offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25681
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
''Глуви барут''
(скица за студију о српској трагедији)
Да бих се позабавио овим филмом, бићу слободан да вам предочим нешто што, свакако, већина вас добро зна, али - није вишак то поновити јер се многе ствари забораве па онда долази до заблуда, незнања и неспоразума. Реч је о основама филмске индустрије и технологије. Без обзира на то што је дигитализација много тога драматично променила и у овом великом сегменту људске делатности, ипак је основни концепт остао исти...а с њим су остали проблеми.
Филмска индустрија се дели на три дела - продукцију, дистрибуцију и приказивање. Подела је технолошка више него што је суштинска, али јој то не смета да и даље буде суштинска. Има, наравно, случајева да велике корпорације практикују јединствен процес, али и то само донекле: Варнер брадерс, Твенти сенчери фокс, Парамунт и други, поред тога што имају своју продукцију (са свим што она подразумева - студија, фундусе, полигоне, возни парк, итд, итд), имају и своју дистрибуцију, али (што је најважније) и своју приказивачку мрежу , биоскопе у власништву. Међутим, чак ни то им не обезбеђује сигуран профит већ морају да путем друга два чиниоца у ланцу (дистрибуција и приказивање) стигну до гледаоца. Тај чудни систем повезан од три самостална, а животно зависна подсистема, функционише, као што видимо ,успешно јер је филм преживео ударе разних изазова - позоришта, филма, телевизије, па и свих могућих видео-система: од клубова до садашњих социјалних мрежа. Његова мастодонтска величина, организација и интертност за дивно чудо оставља велику могућност за прилагођавање тржишту. Тако се догодило, за време експанзије телевизије, када су сви мислили да ће филм издахнути, да велике филмске куће купују акције великих телевизија (пре су стигли до великих пара). И тако до данас.
Због чега овакав увод?
Увод је стога да би се боље разумело шта то држи ''у комаду'' овако велики систем. Шта се налази у темељима жилавости и успеха филмске индустрије ? Налази се идеја! Тај тако флуидни ''пети елемент'', мисао која дође ко зна од куда, роди се у делићу, крије се по вијугама и сивим ћелијама и изникне као употребљива прича онда кад јој се најмање надамо. Стога међу 'филмаџијама'' сценаристи представљају тај еснаф који се чува као мало воде на длану, а идеје се држе на дну новчаника, као највећа постојећа вредност. И јесте тако. Међутим, највећи могући сценариста је, као што знамо, Његово Величанство, Господин Живот. Шта он смисли , хиљаде сценариста не могу да досањају. Једини који га стварно могу пратити јесу књижевници, истински уметници. Они су ти који знају како и шта са животом и његовим идејама. Проблем настаје када пожељно књижевно дело треба преточити у сценарио. Много је примера у историји кинематографије да се сценариста ''оклизнуо'' и није успео да својим предлошком омогући редитељу да досегне висине књиге чији наслов је преузео. Постоји, наравно, и логично оправдање, али оно је само оправдање, ништа више: књижевник је један и сам, а филм ствара хиљаде људи које треба ''упарити'' на много различитих нивоа, па ни онда није сигурно да ће ствар трајати јер сав тај гигантски напор пада у воду ако није наишао на одговарајући пријем код публике (а то је тек посебна прича везана за место, време, обичаје, навике, неписани морал, итд, итд).
