Civilna zaštita teško može da postoji u ovim novim vremenima. Oko Atine su na primjer podmetali požare da bi oslobađali građevinske placeve. I te veoma opasne požare ne bespuću grčki vatrogasci nisu ni htjeli da gase. Zatim izgradnja divljih neurbanizovanih naselja, ruiniranje drenaža i kanala redovno dovode do poplava i klizišta. I situaciji uvijek bude teška a i beznadežna a dođe se do toga da nazovi Civilna zaštita ne može ni da podijeli flaširanu vodu za piće a o nekim ozbiljnijim stvarima da i ne govorim. Pri tome se civilu ne mogu izdavati naređenja.
Vojska je suprotno od toga. Vojniku se izdaju naređenja on radnju radi po naređenju a ako Vojska zezne stvar svi će da je pljuju po novinama. Kad su se organizovali protivpožarni odredi tu se pristupalo maksimalno ozbiljno, ista je stvar kada Inžinjerija treba da odradi građevinske radove ili Pozadina da organizuje zbrinjavanje. Jednostavno Vojska kao sistem ima previše službi koje su odgovorne pred zakonom kao što su Pozadina, Sanitet, Inžinjerije i naravno Pešadija. Niko ne može da stvori toliku masu vozila, opreme, mašina i ljudi i da se svi oni upotrebe po naređenju.
Nemoguce je obuciti adekvatno civile, upravo se od civila zahteva da rade sto manje. Cak i sa tom prvom pomoci ideja je imobilizuj i smiruj dok ne dodje hitna. Odgovornost nije bas prebacena na civile vec ce im biti skenuta paznja kako da postupaju dok pomoc ne dodje.
U slucaju uboda ostrim predmetom svaki savet iz prve pomoci je ne dirati predmet jer pritiska krvne sudove, pokusaj da se nestrucno petlja sa time moze dovesti do obilnog krvarenja itd.
Vojska nikako niti moze niti sme da bude iskljucena iz price. Ne postoji druga masivna organizacija koja poseduje identicne kapacitete, obucenost niti organizovanost a da moze da deluje u odredjenim situaicjama. Niti se u drugim drzavama iko odrekao uloge vojske. Prvo deluju vatrogasci, policija, hitna pomoc, komunalne sluzbe itd, ali uvek u slucaju vece potrebe dolazi do upotrebe vojske. Tako je i bilo i ranije bez obzira na to sto to nije bilo definisano nekakvim strategijama kao funkcija vojske.
Treba poraditi na edukaciji stanovnistva, odrediti mogucnost njegove mobilizacije u slucaju potrebe, ali ono ne moze biti presudno. Drzavne sluzbe jedine mogu da odrze red i sprovedu odluke u delo.
Naravno, iz klipa koji je postavio Mix vidi se prosta stvar da lokalne sluzbe nisu podjednako razvijene niti aktivne, najbolje su organizovane one koje su nedavno imale problema i suocavanje sa nepogodama, pa nesto naucile iz tog iskustva.
Na primer u Kg, prvi put je pre par godina bilo prilicno tesko (dosta i zbog nemara u prethodnim godinama) ali je reseno, kada su se nepogode ponovile sve je vec bilo uigrano i resavano prilicno brzo, krizni stab formiran ekspresno itd.
Nazalost, stav "nece to nas" ili "nemamo para da se time bavimo, imamo preca posla" ili ko zna sta drugo obicno sve uvale u problem.
Morala bi postojati neka zakonska obaveza i jos vaznije kontrola koja bi uspostavila i ocuvala potreban nivo civilne zastite.
Citat:stegonosa: Nemoguce je obuciti adekvatno civile
Ne mogu se sloziti sa ovim. Svaki policajac, svaki vatrogasac i svaki vojnik dele nesto zajednicko - ni jedan od njih nije rodjen takav i svi su pre toga bili civili.
Kljuc price lezi u obuci.
Obuka ima dve prirode - teorijsku i prakticnu.
Kao zainteresovani pojedinci, mi ne mozemo ocekivati da ce posle jedne inicijative ceo narodi da se promeni - preko noci da se rode ljudi okupani u znanju i iskustvu.
Najvise sto mozemo ocekivati jeste da uspemo da promenimo pogresan nacin razmisljanja u narodu kao sto je @stegonosa vec utvrdio ("nece to nas" ili "nemamo para da se time bavimo, imamo preca posla") i da im ponudimo odgovor na pitanje "A sta ja mogu da ucinim?".
freeman ::
SAD imaju jedan jako lep program koji se zove Citizen Corps. O cemu se radi?
