ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /

• 2Ovo se svidja korisnicima: prekodrinski, victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945.g

-Rođen sam 1912.godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete godine, da bi 1915. godine ostao siroče jer mi je otac poginuo u Prvom svetskom ratu sa Austrougarskom.
Tada me je sestra Julka, koja živi u Soko Banju, dala na čuvanje-usvajanje u mahalu Vidonjci sela Kruševica. Majka mi se tada preudala. Bio sam sluga u Sanu Velikina(Kruševica) pune tri godine.
Tražio me učitelj Danilo Tepavac 1924/25. godine da me školuje-ali me nije dao očuh da idem u školu. Vojsku sam služio 1934. godine u Somboru-tamo je bilo batina u vojsku.
Kao momak bio sam muzikant-klanetaš, svirao sam klanet. Oženio sam se 1936. godine. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram da idem u 16. puk u Nis, a Paraćin vec nemci zauzeli. Otišao sam kod presednika opštine u Paraćin-pa uz prisustvu nemaca mi rekao:" Idi kući, treba da obrađujes imovinu". Težak život i siromaštvo su uticali na mene.
Nisam ni znao ko su partizani, a ko su četnici, ni ko su nedićevci-važno je bilo da se preživi. Često su noću u selima dolazili partrizani-a danju četnici sa barjacima. Ljudi su davali i jednima i drugima.
Kosta Pećanac je bio poznat u našem narodu-po njegovim komitama, pa sam se 1941. godine prijavio u četnike Koste Pećanca, pa sam bio u odredu do 1942. godine. Tada sam dobio knjižicu i oružje-kao četnik Koste Pećanca. Kao četnici Koste Pećanca bili smo u Vučje na planini Kukavica.
Na planini Kukavica određeni smo bili da stražarimo-da se partizanima prikupi oružje i nosili smo im: 12. sanduka municije, 12. puškomitraljeza-a bio je glavni Vojvoda Jovan Ivković, pa smo se opet vratili u Vučje . Nemci i bugari su nas razoružali. Tako nas 1oo duše smo tada bili. Onda je Vojvoda Ivković dao obaveštenje ko hoće da ide kući a ko hoće da ide u graničare-neka ide na prijem u Beograd u srpsku graničnu stražu.

Nas 12. duše smo krenuli za Beograd i onda su sve rasporedili za Ivanjicu-a ja sam tražio Vlasotince i dobio ga, gde sam bio kao graničar srpske straže do 1944.godine. Kao stražar sam pomagao našim ljudima, koji su kao rabadžije sa stokom vukli žito iz Puste Reke i moravskih sela-da bi izdržavali svoje porodice. Tako sam jednog crnobarca spasao-trebalo je da se zakolje, a ja sam mu rekao da beži iz kuće-što je to i učinio, pa sam ga spasio života. Dobrunka Simonović iz selo Krusevica, je radila za svi -pa je spasila Lazu iz Orašje-koji je držao i za partizani. Ta Milunka je posle rata , čujem umrla u bedi.
Vlasotince je 1944.godine trebalo da bude spaljeno i uništeno, a spasio ga komandir III voda Strešnjal-čehoslovak, koji je spasio Vlasotince. Tu je došao nemački komandant iz Leskovca u patrolu- a jedan četnik ga ubije 1944. godine pred Sokolski dom-prema sud ( u njemu je bio stab). Tad je Ćora sedeo u Stojadinovu kafanu, Strešnjak je napisao na nemačkom cedulju i metnuo mu u džep-da je došao nemački komandant da se preda, sa ključevima od magacina iz Leskovca i tako je spasao Vlasotince. Strešnjak kao komandir cete poginuo je u Sloveniji-ubili ga partizani.
U Kuševici je bila mobilizacija. U četnici su mnogi bili i zbog sirotinje. U četnici su 1943. godine iz Krusevice bili: Bogdan Stojčić(posle bio i u partizanima)-sada kafedzija, Aleksandar mečkar, Stojadin Rajkin (tovak), Radomir šumar, Dobrivoje Dimitrijevic-Jarčevci, Joca Kušinski, Petar Đukinski-belokapac (za njega kažu da je bio švabski podanik i da ga devojka-Bogdanova sestra izdala, pa ga streljali partizani). U Vlasotince od četnika najgadniji je bio Cocka Mirko-ubio ga narednik graničarski-nedićevac Krstić (živi u Leskovcu). Komandant Jovan Ivković poginuo. Iz Svođe (Babebici-Dobrivije-sa bratom)-kao četnici bili loši prema narod: silovali ženske, pljačkali –braća Markovići iz Svođa se priča u narodu i da su pljačkali i klali ljude.. U Ravni Del je agitator četnika bio Nikola Gulaveza. U Veliko Bonjince je bio loš cetnik LJuba Milošević (brat mu Vlada sada učitelj u Boljare-ubili ga partizani u Krčimir).

