offline
- boksi
- Legendarni građanin
- Pridružio: 11 Jun 2008
- Poruke: 7818
|
Napisano: 05 Jan 2014 23:59
Iako je prošlo sedamdeset godina od smrti najpoznatijeg Staljinovog obaveštajca, atentatora na Trockog, Apisovog poverenika i smrtnog neprijatelja Josipa Broza, mnoga pitanja još čekaju odgovor, a prava istina možda se nikada neće saznati
Poslednji poduhvat Golubić je uhapšen posle miniranja Smederevske tvrđave
Početkom juna 1941. godine Smederevo je pogodila strahovita eksplozija. Mustafa Golubić i Mato Vidaković podigli su u vazduh smederevsku tvrđavu, u kojoj je nemačka komanda smestila skladište eksploziva i municije zaplenjene tokom aprilskog rata. U trenutku detonacije, koja je snažno odjeknula i u Beogradu, kraj tvrđave je prolazio putnički voz. Zajedno s njim, eksplozija je uništila skoro čitav grad. Procenjuje se da je više od 2.500 ljudi ubijeno u samo jednom času. Između ostalih, stradali su i trogodišnja unuka generala Milana Nedića, njegov sin i snaja.
Potonji predsednik srpske vlade i „saradnik okupatora" nije stigao da se osveti Mustafi Golubiću. Pretekao ga je najveći neprijatelj a Golubićev ideološki saborac, Josip Broz Tito. Samo dva dana kasnije, 7. juna 1941. godine, potkazao ga je Gestapu, koji ga je uhapsio, izveo u park ispred Skupštine grada i streljao.
Poslednji obrt u životu jednog od najpoznatijih Staljinovih obaveštajaca, učesnika u sarajevskom atentatu, Apisovog čoveka za specijalne operacije, otmičara ruskog generala Kutjepova, organizatora ubistva Lava Trockog i čoveka koga je „baćuška" lično zadužio za likvidaciju Josipa Broza, dogodio se tri godine nakon njegove smrti. Još dok je trajala operacija za oslobođenje Beograda, pripadnici Crvene armije dobili su zadatak da pronađu Golubićevo telo, da ga ekshumiraju i pošalju u Sovjetski Savez. To je i učinjeno, da bi nekoliko meseci kasnije, u Moskvi, njegovo telo bilo ponovo sahranjeno - ovaj put uz najviše vojne počasti.
Ko je bio Mustafa Golubić, čovek koji se borio na srpskoj strani i u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, koji je bio i četnik i komunista, i zaverenik i visoki partijski poverenik? Biografski podaci kažu da je rođen u Stocu, u Hercegovini, 1891. godine, u zanatlijskoj porodici skromnog imovnog stanja. Još kao srednjoškolac, posle aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, beži u Srbiju.
Kao pripadnik „Mlade Bosne" sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Danilom Ilićem i drugim istaknutim omladincima. Bio je u tesnim vezama i sa oficirima, zaverenicima iz 1903. godine, ali nema pouzdanih podataka kada je postao i zvanični član tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt".
Uoči Velikog rata, Golubić je u Tuluzu studirao pravne nauke, ali se u Srbiju vraća odmah po izbijanju ratnih sukoba. Već 1915. godine, uz podršku i znanje Vrhovne komande, Dragutin Dimitrijević Apis ga šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima i drugim Slovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Vraća se sa hiljadu novih ratnika, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Iako se borio za „srpsku stvar", pa čak i kao pripadnik četničkih i komitskih odreda učestvovao u borbama za oslobođenje Stare Srbije, prijateljstvo sa Apisom doprinelo je da nikada ne stekne poverenje regenta Aleksandra i tadašnje srpske vlade.
Uoči montiranog sudskog procesa u Solunu, gde je suđeno Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovim saradnicima, Golubić je uhapšen i na glavni pretres doveden kao svedok. Nakon toga interniran je na Krf, a oslobođenje zemlje i stvaranje Jugoslavije dočekao je u Francuskoj. Njegov povratak u otadžbinu dočekan je sa podozrenjem.
