Vojna tematika i književnost

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Mea maxima culpa! Pisao sam o Pavlu a mislio na Tihi Don. Shit happens, sto bi rekli drugovi sa BBC-a.
Ima jos jedna zanimljiva knjizica koju sam zaboravio da pomenem. U pitanju je Berkut Dzozefa Hejvuda. U pitanju je roman na temu alternativne istorije. Naime, Hitler nije izvrsio samoubistvo vec ga je iscenirao. Uz pomoc jednog od Skorcenijevih ljudi bjezi iz Berlina. Naravno, ni drug Brko Celicni nije sis'o vesla pa da povjeruje u tu pricu i salje svog najboljeg covjeka, kodno ime Berkut, da sa svojom druzinom ulovi Hitlera. Samo ime Berkut nije tek tako izabrano. Naime u azijskom dijelu SSSR-a su oduvijek lovili vukove sa ovom vrstom orla. A kakva bi to prica bila da se ne umijesaju i Amerikanaci, odnosno njihov agent OSS-a? Vrlo zanimljivo stivo koje preporucujem svakome ko zeli da procita akcijom nabijen roman.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, hooraay
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јасно је да смо почели да вадимо адуте из рукава, а тема је тек почела да се загрева

Идемо на тешкаше:
''Бела гарда''!

У пребогатој библиографији словенског простора (тако ми је најлакше да опишем простор који гравитира Русији а различито се звао кроз историју) много је писаца за које се може рећи да су генијални и да су својим промишљањем и естетиком постављали стандарде (обарали дотадашње и померали навише) књижевно-критичког погледа на свет. Није никакво чудо (с обзиром на патолошку мржњу Запада и католичанства према Словенима и православљу) што су Руси добили до сада само четири Нобелове награде (томе можемо придодати и оне у егзилу, но Буњин, Шолохов, Пастернак и просечни Солжењицин су једино што су ''богови из одбора'' видели), а Италијани, Ирци, Пољаци, итд, несразмерно много. Но , то је ипак нека друга прича и јасно је да Руси могу организовати свог ''Нобела'' коме се остатак света (''писци'' типа Орхан Памук, Еуђенио Монтале, Дерек Волкот и остали анонимци) не могу примаћи ни светлосну годину.
Рекох - много је генијалних словенских писаца, али - један је Булгаков! Писац вероватно најбољег фантастично-реалистичког романа свих времена, ''Мајстора и Маргарите'' није удостојен пажње будала из Осла. Зато га је историја књижевности ставила уз бок Толстоју, Достојевском, Чехову, Гогољу... С правом .
Чиме је то заслужио?
Булгаков је био највећи драматичар Русије двадесетог века! Његове драматизације (''Молијер'', ''Дани Турбинових'', итд) игране су деценијама. Роман ''Бела гарда'' (а затим и невероватно дело , свакако још веће и темељније - ''Бег'') описали су потресну трагедију словенских народа у време Првог светског, грађанског и братоубилачког рата (краће названог - Октобарска револуција). У овом роману Булгаков не анализира, не приговара, не предвиђа...То све ради роман уместо њега. Све је на длану - рат, несрећа, расуло, посртање, лутање, дилеме, мржња, поремећај вредности...Ништа више није исто, напротив! Све је толико много трагичније и горе, да само писци оваквог формата могу да стоички то опишу. Распада се друштво, са њим породица, али распадају се и појединци!
Оно што ће касније (не много касније) кренути као река целим светом у облику руске емигарције, почиње да ствара своју критичну масу у Кијеву као огледном примерку. Дојучерашњи савезници (Британци, Американци, Французи) прагматично перу руке од руске империје и препуштају је долазећој сили чију моћ нису ни слутили. Искусне, храбре и утрениране армије ''Белих'' падале су пред још моћнијим и талентованијим ратницима - исте крви, вере , порекла - а разичите идеологије. Данас, када слушамо потресне приче о Дењикину, Врангелу, Колчаку, Романовима, мало нас је склоно томе да упита - добро, кад су били толико моћни, како то да су изгубили? Каква их је то сила могла победити? Где год прођете кроз Русију (а пролазим релативно често, много и пажљиво загледајући и удишући њену историју, али и стварност) можете готово физички остетити тежину онога о чему се не прича много. Како рече Андрић - ''ништа тако људе не повезује као заједнички преживељена несрећа'', зато се и победници и поражени осећају исто.

Данас, наравно , знамо шта се догодило. Тада је то знао Булгаков и зато је написао роман који је чекао деценије да буде објављен на тлу коме је био посвећен. Лепо је он, устима ђавола у ''Мајстору и Маргарити'' говорио - ''Књиге не горе''.