Kad je 27 septembra 1942.godine formiran granični odred-za graničara je došao Petko Petkoski (Trandafiloski) iz sela Crešnjevo, opština Makedonski Brod, zapadna Makedonija-koji je tamo u Kičevo bio milicioner (žandar), pa nije po naređenju mogao da ubija ljude, pa je pobegao kod nas u Srbiju i prijavio se za graničara. U porodici Dinkić je ostavio stvari. Tu je samnom bio do septembra 1944. godine. Tad smo u borbi sa partizanima odstupili i ičli pored Moravu, na ćupriju Beljanicu, preko Babičko u Nič-pa na Crveni Krst vozom do Ćićevac, pa do Varvarina, preko planine Golije-tu smo konačili. Preko Novi Pazar, Prije Polje, Duge Poljane-Sjenica (3. meseca peice)-preko Bosne, Nova Varoš (tu su nas ruski avioni napali i potikali nas (razbežali smo se na sve strane), pa kad čujemo trubača, tad se zbiramo (sakupljamo)-onda preko Romanije. Naišli smo na 100 mrtvih-golih nemaca, ubijenih-onda smo dočli na Han Pjesak (zimi) kod kraljeve palate, tu smo zakonacčli, tu se borba vodila. Tu nas je u borbi vodio Dragutin Keserović-komandant brigade Draže Mihajlovića.

Moj bataljon je imao oko 300 ljudi- a komandant je bio Milosav Bogdanović, zvani Ćora, a komandir voda bio je Žika Marinković iz Grdelice-poginuo na Foču. Drugi su tad vodili borbu a naš bataljon je bio u pripravnosti. Krenuli smo napred do Doboj u Bosanski Brod (američki avioni su nam ubili 37 ljudi i komadir nam je bio ranjen, pa je umro u Zagreb ili Beč)- tu su slovenački domobranci hteli da nam uzmu oružje. Oružje smo položili u Slavonski Brod-pod nemačkom komandom, odatle smo upućeni u Strazburg u Austriju bez oružje-gde smo živeli u logor austriski- čitavu godinu u zimu 1945. godine.

Protiv partizana-imali smo oružje, italijanske puške. Kad su navalili partizani s tenkovima i teškim oružjem-mi smo se povukli preko Soče na italijansku teritoriju, a onda nas je srela Engleska armija koja se borila protiv nemaca i onda smo imali tumača. On je preveo sve na engleski. Krenuli smo u logor u Forli u Italiju-negde u proleće. Tamo smo bili 2-3 meseca. Englezi su bili dobri, a naši su se pojeli međusobno (svađali se)-zakolju jedan drugog i bace ga u klozet-ko je jači za partije se svađali:drazićevci, četnici, domoroci, belogardejci (najgori ljudi), ustaše-a bilo je oko 500-600 ustaša (najgori sa dobrovoljcima-belokapcima). Onda smo prešli u drugi logor zvani Ebolija u Italiju-tamo smo bili godinu dana (250 hiljada iz Jugoslavije: Crnogorci, srbi, hrvati, bosanci, dalmatinci.
Bio nam odred u Drinski puk, komandir mi je bio LJubomir GrdanoviĆ.-Bio sam u odredu godinu dana.
Međusobno se klali za partije, a odatle smo bili podeljeni u grupe da čuvamo Engleske logore u Italiju. Čuvali smo na tri meseca-a u logore bio pleh koga smo mi prodavali za hleb (krijoćom-krili se)-u grad, a onda smo od međunarodnog suda (misije) raspoređeni u Nemačku u Muster lager, a tu nas je ispitivala međunarodna komisija-ko hoće da se vrati, a ko neće da se vrati.
Jedan je pokušao da se vrati a naši ga odmah ubili na stanicu i nismo smeli ni da pokušavamo da se vraćamo. U Nemačku smo dobili naređenje ko hoće da ide na dobrovoljni rad 1946.godine.

