offline
- Millennium
- Ugledni građanin
- Pridružio: 01 Avg 2012
- Poruke: 396
|
- 49Ovo se svidja korisnicima: S2M, sch, draganca, Toper, Krusarac, Zmaj Ognjeni Vuk, dane007, Miškić, DonRumataEstorski, Lord Nem, mige84, mean_machine, MarKhan, Sir Oliver, Steeeefan, Miskohd, raykan, dragoljub11987, ILGromovnik, Tas011, Snorks, Đ. U. Bre, ssekir75, slonic_tonic, radionica1, vrlenija, Mixelotti, zlaya011, kaptain, miodrag, VanHelsing, Andrija357, Shomy, sasa76, Sirius, BratSrpska, jogurtmen, Vule, theNedjeljko, raskoljnikov, darcaud, kovalski, Denaya, komkom, CheefCoach, djordje92sm, djordje92sm, djordje92sm, djordje92sm
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Analiza preuzeta sa Fb naloga Roman Fyodorovich ungern-sternberg
Пошто не могу да одговарам на појединачне поруке изнова, ево овде шта мислим о току рата у Украјини.
Ово ће бити подуже, па кога не занима-нећу га задржавати.
Прошло је пет дана, и сада већ могу да се похватају неки конци шта и како, иако је мањак поузданих информација и даље озбиљан, део информација је "процурео" а понешто се може дедуковати.
Прво, "рат" је мисномер.
Руси операцију зову "Специјална војна операција", и то није пука пропагандна семантика, већ суштина, са озбиљним последицама на извођење дејстава.
Одлука о денацификацији Украјине је политичка и далекосежна. Намера је да се установи трајна стабилност и сео простор врати у руску орбиту као братски народ. Сходно томе су параметри коришћења силе изузетно уско дефинисани да би се спречила материјална разарања и цивилне жртве.
То објашњава зашто руска армија делује сасвим супротно сопственој доктрини и више налик жандармерији него војсци.
Наиме стандардна руска доктрина почива на маневру, ватреној моћи-како је то један амерички аналитичар добро приметио "Руска армија је артиљеријска војска са пешадијом и тенковима" и обједињености свих родова и видова. Под овим ограничењима која су јој наметнута она не може да се бори на начин на који се спремала деценијама, и мало је рећи "са једном руком везаном иза леђа", пре "са обе руке и једном ногом везаним". Маневарски потенцијал је ограничен географијом, путном мрежом која пролази кроз урбане средине, али и структурним бољкама наслеђеним још од Црвене армије. Но, о томе мало касније.
Тај политички приступ је са моралне тачке хвале вредан, међутим истовремено и нереалан. Украјинци су скоро деценију контаминирани рабидном русофобијом и сасвим сигурно неће ценити то што неки руски војници гину уместо њих. Напротив, то доживљавају као слабост а не добру вољу, и то ће их још више окуражити и последично ће довести до још већих жртава него што би то можда била иницијална шок терапија. До сада су украјинске цивилне жртве биле минималне, но све и да ни једном цивилу длака са главе није зафалила опет би дречали о некаквом "геноциду", а извесно би и сами направили неку пропагандну свињарију попут подметања бомбе у оном вртићу у Донбасу пре десетак дана. Ја да сам руски официр оглушио бих се на таква ограничења и не бих непотребно ризиковао живот ни једног јединог војника.
Американци не само да рутински сатиру противничке цивиле као колатералну штету, или их пак намерно таргетирају као што су радили у Јапану и Кореји где је побијено преко 40% северно корејске популације, већ то раде и са становништвом савезничких држава које ослобађају. У Француској су 1944. за три месеца побили више људи него Немци од 1940. (са све ратним дејствима), а приликом ослобађања Маниле су бомбардовањем побили отприлике шест пута више Филипинаца него Јапанаца. Црвена армија се приликом ослобађања Београда на молбу Југословенске владе пак уздржала од коришћења тешке артиљерије и последично претрпела теже губитке у пешадији него што би иначе. Али Кијев 2022. није Београд 1944. и тамо им нико неће рећи Слава им и хвала.