Živeo je u manastiru Rakovica kraj Beograda i u rodnom Stocu, uvek pod nadzorom policije. Shvativši da mu u zemlji nema opstanka, već 1920. godine prelazi u Beč gde postaje član Komunističke partije Jugoslavije. I dalje se povremeno vraća u zemlju, gde ilegalno izdaje ideološke brošure i bezuspešno pokušava da izdejstvuje reviziju Solunskog procesa. U SSSR definitivno odlazi 1927. godine, a u Beogradu će se, prvi put, pojaviti tek posle punih trinaest godina.
Ubijao i iz ideala
Crveni Džejms Bond
Za Mustafu Golubića se pričalo da je govorio 14 svetskih jezika, da je učestvovao u pripremi Sarajevskog atentata i u pripremama za neuspeli pokušaj atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića, 1921. godine. Sem toga, mnogi su smatrali da je bio najzaslužniji i za uspeh komunizma u Evropi, odnosno da je bio prava „crvena verzija" Džejmsa Bonda.
U jednom intervjuu Koča Popović je izjavio da je svoje drugove, komuniste, ubijao za pare, a ne iz ideala, a Nedžad Latić, autor knjige „Boja povijesti", da je životni put Mustafe Golubića toliko fascinantan da nikada ne možete znati šta je istorijska istina, a šta su čaršijska naklapanja, i kojoj je svetskoj ili domaćoj sili sve što je radio uistinu koristilo?
Šta je tačno radio u Sovjetskom Savezu, odnosno kako je stekao ogromno poverenje Staljina i postao čovek za likvidiranje njegovih ideoloških neprijatelja - sve to i danas izaziva brojne kontroverze. Kakva je bila njegova uloga u atentatu na Lava Trockog, zašto je i sa kakvim ciljem došao u Beograd uoči rata, zašto su od njega podjednako zazirali i kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito - samo su neka u mnoštvu pitanja koja su, i pored nedavno otvorenih dosijea o Golubiću, ostala do kraja nerazjašnjena.
- Nema pouzdanih podataka o tome kada je Golubić počeo zvanično da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, bolje reći za moćni „Crveni orkestar" - kaže istoričar Miodrag Janković. - Poznato je, jedino, da je ta organizacija izgrađivana po sistemu trojki ili četvorki, da bi u slučaju provala većina članova ostala van domašaja policije. Uostalom, tako je bila ustrojena i „Crna ruka". „Crveni orkestar" je bio delo general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina, učesnika Oktobarske revolucije u kojoj je komandovao zloglasnim Estonskim bataljonom, brinući se o ličnom Lenjinovom obezbeđenju.
O umešanosti Mustafe Golubića u ubistvo Trockog, prema rečima Jankovića, nema verodostojnih izvora. Ipak, poznato je da je 1940. godine putovao u Meksiko po Staljinovom nalogu, i da je, uz pomoć sovjetskih agenata pokušao da izvrši atentat. Ipak, tri meseca kasnije, to će poći za rukom Ramonu Mekaderu.
Sličan naum je, po svemu sudeći, imao i kada je reč o Titu, koji Staljinu nimalo nije bio po volji. Pojedini istoričari tvrdili su da je Golubić poslat iz Moskve u Beograd kao specijalni poverenik Kominterne sa ciljem da konsoliduje redove KPJ, ukloni Tita i preuzme njegovo mesto u Jugoslaviji.
- U to vreme Tito je, kao i veći deo CK KPJ, boravio u kući Ribnikarovih na Dedinju, koju je sve vreme obezbeđivao Gestapo! - tvrdi Miodrag Janković. - Posle eksplozije u Smederevu, 5. juna 1941. godine, nemačka policija je veoma brzo dobila dojavu ko je za to odgovoran i gde se izvršilac krije. Uostalom, i sam Golubić je tokom istrage rekao da ga je izdao Tito. Verovatno bi ga Broz i ranije likvidirao da mu prethodno sovjetski otpravnik poslova u Beogradu nije preneo direktivu iz Moskve da „Golubić ne sme da se dira".
