Vojna tematika i sedma umetnost

54

Vojna tematika i sedma umetnost

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1693

Gledao i nisam nesto...zadovoljan. Tarantino je....Tarantino!

Dopuna: 21 Okt 2009 19:40

Apokalypse now preporuka za Polja Smrti...ali to je vec klasik i legenda od filma. Kakvi ludaci ti crveni kmeri!!!



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Nov 2009
  • Poruke: 5745
  • Gde živiš: U podrumu,mučim električara...

Evo slika sa snimanja filma NEPRIJATELJ koje sam obecao.











Dopuna: 21 Okt 2009 21:33

Pogledajte pravilo ponasanja na setu br.3 Smile











Dopuna: 21 Okt 2009 21:39











Dopuna: 21 Okt 2009 21:46











Dopuna: 21 Okt 2009 21:51











Dopuna: 21 Okt 2009 21:57







Evo i malo rekvizita.





Dopuna: 21 Okt 2009 22:04





A evo i kolege Misirca,naoruzanog i prespremnog.
Rodila majka specijalca Smile







Dopuna: 21 Okt 2009 22:09



Al nocas,ako slusa ...








Dopuna: 21 Okt 2009 22:13







To je to za sad,okacicu jos fotki kad mi ih fotografi posalju mailom.



offline
  • Pridružio: 01 Sep 2009
  • Poruke: 626
  • Gde živiš: Makedonija

Odlicne slike Misirac,vidim volis da se slikas.Imas neka uloga u filmu ili statista.

offline
  • Pridružio: 03 Nov 2009
  • Poruke: 5745
  • Gde živiš: U podrumu,mučim električara...

Volim da se slikam samo s oruzjem u rukama,inace ne bas.Statista sam,jedan od cetvorice IFOR-ovih vojnika.

offline
  • Pridružio: 28 Sep 2009
  • Poruke: 1449
  • Gde živiš: U Belomgradu

maha ::Gledao i nisam nesto...zadovoljan. Tarantino je....Tarantino!

Dopuna: 21 Okt 2009 19:40

Apokalypse now preporuka za Polja Smrti...ali to je vec klasik i legenda od filma. Kakvi ludaci ti crveni kmeri!!!

Tarantino osim Ulicnih Pasa,i Petparackih Prica je KRS Reziser,Da killing Fields je je vec Antologija a to sto kazes oni crveni Kmeri su stvarno bre ludaci n Kvadrat,jel vide sta rade ljudi...Ono je stvarno Hejsel! Nego dobar je i Salvador od O Stona sa James Woodsom pogledaj ga...I da naravno Apocalypse Now je Antologija sa M Brandom..

@Misirac...
Jbt Bre mnogo si lepsi nego na avataru.. Mr. Green Mr. Green

Dopuna: 23 Okt 2009 15:37

OpFor ::"84 Charlie Mopic" je genijalan film, skoro dokumentarni (sve kao snimano iz ruke). Odlicno!!!!
Pricao mi je ortak za ovaj film i rekao je da je Bruka dobar sa Dirty Kamerom,ima li negde da se nagazi ovaj film..

offline
  • kljift 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Okt 2009
  • Poruke: 7050

A Divlje guske? Briti su ipak Briti!

offline
  • maha  Male
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 06 Dec 2006
  • Poruke: 1693

A. Now vec sam ti pisao gde...da nadjes!!!

offline
  • Pridružio: 07 Nov 2007
  • Poruke: 8384
  • Gde živiš: Ravni Banat

"...Наши нас мртви у невољи неће оставити
наши су пали - као стражари..."
*

*(из песме Владимира Висоцког - "Он се није вратио из боја")

Ономад, када сам одлучио да још једном одгледам филм "Заробљеник", о коме сам нешто написао пре неколико недеља, на истом диску је био један филм кога просто нисам могао, а да не одгледам поново, па онда још једном, и још једном... Ради се о другом по реду филму режисера Александра Велединског – по моме, фантазмагоричној трагикомедији, "Жив" ("Живой") снимљеном 2006. године за кога сценарио осим Велединског потписује и Игор Порубљов.