Да би спречили сопствене и украјинске жртве (и цивилне и војне), Руси су покушали да изведу шах-мат у четири потеза. Идеја је била да се након кратког и сразмерно суздржаног удара по командним центрима и ПВО системима и ефективне дезинформационе кампање спусти изузетно смео хеликоптерски десант на аеродром Хостомел крај Кијева, да се десант појача ваздушним путем и да се на јуриш, док су Украјинци још увек у шоку и не знају шта их одакле напада заузме центар Кијева и по могућству зарови влада која би била стављена пред свршен чин. Школски пример из бескрвних интервенција СССРа у Чехословачкој и Авганистану. Проблем са тим приступом је што ради само ако коцкица добро падне и ако се субјекат интервенције не определи за одлучан отпор. Украјинска артиљерија је одмах након иницијалног шока бомбардовала аеродром и оштетила писту, након чега су транспортни авиони пуни падобранаца и специјалних снага који су били у ваздуху морали да се врате на аеродроме, а јуришна група на аеродрому је провела дан и по у окружењу борећи се против надмоћнијих снага, вероватно са озбиљним жртвама, али су се одржали док их нападни клин који је ишао преко Чернобила није ослободио.
На другим правцима Руси су се залетели што су дубље могли.
У прва два дана операције просечна дубина продора је била око 60км на дан под борбом и без ватрене подршке, док је рецимо темпо америчког напредовања у Ираку 2003. износио око 40км дневно, без много успутних борби, цестама кроз пустињу и уз сву силу ваздухопловног кишобрана који је чистио спорадичне џепове отпора.
То је било у складу са совјетском доктрином дубоке битке према којој је оса простор/време од кључне важности за динамику дејстава. Међутим као што рекох, доктрина такође предвиђа и знатну ватрену подршку која је овде изостала. То се у пракси свело на то да су се лако оклопљене моторизоване јединице вртоглаво залетале што су дубље могле са циљем прекидања противничких комуникационих праваца и уношења несигурности у његов систем одлучивања. Међутим на терену су многе од тих јединица налетале на заседе, јер није било тешко претпоставити њихов правац кретања, или су трпеле губитке у импровизованим јуришима на градске зоне из покрета, што се не ради.
Такође те јединице предњег поретка су после дан-два остале без залиха а логистички реп их није довољно брзо пратио или је био угрожен, што је ограничило оперативни темпо.
То нас доводи до следеће тачке.
Bewegungskrieg, односно оно што је у народну познато као Блицкриг почива не само на дубоким оклопмо-механизованим продорима, већ и на обилатој употребе ватрене подршке за неутралисање отпорних тачака и деморалисање противника, што је из горепоменутих разлога изостало, али и на подршци. Ромелово солирање у Француској 1940. је било изнимно и рискантно. Да није било Хитлерове наклоности вероватно би заглавио војни суд. Где год су Немци нападали и заобилазили тачке отпора, иза оклопних клинова је табанала бројна пешадија са артиљеријом на таљигама која је те тачке елиминисала и успостављала чисте линије комуникације. То је у Украјини изостало.
Русија је у оквиру трансформација оружаних снага под Герасимовом (мада је генеза те линије размишљања непрекинута још од Тухачевског а многе од ових идеја су биле предлагане кош деведесетих) знатно умањена и "операционализована". Међутим како то обично бива, бројчано смањење је ретко праћено и пропорционалним повећањем ефикасности у мирнодопско време, а политичка клима је условила готово укидање војне обавезе. Доктрина маневарских батаљона и бригада које оперишу у празном, полигонском простору је заводљива, али игнорише реалност, јер се ратови обично не воде на полигонима и у пустињама.
Стога је понестало људства за обезбеђивање линија снабдевања и редуковање заобиђених утврђених тачака. Украјинци су то искористили и њихове територијалне снаге су кренуле да из тих заобиђених градова нападају руске транспортне колоне. Већина снимака уништене руске опреме је изгледа настало управо у таквим акцијама. То је Русе довело да морају да изврше ревизију оперативног планирања и или покушају да заузму градове или да довуку додатне јединице за њихово ефективно блокирање, што све захтева време; отуда и застој. За ефективно блокирање града величине Харкова, дакле блокаду, не заузимање, потребно је да се издвоје бар две дивизије, што Руси немају. Дакле суочени су са избором да или продуже напад предњег ешалона са покиданом логистиком и несигурним линијама које ће извесно трпети губитке, или да батале првобитни план и чисте град по град, и то без тешке артиљерије-зајебано како год да се одлучи. Изгледа да су се одлучили на нешто између. Суми и Чернигов су заобиђени колико се могло, Харков се напада, али још увек не одлучно, остаје да се види шта ће и како ће бити са великим градовима на Дњепру и Полтавом.
