Jugoslovenska kraljevska mornarica

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Znam sad za Dravu da je imala borbene misije kako je prosla mornarica na moru u Aprilskom ratu jel bilo nesto ili se samo predala?

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jugoslovenska Kraljevska mornarica (1918.-1945.)

Na izložbi u Vojnom muzeju u Beogradu povodom 70 godišnjice aprilskog rata, prvi put u istoriji biće prikazani i eksponati o jugoslovenskoj Kraljevskoj mornarici do kraja drugog svetskog rata. U jugoslovenskoj istoriografiji i publicistici malo je obrađivana mornarica Kraljevine Jugoslavije uopšte, a o njenoj istoriji posle aprilskog rata samo su poneki slovenački autori objavili nešto nepotpunih i uglavnom tendencioznih podataka usklađenih s prilikama u Titovoj Jugoslaviji i Jugoslaviji posle Tita. U današnjoj srpskoj opštoj, ali i stručnoj javnosti istorija jugoslovenske Kraljevske mornarice skoro je sasvim nepoznata, pa je izložba u Vojnom muzeju jedinstvena prilika da se ta tema konačno spasi od potpunog zaborava.

Austrougarsko nasleđe
Austrougarski car je 31. oktobra 1918. godine tokom raspada države krajem prvog svetskog rata i zbog preteće pobune u mornarici predao flotu na Jadranu Jugoslovenima, a Dunavsku flotilu Mađarima, što pobedničke sile nikad nisu priznale, kao ni Državu Slovenaca, Hrvata i Srba proglašenu 29. oktobra na jugoslovenskom delu austrougarske monarhije. Posle proboja Solunskog fronta i oslobođenja zemlje, srpska vojska je 1. novembra na Dunavu zaplenila austrougarski monitor „Bodrog”, ali propustila da zapleni ratne brodove u Boki Kotorskoj, kad su 30. oktobra srpske trupe ušle u Skadar i sutradan u Podgoricu, ali tek 6. novembra u Boku, odnosno dva dana posle primirja s Austro-Ugarskom. Prema konvenciji o primirju, saveznici (većinom Italijani) okupirali su u novembru celu obalu istočnog Jadrana i preuzeli ratne brodove u Puli i drugim lukama, osim u Boki Kotorskoj, pa je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca proglašeno 1. decembra 1918. preko mesec dana držalo u svojim rukama najveću flotu u istoriji zajedničke jugoslovenske države (3 starija bojna broda, 3 krstarice, 7 razarača, 18 torpiljarki, 7 podmornica i nekoliko pomoćnih brodova), oko 2.300 ljudi i mornaričko vazduhoplovstvo od 47 hidroaviona i aviona, a istog meseca su saveznici sa delom srpske Brodarske komande doteglili iz Mađarske u Beograd 5 rečnih monitora i 2 patrolna broda. Jugosloveni su početkom 1919. morali da prepuste Francuzima flotu u Boki i istovremeno pod britanskom kontrolom da formiraju u Beogradu rečnu flotilu (od ljudstva iskrcanog sa brodova na Jadranu), pa su došli u paradoksalnu situaciju da po istoj konvenciji, isti kadar, na istim brodovima ima neprijateljski status na Jadranu, a saveznički u Podunavlju. Mađari su iste godine predali preostale rečne ratne brodove, pa su Jugosloveni pod savezničkim zastavama imali najjaču rečnu flotilu u istoriji (8 monitora, 8 patrolnih brodova, nekoliko pomoćnih brodova i šlepova, 6 motornih čamaca, 1 malu bivšu rusku podmornicu), ali je krajem 1919. Mirovna konferencija u Parizu od flote u Boki dodelila Jugoslovenima samo 12 torpiljarki i nekoliko pomoćnih brodova, a u konačnoj raspodeli rečne flotile samo 3 monitora i 1 kao ratni plen srpske vojske. Tek posle razgraničenja između Kraljevine SHS i Kraljevine Italije na osnovu Rapalskog ugovora potpisanog krajem 1920. godine, dodeljeni brodovi su 1921. u Tivtu zvanično predati mornarici, a u Novom Sadu rečnoj flotili Kraljevine SHS, ali su Jugosloveni puni suverenitet ostvarili tek 1923. kad je Italija napustila poslednju okupiranu zonu u okolini Zadra. Te godine admiral Dragutin Prica, bivši austrougarski admiral i Srbin iz Like, postao je prvi komandant jugoslovenske Kraljevske mornarice.

