offline
- Pridružio: 03 Okt 2011
- Poruke: 3580
- Gde živiš: Tanhauser Gate
|
- 25Ovo se svidja korisnicima: gloyer, Sale, Trpe Grozni, markus, Oxygen, ho shi min, Erich Hartmann, RJ, 1199, rovac, PleoJSO, vazonja, lacko, Cigi, sevenino, bubrija, duxhm, voja64, yoshich, pedja63, yamato, nradukic, garfildmiki, Profica, Bobo123
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Pogled kroz prozor pregrađen je roletnom, ali ipak se raspoznaje noć. Dvije stolne lampe usmjerene uvis obasjavaju dva ćoška sobe. Svjetlost se odbija od bijelih zidova i osvjetljava neveliku prostoriju kroz dim što se skuplja pod plafonom i polako spušta prema podu i prostranoj ploči stola. Na stolu banane u korpici ispletenoj od žice, prazna džezva i četiri prljava fildžana, četiri prazne, četiri poluprazne i osam neotvorenih flaša Sarajevskog piva kallibra 0.5 litara, otvarač, sifon sa soda-vodom, jedna puna pepeljara s natpisom Reumal Fojnica i jedna prazna, dvije otvorene kutije Drine, jedna Waltera Wolfa, jedna Marlboroa, jedan Zippo i tri obična upaljača, raširena naslovnica Dnevnog avaza od datuma 28.06.2001. i na njoj pristojna gomilica marihuane, rizle i komadići kartona. Na samom ćošku stola portabl televizor Sony. Na televizoru mali gumeni Pink Panter sjedi na plastičnom Batmanu i udara ga šakom u glavu u pozi umlaćivanja. Na ekranu televizora zamućeni amaterski snimak čovjeka kojega između sebe vode dva policajca i natpis na telopu ‘Milošević izručen Hagu’. Iz zvučnika pokraj kompjuterskog monitora, na stoliću u jednom ćošku sobe, svira reagge. Na ekranu monitora izmjenjuju se Warholove slike. Na kauču i dvije fotelje oko stola sjede četiri muškarca. Najmlađi nema manje od 25, a najstariji više od 35 godina. Najstariji je potpuno sijed. Najmlađi je ćelav, pošteno izbrijanog tjemena, u svakom uhu ima po nekoliko naušnica, mota joint. Njih dvojca sjede jedan nasuprot drugom u foteljama prekrivenim dekama. Na zidu iznad kauča posteri Loua Reeda, Trickya i povelika reprodukcija ‘Campbel supe’. Iznad sobnih vrata plastična crna levha sa zlatnim harfovima. Na kauču na kojem je prostirka zgužvana sjedi jedan tridesetogodišnjak u majici bez rukava, nabildan, preko nadlaktice mu istetoviran ogroman japanski ideogram i drugi, sitan, zavaljen, pogrbljen, napet kao da će svaki čas biti usisan u procjep između sjedala i naslona, pa se u panici hvata za načetu flašu piva na stolu. I on je sijed ali ne koliko najstariji. Razgovaraju.
Najstariji: E, jarane, stiglo rješenje o demobilizaciji, od danas sam civil. Zvanično!
Tetovirani: A i jesi zaglavio u vojsci godinama. Ja sam se skino čim je mir potpisan. Ima pet i po godina.
Najmlađi: I ja sam. Nije vojska za normalna čovjeka nikako.
Tetovirani: Što se ti nisi ranije skid’o?
Najstariji: A, šta bi’ onda? Na ulicu? Za srbijansku firmu radio prije rata...
Tetovirani: E, jebi ga...
Pogrbljeni: Mene ranilo odma’ devedeset druge u zimu, a onda me nije više ni vraćalo u vojsku. Nisam u ratu ni metka ispalio.
Najstariji: Mora da te dobro poderalo?
Pogrbljeni: U prsa, na onom ćošku kod Ramizove kuće, gore...
Najstariji: Uh, jebo te...
