offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
Izgradnja integralne PVO
Protiv Avionska Artiljerija
Protivavionska artiljerija je u suštini podeljena na onaj deo koji integralno prati jedinice kopnene vojske i deo koji koji brani teritoriju koja je ugorožena a neophodna za vođenje rata. Razlike između rupne PVO i teritorijalne će i pored sve unifikacije ipak ostati u nekim oblicima ma kako smanjene razlike budu izvedene. Najveća dilema je kakvi će sitemi ostati na nižim nivoima od nivoa fronta i armije a to je dakle prema novoj organizaciji ruske vojske nivo brigade. Jedini potpuno strukturno osmišljen sistem brigadnog nivoa je sistem koji se primenjuje u brigadama novog tipa Ruske Armije. Međutim tu ima mnogo verzija za potencijalnog mogućeg kupca.
Ruska vojska koristi unutar brigada dva tipa diviziona. Jedan je mešoviti integralni divizion u kojem su TUNGUSKE, STRELE-10 i IGLE. Nekad ovaj divizon nije bio centralizovan već su neki njegovi delovi bili po bataljonima (IGLE skoro sve) a baterije topova (ŠILKA kasnije TUNGUSKA) i raketa STRELA su po formaciji bile grupisane po 6 oruđa ali su u praksi delovali mešovito. Iskustva sa velikim KIS na PVO sistemima su dovela do toga da ni pukovski nivo ne treba ostaviti bez centralizovanog upravljanja jer tako mnogo efikasnije deluje. Prvi pomak u tom pravcu je bio još na samom kraju 70-tih kada je uvedeno mesto načelnika PVO puka u vidu KIS-a (na vozilu) pod oznakom OVOD. Usled niskog nivoa automatizovanisti nisu primećeni neki ekstremni veliki pomaci u efikasnosti ali je ona ipak bila vrlo merljiva. Usledio je RANŽIR koji je kasnije prodat Grčkoj. Zapravo, mi sada još uvek ne raspolažemo ratnim iskustvima novijih ruskih KIS-eva pukovskog nivoa. Sistem komandovanja divizijskom PVO tipa MANEVR je godinama čuvan kao tajna i korišćen (ograničeno) samo u elitnim divizijama, mada je sistem RANŽIR nižeg nivoa direktno izveden iz njega. Grci su međutim na vrlo teškim i realnim manevrima, možda i strožijim nego što su bili ruski, dokazali efikasnost KIS-a tipa RANŽIR i to u nekoliko desetina procenata iznad efikasnosti samostalne upotrebe oruđa.
Formiranje prateće baterije trupne PVO za integralni divizion brigade
Prateća baterija integralnog diviziona brigade je klasična PA artiljerija u užem smislu. Osnovni zadatak ovih baterija je bliska zaštita borbenih bataljona brigade od naleta niskoletećih aviona, niskoletećih BPL i što je vrlo važno helikoptera. Sekundarno pojavljuje se i mogućnost delovanja na razne vrste vođenih projektila pa čak i bombi. Kao novi tercijalni najteži ciljevi pojavljuju se BPL na visinama od jedne do dve i po hiljade metara.
Prateća baterija može biti izvedena u homogenom i mešovitom obliku. Homogeni oblik je onaj kod koga su sva sredstva ista a mešoviti kod koga se koriste sasvim različiti sitemi i ona je generalno pogodnija jer je elastičnija u borbi i jeftinija. Kako prateće baterije rade u bliskom dodiru sa trupama, potrebno je da vozila imaju veliku prohodnost i iz tog razloga su pogodniji guseničari od točkaških šasija u klasičnim evropskim sulovima. Na mnogim drugim terenima gde su distance velike a prohodnost lakša pogodnije su točkaške šasije. U ovom tenutku postoje točkaške verzije KIS-a RANŽIR, raketa STRELA-10 (pod imenom KOLČAN) a i najmodernije verzije raketa tipa TOR i tipa BUK su točkaške jer Rusija prelazi na sisteme za brze intevencije. Takođe ima mnogo verzija IGLE-S koje su ili mogu da budu na točkaškim varijantama. PA topovi postoje takođe u tom obliku ali samo kao vučni i to su verzije sa ZU-23 i vučna SOSNA koja nije nikad ni završila razvoj, pa se čini da je vučnim topovima u ovoj ulozi došao kraj što je u krajnjoj meri i bilo za očekivati. Zapravo prave verzije topova na točkaškoj osnovi u Rusiji za sada nema ali se stranom kupcu kao takav oblik nudi sistem PANCIR koji je mnogo jače ali i nekoliko puta skuplje rešenje nego TUNGUSKA. Za strane kupce koji ionako planiraju mali ukupnan broj sredstava to je možda i dobro rešenje.
