offline
- Pridružio: 18 Avg 2009
- Poruke: 1124
- Gde živiš: Gde je krunisano 7 srpskih kraljeva
|
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: ZAŠTO SAM SIGURAN DA 9. DECEMBRA ODGOVOR EU NEĆE BITI „NE“
Zašto Brisel neće 9. decembra reći jasno i nedvosmisleno „ne“. Zato što nismo mi te sreće
Učen da između tvrdog i sumnjivog igram nasigurno, tako i – birajući između sopstvene paranoje i inteligencije – tipujem na ovo prvo. Dakle, neće ih Angela Merkel sa svojim briselskim gaulajterima otkačiti 9. decembra. Kako znam? Zar, dok pošten svet u Srbiji razbija glavu kako da zemlju oslobodi Brisela i domaćih briselskih klijenata, ispadne kako će je i od jednog i od drugog osloboditi sama Evropska unija? Ne biva toga, narode, zato će kandidature biti. Dobiće je, makar Boris ceo severni Kosmet morao da zalije betonom iz vazduha; ako mu to ne pođe za rukom, dobiće je makar uslovno, makar mu je odložili za tri meseca, makar mu glavu stavili na nju kao hipoteku, ali svakako će je dobiti pre izbora. Dobiće je, makar s njom samo izašao na izbore, makar mu je već sutradan oteli. Hajde da vidimo zašto.
Mediji su zatrpani informacijama kako je Nemačka – silno razočarana time što su neki Srbi na Jagnjenici podigli ruku na Bundeswehr – obnovila režim „sto za jednog“ i zaustavila kandidaturu taman za tri hiljade tadićevaca, koliko danas i ima Srba kojima kandidatura u životu radi posao. Čuj radi; pa Borisu, njegovim baronima i ostalim primercima iz tog lanca ishrane bolje je da ih Merkelova strelja nego da im kaže da za njih od EU definitivno i neopozivo nema ništa. A baš taj mali detalj u odnosu tadićevaca prema kandidaturi našoj nemačkoj braći otvara prostor za proverenu strategiju. Jer, da nije tako, da kandidature stvarno i definitivno nema, zar ne bi bilo dovoljno samo da neki deveti sekretar Merkelove preko patriotskog „Blica“ – mislim nemački patriotskog, poput Štrajherovog „Der Stürmera“ – kaže da je to s kandidaturom završena priča, i da priča i bude završena.
Ovako, od srede do petka od svih Nemaca za koje se u Srbiji zna o srpskoj kandidaturi jedino se nije oglasio Lotar Mateus. Angela Merkel rekla je da Srbija ne ispunjava uslove za kandidaturu; nemački ministar vojske De Mezijar javno je Borisu komandovao zurück; slično rapoloženje je u Bundestagu i CDU; stari srpski prijatelj Vestervele poručuje da krv sa Jagnjenice može da spere samo ako Srbija „prihvati teritorijalni integritet Kosova“. Anonimni diplomate u Briselu – valjda su i oni Nemci – u narečenom patriotischen zeitungu ispovedaju da se kandidatura više ne rimuje sa imidžom Srba posle Jagnjenice, koji je, kaže, „katastrofalan gotovo podjednako kao i kad je bilo reči o Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću”. Čak i zapadni diplomate po Beogradu koji lokalnim novinarima šapuću verodostojne informacije, čak i oni na pomen kandidature sumnjičavo vrte glavom, Boris je toliko zabrinut da već priča kako će pobediti na izborima; Boža Đelić više ne pominje da će podneti ostavku ako mu kandidatura pobegne – a sve to može da samo da znači da je stvar ozbiljna. Na kraju, autor Jugosfere – distancirani Britanac, nego šta – Tim Džuda kaže da su nam šanse pola-pola, dok – čudima nikad kraja – Jelko Kacin ostaje usamljen kao Srbin u svetu tvrdeći da je Beograd kandidaturu zaslužio.
NIŠTA ZA MNOGO Treba li još ovoga ili je već svima jasno koliko sam paranoičan kad kažem da ih neće sasvim ispaliti i da će im nešto od kandidature dati, makar odloženo? Prvo, hajde da vidimo ko šta tu dobija, a ko šta i čime plaća. Kandidatura Brisel ne košta ništa – ne postoje ni te pare ni te političke obaveze koje EU kandidaturom preuzima prema Srbiji. Inače bi Turska do danas postala najveći i finansijski i politički poverilac Brisela, a ne bi loše prošla ni Makedonija. Izgleda li vam Merkelova kao neko ko nešto duguje Turskoj? A Makedonija kao neko ko je prošao dobro? U redu, idemo dalje.
