offline
- Zorge
- Mod u pemziji
- Pridružio: 07 Nov 2007
- Poruke: 8374
- Gde živiš: Ravni Banat
|
"...Наши нас мртви у невољи неће оставити
наши су пали - као стражари..." *
*(из песме Владимира Висоцког - "Он се није вратио из боја")
Ономад, када сам одлучио да још једном одгледам филм "Заробљеник", о коме сам нешто написао пре неколико недеља, на истом диску је био један филм кога просто нисам могао, а да не одгледам поново, па онда још једном, и још једном... Ради се о другом по реду филму режисера Александра Велединског – по моме, фантазмагоричној трагикомедији, "Жив" ("Живой") снимљеном 2006. године за кога сценарио осим Велединског потписује и Игор Порубљов.
Први филм по сопственом сценарију Велединског је био "Руско" ("Русское") по мотовима аутобиографије Едуарда Лимонова (није лош филм, напротив), у коме је главну улогу такође глумио момак који глуми и у овом филму, али о њему касније. Негде сам прочитао да Веледински спрема свој трећи филм и да би то требало да буде екранизација "Степског вука" од Хесеа, у коме би главну улогу, наводно, играо Олег Мењшиков. Ако бих судио по ова два досадашња филма која је потписао, без размишљања ћу и тај трећи филм Велединског, ако будем у прилици, скинути са тор... овај... купити на легалном ДВД диску.
Сад, овај филм би могао да се називе и ратном (тачније – послератном) драмом, а ја такве нешто и не волим јер знају да смарају. Оно, мени се чини и да је филм и порука (или поруке) које он шаље, могло да се упакују и ван тог војничког фолклора, али онда не бих на овом месту писао о филму. Ето, и "Рођен 4. јула" бави се донекле сличном темом, тим људима који се враћају из рата са траумом, јесте добар филм да га одгледам једном, па после неколико година поново јер би ме чешће гледање отупело – схватио сам поруку, не морају да ми је понављају, али овај филм, "Жив", нисам могао да сагледам из само пар гледања и то не мислим да је из разлога што нисам имао титл на шевенингенском језику. Колико могу да проценим, ни моје виђење овог филма које ћу вам пренети неће бити нити сажето, нити ћу пренети све аспекте филма, засигурно ће бити тога што неће бити јасно "шта је писац (у овом случају – моја маленкост) тиме хтео да каже".
"Жив" је прича о поседицама рата, оног чеченског и руској "изгубљеној генерацији" '90-их. У филму је обрађена не лака и не проста тема рехабилитације момака који су били у рату, о томе како је тешко бити онај стари када се сусретнеш са смрћу, па се вратиш у свет који не разуме ни тебе, ни твоје поступке. Сигуран сам да са тиме тешко човек може сам да се избори, па и да блиски људи често не могу да помогну и схвате. Филм показује и равнодушност друштва ка људима враћају из рата који је далеко од свих осталих, до којих долазе само његови одјеци. За већину људи, па и мене, рат је нешто готово апстрактно, нешто што гледамо на ТВ-у или о коме можемо да прочитамо у којекаквим мемоарима и историјским књигама, али то све је само индиректан поглед на рат. О рату сам се заиста замислио само у тренуцима када сам чуо да је погинуо или рањен неко кога сам познавао (а тога је, Богу фала, било само у пар наврата у сви овим нашим балканским ратовима) или кад негде видим неке младе људе без руку и ногу, али ми се чини да је страшнија од свега та психолошка траума која им смета да се води нормалан живот. Рат увек сакати судбине људи, све то је нека пропуштена срећа обичног малог човека, сва она нерођена деца и млади људи који никада неће постати очеви. Можда такву цена и може неко да поднесе ако је то цена слободе и части отаџбине (и само знате колико су те категорије су данас девалирале, па као да смо сви, на свим крајевима света, готово изгубили та осећања), али када се вратиш из рата за који, где год да се окренеш, говоре да је био непотребан или неоправдан, мислим да је ту цену тешко поднети, често и немогуће. Онда и не треба да чуди ако чујемо да се неки ветеран одао пићу, постао криминалац или убио некога, наизглед без разлога.
