offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
2.6. Pelengaciona lokacija radara (u PVO)
Pelengacionu lokaciju možemou osnovi podeliti na dve grupe:
1. DIREKTNA pelengacija (DF) :
1.1. Direktne vidljivosti
1.2. Troposferskim odbijanjem
Obe verzije rade normalno triangulacijom sa više baznih staqnica ali mogu raditi pojedinačno pri čemu daju pravac na jedan peleng.
2. HIPERBOLIČNA:
2.1. Sektorska
2.2. Kružna
Za većinu sitema sektorski rad je još uvek normalan a tek se pojavljuju modeli sa potpuno kružnim radom mada tu ima nekih primedbi.
2.6.1. Direktna DF (Direct Fidning) pelengacija:
Posle Drugog svetskog rata razvoj avionskih radara je bio brz i raznolik. Nekoliko decenija su više napredovali avionski radari režima rada vazduh-vazduh. U režimu vazduh-zemlja je konstantno i mnogo rađeno, ali je tek pojava mikroelektronike, omogućila prodor u toj sferi. U početku su postojali, na najboljim i najskupljim udarnim avionima, posebni radari za praćenje zemlje u niskom letu. Daljim razvojem elektronike avionskih radara, stvoreni su savremeni sitemi koji su uglavnom sa dualnim režimima. Isti radar, u zavisnosti od podešavanja (obično uoči leta, u fazi izbora i kačenja ubojnih sredstava) služi ili kao presretački ili kao radar za osmatranje zemljine površine. U režimu osmatranja zemljine površine, on ne samo da omogućava let na malim visinama, već i otkrivanje i napad na zemaljske ciljeve. Osim takvih radara, na klasičnim borbenim avionima, postoji još nekoliko tipova upotrebe avionskog radara u osmatranju površine. Pre svega, razvijeni su radari specijalno namenjeni za izviđačke avione, u smislu izviđanja kopna. Takvi, uglavnom bočni radari u izvedbi, su korišćeni u sedamdestetim, osamdesetim i devedesetim godinama vrlo intezivno. Tipični primeri su bočni radar za izviđačke verzije MiG-25 ili sličan njemu, za visinski američki izviđač U-2, poznatiji u toj svojoj novijoj varijanti kao TR-1. Amerikanci su razvijali mnogo veće i moćnije modele tog tipa i danas raspolažu sa najmoćnijim takvim radarima na velikim četvoromotornim izviđačkim avionima, koji su poznati pod skraćenicom JSTARS.
Pojavom bočnih radara sa tzv. sintetičkom rešetkom, može se reći da se njihov potencijal kao izviđača povećao, jer se mogu koristiti i na manjim avionima i mogu se očekivati i kod manje bogatih i razvijenih vazduhoplovstava. Za osmatranja nad morem, avionski radar je i danas vrlo bitan i najčešće nezamenjiv. Tu se može javiti, kao radar manjeg tipa na klasičnom napadačkom borbenom avionu, naročito na savremenijim tipovima aviona, ali i kao radar vrlo velikog dometa, na velikim maritimnim osmatračima, bilo patrolnim bilo čisto napadačkim (u ruskom maniru). Ne zaboravimo da i svi AWACS sistemi, osim u osnovnom režimu otkrivanja letećih ciljeva, mogu da vrše i osmatranje morske površine, naravno sa manjim dometom nego za leteće ciljeve. I na kraju, pojavili su se mnogi modeli malih AWACS-a uglavnom sa bočnim radarima u režimu osmatranja vazduha. Obično su montirani na leđa aviona, za razliku od onih za izviđanje zemljine površine, koji su po pravilu ispod trupa.