Mustafa je uhapšen u Beogradu, 7. juna 1941. godine, pod veoma banalnim okolnostima. Prema sećanju komšije Tihomira Višnjevca, koji je stanovao u ulici Mirijevski put, uhapsili su ga folksdojčeri u akciji „Preventiva", namenjenoj borbi protiv švercera. Mnogi veruju da ga je Gestapu, po naredbi Josipa Broza, potkazao Milovan Đilas, ali i to da je CK KPJ zaključio da je Mustafa Golubić u Beograd došao ne samo da ubije Tita već i da za vođu pokreta u Jugoslaviji postavi Dragoljuba Dražu Mihailovića?!
Bilo kako bilo, i pored otvorenih dosijea, protoka vremena i svedočenja savremenika, priča o Mustafi Golubiću, Staljinovom general-lajtnatu, bivšem srpskom komiti, Apisovom „crnorukcu" i čoveku sa stotinu lica i više od 250 pasoša, i dalje je mit. Mnogo više, verovatno, znaće se tek nakon uvida u ruske arhive, a pojedini rukopisi tek sada izlaze na svetlost dana.
U Istorijskom arhivu Beograda posle 50 godina otvoren je dosije jednog od najpoznatijih svetskih špijuna Mustafe Golubića (1891-1941). Reč je o saslušanjima Gestapoa iz kojih se jasno vidi da je Golubić streljan zbog "ilegalnog pribavljanja i trgovine putnim ispravama". Nemci su 26. juna pogubili komunistu, general-lajtnanta sovjetske vojne obaveštajne službe (GPU), Staljinovog bliskog prijatelja, bivšeg učesnika u sarajevskom atentatu 1914, učesnika u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, Apisovog čoveka za specijalne operacije i osuđenika u Solunskom procesu 1917, mogućeg atentatora na kralja Aleksandra Karađorđevića, otmičara ruskog generala Kutjepova, organizatora ubistva Lava Trockog u Meksiku, čoveka koji je digao u vazduh tvrđavu u Smederevu, čoveka koga je Staljin lično zadužio za likvidaciju Josipa Broza...
Kusovac majstor za lažne isprave
Kada je izbio Drugi svetski rat, Mustafa Golubić prijavio se sovjetskom poslanstvu i zatražio da ide u Moskvu. Dobio je ruski pasoš na ime Ivan Ivanovič. U Moskvi se javio u centralu "Crvene pomoći" i dobio nalog da se vrati u Jugoslaviju i da nabavlja pasoše. Zbog bolesti se zadržao na Kavkazu i, kada je ozdravio, uputio se u Beograd gde stanuje kod nekog Popovića i s njim odlazi kod dr Kusovca. Ovaj mu nalazi stan kod stare penzionerke, učiteljice, u Gospodara Vučića 158. Njoj se predstavio kao Luka. Tu je živeo do kraja 1940, a zatim do hapšenja kod Višnjevca. Dr Kusovac je bio lekar za ženske bolesti. Brat dr Kusovca se zvao Labud. Višnjevac radi u Opštini i on mu je izradio ličnu kartu na ime Gojko Tomindžić. Priznaje da je na čelu organizacije za pravljenje lažnih isprava.
Kada je Crvena armija ušla u Beograd 1944. godine, vojnici SMERŠ-obav, službe III Ukrajinskog fronta, pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Sahranjen je uz sve vojne počasti.
To je bio poslednji veliki orbrt u njegovom životu. U Arhivi Beograda on počinje depešom u arhivi Gestapoa kada Mustafa daje informaciju o jednom službeniku nemačke ambasade u Beogradu:
"Major Gestapoa Hans Helm koji slovi u nemačkoj ambasadi kao ataše rođen je 1909. godine. Ipak, 1936. završio je u Berlinu jednogodišnju obaveštajnu školu. Najviše ga zanima jugoslovenska politička emigracija u Moskvi, Londonu i dobrovoljci u Španiji."