Шта се догодило са филмом ''Глуви барут''? Показало се, као и много пута до сада , да је право , расно уметничко дело веома тврд орах за све, а посебно за извршне реализаторе - сценаристу и редитеља. Сетимо се само огромних раскорака романа и филма ''Сеобе'', затим Крлежиних дела, а нобеловски роман ''На Дрини ћуприја'' и све што је Андрић написао да и не спомињем. Тако је било и са Ћопићем. Један од најомиљенијих, ако не и најомиљенији писац НОБ и Револуције, човек који је подједнако добро писао прозу (романе, кратке приче, цртице) и поезију, врло брзо је постао трн у оку владајућем режиму коме је требало, по природи ствари, да припада...али није! Рођени Крајишник ''није дао на себе'', нити је пристао да буде режимски писац. Писао је истину, истину и само истину, а уместо да ставља руку на библију , стављао ју је на срце и писао из његове највеће дубине... А имао је шта да пише јер је видео и доживео (и преживео!) све што се могло видети. Сведок из првог реда. Паметан, духовит, речит и бескомпромисан, рекло би се да незгоднијег сведока систем није могао ни да замисли. Лако је било стрпати на Голи оток правоверне, анонимне посвећенике, или збацивати ,повремено, непослушнике као што су били Ђилас, Ранковић, Ћећа и други. Шта радити с човеком који је створио Николетину Бурсаћа или написао ''Песму мртвих пролетера'', ''Марију на Пркосима''? А шта ћемо са ''Петровачком цестом'' ? Велики Бранко је написао нешто што се поновило његовим несрећним Крајишницима оних, олујних година. Ко жели да упозна тамну страну развоја једне велике и лепе државе, нека чита прочита роман ''Не тугуј, бронзана стражо'' . Ако желите да сазнате како је ''освајан'' послератни Београд прочитајте претужну и претешку књигу ''Осма офанзива''. Иза привидног хумора крије се трагедија крајишких номада и драма неприлагођавања, растурене породице и почупани корени. Крије се неподношљива лакоћа истине која се никаквим хумором не може сакрити.
Долазимо, коначно и до ''Глувог барута'' и његових порука. Ко није прочитао ту књигу, никада неће моћи да разуме трагедију Босне и Херцеговине, Далматинске Загоре, Кордуна, Лике и других крајева где су се, као кордон (Кордун) развукле генерације српских ратника чувајући Европу од Османлија. Мешала се крв, обичаји и нарави, али се никада није заборављало ко је ко и одакле је. Када је плануо ко зна који по реду рат, није то ништа ново било Крајишницима који су већ вековима ратовали у размацима мањим од две деценије. Сада је, међутим, било другачије. Други светски рат на тим просторима био је све, само не конвенционалан. У једно село дошли би шпански борци и комунисти и цело село би ставило звезду и кренуло у бој. У друго село би стигли краљеви официри и четници и село би кренуло у четнике..а сви су се борили против усташа или се бар трудили да заштите то мало сиротиње и душе. Делиле су се породице, пуцало је по свим спојевима оно што је вековима стрпљиво грађено и ткано. Као да Немци и Италијани нису били довољни за општу несрећу, у овом делу они се практично и не појављују као нека одређена опасност. Опасност смо ми сами једни другима. ''Србе на Србе'' први пут добија своју реалну димензију. Такав роман је дефинитивно довео на зао глас Бранка Ћопића код људи који му , на срећу, нису могли ништа, али су могли свим онима који су се за њим повели. Један од њих је био Бахрудин Бато (Бата) Ченгић. Није му било мало што је режирао, већ је, уздајући се у самог себе, написао и сценарио. Бато је и раније био на ''злом гласу'' код режимлија. Мало њих памти да је један од највећих ''случајева'' после црног таласа био , уствари, филм ''Улога моје породице у светској револуцији'' по роману Боре Ћосића који је, истовремно био и један од сценариста. Да је реч о можда највећем нашем ''дисидентском'' филму (после студентско-дипломског рада ''Пластични Исус'' , Лазара Стојановића), говори и екипа која га је пратила: музику је компоновао Корнелије Ковач, камеру је водио нико други до Карпо Аћимовић- Година, а монтажу радио Вуксан Луковац. ''Глуви барут'', међутим, био је још већи изазов. Овде није било речи о идеологији или спрдању са Титом, титоизмом и партијским, бирократизованим и отуђеним апаратом, ''оригиналном путу у социјализам'' и другим лудостима. То је све изгледало као дечја игра у односу на оно што је Бранко написао, а Бато се спремао да екранизује. ''Глуви барут'' се бави најкрвавијом верзијом грађанског рата - братоубилачком борбом измешаном и протканом националним, идеолошким и верским , најчешће непомирљивим , разликама. И све то се снима и емитује непосредо пред крвави распад СФРЈ који је већ започео у време снимања. Словенија је већ повукла очекиване потезе а сама држава показала се као недорасла изазову и искушењу. Како рекоше Руждијеви противници - ''стрела је одапета и лети према циљу''.
