offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25921
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Za kim zvono zvoni
Gledajući petu epizodu mini-serije ’’Pacifik’’ , nisam se mogao oteti utisku da je reč o neinventivnom, ziheraškom producentskom postupku kojim autori žele da još malo eksploatišu uspeh izvanrednog serijala ’’Band of Brothers’’. Čak ni peta epizoda nije mogla da najavi kako će se konačno zamajac umetničkog u seriji pokrenuti. Jasno je da je reč o rutinskoj produkciji u stilu KUD ’’Idijoti’’, sažetoj u čuvenom sloganu ’’Mi smo ovde samo zbog para’’. Na kraju krajeva, nije im mnogo ni zameriti jer se uspešni nastavci u filmskoj umetnosti mogu izbrojati na prste jedne ruke. Nije svako Kopola. Međutim, usred te spomenute, pete epizode, teče vojničko veče koje se u dnevniku dežurnog oficira zove ’’kulturno-zabavni život’’. Vojnici gledaju film ’’Za kim zvono zvoni’’. Da je reč o svojevrsnom umetničkom omažu i sjajnoj ’’smicalici’’ dueta Spilberg –Henks, jasno je kada se zna da je taj film tek bio snimljen i jedva da je obišao većinu američkih bioskopa. Prema planu scenariste, on je brže-bolje stigao do ostrva u Pacifiku.
No, kad je već tako, bilo – ne bilo, zadovoljstvo mi je da napišem nekoliko redova o jednom od najlepših i žanrovski najkompaktnijih, ali i najsolidnijih filmova svih vremena – filmu ’’Za kim zvono zvoni’’. To je visokoumetnički, ratni, a iznad svega ljubavni film o ’’slamkama među vihorovima’’, grupi ljudi u kojoj sija ljubav osuđena unapred na propast i neispunjenje.
Film je snimljen prema čuvenom romanu Ernesta Hemingveja, a moto je preuzet iz Donove ’’Meditacije XVII’’, uvodnog teksta iz filosofsko-lirskog traktata ’’Devotions upon Emergent Occasions’’ iz 1624. godine. Roman je baziran na istinitom događaju, sudbini Roberta Džordana, univerzitetskog predavača španskog jezika i eksperta za inžinjeriju, diverzije i eksloziv. Napisan na Kubi, omiljenom Hemingvejevom mestu, on je ubrzo postao literarni hit i inspiracija za mnoge. Sem Vud je u tom delu video gotovo idealan predložak za scenario pa ga je, bez mnogo intervencija i prihvatio takvog. Priča je jednostavna. Neću, naravno , prepričavati film jer bih učinio dvostruku grešku: onaj ko je gledao film ima množda drugačije viđenje , a onaj ko ga nije gledao, zadovoljiće se prepričanim. No, svakako treba podsetiti na osnovne crte: američki instruktor, priključuje se u pozadini Frankovih linija grupi ilegalaca. Zadatak je jasan: u određenom trenutku, ni pre ni kasnije, srušiti most koji vodi od Ronde do Segovije, strateških mesta i sprečiti pregrupisavanje trupa. Cilj je, naravno, kao i u svakom ratu utopijski – da se skrati trajanje rata. Džordan (Gari Kuper) se zaljubljuje u napaćenu Mariju (Ingrid Bergman) i stvari kreću prepoznatljivim tokom. Oportunizam vođe ilegalaca, ustvari polu-bande brđana dovodi Džordana u situaciju da zadatak razreši po cenu sopstvenog života. On to i čini, pa se film završava krupnim planom u kome on zaleže za puškomitraljez u manje-više izvesnoj akciji zaustavljanja potere posle uspešnog rušenja mosta. Izvesnoj sa stanovišta neumtnog kraja jer je pitanje trenutka kada će usamljeni puškomitraljezac biti neutralisan.
Sve bi to bilo uobičajeno i već viđeno jer su rastanci i smrt neizostavni ’’dekor’’ ratnog miljea, surove zbilje koja odnosi sve ono što je najlepše, a u čoveku budi ili gasi sve ono najbolje. U ovoma dvoma budi ono najbolje: ljubav i odlučnost da se iznad nemoguće situacije uzdignu bar u svojim osećanjima. Njemu je više nego jasno, a ona sluti. Oboje svakako znaju da za njih nema nade. Za njih nema, ali za ljubav svakako ima jer će ona živeti bar u jednom od njih dvoje .
Reklo bi se – melodrama, kao svaka druga. međutim, ova melodrama izrodila je neke druge, veoma interesantne događaje i legende, tako dragocene , važne i imanentne tako slikovitim sudbinama kakve su ove, kojima se bavi roman i film. Film je snimljen na istom mestu gde je i bila stvarna radnja koja je inspirisala Hemingveja. Da bi postigli surovost pejzaža (koji , zahvaljujući raznovrsnoj klimi, idealan za vegetaciju cveća i svakojakog rastinja), scenski radnici su svakog jutra čupali prelepo planinsko cveće koje bi tokom noći buknulo. Nekoliko nominacija za oskar, kako to obično biva, nisu tada bile uspešne. Jedini oskar dobila je grčka glumica Katarina Daksinou, za epizodnu ulogu Pilar. Gari Kuper se okitio oskarom za ulogu u filmu ’’Narednik Jork’’ , a Ingrid je uzela dva oskara. Za nju je vezan jedan bizaran detalj da je jedna od retkih slavnih ličnosti (jedna od njih je i Šekspir) koja je umrla na svoj rođendan.
Priča ne bi bila kompletirana kada se u sve ovo ne bi umešala i više nego slikovita biografija velikog Hemingveja. Spomenuh da se most , ’’glavni ratni junak’’ ovoga filma nalazio na putu ka Segoviji, u blizini poznatog grada Ronde, u kome postoji jedna od najpopularnijih španskih korida. Na samom ulazu koride neupadljivo je obeleženo mesto na kome se nalazi urna sa srcem Ernesta Hemingveja. Telo je , pored supruge, sahranjeno u Americi, ali je srce stiglo tamo gde je stvarno pripadalo. Tako je i poruka ’’Meditacije br. 17’’ zaokružena i tim, završnim detaljem iz izvanredne i neobične bografije: ’’...I zato nikada ne pitaj za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom’’. Šopenovski, nema šta...
|
