Petrov je 26. septembra, 1986. odlučio da ne ispali nuklearne rakete. Da je to učinio, stručnjaci tvrde da bi to bio kraj čovječanstva
Ime Stanislav Petrov tek rijetkima nešto znači, a zapravo bi svaki čovjek na svijetu trebalo da zna za njega. Riječ je o čovjeku zbog kojeg smo danas živi, piše portal 24sata.hr.
Petrov je 26. septembra 1983. godine spasao svijet, kada je ostao priseban i odustao je od pritiskanja crvenog prekidača, koji bi cio svijet gurnuo u treći svjetski, ali i nuklearni rat.
Ovaj čovjek je osamdesetih godina prošlog vijeka bio pukovnik ruske vojske i zapovjednik zapovjednog centra OKO smještenog u blizini Moskve, srca sistema koji je upozoravao na nuklearne projektile koji bi eventualno bili ispaljeni na tadašnji SSSR.
Tog 26. septembra 1983. u prvim minutima poslije ponoći centrom se oglasio alarm. Računar je javio da je prema Moskvi iz smjera SAD-a poletjela jedna balistička raketa sa nuklearnom bombom, a nedugo potom čulo se upozorenje o još četiri. Udar je trebalo da uslijedi za svega nekoliko minuta.
"Nikad nisam ni pomišljao da bih se mogao naći u takvoj situaciji iako smo bili uvjereni da nas Amerikanci mogu napasti i da je samo pitanje trenutka kada će se to desiti. Hladni rat bio je u to doba ledeno hladan", kaže Petrov.
Iako je prema protokolu trebalo da odmah ispali salvu nuklearnih raketa iz sovjetskih baza koje bi pogodile ciljeve na području SAD-a i Zapadne Evrope, Petrov je oklijevao. Nije pritisnuo crveni taster.
"Sve je bilo spremno, ali nisam htio da ispalim rakete, bilo je jasno da to znači kraj svijeta kakav poznajemo. Odlučio sam da čekam. Minuti su prolazili, a računari su pokazivali da se američki projektili sve više približavaju SSSR-u. Alarm je potresao cijeli centar, ali nisam ispalio rakete, niti sam obavijestio svoje nadređene. Oni bi mi i tako naredili da pucam. U takvim situacijama ne možete da racionalno analizirate, nema puno vremena, već se oslanjate na instinkt. A on mi je govorio da nešto nije u redu", kaže Petrov.
U tom trenutku je, kaže, na umu imao dvije stvari.
"Računar je pokazivao da prema nama leti pet projektila ispaljenih iz samo jedne baze, i svi idu prema Moskvi. Opšti napad Amerikanaca zasigurno se ne bi ograničio na samo pet raketa, već bi njima sigurno željeli da 'obogalje' naše sisteme naoružanja. I drugo, razmišljao sam da računar nema mozga i da može pogrešno protumačiti signale za nuklearne rakete", rekao je Petrov, koji je tada ipak odlučio da pričeka udar, pa i po cijenu da neće moći da uzvrati.
Računari su pokazivali da se projektili sve više i više približavaju, do nuklearnog udara ostao je još samo minut, trideset sekundi, deset, pet... Ljudi u centru spremili su se na najgore... A onda ništa. Ni jedne eksplozije nad Moskvom. Ni traga udaru. Računar je i dalje govorio da su rakete pogodile glavni grad, ali vani, u centru Moskve ništa nije ukazivalo na takav scenario. Bilo je jasno, uzbuna je bila lažna.
Petrov je prijavio incident, a istraga je pokazala da je ruski satelit krivo očitao podatke zbog rijetkog fenomena poravnanja Sunčevih zraka na oblacima i putanje satelita.
Petrov je uskoro penzionisan, a doživio je i nervni slom. O incidentu se do devedesetih ništa nije znalo, ali u međuvremenu je sve procurilo u javnost.
Nedavno je Petrov dobio i Dresdensku nagradu za mir kao čovjek koji je spasio svijet.
"Ja nisam heroj, Samo sam radio svoj posao. Bio sam na pravom mjestu u pravo vrijeme", poručuje Petrov.
Zanimljivo, iako je spriječio moguću nuklearnu katastrofu, pukovnik Petrov je prekršio svoja naređenja i vojni protokol. Zbog toga su ga kasnije ispitivali nadređeni, a to je, pak, dovelo do toga da ga više nisu smatrali pouzdanim vojnim oficirom.
Sovjetska vojska nije kaznila Petrova, ali ga nije ni nagradila niti mu dala priznanje. Dobio je negativnu ocjenu i njegova jednom obećavajuća vojna karijera stigla je do kraja. Preselili su ga na manje važan posao, a ubrzo potom su ga i penzionisali.