Kraljevska mornarica
Razvoj mornarice karakterisalo je stalno nepoverenje vojnog i državnog vrha u bivše austrougarske oficire iz mornaričkog rukovodstva i obratno, odnosno raskorak u koncepcijama odbrane takozvanog primorskog fronta. U zemlji nerazvijene brodogradnje, prateće industrije i privrede mornarica je nerealno htela da sama brani obalu velikom flotom lakih pomorskih snaga (krstarica, razarača, podmornica, motornih torpiljarki), a kopnena vojska joj nerealno dala samo pomoćnu ulogu u odbrani, pa je država minimalno budžetski finansirala mornaricu i ograničeničeno kreditirala nabavke brodova, hidroaviona, naoružanja i opreme. Svoj prvi razarač „Dubrovnik” i najjači ratni brod, prototip za vrlo uspešne serije britanskih takozvanih „vođa flotila” (Flotilla Leaders), Kraljevska mornarica je dobila tek 1932. godine. Na njemu je kralj Aleksandar (prvi put u admiralskoj uniformi) plovio 1933. u službene posete Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj i Grčkoj, a na drugom putovanju i zvaničnoj poseti Francuskoj kralj je 1934. poginuo u marsejskom atentatu, što je najveće učešće mornarice u istoriji izmađu dva svetska rata. Do aprila 1941. Kraljevska mornarica imala je u floti na Jadranu 1 staru bivšu krstaricu (komandni i školski brod), tri torpedne divizije (diviziona) sa 4 razarača (1 neoperativan), 8 motornih torpiljarki (1 poluoperativna, 1 neoperativna), 2 borbena čamca i 4 torpiljarke (uz još 2 školske), Podmorničku flotilu sa 4 podmornice (2 zastarele) i nekoliko pomoćnih brodova, a u tri sektora obalske odbrane 11 minopolagača i više pomoćnih brodova. Rečna flotila imala je 1 komandni brod, Diviziju monitora sa 4 jedinice, 6 motornih čamaca, 6 minersko-baražnih grupa i više pomoćnih plovila, a na Ohridskom, Prespanskom i Skadarskom jezeru 2 patrolna čamca i nekoliko motornih čamaca. Mornaričko vazduhoplovstvo imalo je 9 hidroeskadrila (6 ratnih za sadejstvo s flotom i 3 školsko-trenažne za sektore pomorske odbrane), svrstanih u 4 hidroplanske grupe sa po 2 hidroeskadrile i ukupno 78 hidroaviona (od toga 32 školsko-trenažna i 7 zastarelih). Najvredniji deo flote bili su novi brodovi (razarači i motorne torpiljarke) i dve manje podmornice, Rečna flotila imala je samo na Ohridskom jezeru dva novija broda, a mornaričko vazduhoplovstvo samo 28 hidroavio-na stvarne borbene vrednosti (12 tipa DOH, 16 tipa SIM-XIV) za izviđanje i borbu protiv podmornica, dok je još nekoliko aparata bilo upotrebljivo za uglavnom noćno bombardovanje slabo ili nebranjenih ciljeva. Prema uputstvu za upotrebu flote, iz aprila 1940. kao elaborata ratnog plana R-40, flota je trebala da osiguranjem vlastitih minskih prepreka čuva integritet obale i pomorskog saobraćaja, da hidroplanskim i podmorničkim izviđanjem otkriva neprijateljske namere, da prepadima ugrožava neprijatelja na otvorenom moru i u njegovim teritorijalnim vodama i da pomaže operacije kopnene vojske, a slični su bili i zadaci Rečne flotile na unutrašnjim vodama. Međutim, u poslednjem ratnom planu R-41 iz marta 1941. koji je u slučaju jačeg pritiska neprijatelja predviđao i povlačenje jugoslovenske vojske u Grčku, nije bilo predviđeno i povlačenje flote, nego njeno potapanje. Prema planu početnih operacija, mornarica je uoči rata položila mine na moru i Dunavu, glavninu flote skoncentrisala posle 27. marta u Boki Kotorskoj, a rečnu flotilu dislocirala na Dunavu i Tisi kod Dubovca, Bezdana i Stare Kanjiže.

Aprilski rat
U kratkotrajnom aprilskom ratu, nemački napad na Jugoslaviju započeo je noću 6. aprila zaposedanjem Đerdapa, a u neuspelim pokušajima zatvaranja kanala Sip i Juc potapanjem sa po 2 betonirana šlepa u teglju remorkera „Kumanovo” i „Vitez” (mobilisani RXXVII) na kome su pale prve jugoslovenske mornaričke žrtve u drugom svetskom ratu i ranjen je komandant, poručnik bojnog broda I klase Josip Grgić, u okršaju sa neprijateljskim brodovima i artiljerijom. Borbu sa neprijateljskim brodovima vodio je još samo monitor „Drava” odbivši 11. aprila napad 4 mađar-ska patrolna broda na graničnoj liniji kod Bezdana, dok su ostale mornaričke borbe na Jadranu i u Podunavlju vođene protiv neprijateljske avijacije. U tim borbama istakao se 6. aprila monitor „Morava ” oborivši 1 nemački avion kod Stare Kanjiže, a monitor „Drava” oštećenjem do 11. aprila nekoliko i verovatnim obaranjem 1 neprijateljskog aviona kod Bezdana, kao i artiljerijskim napadima 6. 7. i 11. aprila na aerodrom u Mohaču. U Kotorskom zalivu istakao se razarač „Zagreb”, a u šibenskim vodama minopolagač „Zmaj” i motorne torpiljarke na povlačenju 11. apri-la iz Prokljanskog jezera. U napadima neprijateljske avijacije potopljen je 6. aprila 1 lučki remorker u Zeleniki, oštećeni su pomoćni brod „Spasilac” u Splitu i 2 školska hidroplana u Kumboru, desetkovani 8. i 9. aprila aparati 5. i 26. hidroeskadrile na području I i II hidroplanske komande, a na monitoru „Drava” ranjeni do 11. aprila komandant broda i oko 17 mornara. Mornarica je najteže gubitke pretrpela u noći 12. aprila kada je vojska digla u vazduh železnički most u Beogradu, čija je konstrukcija potopila remorker „Tanasko Rajić” na kome je od 110 ukrcanih, stradalo 95 ljudi, a tog jutra u ogorčenoj borbi kod Čiba (Čelareva) i posle obaranja najmanje 3 neprijateljska aviona, pogocima više bombi potopljen je monitor „Drava” sa oko 60 članova posade. Spasilo se samo 7 podoficira i 6 mornara, a komandant, poručnik bojnog broda I klase Aleksandar Berić, herojski je žrtvovao život uz vojnički pozdrav zastavi sa komandnog mosta. Od ratnih brodova na Jadranu samo su podmornice „Nebojša” i „Smeli” isplovile uveče 9. aprila da napadnu neprijateljske komunikacije Bari-Brindizi-Drač i vratile se 14. aprila u Boku Kotorsku bez kontakta s neprijateljem. Avioni III hidroplanske komande svakodnevno su izviđali obalu od Korčule do reke Bojane i neprijateljske luke Bari, Brindizi i Drač, koji su 3 hidroaviona iz Boke Kotorske bombardovala u noći 10. aprila i oštetila nekoliko brodova, a avioni 20. hidroeskadrile tih dana napadali italijanske brodove u Brindiziju i na ruti Brindizi-Drač. Posle vesti o kapitulaciji poletelo je 16. i 17. aprila iz Boke 16 hidroaviona, od kojih se 1 srušio kod rta Platamon, 1 prinudno sleteo na pučini, 4 vratila u Boku, jedan ostao na Kritu zbog kratkog doleta, a 8 tipa DOH i 1 SIM-XIV preko Krfa, Salamine i Krita stigli u Aleksandriju, gde su iz Boke Kotorske preko Kefalonije i Krita doplovili još samo podmornica „Nebojša” i motorne torpiljarke „Durmitor” i „Kajmakčalan”. U Boku su 17. aprila ušli Italijani i preuzeli preostalu mornaricu Kraljevine Jugoslavije, osim razarača „Zagreb”, koji su u Tivatskom zalivu digli u vazduh poručnici bojnog broda II klase Milan Spasić i Sergej Mašera, herojski žrtvujući svoje živote.