Трејлер филма
Чини ми се да је сада прави моменат да напишем и ово: филмови, као што знате, обично имају "саундтрек". За промену, и ова моја рецензија филма или какогод то назвали, такође ће имати "саундтрек", само ако вас не буде мрзело да направите пар кликова мишем. Тражећи неке основне податке о филму "Жив", које године је снимљен, колико траје (ако неком значи, скоро сат и четр'ес'), како се зову епизодисти и слично, набасао сам не једну страницу на којој је постављен "саундтрек" филма за преслушавање "он-лајн" - [Link mogu videti samo ulogovani korisnici] . Дакле, отвори вам се страница са списком песма и звучних фрагмената у филму и када кликнете на назив неке од њих, испод се појави штрафта са командама плејера и статусном линијом и почне репродукција. Сви звучни записи са списка на тој страници који трају дуже од минуте су песме, па, не било вам заповеђено, послушајте док читате ово моје писаније.
Када сам се већ на почетку дотакао "саундтрека", морам да признам да нисам обраћао пажњу на музику у филму све док нисам чуо песму "Прстење" ("Колечки"; 13. са списка на линку кога сам поставио) крештавог Гарика Сукачова, да би ме балада "Романс" (чик провалите сами који би био превод на српски; 15. на списку) групе "Сплин" (која се и сама појављује у филму; мислим на групу) натерала да добро слушам и музику, па сам то и чинио од почетка, када сам следећи пут гледао филм. А да су потрефили радњу у филму са музиком која је прати – јесу. Осим неколико оригиналних сонгова употребљених за филм (2., 8., 17. и 18. на списку; ову последњу као да ју је сам Висоцки писао), чују се неки Александар Дрјагиљев са војничком песмом "Деведесет дана" ("Девяносто суток"; 3. на списку), какве су певали од Афганистана на овамо. Затим се, осим оне баладе, чује неколико песама групе "Сплин", и бржих и споријих (5. и 9. на списку), па се чује једна модерна поп-песма "Нека друга" ("Одна вторая"; 11. на списку) цицке која се зове Елена, а одазива на "Butch" (и сад нека неко каже да Руси дикриминишу оне са различитим ставовима у погледу сексуалности) и на крају, песма "О будалини" ("Про дурачка"; 7. на списку) Јегора Летова из групе "Грађанска одбрана" ("Гражданская оборона"). Колико ја скромно могу да проценим, три песме су тако добро уболе "у сриду", да је то невероватно: "О будалини" (која иде по свету и тражи глупљег од себе, па се среће са смрћу) чује се када главни јунак путује кући, "Прстење" (о младим регрутима који одлазе у армију и прстењу за њихове девојке које остају) у флеш-беку на одлазак главног лика у армију, "Романса" (балада о несрећној љубави) се чује када један од пар приказа замишљено плеше. Да не дужим - "саундтрек" филма је одличан.
Да се вратим на сам филм. Он је истовремено, да тако кажем, свеж и необичан по теми, а по оним занатским елементима има оно што имају добри филмови или да кажем простије – филм има свој лични уметнички поступак који ми се много допао. Нема у филму никаквих брадатих Чечена са чакијама и аутоматима, али има обичан руски момак који се враћа из рата, чак и не из рата, већ из неке "противтерористиче операције", како се то данас популарно зове. Филм је камерни, нема масовки, пиротехнике нити неког друго празника за очи, тако да филм можете да одгледате са екрана компјутерског монитора без гриже савести да сте штогод пропустили.