Први филм по сопственом сценарију Велединског је био "Руско" ("Русское") по мотовима аутобиографије Едуарда Лимонова (није лош филм, напротив), у коме је главну улогу такође глумио момак који глуми и у овом филму, али о њему касније. Негде сам прочитао да Веледински спрема свој трећи филм и да би то требало да буде екранизација "Степског вука" од Хесеа, у коме би главну улогу, наводно, играо Олег Мењшиков. Ако бих судио по ова два досадашња филма која је потписао, без размишљања ћу и тај трећи филм Велединског, ако будем у прилици, скинути са тор... овај... купити на легалном ДВД диску.

Сад, овај филм би могао да се називе и ратном (тачније – послератном) драмом, а ја такве нешто и не волим јер знају да смарају. Оно, мени се чини и да је филм и порука (или поруке) које он шаље, могло да се упакују и ван тог војничког фолклора, али онда не бих на овом месту писао о филму. Ето, и "Рођен 4. јула" бави се донекле сличном темом, тим људима који се враћају из рата са траумом, јесте добар филм да га одгледам једном, па после неколико година поново јер би ме чешће гледање отупело – схватио сам поруку, не морају да ми је понављају, али овај филм, "Жив", нисам могао да сагледам из само пар гледања и то не мислим да је из разлога што нисам имао титл на шевенингенском језику. Колико могу да проценим, ни моје виђење овог филма које ћу вам пренети неће бити нити сажето, нити ћу пренети све аспекте филма, засигурно ће бити тога што неће бити јасно "шта је писац (у овом случају – моја маленкост) тиме хтео да каже".



"Жив" је прича о поседицама рата, оног чеченског и руској "изгубљеној генерацији" '90-их. У филму је обрађена не лака и не проста тема рехабилитације момака који су били у рату, о томе како је тешко бити онај стари када се сусретнеш са смрћу, па се вратиш у свет који не разуме ни тебе, ни твоје поступке. Сигуран сам да са тиме тешко човек може сам да се избори, па и да блиски људи често не могу да помогну и схвате. Филм показује и равнодушност друштва ка људима враћају из рата који је далеко од свих осталих, до којих долазе само његови одјеци. За већину људи, па и мене, рат је нешто готово апстрактно, нешто што гледамо на ТВ-у или о коме можемо да прочитамо у којекаквим мемоарима и историјским књигама, али то све је само индиректан поглед на рат. О рату сам се заиста замислио само у тренуцима када сам чуо да је погинуо или рањен неко кога сам познавао (а тога је, Богу фала, било само у пар наврата у сви овим нашим балканским ратовима) или кад негде видим неке младе људе без руку и ногу, али ми се чини да је страшнија од свега та психолошка траума која им смета да се води нормалан живот. Рат увек сакати судбине људи, све то је нека пропуштена срећа обичног малог човека, сва она нерођена деца и млади људи који никада неће постати очеви. Можда такву цена и може неко да поднесе ако је то цена слободе и части отаџбине (и само знате колико су те категорије су данас девалирале, па као да смо сви, на свим крајевима света, готово изгубили та осећања), али када се вратиш из рата за који, где год да се окренеш, говоре да је био непотребан или неоправдан, мислим да је ту цену тешко поднети, често и немогуће. Онда и не треба да чуди ако чујемо да се неки ветеран одао пићу, постао криминалац или убио некога, наизглед без разлога.