Тако је настајао филм ''Глуви барут''. Историја је почела да се понавља по ко зна који пут...и сваки пут све крвавије. Глумци који су делили велики југословенски филмски простор стоички и професионално су поделили своју дозу толеранције. На крају крајева, најтеже је било посвађати уметнике, спортисте , научнике, све оне којима лична величина није сметала да гледају преко глава ситних политиканата и виде даље , боље и више. Већина зна, али да се подсетимо ауторске екипе овога филма; редитељ и сценариста био је, како већ напоменух, Бата Ченгић. Музику је компоновао Горан Бреговић (неочекивано функционално и успешно, знајући колико је самољубив и склон ''ресавској школи''). Монтажер, треће најважније име у филмској индустрији, после редитеља и сценаристе био је Андрија Заврановић. Директор фотографије - Томислав Пинтер, исти онај који је неку годину пре тога , говорећи немачки (!) залазио међу шиптарске штрајкаче у Трепчи и правио изванредне фотографије за НИН.
Глумачка подела - прва југословенска лига: Мустафа Надаревић , Бранислав Лечић, Фабијан Шоваговић, Мира Фурлан, Боро Стјепановић, Светозар Цветковић, Милан Ерак и многи други епизодисти. Био је то један од филмова у којима, хвала богу, нису глумили Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић и Борис Дворник. Независно од историјско-географског миљеа и околности, истина је да је то веома узбудљив, упечатљив и веома сликовит филм. Томе је допринела одлична продукција у којој се није ошљарило или шкртарило. Костимографија, маска, шминка, оружари, реквизитери, сценографија...Сви обавезни елементи занатско-уметничког фундуса били су заступљени у том филму јер је искуство у снимању ратних филмова било већ прилично велико, а конкуренције за поређење сасвим довољно. Рекао бих да Бати Ченгићу политика и политичари нису било толико велики проблем колико професионално-естетски изазов ...и нарастајућа историја која се подмуколо претварала у стварност. Са говорница и митинга по Босни, у освит тзв. вишестраначке демократије, орили су се увелико бојни покличи. Све то чекало је филм : публика која ће се ускоро поделити и наоружати, сале које ће бити порушене или служити за смештај војске, затим рањеника а онда и избеглица; распад земље и система, најкраће речено.
Поставља се логично питање: зашто је Бата, који се успешно и паметно држао основног сижеа романа, променио неке важне детаље, пре свега смрт комесара Владе? Зашто је читава фотографија, поред изванредне прегледности, загашена и сведена? Откуд забрађене жене које подсећају на иранске буле, толико муниције и оружја у забити, печења на све стране, итд...Филм, да подсетим, почиње фантастичном, дугом секвенцом кружења камере око стражара на усамљеној коси док га шиба ветар, као и непријатељски погледи. На самом почетку редитељ нам обесним постављањем стражара на место ''где му није место'' (лако уочљив, неодбрањив, на удару) ставља до знања да ће до краја филма све бити на чистини, ветрометини и удару. Тако и јесте. У кадровима се најпре смењују избеглице (шиваћа машина, право богатство у тој врлети), печење, краљевски официр који сабљом ''храбро'' демонстрира одсецање главе печеног јунца (или шта је већ), шенлучење партизана (у време када је сваки метак био драгоцен), итд, итд...
|