Pogrbljeni: Ma nisam ja ni skont’o. Mislio da me kamenom neko pogodio, a koraka napravit ne mogu. Već ti mene ona raja na nosila i nizbrdo do auta, trče, a ja sve kontam sa’će se okliznut’ i odosmo svi u pičku materinu. A i oni valjda kako me u prsa pogodilo pohitili da prije stignem do bolnice. A snjeg bio, nije moglo auto doć’ dalje neg’ do stanice na Bistriku. Sve su me do nje morali nosit’, a do bolnice sam se dva put’ onesviještav’o i dolazio sebi. Jebi ga, dva mi metka prošla kroz lijevo plućno krilo, još je jedan, to mi piše i u otpusnom pismu, zakačio arteriju od srca. U bolnici me otvore i zatvore, samo očistili rane i one drenove stavili. Nije hirurg ni vidio da mi je ta arterija zakačena. Probudim se u sobi, kad Safet na krevetu pored leži, a njega dan prije ranilo na istom ćošku gdje i mene. Pita on mene kako sam. Ja da mu kažem, a samo nešto krkljam, ni glasa sastavit’ ne mogu da me čo’ek razumije. Zagalami, zovne sestru. Ona dođe, a vidim ja ko ‘vako malo sa strane, ne mogu se okrenut, pokazuje joj Safet nešto. Kad, kasnije mi je prič’o, ona flašica od drena iz rane, što ono krvi i gnoj kapa u nju, na vrhom puna bila. Zovne sestra doktora, on dođe, pogleda me, kaže “Ovo odma’ na sto treba. Ni sekunde čekat.” Tu ti oni ona kolica dovezu do kreveta, pita mene doktor mogul’ sam preć na njih. Ja mu klimn’o, al’ ruku i nogu ko da i nemam. Prebace me na kolica i ja ti se do sale onesv’jestim. Poslije mi kaže doktor da su mi litar krvi iz pluća isc’jedili i kad saberem ono što sam usput iskrvario bez pola sam ti krvi, bolan, bio ost’o. Jedva preživio.
Najmlađi: Jes’, kad si ranjen devedeset druge pa ti još dobra krvna slika bila, da te je devedest pete sastavilo ne bi ti ni do bolnice...
Tetovirani: Ma ne bi ni do auta!
Pogrbljeni: Probudio se ja poslije operacije, gledam sve bijelo, nikako da se uhafizam. Reko’, da mi je zapalit’, al’ kako sam na cigare pomislio tako mi se smrklo pred očima. Lež’o ja tako, al’ mi se u neka doba pripišalo. Trpio dok sam mog’o, al’ ne može više nikako. Uspravim se na onom krevetu, čekam da mi se zamanta, znam da su mi vazda govorili da se od narkoze poslije operacije povraća i manta. Ne zamanta mi se. Stanem na noge, kad Safet mi reče: “Đe s’ to ti kren’o?”, “Ma odo’ pišat.”, “E, vala, daleko ćeš stić’ s tim cijevima.”. Kad ja se okrenem, kad ono tri mi cijevi iz majce od pidžame vire, a jedna, da izvineš, iz gaća i sve za krevet svezane. Al kako mi reče Safet da mogu uredno pišat a da ne ustajem, nisam se dva dana diz’o dizo iz kreveta. Treći dan nešto kontam da mi je prohodat. Pitam onog tehničara mogul’ da pišam ko čovjek. Pita on hoću l’ moć. Ma đe neću samo me pusti. Izvadi mi onu cijev od katetera iz ćune, pokaže kako ću štipaljke stavit na drenove i ja ti Boga mi izađem na hodnik i odem do hale. Popodne, da mi je zapalit. Nešto računam četri dana nisam zapalio. Vidim na nahtkasni imam cigara. Smotam one cijevi od drenova, izađem na hodnik, stanem do prozora, zapalim, kad eto doktora. Sakrijem ja cigaru iza leđa, isto u školi. Pita on mene “Šta to radiš?”, “Ništa.”, “Pa šta ti se to iz tih drenova dimi?” trznem se ja, a on se uhvati smijat. Lež’o ja još jedno deset dana u bolnici, pa me onda pustili. Poslije iš’o na komisiju, pa me proglasilo invalidom. Nije me više ni vraćalo u vojsku.
Najstariji: Jest. Zato je mene i kad sam ranjen bio u diverzante poslalo.