Трејлер филма



Чини ми се да је сада прави моменат да напишем и ово: филмови, као што знате, обично имају "саундтрек". За промену, и ова моја рецензија филма или какогод то назвали, такође ће имати "саундтрек", само ако вас не буде мрзело да направите пар кликова мишем. Тражећи неке основне податке о филму "Жив", које године је снимљен, колико траје (ако неком значи, скоро сат и четр'ес'), како се зову епизодисти и слично, набасао сам не једну страницу на којој је постављен "саундтрек" филма за преслушавање "он-лајн" - http://www.kinomania.ru/movies/z/Zhivoy/ost.shtml . Дакле, отвори вам се страница са списком песма и звучних фрагмената у филму и када кликнете на назив неке од њих, испод се појави штрафта са командама плејера и статусном линијом и почне репродукција. Сви звучни записи са списка на тој страници који трају дуже од минуте су песме, па, не било вам заповеђено, послушајте док читате ово моје писаније.

Када сам се већ на почетку дотакао "саундтрека", морам да признам да нисам обраћао пажњу на музику у филму све док нисам чуо песму "Прстење" ("Колечки"; 13. са списка на линку кога сам поставио) крештавог Гарика Сукачова, да би ме балада "Романс" (чик провалите сами који би био превод на српски; 15. на списку) групе "Сплин" (која се и сама појављује у филму; мислим на групу) натерала да добро слушам и музику, па сам то и чинио од почетка, када сам следећи пут гледао филм. А да су потрефили радњу у филму са музиком која је прати – јесу. Осим неколико оригиналних сонгова употребљених за филм (2., 8., 17. и 18. на списку; ову последњу као да ју је сам Висоцки писао), чују се неки Александар Дрјагиљев са војничком песмом "Деведесет дана" ("Девяносто суток"; 3. на списку), какве су певали од Афганистана на овамо. Затим се, осим оне баладе, чује неколико песама групе "Сплин", и бржих и споријих (5. и 9. на списку), па се чује једна модерна поп-песма "Нека друга" ("Одна вторая"; 11. на списку) цицке која се зове Елена, а одазива на "Butch" (и сад нека неко каже да Руси дикриминишу оне са различитим ставовима у погледу сексуалности) и на крају, песма "О будалини" ("Про дурачка"; 7. на списку) Јегора Летова из групе "Грађанска одбрана" ("Гражданская оборона"). Колико ја скромно могу да проценим, три песме су тако добро уболе "у сриду", да је то невероватно: "О будалини" (која иде по свету и тражи глупљег од себе, па се среће са смрћу) чује се када главни јунак путује кући, "Прстење" (о младим регрутима који одлазе у армију и прстењу за њихове девојке које остају) у флеш-беку на одлазак главног лика у армију, "Романса" (балада о несрећној љубави) се чује када један од пар приказа замишљено плеше. Да не дужим - "саундтрек" филма је одличан.

Да се вратим на сам филм. Он је истовремено, да тако кажем, свеж и необичан по теми, а по оним занатским елементима има оно што имају добри филмови или да кажем простије – филм има свој лични уметнички поступак који ми се много допао. Нема у филму никаквих брадатих Чечена са чакијама и аутоматима, али има обичан руски момак који се враћа из рата, чак и не из рата, већ из неке "противтерористиче операције", како се то данас популарно зове. Филм је камерни, нема масовки, пиротехнике нити неког друго празника за очи, тако да филм можете да одгледате са екрана компјутерског монитора без гриже савести да сте штогод пропустили.

Она фантазмагорична црта у филму коју сам поменуо када сам покушао да га жанровски одредим, јесте то стање између живота и смрти, где ми током читавог филма није било јасно у ком свету обитава главни јунак, посебно што су и остали ликови веома добро разрађени до у детаље и што су сјајно приказали идеју "живота после смрти". Има довољно елемената да бих могао да кажем да је ово класичан "руски филм" – нема мелодраматике, али је у суштини веома трагичан. Ја бих рекао да је ширина и питкост филма (без негативних конотација) у реалном и лако схваљивом, а не неком симболичном, тешко схватљивом спајању два света – земаљског и оностраног, а режисер за то не користи специјалне ефекте јер је код њега фантастика као реалност и обратно, што ће гледалац морати сам да разлучи. Чини ми се да тиме Веледински и Порубљов хоће да нам кажу да је човек, без обзира да ли је физички жив или мртав, на неком метафизичком нивоу увек жив.