Слава великом Булгакову! Не пропустите да бар једном дневно поменете његово име. Ко жели да разуме трагедију Словена, нека чита Булгакова. Не требају му томови историчара.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 29 Dec 2013 10:23

dobri covek :: Jeste, Šepetovka je u Ukrajini. Ali u Ukrajini živeli i Rusi, i to najmanje pola stanovništva.
Nista nije sporno, samo sto je Sepetovka u zapadnom delu Ukrajine, koji nije bas rusofilni.
dobri covek ::
Što se tiče promena strana, kako neko pomenu, mislim da je kolega pogrešio. Književni lik koji relativno često menja strane je iz druge priče. O tihom Donu.
Onda je u pitanju Grigorij Melehov, jedan od meni omiljenih likova u knjizevnosti uopste. Sto bi rekao jedan kolega mog caleta, zvoem ga "Stric" iako nismo u familijarnim odnosima ""Tihi Don" je svedocanstvo kako coveka i u miru prati nesreca, a u ratu je sve jos i gore".

Dopuna: 29 Dec 2013 10:26

@Sirijuse,
Dobro je da si spomenuo Solzenjicina. Tokom dana, dovescu ga u vezi sa Solohovim.
Jel citao neko petotomni socrealisticki roman "Sudar svetova", roman o Drugom svetskom ratu na prostoru SSSR-a, u centru paznje je opsada Lenjingrada i glad u njemu?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, hooraay
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Прича са Солжењицином је типично руска! Као и многи велики писци (Чехов, Булгаков, итд) био је аматер! Писањем није почео да се бави као професијом. Зашто сам написао просечни? Наравно, Шолохов је одличан писац, али је у односу на класичаре Русије једноставно просечан. Није ни то, нимало, лоше. Напротив. Ето, сетих се његовог романа ''Август четрнаесте''. Роман сам узео ''грешком'' да прочитам и - одушевио сам се.

Иначе, радећи у библиотеци (моје прво радно место, краткотрајно) гутао сам војно-историјску литературу! Као дете у продавници слаткиша. Прочитао сам, али наравно већ довољно давно да га се не сећам, јер се утопио у каснија, слична сазнања.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, aleksmajstor
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lajavi krelac ::
Ima jos jedna zanimljiva knjizica koju sam zaboravio da pomenem. U pitanju je Berkut Dzozefa Hejvuda. U pitanju je roman na temu alternativne istorije.

roman napisan na temu alternativne istorije koji toplo preporučujem je Otadžbina Roberta Harrisa Scenografija je Berlin šezdesetih godina XX vijeka, glavni grad Reicha...naime Drugi svjetski rat je završio pat pozicijom sa zapadnim saveznicima, Nemačka se proširila na istok gdje su preseljeni jevreji. Siže je tipično kriminalistički, veteran rata, bivši podmorničar, sada krim-inspektor u Gestapou istražuje ubistvo, a istragom otkriva detlje Konačnog rješenja nakon čega postaje metom režima. Naracija romana obiluje slikovitim prikazima hipertrofiranih simbola nacističke moći i osvrtima na nacizam kao ideologiju i mehanizme ostvarivanja poslušnosti mase.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

A sada o jednom profesionalnom piscu, Konstantinu Simonovu. Rodjen i odrastao u oficirskoj porodici (otac mu je bio general major carske vojske, a poočim pukovnik CA, školovao se za književnika. Družio se sa političkom, vojnom i intelektualnom elitom. Njegov spisak odlikovanja je duuugačak, kao da je tokom rata vodio pešadijski puk, a ne bio ratni dopisnik.
Još u julu 1941 napisao je pesmu "Čekaj me". U mojoj mladosti je to bila veoma često citirana i na priredbama izvodjena pesma (iako ponekad, zbog "pravovernih" nismo navodili ime pisca). Pesma je objavljivana u frontovskim listovima, prepisivana i čitana bukvalno u rovovima. Čak je i Toma Zdravković otpevao ovu pesmu. Neznam je li snimljena, ali pamtim da je ne jednom bila emitovana u emisiji "S pesnikom u podne" koja se emitovala na prvom programu Radio Beograda, svakog dana. U podne, naravno.

http://cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/konstantin-simonov/cekaj-me.html

Pošto je bio školovan pisac, a i obrazovan na klasicima ruske literature, to je smatrao da treba da napiše i roman, pa je pisao i ratne romane.
Preporučujem njegovu trilogiju "Živi i mrtvi", o ratnom putu jednog vojnog dopisnika, koji od prvog dana rata do leta 1944.g. prolazi sve što je ruski narod i njegova vojska prošla, postajući i pravi vojnik i bolji čovek. Uz put je opisao i prve dane, haos, povlačenje, odbranu Moskve, prvu protivofanzivu, Staljingrad, borbe u Belorusiji...