Opredelio sam se (zajedno sa Petkom iz Makedonije)-sa grupom od 100 ljudi u Englesku. Četiri godine u Engleskoj na ciglani, živeli smo u logor, a posle u privatne stanove. Tamo je bila četnička organizacija-plaćali smo članarinu. Glavni je bio Mihajlo Todorović (granični oficir), a poverenik Stevan Berić-dalmatinac, dobar čovek. Nekadašnji komandir žandarmerije u selo Svođe, kod Vlasotinca-Ilija Drljača bosanac (žena bugarka) optužila je moju Ružu-da je Titov pandur-ona je rekla-jesam, bila sam kuvarica u miliciji posle rata 3. godine. Kole Čelić iz Vlasotinca dao dokumenta mojoj Ruži 1957. godine da me odvede u otadžbinu (bila je 3. godine u Engleskoj-a bila je i sa kraljicom Marijom, kraljem Petrom i Andrijom u crkvu.
Ruža je u našu ambasadu u Englesku opravljala da se vratimo u Jugoslaviju. Otišli smo u dom "Draže Mihajloviđ" da doručkujemo, a četnici su pitali moju ženu Ružu-jel ti oćeš da našeg brata vodiš da ga predaš Titu-a ona je odgovorila-šta se vas tiče-a oni odgovorili-to može da bude i obratno. Rekao sam izvinite, a onda sam je ja nagazio na nogu ispod astala, a svi su nas gledali, pa smo taksijem odma otišli u stan. Dolazili su naši noću-mi smo se pakovali-ujutru došla kola za posao-rekao sam da mi je žena bolesna-a mi izašli na druga vrata-utovarili se i pravo za Jugoslaviju. Oko dokumenta pomogao nam je ratni zarobljenik Miloje Nikolić iz Niša i 1960 godine smo se vratili u Jugoslaviju.

Iz našeg kraja najopasniji za naš narod su bili braća od tetku na Bogdana sada kafedjiju iz Kruševicu,koji su zaklali na svadbu-ubijeni su. U Englesku sam radio na ciglanu, pa eto sada primam njihovu penziju.

P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980. godine, tada radeći i živeći u selo Kruševica kao prosvetni radnik- i sam sam u sebi imao straha što zapisujem ovaj zapis- da se to nedozna, jer ni oni nisu bili raspoloženi da mi govore sve, plaseci se posledica. Jer je postojala opasnost da i ja i oni budu proglašeni za "državne neprijatelje'. No, poverenje tih ljudi u jednog seoskog Uču, ostavilo je traga da se i sada na pošetku u 21. veka nešto dozna i pročita na teške ideološke sukobe partizana i četnika i ostalih u bivšoj Jugoslaviji.
Neka ovaj zapis ostane c kao pouka i trag za buduća pokolenja. Tada iz straha u svesci nisam smeo ni da napišem ni ime ni prezime, jer sam se plašio "pretresa' i dugo sam krio tu svesku, da se niko ne dokopa nje. U svojo sredini sam pokušavao da objavim ovaj tekst, ali sam samo imao neprilike, jer se smatralao da kao dete iz partizanske porodice nisam smeo da pišem nista o četnicima kao našim “krvnim” I “klasnim” neprijateljima socijalizma. Vaspitavani smo da ih tako tretiramo. Tako smo se nažalost u mladosti kao “vernici” komunističke paretije I ponašali. Ideologija je bila tada surova.
Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina
Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мирославе,
Хвала пуно на одличном тексту!

Мислим да се види из перспективе обичног човека који је хаос био током рата.

• 1Ovo se svidja korisniku: victoria
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zahvaljujem na tekstu Miroslave! Odlicno stivo. Da uletim kao padobranac i kazem da imam jednu jedinu prezivelu sliku iz tog doba ali pre rata gde kosta Pecanec, moj Deda u uniformi Kraljevine Jugoslavije i jos dva civila sede ispred neke kafanice i pijuckaju kaficu.
Moja tetka je sve slike zapalila jos odavno u vreme posle rata a na ovu sam slucajno naisao pre 3-4 godine. Mogu i da je skeniram kada je "izronim".

• 1Ovo se svidja korisniku: prekodrinski
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Па Коста Пећанац је био много умишљен. Штета што његове четнике мешају са четницима Чиче. Једном приликом је у писму од Чиче Драже тражио да се ставе под његову команду и потписивао се свугде као: Командант свих четничких одреда војвода Коста Пећанац

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uff kaka prica krv da ti stane!!

Sve se to prelomilo ovom jadnom narodu o ledja !!Mnogo vetrova duva ovi prostorima,cak i previse.

Samo jedno pitanje:

Ko su drazićevci?verovatno se misli na one koji su prodrzavali Drazu?

domoroci?

dobrovoljcima-belokapcima ?