Хајде сада да напишем фабулу филма и где треба, додам нека своја лична тумачења сцена јер ако почнем на неки други, можда сажетији начин, осећам да ћу се запетљати најстрашније и да ће вам филм личити на неку тешку психоделију.

Филм почиње у болници у којој упознајемо нашег главог јунака, Сергеја, или како га зову – Кир (игра га Андреј Чадов). Он тек ту схвата да је остао без леве ноге до колена и кроз пар флешбекова сазнајемо и да су, спасавајући га, држећи одступницу, погинула његова два друга – Игор и Никич, који ће имати своју важну улогу током читавог филма, док су га његов старешина, поручник-извиђач Морозов и друг Славик извлачили на крвавој плахти кроз снег. Када Кир први пут проба протезу за ногу, чини ми се да је његова прва жеља да се понаша као да се ништа није догодило, не пристаје да буде богаљ и решава да живи као пре.


Почетак филма – војна болница у којој се упознајемо са Киром

Бива отпуштен из болнице и одлази код неког мајора-"военкома", да узме новац који је зарадио служећи као "контрактњик" ("уговорац"), а мајор се показује као неко ко закида војнике, чак и Киру, гледајући га у очи, узима "проценат". Кир је смирен, та бездушност мајора га не погађа, вероватно не сматрајући то толико страшним колико оно што је недавно доживео. Са новцем кога добија, а без мајоровог "процента", одлази и у једној продавници списка доста пара купујући "шашку" – сабљу (интересантна сцена са продавцем који цирка баш по руској пословици "Пиво без водке – паре у ветар", кога глуми мени маркантан (ваљда због "згужваног" изгледа и дубоког гласа) глумац Алексеј Горбунов; глуми, нпр, оног гробара у филму Михалкова "12") и продужује даље са намером да однесе писамце такође погинулог поручника Морозова његовој жени, које му је овај на растанку заденуо у вунену капу.

Кир седи увече у парку, гледа кроз прозор стана Морозова, пије и само он зна где су му мисли. Седећи под прозором поручникове удовице и гледајући је док затвара „форточку“, оно мало окно прозора, имао сам утисак да он као да није он сам, као да је у њему и душа поручника, као да кроз његове очи гледа неко други. Кир у себи не налази снаге да оде до поручникове породице, која је остала без главе, и преда писамце онога кога је сматрао за друга. Лакше му је било да се ту, испред зграде налије неком брљом, а да писмо препусти непоузданој пошти, без обзира што би то писамце, последње речи најмилијима, њима сигурно било драгоцено.

Ту, у парку, проводи ноћ и ујутру се буди жедан, а воду налази у близини, испред гараже где онај мајор прао свој ауто (ако ћемо у детаље - "Волга" 31105). Попије који гутљај воде са црева, започе разговор са мајором, и када му овај тек тако приговори да је алав, они се посвађају и покошкају. Мајор схвати да Кир носи протезу, па "великодушно" понуди да Киру среди за рехабилитацију и то, као, веома повољно. Киру "пукне филм" и оном "шашком" избоде мајора међу теглама са туршијом у гаражи – он је још увек у рату где се непријатељ убија. Сад, то је мали сегмент филма – један човек избо другог, али је поприлично важан за даљу причу. Кир одлази одатле и продужује кући. Док у току ноћи стоји поред пута и стопира, један га џип баци у канал, а они из џипа се нису удостојили да изађу и виде шта је са момком...

offline
  • Pridružio: 07 Nov 2007
  • Poruke: 8384
  • Gde živiš: Ravni Banat

Мрак... тишина... чују се само откуцаји срца...