U svim tim slučajevima, zajednička je krakteristika, da radarski zrak, u nekom trenutku vremena, obasjava cilj zračenjem, tj česticama tipa fotona. To zračenje (u konačnici fotonske čestice) se pasivnim prijemnikom može otkriti. U osnovi, to je proces pelengacije radarskog signala. U zavisnosti od avionskog radara i pelengatora, proces detekcije aviona može biti manje ili više uspešan. Poznavanje elektronskih karakteristika protivničkog radara, može biti važan činioc u efikasnom radu pelengatora. Zbog toga je važno, da jedinice sa pelengatorima, budu na u punoj borbenoj upotrebi 24 časa, preko cele godine. Prilikom dužeg vremena, one će na taj način, možda ostvariti kontakt sa potencijalnim neprijateljem, čime bi stekli, trajnu informaciju o njegovim elektronskim karakteristikama. Pri tome se mora voditi računa i o mogućnosti lažnog delovanja protivnika, upravo u cilju stvaranja zablude. Međutim, memorije savremenih račnara, koje skladište te podatke, su tako velike, da se ne treba plašiti, tih lažnih naleta u okviru stvaranja elektronskih protivmera. Koliko god lažnih naleta ostvarili protivnici, ako imate lepo registrovan, jedan jedini, pravi elektroski potpis, ili informaciju blisku njemu, vaš pelengacioni uređaj će bez greške odbaciti sve ostale tipove ciljeva i ispravno tretirati cilj. Problem je da imate samo jedan ispravan, zabeležen, elktronski potpis. Pa čak i ako ga nemate, što se lako može desiti u lokalnim okolnostima, vaši pelengatori će i dalje raditi uspešno, samo u tom slučaju, proces otkrivanja i praćenja cilja će biti značajno, ali ne i presudno, sporiji i nešto manje pouzdan.
U osnovi postoje dve vrste pelengacije, a direktno pronalaženje DF (Direct Finding) je u suštini, klasičan način pelengacije radara. Sve verzije rada sa DF pelengacijom, imaju dva oblika , koji su potpuno različiti u kvalitativnom smislu. Pojedinačni rad je jedan oblik, a rad u parovima i rad u trojkama, je drugi oblik. Fizički glednano, pojedinačni pelengator je u stvari, jedna specijalna antena, koja pretražuje u krugu ceo azimut ili eventualno, neki sektor, koji ste vi odredili ili koji diktira konstrukcija pelengatora. Naime, ne mogu svi pelengatori da rade u punom krugu, mada je to opšta tendencija. Sistemi sa TDOA tehnikom će dugo imati izvesne probleme za potpuno kružni rad. Sektorski rad, ukoliko se mora primenjivati, uslovljava što jasnije određen, pravac napada protivnika, što je manje verovatan, ali i krajnje realan slučaj. Na primer, u širokim dolinama, sa visokim planinskim padinama sa strana, kada je iza vas dubina svoje teritorije, dobro pokrivena drugim PVO jedinicama, a ispred vas aktivna borbena zona, za koju ste neposredno odgovorni. Uopšte, topografija terena i mogućnosti uređaja, diktriraju, da ukoliko radite u određenom sektoru, ispravno definišete kojem. Naravno, umesto topografskih činioca, mogu biti razlozi podele sektora odgovornosti.
Dakle, pojedinačni pelengator otkriva emisiju avionskog radara. On pri tome, usmeravanjem svoje antenske rešetke, određuje azimut cilja, a uz pomoć, da tako kažemo, vertikalne obrade signala, još i nešto grublje, određuje njegov mesni ugao ili elevaciju. Kao ovakav, dakle pojedinačni, pelengator radarskih sistema se sreće u sustavima za elektronsko ometanje rada avionskih radara, kao što je ruski SUPEB AKUP-1, gde se jedan takav pelengator (tipa Autobaza 1L222) koristi na nivou svake čete i na nivou bataljona. Takvi sistemi, prirodno ne traže ništa osim podatka o grubom azimutu i sasvim gruboj elevaciji cilja, jer osim što najčešće i sami ometači mogu da pelenguju cilj, u biti ne traže preciznu informaciju o njegovoj lokaciji.
