offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25671
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 21Ovo se svidja korisnicima: Filip Marinković, x9, amstel, Sr.Stat., theNedjeljko, Kibice, nemkea71, Eyes Wide Shut, amaterSRB, nuke92, trutcina, Shomy, ILGromovnik, danijell, Dorcolac, Luka, sasans23, komkom, Bane san, cezar 35, ruso
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Можда ће вам се учинити ова истинита прича (проширени приказ филма, са описом околних догађаја) позната, а можда и небитна. Углавном, у њој је све, од речи до речи, од слова до слова, тачно. Само што не знам , да ли је тај филм икада приказан на нашој телевизији (не рачунам термине после два ноћу и сличне). Ето, нека ово литерарно виђење (али и документаристичко), буде некоме повод да се сети због чега смо започели ову тему...
''КОСОВО, ВЕЧИТИ ПОГРОМ''
Овај приказ, боље речено, опис доживљаја, јесте нешто што дугујем овој збирци, али и свим својим колегама које су прошле ситуацију коју ћу описти. Догађај јесте везан за документарни филм, али мој приказ се не бави самим филмом (мада му је посвећено довољно простора како би читалац разумео о чему је , заправо реч), већ социјално-политичким контекстом који га прати.
Прича је дубоко трагична, као и све што је везано за историјску позадину збивања на Косову, не само од времена велике битке, већ посебно из прошлог и овога века. На четвртом фестивалу Волоколамски рубеж ''Сергеј Бондарчук'' у Волоколамску, 2007. године, доживео сам необично искуство. Пре сваког филма, публици се представља аутор , или аутори, ако су присутни. Уколико нису, официјелни спикер неколиким речима упути гледалиште у садржај и повод позива тог филма на фестивал, без обзира на то што је сваки филм титлован или синхронизован, што је један од услова да уђе у конкуренцију. После сваког филма публика аплаудира празном екрану, као да на тај начин жели да посредно пренесе своје утиске, или подели међу собом осећања.
Посете документарном програму су нешто мање него филмском. Разлог није у томе да су документарни филмови мање популарни, напротив; документарни програм се приказује целог дана, па људи који раде (а незапосленост је нешто мања од процента) не могу да дођу. Обично тада организатор позове студенте или ученике , не само ради попуњавања сале, већ стварно из жеље да се и они нечему науче - и то функционише. За филм ''Косово, вечити погром'', српског аутора Банета Милошевића, то није било потребно. У салу тог преподнева није могло да се уђе , као да је у питању недељна пројекција за децу. Око биоскопа је била необична , свечана тишина и гужва у којој није било нереда. Људи су улазили, заузимали места, уносили столице.
Када је завршен филм ''Косово, вечити погром'' у пуној тишини, уместо аплауза, мени су почеле да прилазе колеге из жирија и да ми стискају руку, као да изјављују саучешће. Једночасовни филм о вековном паклу Косова са већином необјављених снимака до тада. Публика која је знала да је један члан жирија из Србије сместа је схватила да сам ја тај Србин и онда су сви хтели да стегну руку. У пуној тишини, рекох, и без иједне речи. Имао сам ту част да најавим филм, којом приликом сам напоменуо да сам , као припадник посебне јединице милиције, био учесник и сведок свега онога што филм приказује. И заиста - у филму сам препознавао кадрове који су се чували у архиви тадашњег ССУП. Много ситуација које никада нису биле приказане на РТС, виђене су у овом филму. Чак и да није било професионалне занатске перфекције, јасно је било, из кадра у кадар, шта се на Косову догађало и догађа. Како се филм одвијао пред очима публике, мук у сали је био све већи и гушћи, а свака од тих секвенци, потпуно истинита и без патетике, сваљивала се с екрана пред публику која је и сама доживела све и свашта . Русија је земља која је стално у неком прикривеном или јавном сукобу, и сви су , захваљујући високој безбедносној култури, на ''тихом ходу'' када је реч о заштити своје отаџбине и спремности да се за њу жртвују. Не постоји квадратни центиметар територије који би они препустили, а да не изгину до последњег.
Зашто је ова прича потресна? Аутор филма, Бане Милошевић није био ту да прими награду и ја сам се обавезао да му је предам у Руском дому у Беогаду у некој пригоди. Господин случај је хтео да преко телефона сазнам да је то исти Бане с којим сам пре скоро три деценије полагао пријемни испит на Позоришној академији! У Руском дому догодила се симболична ствар, као да смо на фестивалу: на руској територији, у Београду, члан жирија је званично предао награду - као да смо у Русији. Онда је мој добри Бане изашао и дао ми парче папира да прочитам уместо њега. Рекао ми је: ''Прочитај, молим те, овај текст, ја не могу...''Био је то допис Заједнице телевизија Москве (има их преко осамдесет) на званичном меморандуму, са пет потписа, печата, итд. Дописом је председник Заједнице потврђивао Банету да је за недељу дана само на Првом каналу централне телевизије тај филм репризиран четири пута, а на свим осталим укупно преко триста пута. За недељу дана!! Онда је Бане, онако мирно каквог га је бог створио, рекао занемелој сали: ''Да, али зато још није приказан на РТС, јавном сервису Србије...Ваљда да не узнемири јавност.''. Тада се догодило исто оно што и у Волоколамску : публика је прилазила нама двојици и без речи пружала руку. Можда некоме ово делује невероватно, сада када се разговор с непријатељем који је окупирао нашу територију назива дијалогом, али тада то није било, а на територији Русије никада и неће бити.
|
