|
Evo malo egzotike 
AIDC F-CK-1 je tajvanski laki lovački avion. Nadimak Ching-kuo nosi po bivšem predsedniku Tajvana Chiang Chinh kuo-u. U aktivnu službu je ušao 1994. a proizvodnja je trajala do 1999. i ukupno je proizveden 131 primerak. Iako često propagiran kao samostalni projekat (Indigenous Defence Fighter-IDF), čitav program je uradjen u saradnji sa američkim kompanijama a finalno sklapanje je vršeno od strane tajvanskog AIDC (Aerospace Industrial Development Corporation).
IDF program je pokrenut kada je postalo izvesno da neće biti moguća nabavka F-20 Tigershark.
Prototipovi
   
Potraga za zamenom za F-5 Tiger i F-104 je počela sa samostalnim programom razvoja lovca XF-6 kasnije nazvanog Ying Yang krajem 70-ih godina. Nakon što je Amerika uspostavila formalne odnose sa Kinom a odbrambeni ugovor sa Tajvanom isticao, predsednik Chiang Ching-Kuo je odlučio da proširi domaće kapacitete odbrambene industrije i 28. avgusta 1980. je naručio od AIDC da proizvede avion presretac. ROCAF je ipak kao prioritetniji postavio projekat jurišnog aviona XA-3 Lei Ming umesto presretača XF-6 zbog po njima velikog rizika razvijanja takvog aviona.
Potpisivanjem sporazuma sa Kinom koji će ograničiti izvoz naoružanja prema Tajvanu postalo je jasno da Tajvan neće biti u mogućnosti da u doglednom roku nabavi ni F-16 ni F-20 Tigershark, što je osiguralo nastavak programa razvoja domaćeg lovca. Iako je predsednik Regan prihvatio da uspostavi odnose sa Kinom kao protiv težu SSSR, ipak je odlučio da “izbalansira” ugovor potpisan 1982 sa Kinom prema Tajvanu što je omogućilo tajni transfer tehnologije od strane Amerike prema Tajvanu u šta je bio ukljucen i IDF projekat.
Dizajn:
AIDC je zvanično počeo rad na projektu IDF 1982. prateći neuspeh ROCAF u nabavci novih lovaca. Projekat je dobio naziv An Hsiang a čitav posao je bio podeljen u četiri sekcije 1983. gde je svako radio na razvitku odredjenih delova aviona, i to:
Ying-Yang: koji je radio na razvoju zmaja u kooperaciji s General Dynamics
Yun-Han: koji je radio na razvoju pogonoskih sistema, u kooperaciji sa Garrett (danasnji Honeywall)
Tien-Lei: koji je radio na razvoju avionike u kooperaciji sa Smiths Industries gde su neke komponente direktno nabavljene od Lear Astronics (danasnji BAE), Litton (kasnije Northrop Grumman) i Martin Baker.
Tien-Chien: koji je radio na razvoju raketa V-V
IDF je namenjen da bude konkurencija kineskim J-8,J-7 i novijim avionima kao J-12 te da ima performase slicne sa F-16A i Miraz-2000, koji su bili ponuđeni kao rešenje za nabavku novih lakih lovaca tokom 80-ih godina.
Najveće poteškoće u razvoju su bile oko razvitka pogonske grupe ili pokušaja nabavke već gotovih motora. Takođe postoje spekulacije da je razlog ugrađivanja slabijih motora bio više politički nego tehnički jer Amerika nije htela da Tajvan možda provocira Kinu te je zahtevano da IDF nema veći dolet nego F-5 i mogućnosti napada na zemaljske ciljeve ne veće od F-16. Ipak i pored toga mnogi smatraju da je IDF mogao biti bolji, posebno po pitanju slabe pogonske grupe koja nikako nije na nivou F-16 koje naprimer danas poseduju Tajvanci.
Nabavka motora kao sto su General Electric F404 i Pratt Whitney F100 za Tajvan nije bila moguća. Obe opcije, General Electric J85 i General Electric J79 su određene kao nedovoljno dobre po performansama i većina evropskih i američkih kompanija nije prihvatila rad sa Tajvanom. Zajednički projekat sa Garrett je ostao kao jedino praktično rešenje. 1978. prateći uspeh motora TFE-731, Garrett je objavio da radi na zajednickm razvitku novog motora TFE-1042 sa dodatnim sagorevanjem zajedno sa Šveđanima.
TFE-731 model 1042 je prikazan kao vojni derivat uspešnog komercijalnog motora TFE-731 i da pruža efikasan, jeftin i pouzdan pogon za lake jurišne avione nove generacije i napredne trenažere, stvarajuci pogon od 18.9 kN bez i 30.2 kN sa dodatnim sagorevanjem. Nakon pregovora razvoj je trebao da bude podeljen od strane Garrett, Volvoa, AIDC i italijanske kompanije Piaggio. Razvoj se sastojao od rada na motoru bez dodatnog sagorevanja TFE-1042-6 za lake jurišne avione i trenažere i TFE-1042-7 za jurišne avione AMX i moguću modernizaciju F-5. AIDC je takođe predložio isti motor unapređen da daje 36 KN potiska u tandemu kako bi se takmičili sa F-404. Ipak Šveđani su odlučili da nastave sa F-404 za svoj JAS-39 a Piaggio je tražio da uđe u projekat kasnije zbog finansijskih rizika, tako da su na kraju samo Garrett i AIDC investirali u novu kompaniju International Turbine Engine Corporation (ITEC) i nastavili da rade na novom motoru a ugovor je potpisan 1982. godine.