• 1Ovo se svidja korisniku: prekodrinski
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Дражиновци или ЈВуО. Из ретко којих комунистичких књига може да се закључи да су они били права легална војска краљевине Србије.

• 2Ovo se svidja korisnicima: licvara, prekodrinski
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa budući da čitam mnoge forume u kojima sudeluju učesnici sa svih nekadašnjih strana ili njihovi potomci mogao sam zaključiti da je na svim stranama bilo i dobrih i loših ljudi. Sudbine su ih odvele tu ili tamo. U nekim drugim okolnostima to bi bili posve drugi ljudi...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

luger008 ::Pa budući da čitam mnoge forume u kojima sudeluju učesnici sa svih nekadašnjih strana ili njihovi potomci mogao sam zaključiti da je na svim stranama bilo i dobrih i loših ljudi. Sudbine su ih odvele tu ili tamo. U nekim drugim okolnostima to bi bili posve drugi ljudi...

Tačno, povući crtu i reći ovi su bili dobri a ovi loši bilo bi krajnje grubo, aljkavo i nekorektno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Loznicanin91 ::Дражиновци или ЈВуО. Из ретко којих комунистичких књига може да се закључи да су они били права легална војска краљевине Србије.
Хммм.... није било краљевине Србије него Југославије.
А војска је колико се сечам капитулирала, а после капитулације војске једина војска која је била призната била је НОВЈ...

Dopuna: 04 Mar 2010 11:14

luger008 ::Pa budući da čitam mnoge forume u kojima sudeluju učesnici sa svih nekadašnjih strana ili njihovi potomci mogao sam zaključiti da je na svim stranama bilo i dobrih i loših ljudi. Sudbine su ih odvele tu ili tamo. U nekim drugim okolnostima to bi bili posve drugi ljudi...

отприлике,
Али ни сами четници нису могли да кажу ни ко им је командант ни коај им је структурта команде.
Ниеј се знало ни ко пије ни ко плаћа.


Али феноменалан текст у сваком случају!

• 1Ovo se svidja korisniku: prekodrinski
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Одговор свим коментаторима:
Мислио сам да овом војном форуму да неће бити идеологије и дневне полирике. Изгледа та "болест" је захватила све форуме, па и овај.
Молим све коментаторе који се буду упуштали у расправи на историске теме које сам поставио (а и још ће их бити) из свог аутентичног истраживања са подручја црнотравско-власотиначког краја Југа Србије; да се држе по страни од идеолошких премиса и дневне политике.

Сматрам да се треба полемисати али на уљудан и достојанствен начин чињеницама како бих се расветлила наша историска прошлост са заблудама идеологија и братоубилаштва на свим странама.
Неко је добро приметио-има само добрих и лоших људи, а "стране" у рату су одређивале историске околности и идеологије тога времена.

Та сурова страна историје да нам се више никада поново не догоди, па зато сам и сам се латио тешког задтака још од 1970. године да (иако атеиста) радим на прикупљању народних умотворевимна-етнолошко историске грађе из свих времена живота на овом простору од насељаваља Срба до данас.

Због тога много невоља сам доживео лично и са породицом. О томе ће се некада писати јавно, а данас изгледа нисмо још спремни на КАТАРЗУ -прочишћење духа и душе.

Историја нас Срба је наш траг постојања, борба за националну и социјалну слободу. То се несме заборавити. Морамо помињати све жртве и клонити се њиховим сенима-било да су "праведници" или "грешници".
Они су наша браћа по крви, никада се несмемо одрицати тога. Ту историску мисао треба да следе и наредне генерације, јер само тако у самопоштовању МОЖЕМО ОПСТАТИ. Никако свађама и поделама по идеологијама.

Доста је ПОДЕЛА на партизане и четнике, осврнимо се на ову поделу: ЉУДЕ и НЕЉУДЕ.
П.С Сурова историска судбина у другом светском рату због разних идеологија, омаловажила је и одвела на "погрешне стране" многе наше отаџбинсе хероје са Кајмакчалана, Солунског фронта и у балканским ратовима-попут Недиће и Косте Пећанца.

У истирији треба одвојити "идеологије" и историске заслуге за наше скупо плаћене стечене слободе у борби противу турака, бугара и немаца у првом и другом светском рату.

Људски рећи ко је где грешио" а које су му биле заслуге.
Изгледа увек се тежи омаловажити неко; а о добрим стварима се прећутно пролази да се негде неко "политички" или идеолошки "поклопи".

Данас су нам расветљавања таквих сурових историксих истина потребне итекако много више да би опстали као народ и нација на Балкану.
Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
4 март 2010. године Власотинце