Verzija 1 BARNAUL:
Komandni punkt baterije BARNAUL upravlja sa dve TUNGUSKE i dve STRELE. Baterija u samostalnom radu može da radi u sledećim modovima koji su navedeni po prioritetima:
1. Komandno vozilo svojim decimetarskim radarom vrši akviziciju ciljeva i prosleđuje na oruđa komande za dejstvo, pri čemu oruđa koriste samo optičke nišanske sprave (a STRELE i pasivnu pelengaciju ako je moguće).
2. Komandno vozilo svojim decimetarskim radarom vrši akviziciju ciljeva i prosleđuje na oruđa komande za dejstvo, pri čemu oruđa TUNGUSKA koriste nišanske radare a STRELE pasivnu pelengaciju ako je moguće i radio daljinomer takođe ukoliko je moguće.
3. Komandno vozilo svojim decimetarskim radarom vrši akviziciju ciljeva i istovremeno jedno od dva oruđa TUNGUSKA (eventualno oba po potrebi zbog loših topografskih uslova) svojim akvizicionim radarom vrši akviziciju ciljeva ali vrši i prenos radarske slike na komandno vozilo, koje zatim prosleđuje na oruđa komande za dejstvo, pri čemu oruđa dejstvuju kao pod 1 ili 2. Uključenja i isključenja radara mogu da budu naizmenična u cilju obmane protivnikovog izviđanja, ometanja ili zbog otkaza glavnog decimetarskog radara. Decimetarski radar se može izmestiti van svog osnovnog vozila u radu što dodatno povećava žilavost komandnog mesta.
Dobre strane ovako koncipirane baterije su:
1. Zahvaljujući radaru GARMONJ baterija je dobila pogodniji radar za rad u dežurnom i borbenom režimu nego što je to akvizicioni radar na TUNGUSKI. Radari na oruđima su delimično rasterećeni. Dobila se mogućnost rada na dva talasna područja, naizmeničnog rada i uopšte veće verovatnoće otkrivanja i veća žilavost na ometanja i otkaze.
2. Dobijena je mogućnost da oruđa TUNGUSKA deluju u potpuno ili delimičmo pasivnom modu u smislu nišana) ne koristeći svoje akvizicione radare.
3. Oruđa STRELA su dobila podršku radarskom informacijom a nedostatak iste je njihova najveća mana u realnoj upotrebi, pa im ovim veoma rastu borbeni procenti, pre svega broja gađanih ciljeva.
Loše strane ovakve baterije su:
1. Smatra se da bi na budućem bojištu u ovoj klasi obavezno trebala da se koriste sredstva sa navođenjem po laserskom snopu, jer su protiv njih najslabija sredstva ometanja. Takvo oruđe odavno u razvoju i već je na samom kraju razvoja, a to je sistem BAGULJNIK poznat i kao SOSNA-R. Verovatno u budućnosti treba kombinovati takva oruđa sa oruđima tipa STRELA jer će avioni onda morati da imaju višestruke ometače. Međutim nikako da dođe do serije SOSNE-R.
2. Oruđa tipa TUNGUSKA imaju vrlo dobre karakteristike ali njihova sadašnja varijanta ima slab nišan za dejstvo noću, odnosno mogućnost dejstva u potpuno pasivnom režimu 24 časa. Zato treba forsirati verziju TUNGUSKA-M1(2) koja ima na sebi inkorporirane neke elemente optoelektronike predserijske verzije sistema PANCIR koji omogućavaju tu nedostajuću funkciju, mada čak ni taj oblik nije moderan u smislu noćnog delovanja pa treba očekivati još neku modernizaciju.