Zahtevi za motorom su se promenili kada je IDF 1982. promenio ulogu novog aviona sa presretača na avion za postizanje prevlasti u vazduhu. ITEC je potpuno redizajnirao TFE-1042-7 u TFE-1042-70, ulaganje je poraslo sa 180 na 320 miliona $. Kako bi izbegli pogoršanje odnosa sa Kinom, Amerikanci su zatrazili od svojih kompanija da ne povećavaju svoje učešće u projektu, tako da je i propagirana priča da je TFE-1042 samo civilni motor sa dodatnim sagorevanjem.
1985. prvi testovi IDF su otkrili neke nedostatke u performansama i odlučeno je da je unapređenje pogona od 10% najlakša solucija. Zbog američkih ograničenja prilikom izvoza ITEC je iskoristio FADEC kako bi zvanično smanjio jačinu potiska ispod određene granice (te restrikcije nisu ukinute sve do 1990.). Iako je za unapređenje iskorišćen TFE-1088-11 konfiguracija kako bi se smanjilo političko mešanje, ITEC je preimenovao originalnu verziju TFE-1042-X70 i zadržao oznaku TFE-1042-70 za unapređenu verziju.
1988. ITEC je odlučio da investira u TFE-1088-12 koji bi davao 53 kN potiska (kasnije preinačen u TFE-1042-70A). Preliminarna istraživanja su pokazala da bi bilo možda moguće i super krstarenje sa ovakvim motorima. U isto vreme General Electric je odlučio da uđe na tražište sa J101/SF, manjom verzijom F-404. Nakon što je narudžbina za IDF smanjena za pola zbog nedostatka sredstava, takođe je napusten i rad na TFE-1088-12. Od tada su postojale informacije da su ROCAF i AIDC nastavili privatno da rade na novim motorima, ali informacije o unapređenima flote IDF nikada nisu potvrđene.
Što se tiče dizajniranja izgleda aviona, kooperacija izmedju AIDC i General Dynamics je bila podeljena u četiri faze:
-GD je analizirao preformanse aviona
-Tajvan je razmatrao izvestaje GD i izabrao izmedju AIDC originalnog dizajna ili novog dizajna GD
-AIDC je slao ljude u GD kako bi se napravio finalni dizajn
-GD je slao ljude u Tajvan kako bi se finalizirao projekat
Pomoć od strane GD u radu na inicijalnom dizajnu je bila ograničena od strane američke vlade ali nije na daljem razvoju, proizvodnji i marketingu.
Razmatrani su različiti koncepti (dupla delta, avion sa dva vertikalca…). Nakon što je General Electric J79 zvanično odbačen kao potencijalno rešenje za motor, tri konfiguracije su nastale iz AIDC
- A konfiguracija slicna sa F-5E
- B konfiguracija slicna sa Eurofighterom i Gripenom
- C konfiguracija slicna sa F-15
U istovreme GD je radio na G konfiguraciji. Na kraju izabran je G-4 ali sa mnogim komponentama C-2. Tokom rada projekat je preimenovan u laki odbrambeni lovac - "Light Weight Defense Fighter”. 1985. dizajn je evoluirao u SE-1 preliminarni dizajn. Do kraja 1985. AIDC je odlučio da preskoči prototipsku fazu i pređe u serijsku proizvodnju u nameri da smanji troškove i vreme. Projekat je ponovo preimenovan u IDF "Indigenous Defense Fighter". Četiri aviona su naravljena, tri jednoseda i jedan dvosed.
Na razvoju avionike i oružanih sistema su radili konstrukcijski biroi Tien lei i Tien Chien.
IDF je opremljen sa GD-53 (Golden Dragon) multi modalnim x-band dopler radarom koji je u osnovi General Electric AN/APG-67 razvijen za F-20 za koji tvrde da deli neke komponente sa AN/APG-66 sa F-16, što je omogućilo bolje mogućnosti (pre svega look down-shoot down) po čemu se priblizio AN/APG-66.
Radar može da prati 10 meta i istovremeno omogućava gađanje 2 mete praćene sa TC-2 aktivnim radarskim pretraživačem.
Pošto je dizajn u osnovi nestabilan, dodat je fly by wire kontrolni sistem. Avionika je bazirana na modularnoj arhitekturi sa duplim reduntantnim MIL-STD-1553B, takođe za novi avion su izabrani i H423 INS (sistem navigacije), TWS-95 RHAWS i HUD Bendix-King. Neke komponente su možda izbačene a neke mogućnosti izgubljene zbog postizanja potrebnih performansi (pre svega redukovanja težine) zbog ograničenja prilikom razvoja motora.