Sastav jugoslovenskih pomorskih snaga
Dolaskom na Bliski istok svega oko 400 vojnih lica (najviše vazduhoplovaca, ali samo 7 bombardera), a naročito posle spontanih ustanaka raznih gerilskih grupacija u zemlji, izbili su na videlo svi propusti i kratkovidost jugoslovenskog, ali i savezničkog vojnog i političkog vrha u vođenju aprilskog rata. Dolazak malobrojnih mornaričkih i jedinica mornaričke avijacije sa procentualno najvećim efektivima iz zemlje pokazao je ne samo da je i cela flota mogla da se povuče i preveze iz zemlje i iz Grčke neuporedivo veće snage kopnene vojske, kao što je i vazduhoplovstvo boljim rasporedom i upotrebom (pre svega engleskih tipova aviona) moglo da sačuva znatno veće efektive za dalje vođenje rata. Engleski generali su posle rata priznali veliku grešku učinjenu prepuštanjem Krita Hitleru (za razliku od grčevite odbrane Malte), što znači da je boljom upotrebom i izvlačenjem bar najmobilnijih jugoslovenskih i grčkih snaga na grčka ostrva i pravovremenim organizovanjem gerile u obe zemlje mogla da se stekne bitno povoljnija situacija u odnosu na aprilski slom obe države.

Na inicijativu kapetana bojnog broda Ivana Kerna (komandanta Šibenskog odreda u aprilskom ratu i inicijatora isplovljenja motornih torpiljarki), pod njegovom komandom formiran je već 1. maja 1941. Sastav jugoslovenskih pomorskih snaga u Aleksandriji sa ukupno 126 ljudi (od toga 29 hidroavijatičara), zastarelom podmornicom „Nebojša” pod komandom poručnika bojnog broda I klase Đorđa Mitrovića, motornim torpiljarkama „Durmitor” i „Kajmakčalan” pod komandom poručnika bojnih brodova I klase Božidara Vrančiča i Franca Valentinčiča i novoformiranom hidroeskadrilom pod komandom poručnika bojnog broda I klase Vladete Petrovića. Tako je Kraljevska mornarica bila prva jugoslovenska oružana sila u inostranstvu operativno uključena u savezničke mornaričke jedinice, ali su posleratni autori Sastavu jugoslovenskih pomorskih snaga poricali kontinuitet (smatrali Kraljevsku mornaricu uništenom u aprilskom slomu) iako su isti ljudi, pod istom zastavom, na istim brodovima i hidroplanima bez prekida nastavili borbu protiv istog neprijatelja. Prva baza jugoslovenskih plovnih jedinica bio je engleski matični brod za podmornice „Midvej” (Medway), a hidroeskadile u luci Aleksandrije, koja je već 3. maja operativno ušla u sastav britanske 201 grupe (201 Naval Cooperation RAF Group) kao 2. jugoslovenska eskadrila (No2 Yugoslav Squadron) i već 6. maja imala prvi borbeni zadatak u protivpodmorničkom patroliranju pred Aleksandrijom sa 2 hidroplana, a 19. maja prešla u englesku hidrobazu u Abukiru. Ratni brodovi su operativno bili u sastavu engleske I podmorničke flotile, „Nebojša” je od 18. maja išla na vežbe ronjenja, a prvu vežbu prisluškivanja i napada na podmornicu imala je sa engleskim razaračima 11. juna, koja je prekinuta zbog prodora vode u podmornicu. Od motornih torpiljarki na prvi zadatak isplovio je 29. maja „Durmitor” i ispred Aleksandrije učestvovao u spašavanju engleskog aviona, a. Posle odlaska kbb Kerna na službu u Kairo i kasnije London, komandant SJPS bio je od 28. maja kapetan korvete Josip Saksida do kraja rata. Posle aktiviranja mornarice, jugoslovensko vojno rukovodstvo formiralo je od postojećeg ljudstva, dobrovoljaca sa Bliskog istoka i na druge načine Gardijski bataljon (u početku sa oko 150 Slovenaca i Istrana iz britanskih zarobljeničkih logora), a od dela raspoloživih vazduhoplovaca formirana je Vazdušna eskadra sa tri eskadrile, u koju je 1. juna uključena Abukirska hidroavijcija kao izviđačka, 2. eskadrila. Time je SJPS smanjen na 96 ljudi, a hidroavijatičari kao najaktivnija jedinica jugoslovenskog vazduhoplovstva nastavili mornarička izviđanja i protivpodmorničke patrole u radijusu od 200 kilometara iz Aleksandrije.