Sasvim je drugi slučaj sa pelengacionionim sistemima pridruženim PVO sustavima. Po definiciji saradnje sa PVO jedinicom, oni moraju da obezbede dosta kvalitetnu informaciju o položaju cilja. Da bi se to postiglo, radi se sa dva ili tri pelengatora, koji su postavljeni (idealno) u obliku jednakostraničnog trougla. Može da se radi i sa dva pelengatora (kako je to dosta uobičajeno kod pelengatora radio veza) ali tada tačnost može da bude značajno manja, jer proces rada sa dva pelenga, je geometrijski zasnovan na presecanju napred sa dve tačke. Taj postupak je neprecizan, ukoliko se cilj nalazi na liniji dva pelengatora, pa postojanje trećeg, odbacuje takvu situaciju. Osim toga, čak i kad su uglovi zahvata sa dva pelengatora dobri, zahvatanje sa trećeg, omogućuje presecanje napred sa tri tačke, što ponekad, omogućava povećanje tačnosti (problem presecanja tri prave sa uticajem greški) a u svakom slučaju, treći peleng, ako ništa drugo, omogućava lokaciju sa nešto većom pouzdanošću, kao kontrolna tačka.
Tipičan primer za ovakav sistem je ruski sistem Vega-Orion. Orion su pojedinačni pelengatori, koji kako smo rekli mogu da rade i samostalno, ali ograničeno, a potpun sistem Vega čine tri pelengatora, sa komandno obradnim centrom, razvijenim uz jedan od njih ili na nekom udaljenju (vidi detalje kod opisa sistema Orion-Vega). Ovakvi sistemi se danas redovno dodaju najačim brigadama ili pukovima PVO raketnih sitema S-300 a prirodno bi išli i uz novije Bukove. U Ruskoj armiji, koriste se izgleda još uvek, i stariji sistemi ovog tipa, kao što je POST-3M ali i SDR-2MP. Zapravo POST-3M je otišao u penziju bez adekvatnog naslednika a SDR-2MP se još uvek koristi. Kolčuga se nalazi u širokoj ruskoj i ukrajinskoj upotrebi ali je to sistem pre svega za pelengovanje zemaljskih radarskih stanica i tek je možda najnovija modernizovana verzija (ili verzije jer postoji i ruska) dobila mogućnosti traganja za AWACS avionima kakvu je imala SDR-2MP verzija (inače potekla iz SDR-2A za izviđanje zemaljskih radara). Inače je je za pelengovanje ostalih radara taktičke avijacije slabija i od Orion-Vega i od hiperboličkih sistema.
Posebna važnost ovih sistema, je u upotrebi za otkrivanje aviona tipa AWACS, ukoliko se oni nađu u zoni njihovog dometa, koja je uglavnom određena daljinom direktne vidljivosti. Međutim to i nije baš čest slučaj, jer se AWACS avioni uglavnom drže podalje, ali tada, kada su u zoni otkrivanja, možete biti sigurni, da je žestoka akcija u toku, jer oni samo u tim slučajevima prilaze bliže protivniku. Međutim, za otkrivanje AWACS aviona, sistemi DF pelengacije nisu toliko efikasni, kao sistemi TDOA (hiperboličnog pelengovanja), zbog prirode frekfencija, udaljenosti i slabosti signala radara a i vrlo malih bočnih lepeza kod AWACS aviona E-3 (neki drugi avioni tpa AWACS kao Hokaj imaju velike bočne lepeze).