Ako kandidaturom datom Srbiji Brisel ne gubi ništa, hajde da vidimo šta dobija. Kandidaturom – a pod tim podrazumevam sve što nije briselsko rezolutno ne, dakle i uslovnu i odloženu – srpski som i dalje ostaje zakačen za udicu. Bez nje mora da pronađe drugo hranilište. Kako u Briselu kao to drugo hranilište, s pravom, ne vide nikog do Rusije, ne verujem da im se to mnogo dopada. Možda bi oni i ostali hladni na taj jedan korak Srbije prema Rusiji samo da nisu prethodnih nedelja videli dva politička koraka Rusije prema Beogradu, ako ćemo pošteno, najveća u ovom veku. Neko će reći kako je EU za poslednjih deset godina toliko investirala i izgradila takvu mrežu u Srbiji da nikakva Rusija ne može da ugrozi njenu poziciju. Možda, ali liči li vam ovo na vreme kad će se iz Brisela razmetati samopouzdanjem, kad su spremni da izazivaju sudbinu? Meni ne, mada, naravno, tu čistih formi tipa da je Srbija sasvim otkačila EU, pa se sasvim okrenula Rusiji – neće biti.
Brisel se dakle neće igrati, utoliko pre što, pored svojih, prepoznaje i srpske trendove. A oni kazuju da u Srbiji broj ljubitelja EU strmoglavo pada. Za to vreme, sa srpskim parlamentarnim strankama stvar po Brisel, na prvi pogled, stoji veoma dobro. Naime, samo dve među njima su u korpusu evroskeptika, čime, računajući prema aktuelnim rejtinzima, ne prebacuju više od desetine registrovanih glasača. E sad, taj raskorak, naravno, nije prirodan i, uprkos tome što Brisel kontroliše javni prostor u Srbiji, na duži rok je neodrživ. A to znači da - ili će se broj birača zagrejanih za EU povećavati (malo teže) ili će sve više stranaka postajati, ako već ne protiv EU, a ono bar indiferentne prema njoj (malo lakše). I zar da takvim ludacima poput Srba ne daš nešto što bi im bar mirisalo na kandidaturu? Utoliko pre što, ako je Borisu čak i daju, teško je reći hoće li se poljuljani evroentuzijazam među strankama stabilizovati i u narodu oporavljati, ali, ako mu je ne daju, od tog entuzijazma neće ostati ni Čede na Vuku.
Ako mu je ne daju ni toliko da njegovi spin majstori ne mogu da to predstave kao da su mu je dali, to će toliko duboko potresti i političku i društvenu scenu da će i mnogi ovdašnji evropski klijent početi da razmišlja o sopstvenoj budućnosti. A čovek zabrinut za budućnost spreman je na svakojake preokrete i alternative. Dakle, ako u petak 9. decembra nikakve kandidature ne bude, ako to bude samo jedno ledeno nemačko „ne“, već 10. će naglo oživeti ikonostas u Mrkonjićevom kabinetu, već 11. Sloba će sa tog ikonostasa sići, a do 12. u podne zaposešće krhko telo Ivice Dačića. I eto ti pada vlade, eto izbora kad im vreme nije. Istog dana čak će i Jelena Trivan ostati bez glasa – a vi računajte da žutima pada rejting čak i kad ona uzima vazduh dok govori – i da ih danas na drugom mestu održava jedino to što je Jelena u svojim nastupima savladala tehniku gajdi. I ja tada ne vidim kako će žuti da prebace deset odsto računajući i krvne srodnike njihovih funkcionera.
AKO BUDE „NE“ Naravno, ne mislim ja da je Brisel zabrinut za Borisov rejting i da će pokazati milost prema njemu, ali znam da oni ne vole da Srbija ispadne iz ravnoteže, odnosno da tu neka politička snaga vidljivo prevagne, da Toma i Voja, recimo, na izborima pobede toliko ubedljivo da ne možeš da im za vratom držiš žute. Na kraju krajeva, ako Srbija ispadne iz takve ravnoteže, ceo sistem javnog prostora počinje da razmišlja, pa samim tim i da posustaje, kontrola toga Briselu postaje teža i komplikovanija, a briselski klijenti u javnom prostoru počinje da gube i na samopouzdanju i na snazi – uverljivost odavno nemaju – tako da njihova ucenjivačka moć opada. Ne sumnjam ja da bi EU svakakvo nepočinstvo uradila Srbiji, ali zašto bi to uradila sebi u Srbiji? Pa da dođe neko ko će reći na RTS kako je, na primer, carinski sistem između EU i Srbije – svojevremeni poklon Briselu od Mlađe i Borisa pod devizom „Volimo EU više nego što je ona volela nas“ – nepravedniji nego da metalostrugar iz Rakovice izvede Dežera na ručak. Pa da Žarko Korać pomisli kako EU ipak ima alternativu. Da se Borko pomiri s Vukom i da Editi Tahiri kaže sve što misli o njoj. Da Boris u Jarinje dovede neku kinesku kinesku građevinsku firmu, pa da se Jarinje vidi s meseca. 'Ajte, molim vas, zašto bi to Brisel sebi radio!?