Pogrbljeni: Kako, bolan?
Najstariji: Pošalje mene Meho, komandir čete, da se javim u brigadu, k’o rasporedili me u diverzante. Pojma ja nisam im’o. A ranjen bio u nogu, kost mi bila prebijena gore na Hablakovini. Spuco me četnik sa tri metra, iskočio pred mene. Odem ja u brigadu i nađem ovog jarana Adema, on je neki personalac, koji li već kurac, bio i ispričam kako sam ranjen u nogu i ne mogu u diverzante. Ma nisam ja mogo n trie’s litara vode u ka’nisterima iznjet’ na sedmi sprat odma’ me zažiga, a kamoli da trčim i u akcije idem. Ko kontam on će mi šta pomoć. Kaže on meni “Ne mogu ti ja sad ništa. Nego, sutra ti dođi na smotru, pa kad ja pitam imal’ ko šta da kaže reci tako da si bio ranjen, pa ćemo vidjet šta se može.” Dođem ja na smotru, postroji on nas i kaže “E ja znam sad da ćete svi vi meni počet’ pričat’ i kukat kako ste ranjavani i nesposobni i zato neću ni riječ da čujem. Javite se sutra u logistiku da zadužite uniforme."
Najmlađi: E, šupka, jebo mater!
Tetovirani: E, jebo bi mu sve...
Pogrbljeni: Pa jesil’ iš’o u akcije?
Najstariji: Ma jesam kurac. Ja zalegnem, ispucam šta imam i nazad. Jednom ranjen, dosta mi bilo. Treba ja da se za nečije činove zavaljujem. Ko ih, ba, jebe.
Najmlađi: Ma, imali smo i mi jednog takvog šupka u komandi, samo smo mi njega zajebali, nije ga poslije bilo na mapi.
Pogrbljeni: Šta ste mu uradili?
Najmlađi: Jarane, to ti je miš onaj pravi bio. Hako se zvao. Ono, devedeste druge, devedeset treće, kad se nije imalo uniformi već se od deka pravilo, on ti je, jarane, im’o dvije maskirne nove. Kad mu se jedna isprlja da obuče drugu, a linija i akcija ga vidjele nisu. Samo ako gdje ima cigara kupit’ i preprodat. Jarane, poslala nam jednom duhanjara ko donaciju po pet kutija po borcu u bataljon, izganj’o ovaj jedan tip iz Crvenog krsta, Hako to, ba, uz’o, pa prodav’o vojsci!
Najstariji: Jebo mater, a ja opuške kupio kad nisam im’o da zapalim!
Najmlađi: Jarane on ti je povuko jedan snajper, dobar pravo, s linije, ko on ga donio u jedinicu i ko eto on ga može uzet’ i zamjenio za Hekler samo da se može kurčit s njim i da se ko vidi da je on ko neka faca. Nama uz’o pušku i zamijenio je da on ima ukras, jebem li mu sve.
Tetovirani: Čuj snajper uzet? Ma dobio bi od mene kurac za uho!
Najmlađi: I mi ti u akciji za Božić devedeset treće pomaknemo linije gore na Hrasnom za dva reda kuća, a Bajro, on ti je bio komandant bataljona, naredi šupku, da obiđe liniju to veče. Jarane, doš’o gore nama, napuho se, ma ko je ko on. Navuko pancir na sebe, pancirni šljem nabio, zavuko se u onaj podrum gdje smo ko u pirpremi bili i odma’ nešto počeo pametovat’. Ko eto mi pojma nemamo kako se ratuje, i ko on će nas nešto naučit, jebem li ga ja. Što nije on iš’o pa uzimo kuće kad sve zna. Pita u neka doba imal’ gdje Heklera isprobat, ko kaže nije ispalio ni metka iz njega. Kaže ti, jarane, Guza njemu, on ti je bio moj komandir voda, ko ima na tavanu te kuće đe smo bili rupa u krovu pa može odatle. Ma naloži se levat iste sekunde. A vamo ti meni Guza šapne da spremim RPG-a ako PAM zapuca. A nije nam dao PAM taj dan oka otvorit. Skontam ja sa’će on levata zavalit da nam vatru navuče, da oderemo tog PAM-a, jebo li ga otac. A kontam i đe će zavalit čovjeka, al’ ko ga jebe kad se kurči, ha ja. Izađem ja s RPG-om na ćošak, namjestim se, kad čujem s tavana prducka onaj Hekler. E kad zalomi odozgo s Ozrenske PAM. Jarane, on je istreso rafalčinu po krovu ja sam kont’o da gore niko živ nije ost’o. Snimim ga ja odakle dere, ono po svijetlećim mecima, odvalim mu onu granatu, al’ nisam ni gledo jesam li pogodio, odma’ sam zbris’o. Vratim se u podrum, kad šupak sav posut prašinom, trese se, sav crven od onih polupanih crijepova, a Guza ga ko nešto smiruje, a vamo ga samo podjebava. A onda mu se cijeli vod navalio na kosti, prozvali ga Hako Hekler.
