Zahorizontalni radari i radari ranog upozorenja u ruskoj PVO

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Događaj se zbio u Kazahstanu 2004-te. Radarski centar za praćenje, obaveštavanje i kontrolu nuklearnih projektila "iza horizonta" "Balhaš-9" koji je pripadao jedinstvenom ABM (anti-balistic missile) radarskom sistemu SSSR-a pod nazivom "Дарьял-У" spaljen je samo godinu dana posle povlačenja ruskih trupa iz te bivše sovjetske republike.
Centar koji je pokrivao oblast prema Iranu i zapadnoj Kini spaljen je iz nepoznatih razloga. Po svemu sudeći a i po fotografijama to su učinili pripadnici vojske Kazahstana.
Kazahstanske vlasti žalile su se da napušteni radarski centar koji se nalazi u blizini jezera Balhaš, predstavlja pravu ekološku bombu. Naime u njemu je ostalo preko 15 hiljada visokotoksičnih kondenzatora korištenih u elektronskim sklopovima kao i veoma veliki broj radioaktivnih komponenti. Da li je neko računao da na taj način (spaljivanjem) može rešiti problem ne bih znao, ali verovatno je neko želeo da se na jeftin način oslobodi istih.
U ostalom pročitajte (ako ko zna ruski) tekst valjda nekog bivšeg ruskog vojnika koji je bio u tom objektu i njegov opis događaja...

Citat:Найдено в ЖЖ. Точнее прислано ссылкой

Город Балхаш-9 - "девятка", затерянный в казахской степи гарнизон Российской Армии.
Волею судьбы я провел там два года, с декабря 2001-го по январь2004-го.
Не знаю... с той поры времени прошло не очень много, но мне сейчас кажется что это были лучшие дни моей жизни.
Самые острые и живые воспоминания связаны у меня с объектом под названием "сооружение №2" или "двойкой"... Радиолокационная станция "Дарьял-У" (сооружение №1 -передатчик, сооружение №2 - приемник) предназначалась для дальнего надгоризонтного обнаружения баллистических ракет и космических объектов на "южном ракетоопасном направлении" - в секторе Западный Китай - Иран.
"Двойка" это памятник великой советской эпохе. Это полет мысли советских ученых и инженеров, это романтика советских студентов, комсомольцев и строителей. В те времена все слышали про БАМ, пели песни, слагали стихи, снимали фильмы. А про объекты №1 и №2 не знал никто.
Между тем ума, воли и труда там вложено было не меньше.

Когда я приехал я на "девятку" сооружение №2 официально было "законсервировано". В реальности же оно было разграблено и разбито. Когда я начинал свою службу на первых этажах еще гудели трансформаторы и в темноте коридоров светились зеленые лампочки индикаторов, верхние этажи представляли собой ужасное зрелище - по корридорам были разбросаны искромсанные остатки радиоаппаратуры, высота этого хлама порой доходила до пояса.

В составе "оперативной группы" я часто учавствовал в зачистке сооружений от мародеров и бандитов грабивших сооружение. Эти дневные и ночные рейды были похожи на захватывающие приключения. Когда идешь в темноте с автоматом наперевес, освещаешь путь тусклым светом фонарика, вслушиваешься в малейший шум в поисках "мамбосов" и "калбитов"(так мы называли тамошних мародеров) и имеешь хорошие шансы получить по голове из-за соседнего ящика с аппаратурой, чувствуешь себя героем игрушки "Doom" или "Quake". Как мы мерзли в ночных засадах на крышах прилегающих сооружений, в ямах в степи, как мы совершали внезапные набеги на бригады местных бандитов... как с полковником А.Низовым мы жгли в заброшенных бараках мотоцклы "мамбосов". Это были лучшие дни моей жизни... Да...

Каждый раз я приезжал и уезжал с сооружения №2 с тяжелым чувством. "место где сломалась история" - называл я "двойку". Коридоры и кабинеты двойки напоминали фантастическую космическую станцию, которую, то-ли из-за эпидемии, то-ли из-за страшной катастрофы внезано покинул весь ее экипаж. В шкафах мы находили банки недоеденнего варенья, на столах лежали развернутые журналы боевого дежурства в которые казалось только что дежурный оператор заносил записи и вот только что вышел казалось бы на 5 минут, в чайной комнате тоже словно люди только что здесь пили чай и только что вышли, лишь десятилетняя пыль на столе и на посуде говорила о том что люди покинули это место уже давно и по всей видимости навсегда.

За несколько дней до убытия с "девятки", в морозный январский вечер, я ходил прощаться с "двойкой". Ее черные окна смотрели на меня грустными глазами. Я говорил ей "до свидания "двойка" - моя радость и моя печаль".

17 сентября 2004-го "двойку" сожгли... Говорят что сожгли казахи. Скорее всего так на самом деле и было. В январе 2003-го сооружения №1 и №2 были переданы Казахстану. Тамошним чиновникам видимо также как и нашим военным чинам очень не хотелось нести ответственность за то что случилось с этими столпами советской военной нженерной мысли. "Двойка" была сожжена. Я смотрел на кадры хроники пожара с тяжелым чувством, мне хотелось плакать. Очень больно, больно смотреть как догорали остатки могущества моей Родины, моей Империи...

Izgled radara iz hladnoratovskog perioda...


I izgled kad je spaljen...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

E svasta...Mislim izvinjavam se ali je dalji komentar suvisan, bar sa moje strane.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Praviće oni te radare od blata...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedino da dovuku vodu - vidiš da tu kiše nije bilo poodavno

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ma dobili pare od Amera da to urade. A mozda su to uradili na svoju ruku da se dodvore Amerima ko ce ga znati. Meni interesuje koji od ovih divova ima najvecu snagu? Da li je to neki sovjetski (ruski) ili neki americki radar? Citao sam negde da neko sovjetsko cudoviste je navodno toliko jako da utice na mikroklimu rejona u kome se nalazi?