Možda najmoderniji sistem DF tipa, barem sudeći po anteni, je češki sistem Borap, koji je namenjen da deluje u paru (a ne u trojkama). Borapova pelengaciona rešetka, je potpuno ravnog tipa, i izgleda mnogo preciznije meri visinu cilja monopulsnim pelengovanjem, odnosno, ceo sistem pelenguje kosu daljinu i njen ugao relativno precizno, pa u tom slučaju možete dobiti dobru informaciju i bez trećeg pelengatora. Ne bih vam preporučio, da se na to oslonite u stvarnom ratu, ako i radi dobro sa dva pelengatora, još bolje radi sa tri. To što su Česi razvili DF sistem, posle decenija razvoja samo TDOA tehnike, je vrlo bitno i pokazuje da TDOA tehnika, ipak ne može da reši sve probleme pasivne pelengacije. Štaviše, Česi su razvili i jedan od najmodernijih DF sistema, ekstremno velikog dometa, Ramet, koji deluje u njihovim jedinicama zajedno sa Borapom, i koji je direktna zamena za SDR-2 sisteme. Ograničen je na frekfentno područje do 8 GHz, pa je prema tome, pogodan kao i osnovna verzija SDR-2, više za zemaljske radare, mada može svakako, da otkriva i AWACS avione, jer su njihovi radari sa manjom frekfencijom od 8 GHz.
2.6.2. Hiperbolična pelengacija (TDOA):
Hiperbolična pelengacija je noviji vid radarske pelengacije. Zapravo ta pelengacija je izmišljena u Češkoj, početkom šezdesetih i fabrika TESLA-Paradubice se kasnije decenijama bavila proizvodnjom raznih generacija uređaja zasnovanih na tom principu. Na zapadu se ova metoda označava sa skraćenicom DTOA, koja je od Differential Time Of Arrival. U poslednje vreme se češće sreće oznaka TDOA ili Time Differencies Of Arrival. Princip se ne zasniva na direktnoj pelengaciji radarskog ili radio signala. On se zasniva na tome, da cilj koji emituje elektromagnetno zračenje, u opštem slučaju, ima različito tekuće vreme od pasivnih stanica pelengacije.
Izeđu tačaka se postavlja centralni komandno-kontrolni punkt. Ključni element ovog sistema, je postojanje vrlo preciznog internog časovnika. Osim toga, pozicije ostalih prijemnika se određuju sa velikom tačnošću i time definiše baza između njih i između njih i centralnog punkta. Svako od prijemnih mesta ima element, koji ih direktno vezuje na centtalni časovnik. Naravno, osim toga, svako prijemno mesto raspolaže specijalnim antenskim ustrojstvom. Kada signal dospe do sistema, on stiže do dve različite stanice u različito vreme. Ta razlika u dolazećem vremenu se meri. Dakle meri se razlika vremena, a ne daljina do cilja. Na taj način se postiže određivanje izohronih površi, u stvari hiperboloida, koji su matematičko rešenje mogućeg položaja emitera u odnosu na dva pelengatora, centralni punkt i definisane baze između njih. Međutim, sa dve tačke (1 i 2), vi dobijate kao rešenje hiperboloid (jednu od dve površi možete da odbacite) i samo znate da se cilj nalazi negde na njemu. Međutim, ako primenite isti princip, između jedne od prethodnih i nove, treće tačke (2 i 3), dobićete još jedan hiperboloid. On preseca prvi hiperboloid, čime se dobija kriva, koja je presečna kriva dva hiperboloida. Ponovite postupak korišćenjem kombinacije 1 i 3 i dobijate presek novog hiperboloida i krive, što je teorijski tačka u prostoru (zapravo dve tačke ali se jedna može odbaciti).
Ono što je karakteristično za TDOA sistem, je da se ne bave avionskim radarima pojedinačnih borbenih aviona na bliskom ostojanju, jer je mala verovatnoća da će u niskom letu biti zahvaćene tri i više pelengacionih stanica, mada naravno mogu da ih ponekad otkrivaju. Ovi sistemi u suštini više prisluškuju data link magistrale, koje se odvijaju između avionske elktronike i spoljnih elemenata. Na primer, navigacione TACAN signale, IFF i slične transpodere, merače daljine i pogotovu razne data link magistrale taktičkih komandi, kao što je JTIDS sa komandnim (obično letećim) mestom napadačke avionske formacije. Upravo zbog toga F-22 Raptori imaju samo pasivan mod transpondera a ne i aktivan, upravo radi izbegavanja hiperboličke pelengacije. Naravno i dugodometni prebrisavaući radari AWACS aviona na horizontu, su takođe vrlo očekivan signal jer on prekriva sve bazne stanice.