И одједном крик - "Пацаниии!!!..." (на руском сленгу - "момци"; најчешће када се обраћаш својој "екипи"). Прва слика која се види после тог мрака и крика је ватра поред које седе Кир, а насупрот њему Игор (глуми га Владимир Епифанцев) и Микич (Максим Лагашкин), двојица момака који су погинули спасавајући рањеног Кира. Како се и могло очекивати, оба лика су потпуно различита: Игор је прагматичан, помало џангризав, а Никич је простудушни добричина. Та фора се палим друговима, морнарима које су однеле дубине, који се нису вратили из извиђања (као у песми Висоцког чијим сам стиховима започео ово моје писаније) - све то је стереотип којим су се користили и аутори овог филма, а и та логорска ватра поред које су се први пут приказали Киру употребљана је у ко зна колико партизанских, херојских филмова и у нашој кинематографији и има своју симболику, као што и читав филм уопште обилује симболима. И сад шта би свако од нас могао да пита да се нађе у таквој ситуацији? "Зар вас двојица нисте мртви!?" А та двојица, те приказе, ти духови, за које би се очекивало да су тихи и да кад кажу нешто дубокосмислено, почну да се зезају "за све новце" и тако током читавог филма – зато сам филм одредио као трагикомедију. Киру говоре да их само он може видети (а показаће се током филма да није баш тако) и да је то због тога што неко тако жели. И тако они почну сасвим обичне разговоре, Кир их пита како им је на оном свету, а они одговарају да је све нормално, само што је хладно и пуши им се, а не могу ни да пију.


Ево те две "страшне" приказе: Игор и Никич

Ти разговори са погинулим друговима се из почетка чине као неважно ћеретање, али управо они нам током филма показују колико су Киру они стварнији него живи људи. Ја сам готово до краја филма имао утисак да су Игор и Никич су анђели који су се спустили на земљу да би по последњи пут помогли Киру да скине тешко бреме са своје душе, али пред крај филма ми се учинило да су можда они по Кира негативни ликови, чега ни они сами нису свесни, ал 'прочитајте ово до краја, па ће бити јасније.

Наредног јутра Кир са овом двојицом креће на пут кући, који су неки чудни духови – натрентани су за зиму са белом навлаком преко униформе, појасима са муницијом, са штриканим вуненим капама са пијаце, Игор са АКМ-ом, а Никич са ПКМ-ом и поврх тога са ранцем из кога штрчи "Муха" и наравно – обојица стандардно "руски одрпаног" изгледа. Тек, у једној уличици их заустави неки алкос речима: "'Ало, борци!" - "Ми???", они изненађени што их види и тај алкос. Тражио им је неку сићу за пиво и уверавао их у своју теорију како жене немају моралну савест;-). У аутобусу до куће Кир седи позади, а ова двојица поред њега. Кир као да још увек не верује шта му се то догађа и кришом штипа себе за руку, да се увери да не сања.


На путу за кућу – два света заједно


Дијалог са алкосом који их види


У Кировом градићу

Кир се враћа не читав и не сам - без ноге и са њима двојицом долази до своје куће, где га дочекује мајка са пељменима са павлаком. Не схвата мајку када прича о обичним, свакодневним стварима и која не може или не жели да прихвати такво Кирово тмурно расположење. И без његових мука и ту је лоше: стари другови који пију, беспослица и безнађе. Велики проблем за њега је то што не зна како да се адаптира на миран живот у коме му је све страно. Чак и мајку доживљава као страно биће и дом не доживљава као свој. Сутрадан су се код Кира на вечеринки окупили неки пријатељи и девојка Татјана (Викторија Смирнова), ћаскају и Кир схвата да ни ту нико не може да схвати све то што он осећа. Када је поново видео Татјану, као да су њему пробудила нада да ће она да га повуче у свет живих, али брзо схвата да се вратио у средину другачију од оне коју је оставио. Схвата да и он сам не жели да она буде са њиме таквим; она му говори како ће наћи добру немачку протезу, да неће ни осетити да нема ногу, док он мисли на нешто потпуно другачије. Једино га Игор и Никич разумеју и као да су постали његова савест и кључ размевања тога шта се догађа са њим самим. Седи са њима у својој соби и препричавају анегдоте из војске, смеју се, наздрављају живима, Кир им налива чашице који ови могу да само да омиришу, пали им цигарете чији дим могу само да оњуше... Они за њега постају стварнији него живи људи. Схвата и сам да живи у међусвету, између света живих и мртвих, и не може јасно да одреди границу међу њима.