Pogrbljeni: I treba mu...
Najstariji: Al’ i ja sam Adema izjeb’o poslije rata, kad sam u Pazariću u otkomandi bio.
Tetovirani: Ma nisam ni sumnj’o da si mu dužan ost’o.
Najstariji: Post’o ti je on bezbjednjak, pa komandant bataljona kad se već prešlo u mirnodopsku formaciju. I sad trebali ukunut našu brigadu i trebalo da se svi komandanti bataljona razduže. Ono, moraju predat’ materijalne liste, opremu, magacine, sve. A jedan Pogrbljeni, s njim sam ti ja prije rata radio u računovodstvu, bio pomoćnik komandanta brigade za logistiku i povuko mene da mu budem knjigovođa. Dao mi čin kaplara, jebiga ost’o ja u vojsci jer svakako ne bi’ posla im’o nikakvog.
Tetovirani: Ma jarane, ja sam jedva ček’o da se skinem, pa makar umro...
Najstariji: I sad ti Ademovi oni donose meni liste, a ja samo ofrlje pogledam i kažem nevalja, ponovo. A onim iz drugih bataljona ako šta nije uredu pokažem kako će. I vidiš šest mjeseci prošlo, razdužio se prvi, bataljon, razdužio se drugi, svi se razdužili samo Adem nije. Kako šta donese kažem ja da nevalja. Jebo te, ja običan vojnik, on neki major, a jebav’o ga ja stalno.
Tetovirani: I šta bi na kraju?
Najstariji: Ma ništa, žalio se on komandantu brigade, a ovaj ga odjeb’o, rek’o mu da mene pita za sve što mu nije jasno.
Najmlađi: I?
Najstariji: E onda me svaki dan u drugu kafanu na ručak vodio, i najed’o, i napij’o dok se nije razdužio.
Tetovirani: Jesul’ te zato odjebali iz vojske?
Najstariji: Jok. Odjebali su me kad sam onom potpukovniku u stroju na smotri rek’o da nabijem i njega i njegovu komandu na kurac...
Tetovirani: Bravo, majstore, post’o si moj lični heroj!
Najstariji: ...on meni nešto sere što se obrij’o nisam, a dok je on drk’o po korpusu ja sam po Hablakovini skak’o.
Rat i nepozvan dođe u svaki razgovor, provali u svaku priču. Ako se od njega ne počne, njime se završi. Otima se i vraća kao udarac u jaja, flash od lošeg tripa, proljev. O njemu se govori, piše, svira, snima, šifrira se u binarne nizove jedinica i nula na svjetlucavoj površini kompaktnog diska, nepresušni izvor inspiracije, stalno ponavljan i ponovo proživljavan. Kao zloćudni tumor inficirao je uspomene. Zarazivši prošlost uspostavio je monopol nad budućnošću i zarobio nas u sopstveni koordinatni sistem. Bizarnim sjećanjima mobilisanim u potrazi za svježom krvi i topovskim mesom među ostacima duha stalno podsjeća na sebe. Neizbrisiv do smrti. Tetovaža na kori velikog mozga koja će iz lobanja biti sastrugana tek kada tkivo potpuno struhne u neumitnim procesima biološkog raspadanja.
S.V. aka EOD
|