Citizen Corps ima jedinstven cilj da ukljuci obicne gradjane u interventne timove policije, vatrogasaca, bolnicara i sl, preko volonterskih programa obuke.
Spasiti čoveka koji je u nevolji je humanost.
Zaštititi čoveka tako da ne dođe u nevolju - više je od humanosti.
Ne znam kako mi je do sada promakla ova tema.
Pričaš o nečemu što je bio deo moje profesije. Nažalost, krajem 80-tih neko je odlučio da ubuduće budem čovek bez profesije.
Sada ponovo pokušavaju da naprave nešto što je pre dvadesetak godina rastureno. Polovinom 2010. počela je primena Zakona o vanrednim situacijama, koji obuhvata i pitanja Civilne zaštite.
Krajem prošle godine na Beogradskom sajmu slušao sam dva dana diskusije na temu „Radionica 112“. Na kraju drugo dana pita me jedan prijatelj za utisak.
Ogovorio sam da se osećam kao da sam pre 20 godina izašao na trenutak sa sastanka („poradi sebe, kako bi rekao narod“) i kada sam se posle 20 godina vratio – ista tema, samo nove face.
Problem je što u ovoj Državi nema i još dugo neće biti para da se organizujemo na adekvatan način. Izgleda da je sada, zbog para, zapelo i oko formiranja „Službe 112“.
Tačno je da će sada sve to da košta mnogo više nego u doba socijalizma. Neko već reče – neće niko da radi bez para.
I ne treba, osim onih koji to rade profesionalno. Ali je pitanje da li ljudi hoće da zarađuju ili će raditi za pare koje im nadoknađuju troškove angažovanja.
Svi kažu kako im baš to treba, ali „nije sada vreme“. Drugim rečima, nema para ali ne smeju otvoreno da kažu.
Razmeo bih da nema para, kada bi moj Projekat podrazumevao kupovinu gomile opreme, zapošljavanje gomile ljudi i slično.
Međutim, moj Projekat zasniva se na minimalnom ulaganju Države ili nekog od pristupnih fondova Evropske unije.
Podrazumeva organizovanje već raspoloživih materijalnih i ljudskih resursa.
Ne bilo kojih, već onih čija je osposobljenost i delatnost kompatibilna sa zadacima u Sistemu zaštite.
Konkretno, u Srbiji imamo na stotine vazduhoplovaca, koji iz svog džepa plaćaju da bi leteli.
Godišnje naprave na hiljade sati leta iznad teritorije Srbije. Za sada samo „peglaju vazduh“.
Siguran sam da bi mnogi pristali da vrše izviđanje teritorije u sezoni povećane opasnosti od šumskih požara. Samo da im se plati benzin, odnosno nadoknadi cena sata leta.
Pre nekoliko godina, pravovremeno je ugašen jedan šumski požar, koji je mogao da se pretvori u katastrofu.
Nećete verovati, ali za to je zaslužan pilot jedne strane avio kompanije. Tokom preleta preko teritorije Srbije uočio je na zemlji dim. Bilo mu je sumnjivo, pa je obavestio kontrolu leta. Kontrola leta je javila vatrogascima i požar je na vreme ugašen.
A šta bi bilo da je čovek samo preleteo, jer ono što se dešava 10.000 metara ispod njega nije njegova briga?
Nažalost, država nema para da plati ni benzin.
Raznim pristupnim fondovima bitnije je da sa 50.000 do 150.000 evra finansiraju projekte iz oblasti „socijalne kohezije“, „tolerancije“ i sličnih oblasti, uz još jedan uslov – da projekti ne traju duže od 6-12 meseci. Moj Projekat im se nikako ne uklapa.
Pronađoh jednu organizaciju koja se bavi vanrednim situacijama. Pomažu opštinama da izrade procene i planove, da se organizuju, da uključe u sve to i građane, nevladine organizacije i sl.
Za sada neću da navodim njeno ime. Ali...
U petak, 4. marta poslao sam im mejlom pismo sa predlogom za sastanak radi razgovora o Projektu.
Uredno potvrdiše prijem mejla.
U petak, 11. marta ponovo poslah mejl sa pitanjem da li je moje pismo prosleđeno onome ko treba da odluči da li će biti sastanka ili će odgovor biti „ne zanima nas“.
Ne dobih ni potvrdu prijema mejla.
