A (Lockheed RT-33A) preoružava se 103. izviđački puk tokom 1956. godine, a sve svoje avione Moskito predaje drugim pukovima. Tokom te godine puk leti sa oba tipa istovremeno !
154. zavod za opravku aviona (nešto kasnije preimenovan u vazduhoplovni zavod "Zmaj") u Velikoj GOrici, 13. januara 1955. izvršio je svoju prvu reviziju aviona Moskito. Iste godine izvršena je i revizija prvih aviona Moskito u fabrici aviona "Utva" u Pančevu. Bilo je mnogo teškoća jer nije bilo prateće tehničke dokumentacije, pa su na primer geometrija i profil krila mereni sa aviona.
Nova iznenađenja došla su 1956. godine, nastala pre svega vojnom intervencijom Sovjetske Armije u Mađarskoj. Avioni Moskito 32. divizije i 184. puka angažovani su u to kritično vreme na zaštiti granice kao i praćenju "mađarskih događaja" zbog čega je izvršen veći broj zadataka.
Krajem 1956. godine 109. puk ove divizije počinje preoružavanje na drugi tip aviona i postaje lovački. Krajem 1957. i 88. puk odbacuje svoje Moskitose i pridružuje se 109. puku. Svoje avione Mk. 6 i Mk. 38 predaje 184. i 94. puku. U ovom periodu, 184. izviđački puk bio je ocenjenb kao sposoban za vazdušno izviđanje pojedinačno i odeljenjem u IFR (IFR Instrument Flight Rules - pravila insteumentalnog letenja) i VFR (VFR Visual Flight Rules - pravila vizuelnog letenja) uslovima i za vazdušna izviđanja noću. Puk je imao i jednu eskadrilu sposobnu za noćno izviđanje pojedinačnim avionima. Svoje Moskitose Mk. 6, 97. puk koristi uspešno sve do prelaza iz 1958. u 1959. godinu kada ih je rashodovao preoružavajući se domaćom tehnikom. Deset poslednjih Mk. 6 iz ovog puka stavljeni su zatim u rezervu. Sledeće 1960. godine 184. puk rashoduje svoj Mk. 38. Time prestaje upotreba ove verzije u Jugoslaviji. Nešto ranije 1958. godine formirana je 16. Izviđačka eskadrila za potrebe PA artiljerije u Zadru. Njen glavni zadatak bio je izviđanje na moru i vuča meta za potrebe školskog centra PAA u Zadru. Ova eskadrila operisala je sa poslednjim primercima aviona Moskito : 9 Mk. 6 i 2 Mk. 3 sve do njihovog potpunog povlačenja iz upotrebe 1963. godine.
Ukupno je kroz jedinice JRV prošlo 60 aviona varijante NF Mk. 38, 77 aviona varijante FB Mk. 6 i 3 T Mk. 3. Osim ovih tri Mk. 3, u Jugoslaviji je prepravljeno još devet Moskitosa za trenažnu upotrebu.


Oktobra meseca 1953. godine otpočela su ispitivanja ugradnje torpeda TR-45/A na Moskito Mk. 6. Probe su vršene sa neaktivnim torpedom, koje je umesto eksploziva punjeno vodom, zbog mogućnosti da avion ne odbaci torpedo. Prva ispitivanja su bila uspešna, pa su već 1954. godine u 97. ouku četiri aviona Mk. 6 prepravljena za nošenje torpeda, a jedan avion Mk. 6 dobio je uređaj "ASAG" za polaganje mina. Za torpedna dejstva, koja su predviđena direktivom Komande JRV, osposobljen je u 1954, jedna eskadrila 97. puka za poletanje i let u zoni sa školskim torpedom. Za torpedna dejstva eskadrile se nije osposobilo. Razlog je bio taj što su ispitivanja torpeda koje je vršila Komisija KJRV završena tek u mesecu septembru. Za to vreme obuka za torpedna dejstva i bombardovanje iz rikošeta provođena je u eskadrilama. Tek krajem 1954. 97. puk otpočeo je sa torpednim dejstvima. Tokom 1957. vršena su ispitivanja nošenja torpeda tipa Letop-2 jugoslovenske proizvodnje.


Retka fotografija Moskita T Mk. 3 u letu. Za razliku od drugih verzija T Mk. 3 bili su bojeni srebrno

Brojevi
U sastavu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva bilo je ukupno 143 aviona tipa Moskito. U okviru programa vojne pomoći bilo je isporučeno 60 aviona verzije NF Mk. 38. Ovi avioni su označeni sa evidencijskim brojevima u rasponu od 8001 do 8060.
Avioni verzije FB Mk. 6 bili su označeni u rasponu od 8061 do 8143, s tim da su avioni T Mk. 3 imali brojeve 8061, 8062, 8103, 8134, 8141 i 8143. U Jugoslaviji su, u kasnijem periodu upotrebe, do 15 aviona verzije FB Mk. 6 i NF Mk. 38 prepravljeni u trenažnu verziju. Ovi avioni su imali evidencijske brojeve od 8162 do 8175.

Epilog
Jedan od pilota na Moskitu ocenio nam je najkraće ovaj avion kao : stabilan, udoban, bezbedan i da se letelo sa uživanjem. Drugi upitani vetrani su se uglavnom složil sa ovom kratkom ocenom. Kao sa svakim avionom kojim se mnogo letelo i koga je bilo u priličnom broju udesi su bili češći od današnjih prilika. Primetno je da je u prvo vreme upotrebe Moskitosa najčešće ljudski faktor bio uzrok nekog od udesa, a tek kasnije mašina, i to pre svega zbog zastarevanja. Takođe primetan je i sporiji pad brojnog stanja kod tipa Mk. 38, nago kod tipa Mk. 6. Iza nekog od udesa Moskitosa najviše se tragalo za ostacima drvene konstrukcije ovog aviona od koje su se pravile pecaljke ili drugi pecaroški pribor. Takođe postojala bi jagma za čamcem za spasavanje, koji je bio u kompletu aviona. Prava je šteta što su poslednji primerci Moskita isečeni, pa je tako Muzej Jugoslovenskog Vazduhoplovstva ostao bez ijednog primerka za izlaganje. Iz Rajlovca je u Muzej stigao jedan motor sa aviona Mk. 38 tipa Rols-Rojs Merlin M114 (Rolls-Royce Merlin M114). Tako da ipak možemo reći da nismo ostali bez ikakvog traga o upotrebi "drvenog čuda" u Jugoslaviji.


Bojan Dimitrijević
(fotografije iz kolekcije autora)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

E bash si ubo temu za mog dedu bivsheg aviomehanichara...radio je pedesetih godina u Mostaru i bash se najvishe i bakcao sa musquito-ima...kazhe da su se chesto kvarili i da su im obichno otkazivali motori u letu pa su tako uvek bili spremni za najgore kada su u pitanju ove ptichurine...

Ajde ako imash ili nadjesh koju sliku muskitoa sa Mostarskog aerodroma a ti postavi

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Greota što ni jedan primerak nije ostao za muzej, bio bi to zanimljiv eksponat. Lep tekst, nadam se da će biti još podataka o ovom zanimljivom avionu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

oni su stvarno bili drvene konstrukcije ,ovi moskitosi jel da ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bili su ......

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da li postoji fotografiaj crnog moskita (br. 8020)?

• 1Ovo se svidja korisniku: shmele
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Москито у ЈРВ и ПВО.

• 1Ovo se svidja korisniku: Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Evo jednog prelepog preseka...