Tien Chien (CSIST) projektni biro koji je radio na razvoju raketa V-V je bio malo samostalniji u odnosu na druge zbog toga što je radio rakete za sve avione ROCAF a ne samo za projekat IDF. Thien Chien 1 (TC-1) koji je razvijen je toplotno navođena raketa kratkog dometa po eksternoj konfiguraciji slična sa AIM-9 Sidewinder dok je Chien 2 (TC-2) aktivno radarski navođena BVR raketa.
Prvo ispaljivanje rakete TC-1 obavljeno je 1986. godine sa F-5E a meta je uspešno uništena. Proizvodnja TC-1 je započeta 1989 a u službu ulazi 1991. Na operativnim IDF avionima se može koristiti i AIM-9 i TC-1.
CSIST je o nekim informacijama sarađivao sa Motorolom oko razvoja aktivnog tragača za TC-2 baziranog na Motorolinom dizajnu predlozenom za AIM-120 ali koji nije izabran od strane američke vojske. 40 pre proizvodnih TC-2 raketa je proizvedeno pre 1995 i bile su jedine BVR rakete koje je ROCAF imao tokom 1995-96 godine i raketne krize uzrokovane probama kineske vojske kod obala Tajvana. 210+ raketa je na početku planirano da bude proizvedeno. 2004 je objavljeno da je Tajvan razvio novu IR raketu na bazi TC-2, TC-2A sa novim tragačem i raketnim motorom.
Verzije:
F-CK-1 A/B Ching-kuo
Prvi uspešni let FSD A1 je obavljen 28. maja 1989. a FSD B1 (dvosed) 10. jula 1990. Prvo uspešno ispaljivanje TV II (Skt Swoed II) je obavljeno 1992. a ROCAF je svoju prvu eskadrilu dobio sledeće godine.
ROCAF je u početku naručio 250 aviona ali je narudžba skresana na 130 1991. zbog uspešne nabavke 150 F-16 Block 20 A/B i 60 Mirage 2000. Poslednji IDF A/B su sa proizvodne trake sišli 1999.
F-CK-1 C/D Hsiang Sheng
Predstavljanje F-CK-1D (i C u pozadini) i kokpit nove verzije
 
Ministarstvo odbrane (MND) je 2001. objavilo dodatna izdvajanja iz budžeta za unapređenje flote IDF. Ovo je bio početak sedmogodišnjeg projekta IDF C/D.
2006. je objavljeno da su napravljeni novi prototipovi. Unapređenje se sastoji iz mogucnosti IDF da nosi dodatnih 771 kg goriva, unapređenja avionike i novih oružanih sistema. Stajni trap je dodatno ojačan kako bi se osigurali zbog povečanja kapaciteta goriva i nosivosti ali plan za ugradnju novih usisnika sa radarski apsorbujućim materijalima je odbačen zbog dodatnog povećanja tezine.
Projekat se sastoji iz tri faze:
1. Povećanje nosivosti BVR TC-2 raketa sa 2 na 4. Integrisanje novih TC-2A i WanChien kasetnih bombi
2. Unapređenja mission kompjutera, sistema IFF i terenskog radara
3. Zemaljsko i letno testiranje.
Ugovor za unapređenje IDF C/D letnog kompjutera je dat BAE-u 2002. Kompjuter ima 32-bitni processor sa brzom obradom podataka, većom pouzdanošću i boljom integracijom sa avionikom.
AIDC je originalno planirao predstavljanje prototipa IDF C/D za nacionalni dan 10. oktobra 2006. Ipak prvi test let je obavljen tek par dana ranije.
Odluka da se realizuje projekat još nije zvanično donesena. Ipak neki mediji su počeli da dovode u pitanje projekat zbog skorog interesa ROCAF-a za navakom Block F-16 50/52 a neki zvaničnici ROCAF su izrazili nepoverenje u projekat. Tokom posete fabrici predsednik Tajvana je bio svedok test leta F-CK-1D i rekao da će projekat biti nastavljen a avion dobiti naziv Hsiung Ying (Brave Hawk - Hrabri jastreb).
Od početka 2008. 70 F-CK-1 A/B će biti unapređeno na C/D standard u roku od 4 godine.
Takođe radi se na projektu konvertovanja nekih IDF u trenažere zbog skorog povlačenja F-5 iz službe.
TT-Karakteristike F-CK-1
Generalne karakteristike
Posada: 1
Dužina: 14.21 m
Raspon krila: 9.46 m
Visina: 4.42 m
Površina krila: 24.2 m²
Težina praznog: 6,485 kg
Težina opterećenog: 9,072 kg
Maksimalna težina pri poletanju: 12,245 kg
Pogon: 2× Honeywell F125-70
Performanse
Maksimalna brzina: 1295 Km/h
Dolet: 1,100 km
Plafon leta: 16,800 m
Naoružanje
Višecevni top 20 mm M61A1
Rakete V-V
2× Sky Sword I
2× Sky Sword II
Od bombi slobodno padajuće bombe, vodjene bombe i kasetne bombe Wan chien
  
|