Kad je mogla da roni „Nebojša” je služila engleskim brodovima za vežbe napada na podmornicu i vežbe komandosa, motorne torpiljarke eskortirale su i patrolirale u obalnom moru od Bejruta u Libanu do Bardije u Libiji i od avgusta 1941. bile operativno pod komandantom britanskih razarača, ljudstvo SJPS preselilo se u hotel „Sirakuza” (Syracuse), dok je u logoru Agami (kod Aleksandrije) bio od 26. avgusta stacioniran mali mornarički odred SJPS i organizovano školovanje za razne mornaričke specijalnosti, praktična obuka na engleskim ratnim brodovima i prikupljanje dobrovoljaca. Međutim, česte havarije uzrokovale su duge remonte zbog nedostatka rezervnih delova i prioriteta drugih ratnih brodova, pa su jugoslovenski brodovi sve duže bili neoperativni, a hidroeskadrila zbog sličnih problema imala gubitke u ljudstvu i materijalu u udesima, ali i od „prijateljske vatre” sa savezničkih brodova, pa su Jugosloveni tražili od saveznika novije brodove i avione. Ipak, najveći problem u inostranstvu bili su Jugosloveni sami sebi. Posle pada vlade generala Simovića u Londonu, usedila je početkom 1942. smena u vojnom vrhu na Bliskom istoku i izazvala takozvanu „Kairsku aferu”. Pobunu smenjenog generala Borivoja Mirkovića protiv protiv vlade u Londonu podržali su njegovi avijatičari, s njima i svi hidroavijatičari, skoro cela posada „Nebojše”, deo mornaričkog odreda SJPS i Gardijskog bataljona, pa su saveznici dalje komplikacije sprečili interniranjem pobunjenika. Zbog toga, ali i dotrajalosti 6 preostalih aparata rasformirana je krajem aprila 1942. Abukirska hidroeskadrila, čime je prestalo da postoji mornaričko vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije, a njegovo ljudstvo postepeno ušlo u razne vazduhoplovne jedinica, ali sa mornaričkim obeležjima. Od oko 200 mornaričkog ljudstva (uključujući i hidroavijatičare) u internaciju je otišlo oko 100, a u SJPS na Bliskom istoku ostalo 88 oficira, podoficira i mornara. Na „Nebojši” je ostao poručnik korvete Ivan Mišković i nekoliko podoficira, a podmornica je septembra 1942. privremeno ustupljena Englezima koji su nastavili njen remont.

Zbog dubokog prodora sa nemačko-italijanskih trupa feldmaršala Romela u Egipat, SJPS je krajem juna 1942. evakuisan sa savezničkom mornaricom iz Aleksandrije u Port Said, a mornarički odred u Haifu, a posle britanskog proboja fronta kod El Alameina, SJPS se sredinom novembra vratio ponovo u Aleksandriju. U to vreme rešena je konačno i Kairska afera, pa je mornaričko ljudstvo vraćeno u SJPS (osim hidroavijatičara), koji je u decembru imao 157 pripadnika, u januara 1943. dobio 55 vojnika iz Gardijskog bataljona i obrazovo Mornarički odred u Južnoj Africi. Od dela novog ljudstva formiran je Privremeni mornarički odred „E” i pod komandom poručnika bojnog broda I klase Milana Zupančiča oko 90 ljudi je 22. marta otputovao za Englesku kao buduća posada korvete. Jugoslovenska vlada u Londonu se u maju 1943. sporazumela sa saveznicima o dodeli ratnih brodova za jačanje SJPS na osnovu američkog Zakona o zajmu i najmu (iz 1941.) godine, a tog meseca se „Nebojša” posle jednogodišnjeg remonta pripremala u Aleksandriji za patrolu u Egejskom moru, ali je posle nove havarije u Bejrutu vraćena u arsenal.