Nekoliko dana posle diverzije u Smederevu (5. juni 1941), Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, Mirijevski put 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A, isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodi niko drugi do major Hans Helm.
Nevelik dosije s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS svedoči o hrabrosti i veštini Mustafe Golubića. Staljinov general-lajtnant, bivši srpski komita, Apisov "crnorukac", čovek sa stotinu lica i dvesta pedeset pasoša otišao je iz života u mit.
Tokom prvih dana okupacije, na osnovu podataka Hansa Helma, u prvoj grupi uhapšenih komunista u Beogradu našao se dr Ljubomir Živković. Njega je u Beču vrbovao Mustafa. U zatvoru ga je prepoznao Austrijanac dr Jung, s kojim je studirao u Beču i koga je Ljubomir pomagao za vreme studija. Dr Jung je uspeo da mu Ljubomir bude dodeljen kao pomoćnik lekar zatvorenik. Jednog dana dr Jung ga je odveo u ćeliju u kojoj je ležao teško isprebijani Mustafa i još jedan uhapšenik: Stevan Majstorović, jedini svedok. Mustafa mu se poverio:"Gotov sam! Nema mi spasa... Izdao me Tito! Ali, neka ga... Ja sam kriv što je sve ovako ispalo... Mene će sigurno dotući za vreme saslušanja, ali će zato njih Rusi smrviti kao ništa... SSSR ima 500.000 traktora i sve ih za kratko vreme može pretvoriti u tenkove... Obećaj Majstoroviću, da ćeš jednog dana, ako ostaneš živ, to ispričati nekome ko to treba da zna..." I ponavljao je kao refren:
"Kad bih se samo još jedanput dokopao slobode..."
Dr Živković mu je prišao i odmah shvatio da je u teškom stanju.
Mustafine usne su bile kao od kamena, modre. Ali bio je pri punoj svesti.
Dao je znak dr Živkoviću da priđe bliže. Šaputao je:
"Oni bugarski komunisti u Sofiji su pod batinama priznali da sam im slao razne falsifikovane pasoše. Kada mi je Gestapo predočio njihova saslušanja, smatrao sam da nije više potrebno da negiram. Glavno im nisam odao iako su me polomili od batina."
Četiri puta je saslušavan (11, 13,14. i 17. juna 1941) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijuna. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Pokušava da Hansa Helma zavede za Goleš planinu. Prevodilac je neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler.
Kraljevska ekipa
U Arhivu se navodi kako je Mustafi Isaj Goldštajn, kao šef u Rimu, dao naređenje da se ide u Beograd 1932. Grupu su sačinjavali: Nikola Šelkovski, Karl Krumin, Stevan Telešnikov, Milan Raković, Petar Karbuško, Jovan Švede, Petro Maksim, David Gerson, Đorđe Karavajev, Pavle Spiridonov.
Da li je ovde reč o ekipi koja je trebalo da ubije kralja Aleksandra?
Golubić kaže da ima majku Nuru i sestre Zulku i Habibu. Oca ne spominje ni po imenu. Kaže, osnovnu školu je učio u Stocu, a gimnaziju u Beogradu, gde je i maturirao 1913. godine. Zatim, započinje studije prava u Lozani, Parizu, Ženevi. Tvrdi da je imao državnu stipendiju.
U Parizu je stupio u "Crnu ruku" kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis, organizator atentata na Franca Ferdinanda.
"Ja lično nisam uzimao učešća u atentatu, već je moj zadatak bio propagandističke prirode. Trebalo je da vršim propagandu za ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu slobodnu državu. U vreme atentata ja sam se nalazio u Lozani."
Govori da je pripadao Mladoj Bosni od 1908. do 1919. I dodaje da su svi prešli u "Crnu ruku". Dragutin Dimitrijević Apis ga postavio za pisara u Užičkoj armiji 1914. Od tada stalno je bio s Apisom do povlačenja na Krf. U Solunskom procesu osuđen je na godinu dana zatvora i godinu dana internacije na Krfu i Africi. Uspelo mu je da pobegne s Krfa uz novčanu pomoć dr Jefta Dedijera i odlazi u Francusku. U Parizu radi u samostanu Ekol žerson kao nadzornik.