Кључ руске стратегије је међутим изолација и уништење (по могућству предајом, не физичком ликвидацијом) украјинске армије у Донбасу, која броји отприлике половину активног састава украјинске армије.
У ту сврху су јединице ДНР и ЛНР изводиле демонстративне нападе да их фиксирају, док су руске трупе са Крима разбиле украјинске снаге и избиле на доњи Дњепар, а јуче су окружиле Мариупољ и данас јуре ка Запорожју.
Уколико украјинске јединице из Донбаса, које су прекасно схватиле стање ствари и кренуле у одступање под борбом (што се изгледа понегде претвара у паничну бежанију) не успеју да се докопају Дњепра пре Руса-биће то највећа битка у котлу још од другог светског рата. У Мариопољу је остао блокиран Азов, који ће бити ликвидиран до последњег. Не бих им био у кожи да живи падну у руке људима из Донбаса.
Стратешки, све ово је добро замишљено, али је руска изведба на оперативном и поготову тактичком плану врло мањкава. Што због наведених ограничења, што због структурних проблема, а неке ствари су просто необјашњиве.
Прво, изгледа да је цела операција изведена на пречац, без озбиљног планирања, што признају и неки руски извори. Што је необично обзиром да је план сукоба био у игри још најмање од лета прошле године, ако не и целих годину дана. Можда ћемо једног дана сазнати о чему се ради, да ли је Путин донео одлуку под неким околностима које тренутно нису познате а које су условљавале брзо деловање.
Помиње се да су рачунали на понављање кримског сценарија из 2014. али тада су руске јединице већ биле лоциране унутар Крима, локалне украјинске јединице су биле већином проруске а становништво је пружило тоталну подршку. Ако су заиста мислили да ће се исто поновити у Украјини 2022. то је онда тотални аналитички фијаско. Оваква операција би имала све шансе за успех и то без крвопролића 2014. али тај воз је одавно прошао.
Лично подозревам да је иза кулиса била нека игра са украјинским генералима, да у условима руског шока изврше пуч, као што их је Путин позвао да ураде другог дана. Да ли је та прича била реална, или је била западна навлакуша, или се просто изјаловила, немогуће је рећи.
Било како било јединице првог ешалона су доста неозбиљно улетеле а јасно је да је подршка каскала и да се други ешалон још увек није позиционирао за развој. Срећом по њих Украјинци немају мобилне резерве за контраударе као Вермахт у другом светском рату, иначе би ситуација била далеко гора.
Руски губици су знатни, јуче је признато 300 погинулих, реална цифра је вероватно неколико пута већа, али опет далеко испод украјинских небулоза. Треба имати у виду да многи снимци уништења руске технике су заправо потпуно лажни снимци или уништавање напуштене тенике која се покварила или остала без горива.
У рату високог интензитета је нормално да има жртава-није могуће првим ударом уништити целокупан РВ и ПВО, нека батерија ВБРа ће увек дејствовати из камуфлаже, неки дрон ће се провући...Али бар половина руских губитака су били непотребни и последица су непоштовања основних тактичких радњи.
Увезаност команди и координација (поготову између армије и Росгарде) је лоша.
Техничко одржавање је такође хроничан проблем, и велики је број возила која су остављена успут услед кварова да их неко касније покупи за сервис.
Бројне руске јединице су се губиле и морале су да запиткују локалце где се тачно налазе.
Потпуно невероватно је да у 2022. када скоро сваки путнички аутомобил има ГПРС борбена возила немају ГЛОНАСС сателитску навигацију, макар на нивоу командних возила чета.
Макар су могли да им поделе топографске мапе, руски војно топографски завод је вероватно најбоља институција те врсте на свету.
Ако је већ одлука о изнимно уздржаном коришћењу авијације имала политичку позадину, зашто бар хеликоптери не учествују у већем броју у непосредној подршци јединица у напредовању?
Дронови, а Русија је други најбројнији корисник војних дронова након САД, се изгледа готово ни не користе, што је необјашњиво.
Средства за електронско ратовање која би поуздано могла да погасе све комуникације над већим делом Украјине такође ћуте. То можда има везе са праћењем електронских трансмисија у обавештајне сврхе, што се могло разабрати из претње да су сви снимци заробљених руских војника идентификовани и да ће се у случају злостављања њихови починиоци позвати на одговорност. Значи све се прати.