Posle kapitulacije Italije SJPS nije više bio jedina jugoslovenska mornarica u Sredozemlju, jer je u oktobru 1943. formirana i (partizanska) Mornarice NOVJ, koja je do kraja godine imala 10 naoružanih brodova, oko 40 patrolnih čamaca i transportnu flotu od 15 parobroda i oko 200 motornih jedrenjaka. U to vreme SJPS je u Aleksandriji, u Londonu i na brodovima imao 530 pripadnika, a u novoformiranom mornaričkom odredu u logoru Cesarea, blizu Taranta, prikupljao dobrovoljce za JKM, koja je uz već istrošene motorne torpiljarke i podmornice konačno dobila u Velikoj Britaniji 1 korvetu (bivša engleska Mallow). Međutim, još veće pojačanje bio je povratak 15 ratnih brodo-va JKM koje su (aprila 1941.) Italijani zaplenili i koje je na Malti preuzeo u decembru 1943. poručnik bojnog broda I klase Blagoje Uščumlić (2 torpiljarke, 3 minopolagača, 2 jahte, 2 pomoćna parobroda i 6 motornih čamaca finansijske kontrole), iako su mesecima dovođeni u ispravno stanje. Istovremeno, na Bliskom istoku je izbila pobuna dela kraljevske vojske u kojoj je najaktivnija bila većina hidroavijatičara predvođena poručnikom bojnog broda II klase Ratkom Jovanovićem i kojom je u redove NOVJ prešao deo avijatičara, Gardijskog bataljona i oko 180 ljudi iz mornaričkog odreda SJPS u Dikeili (predgrađu Aleksandrije).

Na Malti je početkom 1944. formirana glavna baza SJPS sa štabom, ljudstvom za posade brodove i mornaričkim odredom u koji je iz Italije, domovine i sa drugih strana, pa i iz partizanskih redova stalno dolazilo novo ljudstvo, dok su u preformiranoj Bazi “A” (Aleksandrija) ostale operativne motorne torpiljarke i neoperativna podmornica. SJPS na Malti uvrstio je marta 1944. u svoj sastav brod-kasarnu “Ohajo” (Ohio) i korvetu „Nada” (najveći jugoslovenski ratni brod posle aprilskog rata), koja je u savezničkim konvojiva vršila eskortnu, protivavionsku i protivpodmorničku službu u zapadnom Sredozemlju (i početkom 1945. bila pohvaljena za potapanje nemačke podmornice U-300 pod komandom pbb. Uščumlića). Umesto obećana 2 manja razarača saveznici su septembra 1944. dodelili SJPS 8 američkih torpednih čamaca, ali bez torpednih cevi i radara, pa je od njih na Malti formina flotila motornih topovnjača pod komandom kapetana korvete Mihajla Lepetića, a na ponovo uveden položaj komandanta JKM došao je kapetan bojnog broda Ivan Kern. Posle sporazuma Tito-Šubašić, u Italiji su avgusta 1944. Tito, Čerčil i Šubašić razmatrali i združivanje Mornarice NOVJ i JKM, a vlada u Londonu objavila 10. septembra ukaz o njihovom sadejstvu u borbama za oslobođenje Jadrana, ali pregovori u Komiži na ostrvu Visu nisu 5. oktobra doveli do sporazuma, pa je prva operativna divizija motornih topovnjača iz flotile JKM poslata februara 1945. u Ligursko more i u sastavu anglo-američkih lakih snaga, s bazom u Livornu, učestvovala u akcijama protiv nemačkog saobraćaja na komunikaciji Đenova-La Specija. Posle sastanka Tita sa komandantima mornarice NOVJ i JKM, konačno je 28. februara 1945. u Kazerti sa saveznicima dogovoren dolazak ratnih brodova JKM u Jadran, pa je 22. marta korveta “Nada” doplovila u Bari za eskortnu službu na ruti Brindizi-Ankona, a Flotila motornih topovnjača 29. marta u Ankonu da u savezničkim sastavima i samostalno patrolira duž italijanske obale i napada nemačku komunikaciju Trst-Pula-Rijeka. SJPS na Malti imao je tog meseca 916 pripadnika, a JKM ukupno oko 1100 ljudi.

U završnim operacijama koje su počele 20. marta, Jugoslovenska (preimenovana partizanska) mornarica učestvovala je u oslobađanju ostrva Paga, Raba, Krka, Cresa i Lošinja, Hrvatskog primorja, Istre i Trsta uz podršku lakih po-morskih snaga i avijacije saveznika. Za vreme desanta na ostrvo Rab 3 motorne topovnjače JKM osiguravale su iskrcavanje trupa Jugoslovenske armije, a od dvadesetak patrola duž italijanske i istarske obale motorne topvnjače JKM su u dva okršaja potopile, zapalile, ili teže oštetile nekoliko nemačkih brodova, gde su se istakli komandanti poručnik bojnog broda I klase Ivan Živković i rezervni poručnik bojnog broda II klase Dimitrij Omersa. Dve jugoslovenske mornarice konačno su spojene tek krajem avgusta dolaskom u Šibenik brodovi JKM (1 korveta, 2 torpiljarke, 7 motornih topovnjača, 2 torpedna čamca, 1 podmornica, 4 minopolagača, 3 pomoćna broda, 1 motorna jahta i 4 motorna čamca), ali sa samo oko 20 odsto oficira i oko 30 odsto ostalih članova posade.

Beograd, 6. aprila 2011. godine
sastavio: Vladimir Požeg, istraživač mornaričke istorije i publicista

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ја сам већ поставио неке фотографије у теми ,,Униформа краљевске војске", из породичне збирке, међу којима су и фотографије морнара. Ех сад, пошто имам неких нејасноћа, а породична историја је питању, питаћу, па шта знате, реците ми.
На једној фотографији је чамац са морнарима и заставом, а пише да је успомена из кумбора-која је
јединица била у Кумбору (1933 г.)? На капама морнара је трака са натписом ,,Краљевска морнарица"...
Шта значи што су код неких морнара капе плаве, а код неких беле? Такође, иза се потписао извесни Фабијанчић Иван, где је у наставку ставио ,,под. арт (или орт) гр." Да ли ово под наводницима представља неки чин?
Следећа фотографија представља групу морнара такође, али на браду, на мору-изнад њих се види цев топа са брода. На тракама на капама пише ,,Кр. брод Дубровник".
Наредна-морнари у тамно плавим зимским униформама на копну, на тракицама пише ,,Кр. брод Сава" (иначе зима је у питању). Последња, два брода на доку-на једном се види натпис латиницом: ,,Сава". Иза пише: Успомена са посете монитору ,,Сава", зима 1932. године". Сад мени није јасно: исти човек у две године са три различите тракице на различитим местима у морнарици. Прво, да ли је ,,Дубровник" (ваљда разарач) био у Кумбору? Следеће, пише посета монитору-јесу ли то морнари при посети неком пловилу добијали његове тракице? Стварно не разумем толико различитих места... Ако ико има икакав одговор:
Једино што могу-бићу унапред захвалан!