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, hooraay
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Neko (cini mi se @Sirijus) je spomenuo Orhana Pamuka. Bas u sredu sam zavrsio da citam njegov roman "Zovem se crveno" i ima neki orijentalni smek u pripovedanju. Pamuk mi deluje kao senka Ive Andrica i Mese Selimovica. U danasnje vreme to je sasvim dobar pisac, pre 50 godina - i ne bas.
Sto se tice Solohova, u skripcu sam sa vremenom. Mislim da njegov "Tihi Don" zasluzuje opsirnu analizu i da je to pravo remek-delo svetske knjizevnosti XX veka. Slazem se da je slabiji od njemu najblizeg Tolstoja, ali za mene je i Solohov klasik. Negde sam procitao da je posebna jedinica Crvene armije bila angazovana za evakuaciju kulturnog blaga iz Solohovljeve kuce u Vesenskoj stanici ("stanica" je naziv veceg kozackog sela) - knjige, rukopisi, beleske itd. Taj covek je u doba Staljinovih "cistki" smogao snage da napise jedan grandiozan "Tihi Don" u kome likovi iz revolucije nisu oslikani na zdanovisticki nacin. Zatim je napisao "Uzoranu ledinu" u kojoj je, za razliku od savremenika, izneo na umetnicki nacin izneo razloge "za" i "protiv" nasilne kolektiviizacije na sovjetskom selu. A kada je Staljin umro i kada je Nikita Hriscov pokrenuo proces destaljinizacije u SSSR-u, Solohova su doveli da progovori o "kultu licnosti" i on je rekao:"Bio je kult, ali bila je licnost!" (Na pocetku svoje radne karijere umalo nisam nagrajisao zbog toga kada sam rekao nekom "glavesini" za dr Zorana DJindjica "nit je to kult, nit je to licnost"!).
Zasto sam govorio o vezi izmedju Solzenjicina i Solohova? Mnogo godina posle pisanja "Tihog Dona" oglasio se Solzenjicin iz emigracije i optuzio vec ostarelog Solohova da on uopste nije autor tog dela, vec plagijator. Za Solzenjicina autor tog dela je neki kozak Krjukov. Solzenjicin je izneo niz argumenata prema kojima Solohov nije mogao ni slucajno biti autor tog dela: isuvise afirmativno je pisao o pojedinim "belima", isuvise negativno o pojedinim "crvenima", glavni lik je vise "beli" nego "crveni", autor romana je isuvise dobar poznavalac karakteristicnog kozackog nacina zivota itd. Solzenjicin je govorio da je Solohov od neke specijalne partijske komisije angazovan da Krjukovljev rukopis preradi i upodobi (koliko je moguce) vladajucoj ideologiji. Zato, tvrdi Solzenjicin, neke stranice romana koje afirmativno govore o "crvenima" po umetnickim dometima znacajno zaostajo za ostalim. U knjizi koja je pisana od jednog srpskog knjizevnog kriticara (Dragan Nedeljkovic) izneto je niz zamerki na Solzenjicinovu optuzbu. Solohov je i sam potomak kozaka, i sam je najveci deo detinjstva proveo na Donu, pa mu kozacke teme nisu neka strana materija. Nedeljkovic, koji se nikako ne moze nazvati komunistom, cak je izuzetno blizak crkvenim krugovima, a knjigu rasprava o ruskoj knjizevnosti u kojoj razmatra ovo pitanje pisao je devedesetih godina XX veka, tvrdi da je citao Krjukova i sto ga je vise citao, cinilo mu se da je Solzenjicin sve manje u pravu kada tvrdi da je on, a ne Solohov autor "Tihog Dona". Eto, to je bila prica o vezi izmedju Solohova i Solzenjicina. O samom romanu "Tihi Don" cu neki drugi put. Citao sam ga cetiri puta i imam utisak da bih mogao jos toliko!
Sto se tice Solzenjicina, njegova velicina je vise u tome sto je najpoznatiji autor koji je obradjivao teme gulaga i staljinistickog terora u SSSR-u nego sto je ima kvalitetan sam umetnicki izraz. Citao sam i ja njegov "Avgust devetstocrnaeste". Nije lose delo. Ali, problem je sto lako sa literarnog prelazi na faktografski teren i filozofira u prvom licu o bitnim dogadjajima iz ruske istorije toga doba. Povratak od faktografskog ka literarnom mu, pak, znatno teze ide.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Управо тако. Зато сам и написао да је просечан. Иначе, време брежњевљевског СССР било је обележено свекупуном стагнацијом, а затим и ерозијом друштва. Сваки део био је угрожен (сетимо се да су у Монтеалу једва намакли неку медаљу више да би били бољи од ДДР, скоро да су пали на треће место као спортска велесила).

У књижевности су тај период звали ''време Кочетова и Шевцова'' - време просечних, бирократизованих зихераша који су сјајно живели ушушкани у привилегије државних писаца, ''књижевничких села'', чланских карата и повластица.