Uspeh Britanaca
Mustafa Golubić centrali Crvenog orkestra u Moskvi javlja o delatnostima britanskih obaveštajaca u Beogradu.
"U sastavu Britanske ambasade u Beogradu radi obaveštajni centar Intelidžens servisa s kapetanom Tomom Mastersonom na čelu. Njegov manji obaveštajni punkt vodi direktor Astre u Bukureštu. Zbog izvanrednih uspeha tokom poslednje dve godine, dogurao je do pukovničkog čina. Planira da u slučaju rata izvede dve diverzije na Đerdapu. Ima na vezi kapetana Bila Hadsona koji se sada nalazi na planini Raduša u Bosni i pukovnika Stenlija Bejlija, suvlasnika rudnika Trepča."
Vratio se u Beograd u septembru 1918. da bi nastavio studije. Biva proteran iz Beograda u Stolac. Tajno se vraća u Beograd, a 1921. je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na kralja Aleksandra. Interniran je u manastir Rakovica. Odatle ga je, kaže, oslobodio njegov poznanik Ljuba Davidović, ministar i predsednik Vlade. U Parizu je opet 1920. i vrlo teško živi, gladuje. Godine 1921. kada je kralj Aleksandar došao u Pariz (posle 28. juna), uhapšen je i proteran iz Francuske. Odlazi u Beč, gde je živeo osam godina, a pomaže ga Udruženje jugoslovenskih studenata. Stanuje u ulici Hicinger. U Beču je četiri puta hapšen na zahtev jugoslovenskih vlasti. Opet proterivan. Odlazi u Berlin. Obraća se "Crvenoj pomoći" i od nje dobija 10 DM nedeljno. Stanovao je u zapadnom Berlinu, blizu Vitenberškog trga. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa "Crvene pomoći". Od marta 1924. do januara 1931. je u Berlinu.
Po nalogu "Crvene pomoći", odlazi u Pariz da radi za tu organizaciju. Nabavljao falsifikovane pasoše. Kancelarija "Crvene pomoći" se nalazila blizu robne kuće "Lafajet". Kaže da je "nabavljao pasoše" od studenata na boravku u Parizu. I tako, živi u Parizu do 1934, do ubistva kralja Aleksandra. Onda je pobegao u Prag!
Zašto je ovo rekao? Želeo je, možda, da ukaže na svoju ulogu u ubistvu kralja Aleksandra? Zna se da je na dan proglašenja ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, dakle, 1. 12. 1918. godine Mustafa bio u Beogradu i da se pred hotelom "Moskva", dok je automobil s regentom Aleksandrom polako vozio budućeg kralja Jugoslavije na blagodarenje u Sabornu crkvu, javno zakleo da će se osvetiti Aleksandru za Apisa i drugove. Postao je Staljinov čovek za specijalne zadatke zbog osvete Aleksandru Karađorđeviću. A posle likvidacije jugoslovenskog monarha, šta je pokretalo velikog avanturistu? Mržnja prema Jugoslaviji ili vera u trijumf komunizma u svetu?
Izvor: PRESS
Dopuna: 06 Jan 2014 10:50
Komiterna daje nalog NKVD da likvidira dotadasnje generalne sekretare KPJ . Među 600 likvidirana, najznačajniji su:
Vojislav Vujović (1936), Filip Filipović (1938), dr Sima Marković (1938), Stjepan Cvijić (1938), Vladimir Čopić (1939), Grgur Vujović (1937), Kosta Novaković (1938), Jovan Mališić (1938), Milan Gorkić (1937), Antun Mavrak (1938), Horvaj Vilm (1938) i mnogi drugi. Jedan deo jugoslovenskih revolucionara je ubijen i za vreme Španskog građanskog rata.
Tako da je neko od njih ostao ziv mi bi danas imali drugaciju istoriju bez ovog coveka,da ga je Mustafa Golubić likvidirao.
|