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

kikiifiore ::rade012 ::kikiifiore ::Pozz svima,da li neko zna sta se desavalo sa podmornicama iz tog perioda pred pocetak i tokom 2.sv.rata?

3 podmornice su zarovili Italijani (Hrabri, Smeli i OSvetnik) a Nebojša je utek'o za Aleksandriju.

Hvala na odgovoru ,da li je Nebojsa u Egipat dovezla posada JKM i mislim da bi bilo zanimljivo znati da li je nakon toga ucestvovao u nekim saveznickim akcijama? Pozz

Nažalost malo je poznato da je posada podmornice Nebojša izvela herojski podvig posade podmornice Nebojša koja je odbila da podmornicu preda Italijanima i sa svega 19 članova posade (od čega trojice mašinista) predvođenim poručnicima Đorđevićem i Mitrovićem se uputila preko Jonskog mora ka severnoj Africi.
Komadant podmornice je smatrao da je proboj ka Aleksnadriji ravan samoubistvu te je predao komandu i napustio Nebojšu.
Usput im se pridružuju dva torpedna čamca Durmitor i Kajmakčalan sa kojima je podmornica uplovila u aleksandrijsku luku 27. aprila 1941.Tokom rata podmornica je korišćena za zaštitu konvoja i potom za obuku savezničkih pomoraca i pilota za protivpodmorničku borbu. U vreme izbijanja drugog svetskog rata, podmornica je bila zastarela pa joj nisu dodeljivani bitniji zadaci.
Negde sam naišao na podatak da je tokom bekstva ka Aleksandriji torpedovan jedan italijanski transportni brod ali bih ovo morao još da proverim.
Nako rata je vraćena vlastima u Jugoslaviji ali je zbog nedostatka rezervnih delova i kvara na sistemu za zaranjanje bila dozvoljena samo plovidba po površini mora.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tema posvećena podmornici Nebojša > http://www.mycity-military.com/Mornarica/Jugoslovenska-podmornica-Nebojsa.html

• 2Ovo se svidja korisnicima: sombor, Zivomir R. Podovac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Jan 2012 10:23

Evo ga link za pdf moje knjige Elitni vidovi Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, tu ima nekih osnovnih podataka o nasim podmornicama, i dosta slika.

http://www.balby.com/Elitni%20vidovi%20jugoslovens.....20ratu.PDF

Dopuna: 16 Jan 2012 14:57

Ovde imas jedan dobar tekst o mornarickim trakama za kapu http://www.tkoznazna.hr/index.php/hr/asopis/semper-fidelis-22011

• 2Ovo se svidja korisnicima: sombor, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Jan 2012 16:19

Monitor Drava


Aleksandar Berić, poručnik bojnog broda I klase
Kategorija: Ličnosti
Autor Lazar Mečkić
Aleksandar Berić rođen je 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. Njegov otac Ivan Berić bio je knjigovođa u Vranjevačkoj srpskoj šte­dionici u Novom Bečeju, rođen u Starom Bečeju, a majka Draga, ro­đena Dimitrijević, bila je domaćica iz Subotice.

Interesantno je istaći da u momentu upisa u knjigu rođenih (13. juna 1906) nije određeno ime novorođenčetu, već je to učinjeno nak­nadno 1. jula, kada je otac izjavio da će se dete zvati Šandor (Alek­sandar).

Aleksandar Berić spada u red onih malobrojnih komandanata u aprilskom ratu (1941) stare Jugoslavije, koji su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da se odupre neprijatelju i da mu se ništa ne preda već da sve što osvoji mora platiti velikim žrtvama u ljudstvu i mate­rijalu.

Završio je Pomorsku vojnu akademiju 1928. godine, a u april­skom ratu 1941. godine, kao poručnik bojnog broda I klase, komandovao je monitorom Drava, obezbeđujući granični sektor Dunava kod Bezdana.

Monitor Drava deplasmana 536 tona, brzine 13 čvorova. U kula­ma je imao dva topa i tri haubice, kalibra 120 mm, a raspolagao je i s dva protivavionska topa 66 mm i sedam mitraljeza. Debljina oklopa broda 25 do 30 mm. Bivša Jugoslavija raspolagala je s četiri monitora koji su dobijeni posle raspada Austrougarske kao reparaci­ja. To su bili: Vardar, Sava, Drava i Morava. Komanda rečne flotile bila je u Novom Sadu, gde je bila i baza. Divizija monitora bila je pre­ma ratnom planu raspoređena:



a) I grupu sačinjavali su Monitor Vardar, komandant poručnik bojnog broda Milivoj Kockar (poginuo 1941. godine pod Zemunskim mostom).