3. Najnoviji pasivni sitem za radarsku pelengaciju koji se koristi na modernizovanim sistemima OSA pod oznakom L-150 treba uvesti u rad na nivou baterije i verovatno bi najpogodnije mesto bilo samo komandno vozilo tipa BARNAUL-T.
Samo ispunjenje tačaka negativnih osobina pod tačkama 2 i 3 bi bio odličan pomak u kvalitetu a moguće ga izvesti ex tempora jer su odavno završeni porototipovi oba uređaja i neki su čak i u malim serijama. Kada će zaživeti SOSNA-R je sasvim drugi problem.
Vozila 9S931-1 (i 9S931-2 na padobranskom BMD-3) BARNAUL se već nekoliko godina ispituju u trupi odnosno prva partija je već uvedena u naoružanje. Interesantno je da je nemoguće naći koliko ciljeva prati uređaj ali je logično predpostaviti da se radi o istoj elektronici kao za veći radarski sitem pa se dakle radi o nekih 60 ciljeva. Za dejstvo baterije je potrebno pratiti samo oko 10 ciljeva, ali su ovi veći brojevi u igri kada se KIS nalazi na mestu komandanta diviziona, što je kod RANŽIRA moguće ali ne i kod sistema BARNAUL kod koga se baterijski i divizionski komandni punktovi razlikuju. Rasprava je bespredmetna jer novi istemi sa lakoćo prate do 50 do 60 ciljeva svejedno da li na nivou baterije ili diviziona.
Verzija 2 SBORKA-M1-2:
U ovom trenutku za prodaju su stranim kupcima na raspolaganju još dva sistema za komandni nivo baterije a koje se mogu dobiti na guseničnoj šasiji. To su pre svega nova SBORKA-M1-2 ali i gusenična verzija RANŽIR-M. Iako ovaj drugi postoji odavno, još sa prvih sistema TOR i pomalo zastareva, beloruski (više nego ruski čini se) proizvođači su ga konstantno usavršavali bez promene osnovne koncepcije. Pre svega da kažemo nešto o sistemu SBORKA-M1-2 koji se već nekoliko godina nudi na listi. U osnovi to je sitem namenjen za mesto komandanta PVO diviziona pri čemu su potčinjene baterije sa sopstvenim PU12M, ili SBORKA-M1 komandnim punktovima. Pošto su oni ipak daleko zastareli nije uopšte nemoguće formirati celokupnu divizionsku KIS strukturu samo na osnovu ovog vozila. Jedna od posebnih karakteristika je da je ovo vozilo specijalno opremljeno da bude komandno vozilo sa modernizovanim ŠILKAMA-M4 o kojima će biti još reči. Što je još bolje, može da dejstvuje sa mešovitim jedinicima od ŠILKI-M4 i STRELA-10. Jedini je sistem na tržištu koji omogućava potpuno upravljanje jedinicama u bateriji skoro jednako kvalitetno kao i BARNAUL.
Razlika je zapravo jedino u radaru (mada je ona bitna) jer SBORKA koristi centimetarski radar koji je srodan onom sa sistema PANCIR. Po ukunim performansama radar je nešto bolji od 1RL122-1 a nešto slabiji od 1RL122-2, međutim ima sve mane (ali i poneku vrlinu) centimetarskog u odnosu na decimetarsko područje. Ipak sistem je realno upotrebljiv i moderan. Mana mu je jednakost hijerarhija, odnosno baterijska pozicija se pokriva istim vozilom kao i divizionsko komandno mesto, što nije uvek tako loša osobina jer omogućava pregrupisavanje tokom borbe pri pojavi gubitaka i skraćenja sastava jedinica, ali smanjuje tehničku savršenost odnosno performanse sistema. U svakom slučaju osim 9S932-1 BARNAUL-T, 9S80M1-2 SBORKA ostaje jedan od tri moguća izbora za komandno mesto ne samo baterije nego i diviziona. U osnovi ima jednake kavalitete kao i sistem BARNAUL-T u smislu upravljanja a jedina mana mu je radar manje prilagođen bojištu protiv vrlo jakih protivnika kakav je zapravo samo NATO pakt.