Dometi hiperboličnih pelengatopra nisu nešto što recimo ne može da postigne i sistem Vega ili neki drugi DF sistem. I DF sistemi, mogu ponekadda ostvare, uz povoljan raspored, tako daleke domete otkrivanja, u principu i praksi ograničene samo daljinom direktne vidljivosti, obično sa koeficijentom superrefrakcije, pa čak i većim, mada u realnoj praksi isto često i manjim. Ali DF sistemima sa dometom mnogo brže raste i greška lokacije. Zbog toga su DF sistemi više akvizicioni, nego osmatrački sistemi (eto lepog primera razlike ta dva pojma koji se često ne razumeju) i njihova prava daljina dejstva leži bliže, na nekih 150 do 250 km, tj na dometima na kojima se već može dejstvovati. Štaviše, zbog prirode nižeg leta mnogih ciljeva, njihova najčešća daljina otkrivanja pada obično ispod 150 km pa i ispod 100 km. Na tim, manjim daljinama, su DF sistemi dovoljno precizni, da se sa njihovm podacima pređe u pretragu nišanskim radarima (sitemi BUK i S-300). U krajnjoj liniji, trajna mana TDOA (koja nije tehnloški lako otklonjiva) je što imaju mnogo veće vreme razvijanja u borbeni poredak. Međutim svi TDOA sistemi imaju osobinu koji DF sistemi nemaju. Vrlo pouzdano otkrivaju protivničke avione koji lete sa potpuno ugašenim radarom a imaju neki drugi vid elektronske komunikacije. Zapadni avioni, sa potpuno ugašenim radarom, imaju obično više vrsta komunikacije sa taktičkim komandnim centrom preko data link veza i sa raznim transponderima, odnosno odgovaračima, bilo navigacionih, bilo nekih drugih uređaja. Tamara kao i drugi TDOA sistemi imaju osobinu da otkrivaju upravo ove signale. To su razni TACAN, SSR, IFF, VOR/DME i JTIDS signali. Zato su TDOA sistemi u ovom trenutku više osmatrački nego akvizicioni i to za veće daljine a DF primarno otkirvaju klasičme lovce bombardere sa radarom u zemaljskom modu na bližim ostojanjima.
Ipak, nemojte se previše zavaravati sa realnim borbenim mogućnostima DF i TDOA pelengacije. TDAO sistemi se razvijaju, sa međusobnim rasporedom između pelengatora od oko 15 km pa do 30 km, i imaju sektor rada od 120° do 180°, mada noviji sitemi imaju svih 360°. Starija oprema je pouzdano radila samo do 20 km rastojanja, zbog problema kvalitetne veze. Noviji modeli mogu da podignu to na nominalnih 30 km. To znači da TDOA sistemi nikad neće biti mnogo pokretljivi odnosno da neće lako dostići pokretljivost DF sistema. DF sistemi mogu da rade i pojedinačno, i svi sa jedne tačke, ili u nizu, na očekivanom pravcu napada, ali tad imate ili samo 2D informaciju ili su neprecizni. Za ispravan rad, i njima treba oko 30 km razmaka između tri pelengatora. U pravom ratu, ciljevi često lete u potpunoj radio tišini i(ili) na malim visinama a u potpunoj tišini F-22 i na 15 000 m . Svi ovi pelengujući sistemi, nisu baš previše efikasni u otkrivanju takvih ciljeva a za F-22 nikakao. Takođe, ni otkrivanje AWAC aviona, upošte nije lako, iako je moguće. Zbog togapelengatore nikako ne treba posmatrati izvan okvira stvaranja integralnog PVO sustava, sa svim svojim elementima, pa i raznim elektroničkim sistemima. Pasivni pelengatori, treba da budu samo deo elektronske mreže za otkrivanje ciljeva, pre svega, zajedno sa aktivnom radarskom lokacijom.