— Sava — komandant poručnik bojnog broda Srećko Rajs (na­lazio se posle drugog svetskog rata u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici).

b) Sastav rečne flotile Bezdan—Batina:

— Drava — komandant poručnik bojnog broda Aleksandar Berić (poginuo 12. aprila 1941. godine).

c) Sastav rečne flotile u Staroj Kanjiži:

— Morava — komandant poručnik bojnog broda Boško Aranđelović (nema podataka o njemu).



Zadatak divizije je bio da u sadejstvu s područnim jedinicama kopnene vojske i avijacije zatvori reku i spreči neprijateljske brodo­ve da potpomažu akcije njihove kopnene vojske.

Berić je primio komandu nad monitorom Drava u jesen 1940. godine, a 27. marta 1941. godine, po svrgavanju vlade Cvetković — Maček, naređeno je da brodom isplovi u Bezdan. U Bezdan je sti­gao noću između 27. i 28. marta. U cilju što bolje kontrole Dunava pre­ma Mađarskoj granici monitor je u noći između 4 i 5. aprila otplovio prema desnoj obali i usidrio se u vrbiku dvesto do tristo metara uzvodno od pristaništa Batina.

Prvog dana rata, 6. aprila oko devet časova, počeli su naleti ma­đarskih aviona, koji su iz mitraljeza tukli brod na šta je posada broda efikasno odgovorila. To se ponavljalo i 6. i 7. aprila. Brod je već 8. ap­rila izgubio svaku vezu s Komandom rečne flotile i drugim njenim jedinicama. Drava je ostala u Bezdanu do 10. aprila i uz stalne napade mađarske avijacije štitila prebacivanje trupa jedne naše kopnene je­dinice iz Baranje u Bačku. Sutradan, 11. aprila u 14 časova brod su na­pala četiri mađarska velika patrolna čamca od 130 BRT naoružana sa po četiri topa 70 mm, koja su želela da onemoguće prebacivanje jugoslovenskih kopnenih jedinica preko Dunava. Drava je svojom artiljerijskom vatrom, posle borbe koja je trajala trideset minuta, prisilila ma­đarske brodove na povlačenje.

Komandant Osječke divizije, čije su trupe prebacivane iz Baranje preko Dunava u Bačku, upoznao je 11. aprila uveče komandanta Drave Berića sa stanjem i rasulom u jugoslovenskoj vojsci. Posle ovog sazna­nja Berić u 21 čas naredio zbor celokupne posade broda i upoznao ih sa situacijom u kojoj se nalaze. Tom prilikom je, prema sećanju preživelih članova posade Drava, koji su s poštovanjem i ponosom pre­pričavali reči svoga hrabrog komandanta, između ostalog rekao:



»Po vestima, koje sam dobio, izgleda da gubimo na svim frontovima. Hrvatska se proglasila republikom i znam da među vama ima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara i Nemaca, kojima je teško da se bore protiv svoje braće. Ne znam što nam sutra, preksutra predsto­ji i da li ćemo ostati živi. Ja sam brod primio i neću dozvoliti da padne neprijatelju u ruke. Ko hoće da ide sa broda, može ići, razrešavam ga zakletve.«



Od osamdeset tri članova posade devet ih je napustilo brod od kojih pet mornara po narodnosti Mađara i Nemaca iz okoline Batine i Bezdana. Iste večeri preostali deo posade, od sedamdeset četiri mornara, podoficira i oficira, potopila je i uništila sve plovne objekte u Bezdanu, kako ni oni ne bi pali neprijatelju u ruke. Komandant Be­rić naredio je ponovni zbor u 22 časa. Tom prilikom je izneo svoj dalji plan. Nameravao je da se brodom spusti do Novog Sada, ako grad već nije u neprijateljskim rukama, što će utvrditi za vreme puta. Ako je Novi Sad u neprijateljskim rukama onda će se iskrcati u Frušku goru i zatim preko nje preći u Srbiju i dalje prema Jadranskom moru. Posle iskrcavanja posade monitor Dravu će eksplozivom potpuno uniš­titi. Savetovao je posadi da, ukoliko dođe do ovog iskrcavanja, svaki uzme sa sobom što manje stvari, ali da budu dobro obuveni i naoru­žani. Napomenuo je da nije dobio planove minskih prepreka, niti zna gde su položene mine na Dunavu, te da će zbog toga brod voziti na sreću. Posle toga podeljena su oružja i municija koju je posada treba­lo da ponese sobom posle uništenja broda.

Monitor je isplovio iz Bezdana 11. aprila 1941. godine oko 23 ča­sova. Vreme je bilo hladno, oblačno s povremenim snegom, a vodo­staj Dunava, visok, što je olakšavalo plovidbu. Ujutru 12. aprila oko tri časa monitor se zaustavio ispred porušenog mosta kod Bogojeva, koji je zatvarao prolaz. Pomoću eksploziva otklonjeno je nekoliko če­ličnih gredica i omogućen prolaz brodu. U međuvremenu, dok je mo­nitor stajao da se raskrči prolaz, s broda su »izdajnički pobegli mo­tornim čamcem u Pravcu Erduta upravitelj stroja, mašinski potporučnik Aničić, s dva podoficira i četiri mornara.«

Poslednji dan monitora Drava i njegove posade, 12. april, osva­nuo je vedar i vrlo povoljan za aktivnost avijacije. Posada je bila pot­puno spremna i očekivala je neprijateljiske napade. Još u 7.15 časova primećen je na velikoj visini jedan neprijateljski izviđački avion, koji je napravio jedan krug iznad monitora i otišao u pravcu iz koga je došao. Posle petnaest minuta ili tačnije u 7.30 časova pojavilo se devet neprijateljskih aviona tipa »štuka« i odmah otpočeli napad.

