|
У руском језику реч тупик означава или застој или потпуну блокаду, код нас можда најбоље преведену са ћорсокак. Приближавање годишњице Минских споразума и анализа постигнутог у међувремену више него јасно показује да је политички процес у великој мери због украјинске власти запао у тупик. До 4. тачке је нешто као и постигнуто. Рат није заустављен, али је ограничен на повремена чаркања уз релативно ретку употребу тешке артиљерије и ВБР-ова. Већ са 4. тачком тог споразума почињу проблеми јер је украјинска власт уместо да почне дијалог о модалитетима избора, донела разне уредбе којима је економски блокирала ДНР/ЛНР.
Даље тачке од 5 до 12, око амнестије, успостављања веза, уставне реформе, украјинској власти нису уопште биле на дневном реду. Једно време их је занимала само могућност да поново контролишу границу према РФ, али без испуњавања других услова од тога наравно нема ништа.
Мински споразум од 12. фебруара 2015. године је заправо "папирната" потврда да је украјинска власт рат са сопственим народом, потпомогнутим Русијом, изгубила.
У Кијеву је тада вероватно још увек било оптимизма основаног на процени да Русија на таласу санкција дефинитивно доживљава економски крах и да ће бити принуђена да у релативно блиској будућности у неком новом Минску пође на уступке и ревизију споразума. Није се десило.
Пре је неки дан, по многим показатељима одлазећи, премијер Сења Крољик, предлаже референдум о уставним променама, на ком би он и вероватно "п....чина" Љашко, као његов последњи политички савезник, суфлирали тако "неуком" украјинском народу да наведене промене, особито оне које се тичу Донбаса, одбије.
Такви политички маневри имају за циљ да поврате атмосферу из ратне јесени 2014. године, када је Народни фронт био на изборима прва странка по броју гласова на пропорционалној листи, и на неко време одложе њихов политички слом и неминовни одлазак са власти.
Захтеву за сменом Крољика и његових министара су се последњих дана прикључили и њихови политички истомишљеници из националистичког блока, Јуљка Тимошенко и њена партија Баткившћина (Домовина), али и Љвовска Самопомоћ. Блок Порошенка је своје намере показао још раније кроз акцију Барне у Врховној ради, или жестоку и псовкама зачињену свађу Саакашвили и Авакова.
Све тое иницијативе наравно не вреде много док се о одласку својих миљеника не сагласе они који су обилно помогли да се у зиму 2014. године изазове криза и они доведу на власт. Америчка амбасада и испостава ЦИА за Украјину. Они наравно баш и нису спремни да се одрекну тако доброг "политичког материјала" као што су Крољик, Турчинов или Аваков. Последња двојица су тако лако и са тако жестоком мржњом предводили крвави поход на део сопственог народа у пролеће 2014. године, јер се са "ватом", "кацапима" и "колоредима" није имало о чему разговарати.
Данас је свима јасно да се ружењем сопственог народа и ратовањем са њим није могло постићи ништа, већ се са њим ипак мора разговарати. Под много горим условима и под притиском велике већине сопственог, економски исцрпљеног, народа и сличног буџета, којем се дозирано, на кашичицу додаје да исплати доборвољце на фронту или купи гаса толико да се не смрзне.
|
