|
http://www.vestinet.rs/pogledi/prica-o-najlepsoj-i.....zi-saninoj
Priča o najlepšoj i najsmrtonosnijoj ruskoj snajperistkinji Rozi Šaninoj
Roza Georgijevna Šanina bila je jedna od najuspešnijih i najlepših ruskih snajperistkinja Drugog svetskog rata. Ovo je njena priča.
U jeku Drugog svetskog rata, mlada devojka Roza Šanina ušetala je u Sovjetski vojniči centar. Bio je kraj 1941. godine, iste one koja se završila smrću njenjog starijeg brata tokom opsade Lenjingrada, piše elektronski magazin “Ozy”.
Rozinu želju da ne sedi više skrštenih ruku i umesto toga učestvuje u ratu lokalni vojni komesarijat prvobitno je odbio, znajući koliko se situacija zahuktala na frontu.
Ali nakon što je izgubila još dva brata, Roza se naredne godine konačno pridružila ruskim snajperistkinjama. Njihov broj u to vreme već se bio popeo na 2.484.
“Ključna stvar u vezi sa sovjetskim snajperistima bio je njihov uticaj na sveopšti moral države. Oni su stvarali ‘radničku atmosferu’, sa ‘radničkim herojima’”, navodi Dejvid Lipman, autor knjige “World War II Plus 75: The Road to War”.
Uprkos opšte rasprostranjenom mišljenju Sovjeta da su žene bile bolji snajperisti zbog veće fizičke fleksibilnosti, prepredenosti, strpljenja i sposobnosti da izdrže borbene poteškoće bolje od svojih muških kolega, vojni raspored i dalje je nestrpljivu devojku držao što dalje od fronta nakon što je završila obuku na Centralnoj ženskoj snajperskoj akademiji.
Ali negativna iskustva nisu je odvratila od prvobitnih namera i ubrzo nakon nezadovoljavajućeg početka, Šanina je započela vrlo kratak ali značajan marš ka zvezdama.
Možda se čini čudnim ili čak nemoralnim što se njena slava zasniva na oduzimanju ljudskih života, ali mora se imati u vidu da se Rusija tada suočavala sa prilično teškom egzistencijalnom dilemom – poraziti neprijatelja ili nestati sa lica zemlje.
U aprilu 1944. godine, u blizini Vitebska, Šanina je ubila prvog nacistu. U roku od mesec dana, taj broj povećao se za 17.
Pod teškom artiljeriskom vatrom, njeni nadređeni naredili su povlačenje, ali je Šanina odlučila da ignoriše naređenje i pridruži se pešadijskoj koloni koja je sve dalje napredovala.
Ali ne samo kao snajperista – pomagala je u hvatanju nemačkih zarobljenika, prilikom čega je i sama zadobila povrede.
Ovi podvizi doneli su joj brojne pohvale i Šanina je ubrzo stekla široki ugled ne samo među svojim kolegama, već i na Zapadu.
Ubrzo nakon toga vratila se u bitku, boreći se u bataljonu od 78 vojnika koji se uskoro sveo samo na šest osoba.
Šanina je ostala u životu, ali ne zadugo. U januaru 1945. godine, jedna granata razorila je njen stomak i grudni koš. Bilo joj je tek 20 godina.
Do aprila rat je bio gotov. Poražena nacistička Nemačka bila je u ruševinama, a Šanina osigurala nasleđe koje će se dugo pamtiti.
Za manje od godinu dana ubila je 54 vojnika, što je impozantna cifra ako se uzme u obzir da je rekorder Adelbert Valdron, stariji vodnik američke vojske, tokom dve godine u Vijetnamu ubio 109 osoba, a Kris Kajl, pripadnik “Mornaričkih foka” SAD (Us Navy SEAL), tokom desetogodišnje službe 225 ljudi.
Ukupno gledavši, sovjetske žene snajperisti usmrtile su oko 11.280 pripadnika neprijateljske vojske, ali u Šanininom slučaju ono što je toliko važno nisu puki brojevi.
Mordekaj Džordž Šeftal, tehnički savetnik serije “Dogfights”, prikazivane na kanalu “Histori”, i autor knjige “Blossoms in the Wind: Human Legacies of the Kamikaze”, ističe da je Šaninina rešenost da se bori protiv nacista bila tolika da je bila spremna da lično piše Staljinu, sa molbom da je pošalje u prve borbene redove.
“Ta devojka bila je toliko hrabra, rešena i uporna da je njeno odsustvo na filmskom platnu prosto zapanjujuće”, zaključio je Šeftal.
|