Prvi napad izvršen je iz horizontalnog leta, pa iako je brod za­sut mnoštvom bombi, ni jedna nije pogodila cilj, već su sve pale oko monitora u vodu. Posle neuspelog napada, izvršen je ponovni s obrušavanjem, uz strahovito zavijanje »štuka«. Tom prilikom je, pored ve­likog broja bombi bačenih na brod, posada tučena iz mitraljeza. Prvi avion koji se obrušio bio je oboren i strmoglavio se u Dunav. To je zadesilo i drugi, koji se obrušio odmah posle obaranja prvog. Sledeći, treći, koji se ustremio na monitor nije ni stigao da se obruši, bio je po­gođen iz protivavionskog topa, zapalio se i odleteo u pravcu Bačke, gde je svakako pao. Usledio je i treći napad neprijateljske avijacije koja je svojom mitraljeskom vatrom uspela da uništi dobar deo protivavionske topovske posade monitora pa preostali nisu mogli više efi­kasno da deluju. Tako su sad već i bombe počele da pogađaju cilj. Posle pete bombe, koja je pogodila brod, kada je voda počela naglo da nadire, odbrana je skoro potpuno prestala. Šesta bomba pogodila je dimnjak broda i od nje je izginulo ljudstvo mašinskog odeljenja, sem narednika Karla Banauha, koji je odleteo i pao u vodu.

Za sve vreme bombardovanja broda, iako ranjen, komandant Be­rić se nalazio na svom mestu, odakle je hladno i pribrano komandovao. Koliko je on bio sređen, a uz to savestan, govori i to što je u takvoj situaciji izdao naređenje da se u kotlu broda spale šifre, kako ne bi pale neprijatelju u ruke. »Komandant je ostao na brodu sve dok mu voda nije došla do vrata, i onako ranjen i nemoćan, preplivao na obalu. Nekoliko dana kasnije njegov leš je nađen uz obalu Dunava, blizu Čelareva, s dva metka u potiljku. Pošto do tada još nisu bile stigle neprijateljske trupe pretpostavlja se da ga je neko od petokolonaša ranjenog dotukao.«

O Beriću kao starešini i čoveku pisao je Ante Klarić, koji je bio oficir na brodu, kojim je Berić komandovao 1939. godine. Brod se prema pisanju Klarića — našao u vrlo teškoj situaciji i kada im niko nije mogao priteći u pomoć, Berić je pribrano i energično izdao takva naređenja koja su spasla brod i svu posadu. Berić je, prema Klariću, bio iznad svega patriota vrlo sposoban oficir i uzoran čovek. Prema podređenom osoblju se odnosio korektno i u njima gledao svoje dru­gove i prijatelje. Osećao je posebno zadovoljstvo kad je nekom mogao da pruži pomoć. U vojsci je smatran naprednim oficirom, što mu je moglo smetati u njegovom daljem napredovanju. Zbog vrlina bio je voljen i omiljen i uživao je veliki autoritet kod mlađeg kadra.

Klarić završava svoj članak rečima:

»Iako malo kasno, ali na ovaj način hteo sam se odužiti svom bivšem komandantu, poručniku bojnog broda Aleksandru Beriću, s namerom da se ovaj podvig ne zaboravi i da ga upoznaju naši ljudi i naraštaji.«

Monitor Drava je jedini brod, ratne mornarice bivše Jugoslavije, koji je potopljen u borbi.

Herojsko držanje komandanta Aleksandra Berića i posade moni­tora Drava aprila 1941. godine »predstavlja jedinstven primer organizovanog otpora u bivšoj mornarici i spada u retke primere ratovanja na rekama. To je podvig vredan spomena i zaslužuje puno priznanje.«

Posle ovako velikih reči stručnjaka našeg ratnog pomorstva ne možemo da sa žaljenjem ne konstatujemo, da je priznanje za Alek­sandra Berića izostalo. Nije proglašen narodnim herojem.

Podvig Aleksandra Berića zaslužuje posebno priznanje, ne samo zato što se herojski poneo u ratu, jer takvih je trebalo da bude mnogo više, nego što je i kada je saznao da je rat izgbuljen i Jugoslavija već tako reći nestala, saopštio posadi da brod neće predati neprijatelju. Pored toga što nije dozvolio da brod, kojim komanduje padne nepri­jatelju u ruke, i što je u borbi uništio tri neprijateljska aviona, one­mogućio je da i jedan drugi plovni objekat u Bezdanu i okolini koristi neprijatelju. U uslovima potpunog beznađa, on stvara plan dalje bor­be u slučaju da se brodom približi Fruškoj gori.

Iako je vojnike, podoficire i oficire oslobodio zakletve, više od četiri petine čitave posade ostalo je do kraja uz njega, što govori o njegovom ugledu i velikom autoritetu kao komandanta.




Dopuna: 16 Jan 2012 16:23

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Sep 2012 13:52

Zar se nemože utvrditi istina o zločincima nad Aleksandrom Beričem ?

Dopuna: 06 Sep 2012 13:55

Srasmota da nakon dolaska na vlast demokratije ni9je ime Aleksandra Berića na mornaričkoj bazi u Novom Sadu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ajde ti nama pojasni šta ustvari hoćeš da kažeš? Nerazuman si.