"Moja pokojna žena punih deset godina nakon incidenta nije o njemu znala ništa. Jednom me pitala šta sam učinio. Odgovorio sam joj: Ništa", rekao je Petrov.
Da je Petrov ispalio nuklearne rakete, stručnjaci tvrde da bi to bio kraj čovječanstva. One koje ne bi ubio udar, umrli bi za šest do osam mjeseci jer bi silne detonacije podigle radioaktivnu prašinu koja bi na nekoliko godina zaklonila sunce i izazvala nuklearnu zimu koju niko ne bi preživio, piše portal 24sata.hr.
Na ovom belom svetu baš ima teških budaletina i mozgova. Umesto da skinu kapu svi redom ovom čoveku-oni ništa. Navodno, nisu ga kaznili...A kako drukčije da se shvati penzionisanje oficira koji je bio perspektivan i koji je bio na toj poziciji gde jeste? Sigurno nije došao na to mesto svojom nesposobnošću i glupošću pored onolikog broja oficira u armiji SSSR-a. Pitao bih ja te glupane što su ga ispitivali i doneli odluku o njegovoj daljoj karijeri-ko bi mu od njih i sudio nakon događaja da je stvarno palo onoliko raketa?Ko bi preživeo? I da Rusi ne uzvrate svojim raketama, Amerikanci bi sa ovih 5 raketa naneli i sami sebi dovoljno štete. Svašta. Ne možeš reći nuklearnoj eksploziji i radijaciji-''Hej, dovde ćeš biti, a odavde nećeš. U Rusiji radi šta hoćeš-ali ne prelazi na ostale države.'' Propisi su propisi. Ali treba gledati malo šire od propisa. Važniji su ljudi. Ma nas je te godine sam Bog spasio preko ovog čoveka. Ovaj slučaj mi liči na slučaj našeg bivšeg generala kome je prošle godine konačno svanulo, nakon dugo godina. Krivili su ga zato što je predao tehniku, a spasio ljude. Ne mogu da verujem da je nekima važnija puška od čoveka koji nosi tu pušku. Ako taj čovek izgubi život-hoće li ona sama da puca, sama da se puni, nišani, itd. Strašno. I žalosno.
U suštini ipak je dobro prošao. Spasio ga je preveliki ulog da je slijepo postupio po protokolu. Najvjerovatnije nisu mogli da mu oproste to što nije alarmirao višu komandu.
Što se tiče SSSR izvršavanje naređenja je imperativ svega. Mada ruku na srce tako funkcioniše svaka veća država, jedina je razliku u tome koliko ko može da naplati žrtve.
Rekao bih i da mediji sa Zapada pomno "skeniraju" personal "drugih strana" i fabrikuju priče. Pa bude emisija tipa "zli Sovjeti protiv dobrog Elinta" ili "zli Sovjeti protiv dobrih mudžahedina", "zli Sovjeti silovatelji" ili samo "zli Sovjeti". A valjali bi "zli Sovjeti" da ugase Fukušimu, dok su po Japanu tražili dobrovoljce i to među penzionerima. Ko nije spreman na žrtvovanje treba da batali uniformu i činove.
On nije Supermen, ali ovaj sedamdesetčetvorogodišnji penzioner iz ruskog grada Frijaznova jedan je od retkih ljudi koji se mogu pohvaliti time da su spasili svet.
Iako za njega mnogi ne znaju, Stanislav Petrov je sprečio globalan nuklearni rat, a zahvalnost za njegov hrabar i promišljen čin primio je tek nedavno.
Pet američkih projektila
Osamdesetih godina prošlog veka, Petrov je bio pukovnik ruske vojske i komandant centra OKO čija je funkcija bila da pravovremeno upozorava na nuklearne projektile usmerene prema SSSR-u.
Događaj o kom je godinama bilo zabranjeno da se priča desio se 26. septembra 1983. godine. Sistem za upozorenje pokazivao je da prema Moskvi iz SAD leti pet projektila sa nuklearnim glavama, a vreme do udara iznosilo je svega par minuta.
„Nisam verovao da bih ikada mogao da se nađem u takvoj situaciji iako smo svi pretpostavljali da će nas Amerikanci kad-tad napasti. Naime, Hladni rat tada je bio ledeno hladan“, kaže Petrov, prisećajući se tih trenutaka.
Da sam ih nazvao, rekli bi mi da pucam
Petrov je prema protokolu trebalo da ispali rakete odmah, a one su bile usmerene prema glavnim ciljevima u Americi i Zapadnoj Evropi. Iako je naoružao sistem, Petrov nije pritisnuo crveno dugme koje bi doslovno promenio svet kakav poznajemo.