Kako danas borbeni avioni prvog talasa, obično i ne koriste radar, značaj DF sistema je je zbog toga veoma smanjen, a značaj TDOA sistema je povećan. Međutim TDOA sistemi su još uvek daleko skuplji i spadaju u najskuplja elektronska sredstva. Osim toga, proizvodnja ovih sistema je već pola veka vezana isključivo za češkog proizvođača (Rusi su tek pred pojavom prvog modela istina). Zbog toga ih ima vrlo malo u upotrebi. Svi koji misle da izgrade integrisan, i efikasan ELINT sistem, u okviru PVO sustava, moraju da uključe u njega veći broj DF sistema i adekvatan manji broj TDOA sistema. Oni se savršeno dopunjuju u radu sa klasičnim i neklasičnim radarima, za stvaranje celovite aktivno-pasivne integrisane radarske slike bojišta.
Sve u svemu, sistemi TDOA tehnike, koji su jedan od najvećih prodora u elektrotehnici, su umnogome otežali borbenoj avijaciji dejstva na bojištu. Sitemi DF pelengacije, koliko god su dobri, imaju jednu veliku manu. Izviđačke avione sa bočnim radarima i AWACS avione otkrivaju bez problema, na velikim udaljenostima, i tu nema nekih bitnijih promena. Međutim, otkrivanje pojedinačnih borbenih aviona u naletu, je jako otežano u novije vreme. Kao prvo, avioni su veliki deo problema leta prebacili na GPS navigacione siteme, a u odgovarajućoj meri odustali od režima rada avionskog radara za osmatranje zemlje u navigacionom režimu. Takođe su se pojavila i ubojna sredstva sa GPS navođenjem ili nekim drugim navođenjem, koje ne zahteva upotrebu radara u procesu nišanjenja i gađanja cilja. To je u velikoj meri smanjilo upotrebu radara sa udarnih aviona, i time učinilo DF pelengatore neupotrebljivim u takvom scenariju događaja. Naravno, u međuvreneu se javilo vrlo razvijeno ometanje satelitske navigacije, ali je tehnički odgovor na to, ponovno razvijanje (jedno vreme zaboravljenih) inercijalnih sistema navigacije, koji sada rade u sprezi sa GPS navigaciom. Sprega sa GPS-om, otklanja većinu nedostatake inercijalne navigacije, i takva kombinacija omogućava avionima i dejstvo u zonama potpuno ometenog GPS signala mada se javljaju i kontramere sa novim GPS signalima koji se teže ometaju. Ipak, iako dobra, sprega inercijalne i GPS navigacije je lošija od same neometane GPS navigacije.
U svakom slučaju, DF pelengacija postaje manje značajana. Naravno, od nje ne smete ni slučajno odustati, iz dva velika razloga. Prvo, i dalje je efikasna za navedene ciljeve, a to su prvorazredni ciljevi. Drugo, ako neprijatelj zna, da ne posedujete DF pelegaciju, komotno će da masovno koristi radare na udarnim avionima, pa i na nekim vrstama projektila a izviđačkim avionima sa bočnim radarima će prilaziti na male daljine, na kojima imaju izvanrednu rezoluciju vaših pložaja. O bespilotnim letelicama da ne govorimo. Razvoj elektronike će sigurno učiniti napredak kod TDOA tehnike, u smislu bržeg zaposedanja vatrenog položaja i bržih linija predaje podataka, a na kraju krajeva i cene, i u tom smislu, u budućnosti će ovaj tip pelengacije verovatno biti dominantan. Čak i u tom scenariju, DF pelengacija će opstati u nekim oblicima, zbog mnogih svojih dobrih osobina, pre svega mogućnosti pojedinačnog rada, velike brzine zaposedanja i napuštanja vatrenog položaja, opšte jednostavnositi i malih dimenzija i na kraju manje cene.
|