Никоме дисидентство није донело трајну славу у уметности. Па чак ни Нобелова награда није гаранција. Покушајте да се сетите последњих десет нобеловаца. Добро се сећам када је први Кинез добио Нобелову награду. Гао Сингђен је као Кинез /Француз (!) добио 2000. године ту награду. Представник језика којим пише највише људи на свету...Срамота! Препотенција западног система вредности је толика да се нису потрудили ни да зачепркају по култури те велике земље...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SSSR posle 1968. godine i upada u Cehoslovacku je drustvo stagnacije, drustvo koje zri da skapne, drustvo koje je izgubilo sve potencijale da se reformise unutar sistema i koje polako, ali sigurno napreduje ka svojoj imploziji.
Sto se tice dobitnika Nobelove nagrade u poslednjih desetak godina, dosta je tu nekih "bledih" autora. Izdvojio bih kao neko znacajno me vredno pomena uvek Harolda Pintera, ne samo kao umetnika prepoznatljive poetike, vec i kao angazovanog intelektualca, tako retke biljke u nase doba. Pamuk jeste bio poznat kod nas i pre dobijanja Nobelove nagrade, to je cinjenica, ali ne znam koliko je njegovo ime znacilo kod citalacke publike van onog kulturnog prostora koji ima nekakve dodire sa Turskom i njenom tradicijom.
Ipak, mislim da nije sve tako crno. Poslednje dve Nobelove nagrade za knjizevnost su zaista ohrabrenje. O romanu Mo Jana "Velika nedra i siroka bedra" napisacu jedan osvrt, kada za to budem imao vremena, radi se o naturalistickom prikazu svih muka koje je Kina prosla u XX veku. Iako clan KPK, iako je vlast Kine dozivela dodelu Nobelove nagrade njemu 2012. godine kao izuzetno priznanje toj mnogoljudnoj zemlji, roman je izuzetno kriticki prikaz kineske istorije, tradicije, sociologije kineskog drustva od doba poslednjih kineskih careva do reformi koje se u Kini obelezile poslednju cetvrtinu XX veka. Mislim da je i poslednja Nobelovka, Kanadjanka Alis Manro vredna paznje. Pise cehovljevski i zaista preplice na jedan brz, lakonski nacin zivotnu rutinu i dramaticne odluke svojih junakinja. NJene junakinje su zene koje i u drustvima za koja smatramo da su najnaprednija, u savremeno doba ne nailaze na razumevanje za iskakanja iz unapred zadatih tradicionalnih okvira njihovih zivota.
Najgora stvar za jednog umetnika, po meni je, ako on postane veca zvezda od dela koje je stvorio i ako se o njegovom zivotu i vanumetnickom (najcesce politickom) angazmanu pocinju ispredati price koje zasenjuju ono sto je on stvorio na umetnickom planu. Nazalost, velika vecina istocnoevropskih disidenata je pala na tom ispitu. Nisu izdrzali pod teretom slave. U sustini Zapad nije interesovala njihova umetnost, Zapad je trazio ljude sa Istoka koji ce pljuvati po tom Istoku.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bobo123, 6.lickadivizija, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У билиотеци још увек имам сјајну едицију ''Паун'', југословенски познатог издавача ''Отокар Кершовани'' , Ријека. Много одличних књига издала је ова кућа.

Књига на коју ћу вам скренути пажњу зове се ''Фауст у логору'', Ханса Хелмута Кирста. Припада литератури освешћених Немаца, апсолутно антиратно расположених који су дуго чекали прилику да проговоре. Сетимо се да је чак и Симон Визентал наилазио на невероватне проблеме и препреке код службених органа Бундесрепублике , а како је било са обичним народом (преведено- читаоцима), можете појмити. Сасвим сигурно је да су немачки писци који су критички гледали на период под Хитлером лоше пролазили код читалачке публике. Некога можеш војно да победиш, али не можеш га натерати да мисли што и ти. Уверили смо се у то.

Овај роман говори о Фаусту, домишљатом заробљенику који своје дане проводи у логору крај Каира. Мир је већ почео и он са Енглезима врло брзо успоставља одличне , предузетничке односе. Кроз низ атрактивних ситуација (штета што није снимљен филм јер је књига идеалан предложак за тако нешто) уверавамо се (и ми и Енглези) да ђаво није тако црн као што изгледа и да је у немачкој војсци било много људи који су једноставно морали да обуку униформу...али нису заборавили предузетнички дух, иновативност и природне таленте овог великог народа.

Мислим да је ово довољно , за почетак, да вас заитенресује како бисте књигу потражили у библиотеци или купили на нету.

http://www.kupindo.com/Strani-pisci/14189965_FAUST-U-LOGORU-Hans-Hellmut-Kirst