Вечеринка у Кировој кући


Татјана и Кир разговарају: она о будућости, он о прошлости

Решава да сутрадан отпутује у Москву јер не може да остане поред мајке, да тамо посети Славика, момка који је једини преживео од оних који су му спасили живот. Чак је и Никичу драго јер ће "први пут у животу" да види Москву. Е сад, понекад у неком филму има по нека сцена у којој нађем неку идентификацију. У овом филму је то кратак и успутан дијалог између Игора и Никича, испред Кирове куће пре поласка за Москву, где се у позадини види класична руска црква, бела, са плавим куполама (нашао сам да је то црква у граду Јељецу) : - "Који нам је ово дан?" - "Тридесет осми." – "Значи – још два дана...". Они из вас који су православни верници сигурно знају симболику четрдесет дана, током којих душе умрлих бораве на овом свету пре него пређу на онај, други свет. Мене лично је тај детаљ гануо и увукао у филм још дубље.


Сцена која ме је ганула: "Који нам је ово дан?..."


У Москви, на Црвеном Тргу; Микич је ту "први пут у животу"...

У возу долази до конфликта Кира са Никичем и Игором јер су га зезали и прозивали, као - "...Ми смо положили своје младе животе за тебе, а ти нама тако...". Кир је очајан зато што не налази равнотежу ни у свету живих, ни у свети мртвих, виче на њих и онако већ трауматизован због свега што му се догодило, са тим осећајем кривице у себи, пита их зашто су га спасавали, ко им је рекао да тако ураде, зашто га нису оставили тамо... Осећа да није учинио нешто добро чиме би се искупио за жртву коју су због њега учинили његови другови да би њему спасили живот.

У Москви, Славик и Кир седе у стану, сећају се погинулих другара, наздрављају им, причају о томе како су страдали Игор и Никич, а приказе ове двојице су, наравно, поред њих, њуше водку и збијају шале. Кир поред Славика у почетку осећа неко смирење и неко разумевање, али не зна како би њега укључио у разговор са овом двојицом, да би барем ту спојио своје две реалности. Ова двојица опет сазнају да их не види само Кир, већ и Славикова ћеркица, која тражи од Игора да положи шаку на лист папира, а она воштаном бојицом прати његове прсте и направи отисак шаке. Ту му Игор и Никич учине медвећу услугу: док су Кир и Славик седели за столом, један од двојице духова-весељака заврти гранату без осигурача. На то се Кир одмах баци на под, а на шта су се Игор и Никич грохотом смејали, а Славик, који ништа од тога не види, у шоку гледа Кира на поду. Није тешко претпоставити шта је он тада помислио. Убрзо наилази и Славикова жена, и после разговора насамо са њом, Славик замоли Кира да га сачека испред зграде, да ће он убрзо доћи и да ће отићи негде да седну и попију нешто. Међутим, Кир са оном двојицом је узалудно чекао Славика – није се појавио, ни он га није разумео.


Код Славика се наздрављало палим друговима...

Међу тим московским солитерима ноћу, сва тројица виде умрле по улицама, приказе какви су Игор и Никич. Шетајући кроз град, наилазе на свирку групе "Сплин", оне која је у саундтреку филма заступљена са неколико песама. Елем, задржавају се тамо, а током извођења баладе "Романса", добродушни Никич плеше испред бине са сузама у очима загрливши ПКМ и са тим погледом који као да наивно дечији пита: "Зашто нисмо живи, зашто смо умрли?". Када га ова двојица позивају да наставе својим путем, Никич на своје изненађење примећује да га виде и музичари и да га сетним погледом прате док се провлачи из гужве, око младих парова који плешу испред бине.


