offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26617
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
VARLJIVO SUNCE 2
Ovaj prikaz počinjem netačnim naslovom samo zato da bi ga pretraživači prepoznali i ’’ponudli’’ eventualnom radoznalom filmofilu. Na glavnom delu MC odavno sam otvorio temu o ’’prevodima’’ naziva filmova koji su ponekad uvredljivo netačni i proizvoljni. Ovaj prevod nije proizvoljan, ali nije ni tačan, jer originalni naziv bi morao da bude preveden kao ’’Zamoren suncem’’. Ruska glagolska imenica утомление ima nekoliko značenja – umor, zamor, sustalost, iznurenost, samo ne varljivost. Dakle, film čiji već drugi deo gledamo (a očekuje se u novembru i treći koji je snimljen) mogao bi da se zove i ’’Iznuren suncem’’, ’’smoren suncem’’, samo ne zavaran njime.
’’Umom se Rusija ne shvata, aršinom se ne meri. Ona je čudna soja. U Rusiju se samo veruje’’. Rečima velikog književnika vojnici u filmu ’’Bitka za Moskvu’’ obrazlažu jednom funkcioneru u bežaniji zbog čega mu oduzimaju kamion i izbacuju stvari. To objašnjenje bi moglo i moralo da se upotrebi i prilikom tumačenja epskog filma Nikite Mihalkova. Suprotno svom običaju, u pripremama za ovaj tekst pročitao sam pro et contra kritike ovoga filma, potpuno siguran da neće promeniti moje prvobitno mišljenje o njemu...i bio sam u pravu. Sad sam još više ubeđen da je ono što sam, na prvi pogled, video i pomislio tačno. O čemu je reč?
Ovaj moj ’’obračun’’ sa drugim kritikama (nadajući se da će moje mišljenje nekoga privući u polemiku) počinjem upravo citatom Tugenjeva (ako se ne varam). Svi ruski ratni filmovi se moraju poimati u najvećoj dubini socijalnog i istorijskog konteksta, pa tako i ovaj. Nikita Mihalkov se poduhvatio neverovatnog posla – da napravi ’’Rat i mir ’’ dvadesetog veka i ostavi u amanet generacijama, baš onako kako je to pre četiri decenije uradio Bondarčuk. Ovaj film je, jednostavno, morao da bude snimljen. I dok se Ozjerov u filmovima ciklusa ’’Oslobođenje’’ bavi manje-više istorijskim faktima i na igrani način dokumentuje Drugi svetski rat očima najveće sile pobednice, Mihajlkov to radi drugačije: na fonu epske ratne drame on prati sudbinu nekoliko ljudi, dajući im karakteristike, crte opštosti i univerzalnosti. Dakle, radi ono što vanserijski um, čovek od soja i umetnik koji je klasa za sebe treba i može da radi: izražava se na individualistički način. Ako bih mogao u literaturi da nađem pandan ovom filmu i njegovoj poetici, to je svakako trilogija Teodora Plivijea ’’Moskva’’, ’’Staljingrad’’, ’’Berlin’’. Fascinantno je kako su dva umetnka iz dva različita etnosa, na život i smrt sukobljena, na isti način razmišljala o ratu i ljudima u njemu. Na Zapadu je film dočekan s podozrenjem i rekao bih potpuno nekritički, što dokazuje nezrelost i povodljivost socijalnog miljea Evrope. U njihovoj šematizovanoj svesti Rusija je predstavljena kao ’’medved koji se budi’’, a Mihajlkov je čudna mešavina cariste-staljiniste. Vrhovna glupost takvog pristupa koštaće evropsku kinematografiju mnogih lepih ideja. U Rusiji je, pak, podeljenost druge vrste. U Rusiji niko ne spori da je ovaj film jednostavno morao da bude snimljen; sporovi se vode oko toga – da li ovako kako je Nikita uradio ili na neki drugi, klasični način. Rane su preduboke, sećanja živa, a rekacije uvek burne. Ono što je Nikita pripisao Džejn u ’’Sibirskom berberinu’’ (’’...I sve shvataju smrtno ozbiljno’’), ovde se , u javnosti Rusije okreće za njega ili protiv onoga što on radi. Obično se kaže – ’’nikoga ne ostavlja ravnodušnim’’. Kritičari se kreću u rasponu od traženja perfekcionizma (nalazeći po svaku cenu neke materijalne netačnosti u filmu), do osporavanja ideološke potke filma, smatrajući da se reditelj nije dovoljno strogo ogradio od Staljina. Nikita perfekcionistima odgovara da su detalji tu da upotpune glavnu sliku i da im nije cilj da sami sobom oduševe (kao što je to u ’’Spasavanju redova Rajana’’, filmu koji ga je izazvao da progovori o istorijskoj istini iz ruskog ugla), a što se staljinizma tiče, opšte je mišljenje da je ocena pregruba: film jeste apoteoza antistaljinizma kao takvog, a epska freska ruskom narodu i njegovoj borbi za život, okretanju pravoslavlju i vernosti porodici.