Руси ће након овога морати да озбиљно преиспитају свој перформанс и да коначно нешто ураде по питању хронично лошег тактичког извиђања и необезбеђивања борбеног распореда и линија снабдевања.
Руси су мудро, поучени искуствима из 2014. и Сирије забранили коришћење мобилних телефона војсци, међутим то је за последицу имало потпуно предавање поља пропаганде Укрима који снимају сваки руски губитак, а ако га и нема онда га режирају, дочим руси не снимају призоре украјинских губитака који су извесно паритетни или вероватније и већи него њихови.
Једини изузетак су локални репортери из Новорусије који богами снимају свашта. Ако се на основу њиховог извештавања може екстраполирати за другде-украјинкса армија је у стању распадања.
Колико год да је одлука о забрани коришћења телефона и директива да се снимци заробљених Украјинаца минимализују и приказују што хуманијим, тај приступ је ипак промашен јер недостају официјални репортери који би пратили јединице у наступању. У 21. веку је немогуће ратне сукобе високотехнолошких нација третирати као у доба Аустерлица-са једним извештачем у главном штабу и званичним саопштењима. Ако званичан материјал недостаје, људи ће се сналазити на другим странама, а најједноставније је конзумирање противничке пропаганде која нема таква ограничења.
Обе стране лажу, што је у рату и нормално, са тим да су званичне руске информације углавном суздржане и мање-више коректне, док се лудорије попут преурањених заузимања градова пуштају на друштвеним мрежама.
Украјинска пропаганда је са друге стране суманута, чак по нашим балканским стандардима. Фантазмагорије о фантомским пилотима, уништеним руским дивизијама и томе слично су трагикомичне. Пратећи саопштења њиховог генералштаба могло би се закључити да само што нису ушли у Москву. Степен психозе је такав да се аналитичари са трећих страна, који исказују елементарну непристрасност оптужују дасу руски агенти и позивају да свесно лажу "јер је то добро за морал".
У вези са тим, недавно сам гледао неко предавање које је држао Дејвид Робарж, званични историчар ЦИАе, где је луцидно приметио да је најефикаснија пропаганда она која не измишља, већ интерпретира. Изгледа да Украјинци нису пратили то предавање.
Најбеднији маневар им је ипак био снимање изгорелих тела припадника њихове националне гарде која су представљена као мртви Руси, иако је сниматељу морало бити јасно о чему се ради. Такво непоштовање сопствених сабораца зарад снаф пропаганде је одвратно преко сваке мере.
Што се украјинске стране тиче-медији их хајпују као бог зна како ефикасне борце, међутим није нужан висок степен обучености или опремљености да се води дефанзивна борба у
урбаним условима или да се препадају позадинске колоне, поготову ако ти термобаричне бомбе не падају на главу.
Несумњиво да је доста украјинских војника и националних гардиста очврсло у Донбасу и стекло моралну сигурност. Међутим то не значи и ефикасност, поготову не у маневарском ратовању. У пар наврата када су Укри покушавали тактичке контранападе-извлачили су дебљи крај, а једини који им је успео, у Херсону, је био против задњег ешалона колона које је већ продужила даље.
Са уништењем армијске групе у Донбасу и скорим ослобађањем Одесе, остаће само раштркани градски гарнизони брањени локалним снагама и јединице војног округа запад које су иначе најслабије и ограничено способне за маневар.
Последњих дана им се систематски разарају складишта муниције и горива, и капацитет за било какав отпор се рапидно смањује.
Минирање мостова се показало не само као промашај, јер су Руси свуда дигле понтоне у року од пар сати, већ као пуцањ у ногу, јер хистерично минирају и мостове који би њима били корисни за извлачење и маневар.
Мањкавост способне војске Укри надомешћују масовним дељењем оружја цивилима формирањем ерзац територијалне одбране састављене од навијача, неонациста, бабушки којима су увалили пушке за сликање и дежмекастих веб дизајнера који ће добити јединствену прилику да играју ФПС уживо.
Предвидљиво, направили су потпуни хаос.
У Кијеву сваки дан гину на десетине људи у параноичном лову на "руске диверзанте", пљачкама, личним обрачунима и масовној хистерији.