Она фантазмагорична црта у филму коју сам поменуо када сам покушао да га жанровски одредим, јесте то стање између живота и смрти, где ми током читавог филма није било јасно у ком свету обитава главни јунак, посебно што су и остали ликови веома добро разрађени до у детаље и што су сјајно приказали идеју "живота после смрти". Има довољно елемената да бих могао да кажем да је ово класичан "руски филм" – нема мелодраматике, али је у суштини веома трагичан. Ја бих рекао да је ширина и питкост филма (без негативних конотација) у реалном и лако схваљивом, а не неком симболичном, тешко схватљивом спајању два света – земаљског и оностраног, а режисер за то не користи специјалне ефекте јер је код њега фантастика као реалност и обратно, што ће гледалац морати сам да разлучи. Чини ми се да тиме Веледински и Порубљов хоће да нам кажу да је човек, без обзира да ли је физички жив или мртав, на неком метафизичком нивоу увек жив.
Хајде сада да напишем фабулу филма и где треба, додам нека своја лична тумачења сцена јер ако почнем на неки други, можда сажетији начин, осећам да ћу се запетљати најстрашније и да ће вам филм личити на неку тешку психоделију.
Филм почиње у болници у којој упознајемо нашег главог јунака, Сергеја, или како га зову – Кир (игра га Андреј Чадов). Он тек ту схвата да је остао без леве ноге до колена и кроз пар флешбекова сазнајемо и да су, спасавајући га, држећи одступницу, погинула његова два друга – Игор и Никич, који ће имати своју важну улогу током читавог филма, док су га његов старешина, поручник-извиђач Морозов и друг Славик извлачили на крвавој плахти кроз снег. Када Кир први пут проба протезу за ногу, чини ми се да је његова прва жеља да се понаша као да се ништа није догодило, не пристаје да буде богаљ и решава да живи као пре.
Почетак филма – војна болница у којој се упознајемо са Киром
Бива отпуштен из болнице и одлази код неког мајора-"военкома", да узме новац који је зарадио служећи као "контрактњик" ("уговорац"), а мајор се показује као неко ко закида војнике, чак и Киру, гледајући га у очи, узима "проценат". Кир је смирен, та бездушност мајора га не погађа, вероватно не сматрајући то толико страшним колико оно што је недавно доживео. Са новцем кога добија, а без мајоровог "процента", одлази и у једној продавници списка доста пара купујући "шашку" – сабљу (интересантна сцена са продавцем који цирка баш по руској пословици "Пиво без водке – паре у ветар", кога глуми мени маркантан (ваљда због "згужваног" изгледа и дубоког гласа) глумац Алексеј Горбунов; глуми, нпр, оног гробара у филму Михалкова "12") и продужује даље са намером да однесе писамце такође погинулог поручника Морозова његовој жени, које му је овај на растанку заденуо у вунену капу.
Кир седи увече у парку, гледа кроз прозор стана Морозова, пије и само он зна где су му мисли. Седећи под прозором поручникове удовице и гледајући је док затвара „форточку“, оно мало окно прозора, имао сам утисак да он као да није он сам, као да је у њему и душа поручника, као да кроз његове очи гледа неко други. Кир у себи не налази снаге да оде до поручникове породице, која је остала без главе, и преда писамце онога кога је сматрао за друга. Лакше му је било да се ту, испред зграде налије неком брљом, а да писмо препусти непоузданој пошти, без обзира што би то писамце, последње речи најмилијима, њима сигурно било драгоцено.
Ту, у парку, проводи ноћ и ујутру се буди жедан, а воду налази у близини, испред гараже где онај мајор прао свој ауто (ако ћемо у детаље - "Волга" 31105). Попије који гутљај воде са црева, започе разговор са мајором, и када му овај тек тако приговори да је алав, они се посвађају и покошкају. Мајор схвати да Кир носи протезу, па "великодушно" понуди да Киру среди за рехабилитацију и то, као, веома повољно. Киру "пукне филм" и оном "шашком" избоде мајора међу теглама са туршијом у гаражи – он је још увек у рату где се непријатељ убија. Сад, то је мали сегмент филма – један човек избо другог, али је поприлично важан за даљу причу. Кир одлази одатле и продужује кући. Док у току ноћи стоји поред пута и стопира, један га џип баци у канал, а они из џипа се нису удостојили да изађу и виде шта је са момком...
|