Petrov je odlučio da sačeka još nekoliko minuta. Računari su i dalje pokazivali približavanje američkih projektila. Međutim, on je ipak odlučio da ne ispali rakete niti je o svojoj odluci obavestio nadređene.
„Da sam ih nazvao, dobio bih naređenje da pucam, i tada bi sve bilo gotovo“.
„Nije se radilo o racionalnom razmišljanju već o instinktu, a on mi je govorio da nešto nije u redu. Kao prvo, računar je pokazivao da prema nama leti pet projektila ispaljenih iz jedne baze. Američki napad koji bi započeo globalan nuklearni rat sigurno ne bi bio ograničen na pet raketa. A kao drugo, računar može pogrešno da protumači signale za nuklearne rakete“, kaže Petrov.
Nakon izluđujućeg čekanja, Petrov je ipak odlučio da sačeka udar projektila. U trenutku udara se nije desilo ništa, ali računari su pokazivali da su rakete pogodile glavni grad, ali to se naravno nije dogodilo. U pitanju je bila lažna uzbuna.
Drezdenska nagrada za mir
Iako je incident prijavio, a istraga je pokazala da je satelit pogrešno očitao podatke zbog retkog fenomena poravnanja Sunčevih zraka na oblacima i putanje satelita, slučaj je zataškan. Petrov je poslat u penziju, a za psihički slom koji je u međuvremenu doživeo, jednim delom je svakako zaslužan i događaj koji bi mnoge doveo do ludila.
Ipak, pre nekoliko dana, Petrov je dobio i Drezdensku nagradu za mir, a mnogi su se opet prisetili kome dugujemo život u svetu koji nije prošao kroz pakao nuklearnog rata.
Međutim, dokumentarni film „Countdown to Zero“ pokazuje da je sličnih situacija tokom trajanja Hladnog rata bilo previše i da slučaj Petrova nije usamljen, ali i da svet još uvek spava na oružju koje preti opstanku čovečanstva.
Hm ,sta ako recimo Ameri napadnu Rusiju i ispale rekete ,a operator protumaci "ma to su Satelit i racunar opet pomanitali "A ono pecurka iznad Moskve , nedaj Boze!! .
imaju i zemaljske radare za rano upozorenje..a ovi da su htjeli da počnu rat poslali bi stotine raketa a ne 5 komada na toliku Rusiju, nije ovo jedini slucaj da je zamalo otpoceo nuklearni rat cak je 1995. bilo i blize kad su Norvezani sa Amerima lansirali neku raketu u naucne svrhe a putanja joj se poklopila sa predvidjenom putanjom raketa sa americkih podmornica...Jeljcin se mašio čegeta ali srećom su uvidjeli na vrijeme da je to greška mada je bukvalno par minuta dijelilo svijet od katastrofe, Rusi su se bojali da je to fore radi poslata jedna raketa koja bi trebalo da djeluje elektromagnetnim talasima i onesposobi većinu ruskih radara
Pisao je o ovome Politikin Zabavnik pre dvadesetak (možda i više) godina, i neki detalji priče su novi, dok se drugi već prema mome sećanju razlikuju.
Prvo, u tom starom tekstu je preneta Stanislavljeva kritika tadašnjeg sovjetskog sistema za rano upozoravanje koji je bio na silu napravljeni odgovor na slični američki i koji je i ranije pokazivao neke bubice. Po mom sećanju, rad sistema se zasnivao na kontroli horizonta, i imao je problema sa razlikovanjem pretnji od satelita, zatim odsjaja nebeskih tela i slično. Još u vreme pisanja tog članka je rečeno da je sistem zamenjen drugim.
Drugo - Petrov je, navodno, po dobijanju signala za uzbunu od glavnog krenuo da pomoću nekih drugih (sporednih?) sistema/metoda utvrdi da li postoji potvrda o pretnji jer ga je zbunila pomenuta malobrojnost detektovanih pretnji. Sporedni parametri nisu potvrdili postojanje opasnosti.
Treće - otpočeo je procedure za protivudar, ali bez ulaženja u finalnu fazu jer je došao do procene da je verovatno u pitanju greška.
Četvrto, ne toliko vezano za slučaj, ali pomenuto: navodno, Sovjeti i Amerikanci su imali tako umrežen sistem lansiranja projektila koji je za slučaj velikih prekida veze unutar mreže to prepoznavao kao posledicu nuklearnog udara i omogućavao da se deluje iz pojedinačnih tačaka samostalnim lansiranjem projektila na predodređene ciljeve.
Znam da je vrlo nezahvalno komentarisati ovo na bazi novinskih članaka, posebno kada tekstovi balansiraju između naučne fantastike i opsesije toplom ljudskom pričom.