Verzija 3 RANŽIR-M:
Kao treći mogući oblik upravljanja baterijom javlja se sada već čuveni RANŽIR-M. Njegova najmodernija verzija se danas radi na kamionskoj šasiji ali je moguće dobiti i nešto modifikovanu verziju (malo manje moćnu) na oklopnom transporteru. RANŽIR je izmišljen da bude komandno mesto sistema TOR a vrlo brzo je dobio i mogućnost za komandovanje drugim vrstama oruđa. Takođe je vrlo brzo od njega napravljena kompletna hijerarhija upravljanja PVO u kopnenoj vojsci tipa baterija-divizion-puk. Ovakav oblik se i danas sreće kod diviziona tipa TOR. Kod ostalih sredstava integralnih diviziona nije mnogo uočen jer su tamo večita kombinacija bili PU12M i OVOD koji su na kraju evoluirali u PU12M6 i SBORKA-M1. Međutim njegova točkaška varijanta u ruskoj izvedbi koja se dugo krila pod nazivom KASATELJNAJA se masovno raširila po trupi. Zajednička karakterisitka i jednog i drugog sitema je da ne poseduju sopstveni radar, ali su osposobljeni za prijem radarskih informacija sa raznih radara, radara potčinjenih oruđa ali i za prijem radarskih i komandnih podataka sa višeg nivoa komandovanja.
Zbog toga je RANŽIR-M aktuelan i upotrebljiv sistem za komandno mesto baterija ali pod uslovom da mu se obezbedi jedan prenosni radar 1RL122-1 kao podrška, a čije signale on može da prima. Radar se može lako prenositi u posebnom transporteru. To ima samo jednu ali velku manu, zahteva posebno vozilo. Sa druge strane, veća mu je žilavost, jer uništenje radara ne mora da znači i uništenje KIS-a kao kod SBORKE (ali ne i BARNAULA, on može takođe da skine radar). Ipak korišćenje još jednog vozila povećava ukupnu cenu sistema ali doprinosi žilavosti u borbi.
Formiranje štabne baterije trupne PVO za integralni divizion brigade
Pod tipom štabne baterije se podrazumeva obično baterija sa sredstvima IGLA (raznih varijanti) u centralizovanom upravljanju preko sistema za usmeravanje strelca. Duboko ubeđenje autora je da štabne baterije treba da budu od snažnijh platformi sa modulima STRELEC iz kojih se sada superiorne rakte IGLA-S i lansiraju. I pored visoke cene, najbolja moguća platforma za njih nisu pojedinačne lansirne rampe (koje više odgovaraju drugim jedinicama) već korišćenje ili modernizovanih ŠILKI-M4 ili modernizovanih topova SERGEJ. Lakše platforme više odgovaraju motorizovanim jedinicama.
Vreme je pokazalo da ovakve stabilne paltforme ostvaruju mnogo veću borbenu efikasnost nego lansiranje sa ramena pa čak i stalaka. Pogotovu što modernizovane ŠILKE omogućavaju ne samo sekundarno, mada ograničeno, dejstvo po vazdušnim ciljevima već i ekstremno kvalitenu podršku, u smislu bezbednosti ovih jedinica dejstvom svojih jakih topova po zemaljskim ciljevima.
Naravno kao ultimativno moderno ali i najjeftinije rešenje ostaje klasično korišćenje sistema IGLA-S na stalcima, bilo u formi dvocevnih razmaknutih lansera (DŽIGIT) ili spojenih (ŠLEM) ili pojedinačno na stalku, ili iz ruke tj. sa ramena. Pri tome oruđa mogu da imaju dnevne ali i noćne nišane a upravljanje odeljenjima od po tri lansera ostvaruje se daljinski sa pultova za daljinsko upravljanje (noviji modeli u formi lap-topa). Kao vozilo komandovanja apsolutan izbor bi bio najniži nivo BARANAULA-T ili SBORKA.
|