Film, naravno, nemam nameru da prepričavam. Nešto što traje tri sata i ne treba prepričavati, već odgledati s olovkom i papirom u ruci.U najkraćem, priča je (kao sve životne priče) i jednostavna i komplikovana. Pratimo sudbinu pukovnika (generala) Kotova za kojim traga pukovnik NKVD (kasnije SMERŠA) Mitja. Po ličnom naređenju Staljina i Berije on kreće u potragu za čovekom u čiju se sudbinu duboko umešao, spasavajući mu ženu sigurne smrti tako što se ženi njome (!). Kotov za to vreme prolazi neverovatan put – logoraša, od bekstva iz logora, dolaska u kazneni bataljon do statusa veterana i heroja koji odbija odličja. Priča , naravno, time nije zatvorena, naprotiv: glavni junaci su tu samo da bi skrenuli pažnju na najvećeg junaka ovog filma – ruski narod. Navešću nekoliko sekvenci na koje treba posebno obratiti pažnju i koje su svakako rediteljski i scenaristički (pa time i glumački) zvezdani trenuci filma.
-Surovo likvidiranje ’’narodnih neprijatelja’’ u logoru, koje komandant objašnjava lapidarno – neprijatelju nećemo nikoga ostaviti – ’’ko je došao, došao, ko nije nije. Streljaćemo ga usput’’. A za početak postreljaju najpre one koje neće voditi za sobom. Sekvenca sa bolničkim brodom i njegovim potapanjem je jedna od originalnijih koje sam do sada video u ratnim filmovima, a video sam ih mnogo. Krkljanac na mostu i bežanija u svoj svojoj neorganizovanosti, ali bez panike. Posebno bih izdvojio možda i centralnu sekvencu filma – tragediju Kremljovskih kursanata, deo koji je do sada u ruskoj kinematografiji obrađen samo u jednom filmu. Borac koji bajonetom pokušava da zaustavi tenk, sneg koji pada po bojnom polju i zatrpava leševe...Naravno, previše je sjajnih momenata u filmu da bih mogao da ih ovako, na prvu ruku, prebrojim, a kad bih počeo da ih opisujem podrobnije, morao bih da onda opišem ceo film, a to nije cilj prikaza.
Reditelj se opredelio za postupak koji je za ovakav film-reku, film –fresku, najcelishodniji: kombinacija efektnih i ne predugih ’’flešbekova’’ i sekvenci filma koje govore o primarnoj radnji. To je učinjeno s merom i jedino je tako bilo moguće predstaviti ukrštanje puteva Mitje i njegovog ’’begunca’’, složenost njihovih privatnih odnosa na fonu krvavog rata koji uopšte nije pozadina već je sve vreme tu. S obzirom na dužinu trajanja filma, montaža nudi lako rešenje – počeci sekvenci datirani su, tako da niko ne može da se zbuni kada je reč o vremenu radnje.
Filmska ekipa je srećno spojena od vrhunskih ruskih imena, ali i mnogih koje naš prosečni gledalac ne poznaje, a izvanredni su glumci. Uopšte, ruska filmska glumačka baza je praktično nepregledna, a Mihajlkov se opredelio za neka imena koja su poznata celoj svetskoj kinematografiji. U toj plejadi skoro da sam prevideo njegovog omiljenog Petrenka. Prepoznaćete junake ’’Devete čete’’, ’’Gospode oficira’’, ali nećete videti glumce koji nisu u Nikitinom sazvežđu . U ovakvoj podeli morao da se nađe jedan Habejski ili Fomin, no to je deo ruske priče, kao što se takva priča o klanovima, miljenicima i drugima, može ispričati u svakoj kinematografiji.
Moram da se vratim suštini ovoga filma: on je , kako rekoh, morao da bude snimljen jer niko drugi neće o ruskim žrtvama govoriti tako kao oni sami. I Evropa više ne slavi tako glasno Dan pobede već ga proglašava Danom Evope, trudeći se da ne gura prst u oko Nemcima, Italijanima, Fincima, Mađarima, itd, S druge strane, pak s previše komocije guraju taj isti prst u oko Rusima. Eto, sticaj okolnosti je hteo da budem na mestima koja se u ovom filmu (ali i u drugim delima) prikazuju u svoj surovosti . Bio sam na Volokolamskom šase, bio sam i na mestima epopeje Podoljskih kursanata. Od vrhunskih eksperata slušao sam zastrašujuće brojke o milionima poginulih. Tek iz ruskog ugla možete i morate da sagledate da je Drugi svetski rat bio terminatorski rat, sudar titana na život i smrt. Rusi su pri tom u staljinističkim čistkama izgubili više najodanijih komunista nego što ih je pobila sva zapadna policija zajedno. Veliki nemački pesnik Šiler rekao je davno da je ’’Rusija jedina zemlja koja se graniči s bogom’’ i bio je u pravu. Samo zahvaljujući veri u Boga i uznoseći se ljubavlju, beskrajno velikom ljubavlju prema majčici Rusiji, Rusi su uspeli da najvećeg terminatora u poznatoj istoriji, fašističku Nemačku, savladaju i dotuku u njenom brlogu. Cena je bila ogromna, jeziva i nezaboravna. Tom nezaboravu služi ovaj film i sve primedbe koje kao filmsko delo prima, padaju u vodu pred njegovom misionarskom ulogom: da sadašnjoj generaciji Rusa zauvek usadi u kolektivno pamćenje da sloboda nema cenu i da su oni jedini Sloveni kojima niko ne može ništa. Ako je od Mihajlkova, dovoljno je. Naravno da preporučujem za obavezno gledanje ovaj film. Uz sve primedbe i cepidlačenje, lavinu protivrečnih ocena, ova je svakako jedinstvena: ’’Varljivo sunce’’ jeste film koji je nedostajao . Dobro je što je tu prazninu na ovakav način popunio autorski tim Nikite Mihajlkova.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