Док је призор украјинских безбедњака које су у Кијеву премлатили неки територијалци као "руске шпијуне" комичан, призор изрешетане породице са децом која је страдала јер су возили џип из правца из којег су територијалци очекивали руски напад је вероватно најтрагичнији који сам видео ових дана.
Кијев је већ сада град на ивици тоталне анархије, а са одлуком о пуштању и најтежих криминалаца-разбојника, убица и силоватеља на слободу као и несташицом хране и енергената за пар дана ће се претворити у Менхетн из Бекство из Њујорка.
Све то праћено намерним позиционирањем артиљерије по градским језгрима по провереном југословенском рецепту "Стави те минобацаче на утврду светог Ивана Мате, па кад те Србочетници поклопе да имам леп кадар", без претходне евакуације цивила је и формално ратни злочин, и може да се процесуира као такав по окончању дејстава.
Приче о дотуру оружја из Европе је будаласта, јер чак и оно што засада још увек може да се превезе камионом (Црно море је затворено за промет), дакле лаки противоклопни системи и муниција захтева бар недељу дана, докле ће све главне линије украјинског снабдевања већ бити пресечене или угрожене, док је тешка техника ван памети. Немци, који су се испрва нећкали, су најавили донацију совјих старих (али и даље ефикасних)самоходних ПВО топова Гепард из војних вишкова. Ко ће то да превезе? Јел неко тамо стварно мисли да би то прошло на камионима по отвореним путевима?Ко ће тиме да оперише, обзиром да то није совјетска опрема а да обука за такве системе траје месецима? Ко би вршио попуну бојевих комплета и сервис? Толико питања без одговора....
Ипак хит недеље је одлука ЕУ да откупи борбене авионе совјетског порекла од земаља чланица из источног блока и донира их Украјини. На страну техничка (не)исправност таквих летилица, баш бих волео да видим колико би потрајале у тренутку прелета у украјински ваздушни простор или где би их лоцирали, обзиром да су сада и аеродроми на крајњем западу Украјине у домети тактичких балистичких пројектила који уништавају оно што је преживело прве дана сукоба. Но признајем да је то генијалан план како да се занови ваздухопловна техника Пољске и Бугарске. У Локид Мартину су вероватно синоћ имали корпоративну журку.
Наравно да се и белосветски олош скупља, као и 2014. од џихадиста, преко азиланата са Блиског истока који тако мисле да се дочепају Јевропе, најамника, усташа, Шиптара, неонациста и разних агентури.
Ово је не баш кратки приказ ситуације и објашњење за онеко ји питају "зашто то иде тако споро".
Иде јер су Руси потценили спремност Укра да се боре против клетих Москаља и докле је општи процес трансформације тог аморфног друштва одмакао у правцу мономаничне русофобије која је равна Пољској а да истовремено те људе и даље гледају као браћу и не желе да их затрпају испод хрпе лешева.
Када се саберу ангажоване снаге (вероватно не више од 70-80.000 руских трупа у првом ешалону, плус тридесетак хиљада борава Новорусије) које нападају 300-400.000 хиљада Украјинаца под оружјем-што је сасвим супротно војној теорији која подразумева стандардну предност нападача у односу 3:1 мада не не нужно у живој сили већ ватреној моћи уопште) и са 10% ватрене моћи-минималном употребом артиљерије и авијације, на простору отприлике површине Француске и Британије заједно, уз све системске брљотине то и даље није тако лоше како пропаганда преставља, поготову ако се упореди са америчком инвазијом Ирака (са распаднутом армијом која је и у најбољим данима била ужасна, потпкупљеним генералима и сунитским политичким елитама, побуњеним Курдима и Шиитима...) . Укратко-not great, not terrible.
Руси још увек нису увели други ешалон (први врши пробој, други експлоатацију) који је заправо главница снага-по америчким проценама преко половине снага у региону, иако има назнака да се спремају за то управо ових дана.
Очекујем током следеће недеље поред обухватања и уништавања донбаске армије источно од Дњепра и развој ка западу у циљу потпуног одсецања централне и источне Украјине од потенцијалних линији снабдевања из Европе.
Не знам да ли ће Руси покушати јуриш на Кијев, сигурно неће још пар дана док не заврше окружење у потпуности, надам се да неће уопште. Ја би их окружио и пустио да се крчкају у сопственом сосу. Оставио бих отворене коридоре за цивиле а банде унутра оставио да скапају од глади.
|