P.S. to je jedan od glavnih razloga koje navode protiv ovakvih divova. Ekoloski uticaj.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moj komentar bi bio sledeci:

Nema sta covek ne moze da napravi, a nema sta covek ne moze da unisti!

Da li ce se neko kajati za to ili ne pokazace vreme, ipak je velika steta unistiti tako nesto tako sto ces ga zapaliti, jer kada se pogleda kolika je ta grdosija onda sigurno u sebi ima na hiljade delova koji su se mogli negde drugde upotrebiti, ovako zapaliti tako nesto je tek ubistvo za ekologiju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ma tuga jedna...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@....
Citat:Naime u njemu je ostalo preko 15 hiljada visokotoksičnih kondenzatora korištenih u elektronskim sklopovima kao i veoma veliki broj radioaktivnih komponenti.
Heh.....nelogican razlog za unistenje radarskog centra.
U svim vojskama sveta je precizno propisano kako se skladiste (zakopavaju) ovakve komponente.
Mislim da je razlog unistenja nesto mnogo znacajnije od nepostojece opasnosti po ekologiju.

• 1Ovo se svidja korisniku: Mercury
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ево превода текста кога је постовао Рон. Надам се да у преводу нисам искривио суштину оригиналног текста

Citat:Нађено на Live Journal-у.Тачније, послат је линк.

Град Балхаш-9 – "деветка", гарнизон Руске Армоије изгубљен у казахстанској степи.
Вољом судбине тамо сам провео две године, од децембра 2001. до јануара 2004.
Не знам... од тада није прошло много времена, али мени се чини да су то били најлепши дани у мом животу.
Најјача и најживља сећања у мени везана су за објекат под именом "комплекс №2" или "двојка"... Радиолокациона страница "Дарјал-У" (комплекс №1 – предајник, комплекс №2 – пријемник) били су намењени дистанционом надхоризонталном откривању балистичких ракета и космичких објеката на "јужном ракеторизичном правцу" – у сектору западна Кина – Иран.
"Двојка" је била споменик велике совјетске епохе. То је био узлет мисли совјетских научника и инжењера, то је била романтика совјетских студената,комсомолаца и градитеља. У то време сви су слушали о Бајкалско-амурској магистали и о њој певали песме, састављали стихове, снимали филмове. А за објекте №1 и №2 нико није знао.
Међутим, тамо је уложено ништа мање памети, воље и труда.

Када сам дошао на "деветку", комплекс №2 је званично био "конзервиран". У пракси је он био разграбљен и разбијен.
Када сам почињао своју службу, на првим спратовима су још увек зујали трансформатори и у тами ходника светлеле зелене лампице индикатора, а горњи спратови су се представљали као ужасан призор – по ходницима били су разбацани изломљени остаци радиоапаратуре чија је висина на поједним местима достизала до појаса.

У саставу "оперативне групе", често сам учествовао у чишћењу комплекса од пљачкаша и бандита који су крали по комплексу. Ти дневни и ноћни рејдови наликовали су узбудљивим авантурама. Када ходаш у тами са аутоматом на готовс, осветљаваш пут слабим светлом батеријске лампе, ослушкујеш и најмањи шум у потрази за "мамбосима" и "калабитима" (тако смо звали тамошње плачкаше) и имаш шансе да добијеш по глави већ иза суседног блока са апаратуром, осећаш се као херој игре "Doom" или "Quake". Како смо се смрзавали у ноћним заседама по крововима около комплекса, у јамама у степи, како смо вршили изненадне јурише на екипе месних бандита... како смо ми са пуковником А. Низовим палили мотоцикле "мамбоса" по забаченим баракама. То су били најбољи дани мог живота.... Да...

Сваки пут сам долазио и одлазио са комплекса №2 са тешким осећањима. "Место на коме се сломила историја" – називао сам ја "двојку". Ходници и канцеларије "двојке" подсећали су на фантастичну космичку станицу, коју, да ли због епидемије, да ли због страшне катастрофе, изненада напустила читава њена посада. У орманима смо налазили полупразне тегле слатког, по столовима су лежали отворени дневници борбених дежурстава у које, чинило се, дежурни оператер као да је тек унео запис и да је изашао на 5 минута, у чајној кухињи такође људи као да су до малопре пили чај и тек што су изашли, само је десетогодишња прашина на столу и на посуђу говорила са со ово место људи напустили већ одавно и по свему судећи – заувек.

Неколико дана до одласка са "деветке", ледене јануарске вечери, ишао сам да се опростим од "двојке". Њени црни прозори гледали су ме тужним очима. Говорио сам јој "довиђења "двојко" – моја радости и туго".

17. септембра 2004. године "двојку" су спалили... Прича се да су је спалили Казахстанци. Највероватније је тако заиста и било. У јануару 2003., комплекси №1 и №2 предати су Казахстану. Тамошњи чиновници, очигледано и наши официри никако нису хтели да имају одговорност за то шта ће се догодити са тим стубовима совјетске војне инжењеријске мисли. "Двојка" је била спаљена. Гледао сам кадрове хронике пожара са тешким осећањима, плакало ми се. Веома болно, болно посматрати како догоревају остаци силе моје Отаџбине, моје Империје...

Dopuna: 17 Feb 2008 11:02

На неком од поменутих линкова нађох и координате Балхаша , па коме нешто значи -
N 46 36.317
E 74 30.870

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zorge - mnogo ti hvala za prevod ovog neverovatnog teksta. Šta reći, kao da su mi u mislima prolazile slike Željave kada sam je napuštao 12 maja 1992-ge....