Naravno, pitanje je onda a zašto sve ovo Borisu rade? Zašto mu toliko prete? Zašto su se na njemu za tri dana izredali svi Nemci sveta? Prosto: blefiraju ga. Oni znaju da igra može da traje do 9. decembra, da – ako Borisu daju jasno „da“ ili jasno „ne“ – već sutradan u Srbiji izborna kampanja ulazi u punu brzinu i da od tog dana od Borisove vlade neće dobiti ništa makar ga bombardovali. Ali do tada mogu da dobiju još mnogo. A, budući da se radi o starim bundesligašima, naviklim da najviše trče u poslednjih deset minuta i da utakmice rešavaju baš tad, oni danas od Borisa na Kosovu traže sve.
Pitate se sad kako ja znam da Nemci blefiraju, a Boris ne zna, nego se blamira pozivajući Srbe da se maknu sa barikada, istih onih koje je sam letos postavio rekavši Srbima da sede tamo dok ne povećaju njegov, kako voli da kaže, pregovarački kapacitet. I sad ih tera zato što je ostao sasvim bez pregovaračkog kapaciteta. Dakle, pitanje je kako Boris ne zna da Nemci blefiraju? Zna. Ali – ako ste nekad igrali poker – zamislite dvojicu igrača: jedan igra u život (čuvena Borisova sposobnost da postavi stvari), a drugi u jedan sjebani evro. I sada ovaj koji igra u evro blefira. Kako igra ovaj koji je uložio život? Nikako, igra tako što sve veruje, čak i ako je siguran da dripac blefira. Tako izgleda Borisova igra.
A to znači da se do 9. decembra svakojake svinjarije mogu dogoditi, što na prelazima, što u Beogradu. I da izvršitelj tih svinjarija može da bude svako – od Kfora do bogtepita koga – ali će u svakom slučaju poluga za ta nepočinstva biti Boris. Utoliko pre što je naš junak već neki put bio pod sličnim pritiscima i svaki put su mu slomili kičmu. Tako da mu je sad više i ne lome jer nema slobodnog mesta, sad mu je krckaju.
DVA NAJJAČA ARGUMENTA Postoje još dva argumenta – jača od svih – zašto će Srbija dobiti kandidaturu. Prvo, zato što bi za Srbiju najbolje bilo da je ne dobije, jednako kao što bi za Borisa bilo najbolje da je dobije, ali već smo utvrdili, ima tome neko vreme, kako je postalo pravilo bez izuzetka da je ono što je dobro za Borisa i žute redovno loše za Srbiju, i obratno.
Kada bi Brisel rekao da nema kandidature, tada bi Srbija voljom EU, a ne svojom – a to nije nevažno – izašla iz mašine u kojoj je već jedanaest godina, a poslednje tri toliko intenzivno da joj više nije dobro. Bez kandidature, odnosno sa jasnim nemačkim „ne“, ucenjivački kapacitet EU ne bi sasvim nestao, ali bi se prilično smanjio i Srbija bi tada mogla da strahuje od realne (mada opadajuće) snage Nemaca, Francuza ili Britanaca, a ne od izmišljenje snage trećerazrednih briselskih birokrata, koji na uvažavanje nailaze još samo u Beogradu i Skoplju. Bila bi to prilika dakle gde bi se Srbija rešila jedne rđave inercije koja traje, gde bi sledeća vlada dobila vazduha da razmisli o tome da li su zaista njena rešenja u Briselu, da razmotri kako je 11 godina u jednu geopolitičku paradigmu investirala sve, na kraju čak i sopstvenu teritoriju, a da nije dobila ništa. Rečju, silazeći sa te pokretne trake, koja joj, osim iluzije kretanja i osećanja strašnog umora ne daje ništa više, Srbija bi bila prisiljena da razmišlja o sebi i sopstvenom opstanku uoči velikih svetskih geopolitičkih potresa i da rešenja traži postavljajući sebe u centar bilo kakvog razmišljanja o tome.
Naravno, sve to ona bi – ako je još nešto nagona za samoodržanje ostalo u njoj – morala da uradi čak i kada bi kandidaturu dobila. Ali jednostavno ima takvih ljudi koji se u nevolju zaljube i ostanu s njom sve dok ih iz nje ne izbaciš. Bez kandidature Srbija bi bila izbačena iz tog voza koji je gubitnički, a, čak i ako se pokaže da nije, pozicija srpskog kupea jamačno nije pored vagon restorana, već pored klozeta. Samo takva, izbačena, Srbija može da počne da razmišlja o sebi, da pravi planove, gde će joj snagu za optimizam dati činjenica da je jedino što do sada nije pokušala istovremeno i najbolje. Zašto bi joj EU to dala? Zato ne verujem da se to može dogoditi: suviše je lako, suviše dobro, suviše srpski.
I otuda, drugo, sledi argument nad argumentima zašto Brisel neće 9. decembra reći jasno i nedvosmisleno „ne“. Evo ga: nismo mi te sreće.
P. S. Ako se pak pokaže da nisam bio u pravu i ako Boris u Briselu dobije „ne“ kao vrata, biće to verovatno moja najlepša greška koju sam napravio u ovom poslu. Tako da se unapred dobrovoljno prijavljujem za komentatorskog toplog zeca, uz obećanje da mi za sve vreme osmeh optimizma neće sići s lica. http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-zasto-sam.....ti-ne.html
|