Никич плеше...

offline
  • Pridružio: 07 Nov 2007
  • Poruke: 8384
  • Gde živiš: Ravni Banat

Ту се Кир одваја од Игора и Никича. Ова двојица и даље не знају зашто су на овом свету када не успевају да помогну Киру. Од очаја, Игор виче "Ја сам најстрашније привиђење на свету!!!", док обојица испаљују трасере у ноћно јесење небо које нико други не може да види, као да би неко поверовао да су они заиста страшни. И тада, у следећој сцени Игор и Никич просто нестају из филма.


"Ја сам најстрашније привиђење на свету!!!"

Кир растрзане душе седи испред великог билборда на коме се врте безобличне рекламе и размишља о разним стварима, наравно и о томе како се догодила смрт његовом друговима и о томе где се и због чега негде упутио. Не једној реклами на билборду је писало "Изабрала нас је судбина", а онда су на билборду почеле да се мењају слике погинулих другова и Кира. У једном моменту Кир гневно повиче на Бога и пита зашто му ништа не одговори. Чини ми се да је то моменат када Кир решава да умре, без повратка, једном заувек, јер сматра да је и онако већ мртав.

Сва та његова питања без одговора и ти непрестани судари са светом су му оштри и на његов гнев према Богу стиже експресни одговор у виду младог свештеника: готово у истом моменту у кадар улази "шоха" (она стара "Лада" 2106, са удвојеним округлим фаровима) и у њој млади, недавно рукоположени отац Сергеј (а тако је и Киру право име) који вози своју трудну жену у породилиште. Занимљиво је то да је улогу оца Сергеја одиграо старији брат главног глумца Андреја Чадова – Алексеј. Верујем да га се многи сећају из филмова "9. чета" ("9. рота") Бондарчука млађег и "Рат" ("Война") Балабанова. 'Ај' што су рођена браћа, него су и ликом веома слични, па има и ту неке симболике. Када отац Сергеј види усамљеног Кира на степеницама, осећа да треба да учини нешто, да треба да приђе том момку. Да ли је отац Сергеј сам одлучио да приђе Киру или је то, као је Игор рекао када се Кир срео са њима - због тога што неко тако жели, ја не знам, али сусрет се догодио. Отац Сергеј није знао пут до породилишта, па је питао Кира и примио га у ауто. Убрзо оставља жену у породилишту и пошто се из авиона види да Кир има неку муку, одлучује да му помогне.


"Због тога што неко тако жели", срели су се Кир и отац Сергеј

Отац Сергеј одлучује да одвезе Кира тамо где се овај упутио, до тог засеока Стругино недалеко од Москве. Киру се млади свештеник допада и као да се поново осетио живим. Јавља му се нада да може да живи међу живима, па је отворио душу свештенику: ту сазнајемо да је Кир отишао у службу да би зарадио новце за свадбу са Татјаном. Кир отворено провоцира оца Сергеја и покушава да извуче човека из мантије, пита зашто је изабрао свештеничку мантију, али он се брани својом строгошћу, не схватајући како га је толико преварила интуиција када је пришао Киру. Заустављају се негде на путу и од клошара који поред скупља боце сазнају да се до Стругина може доћи само пешице, стазом преко поља. Кир креће сам ка засеоку, остављајући оца Сергеја иза себе. Одлазећи, Кир поставља оцу Сергеју питање о греху које ми се чини да је важна порука филма: - "А ако убије човека, не у рату, шта онда да се ради? " – пита младић који је прошао Чеченију. - "Да се каје." – одговара исто тако млад човек који је, како се испоставља (или сам ја тако схватио пар речи које су разменили), такође прошао Чеченију. Чини ми се да аутори филма решење проблема места човека у суровом свет виде у његовом приклањању Божијим законима по којима је убиство тежак грех и у судњем часу ће неко да пита за то, а ако се човек искрено покаје за почињено дело, онда може да се нада покајању. Тада ми је постало јасније која би требало је била улога Игора и Никича – да доведу Кира до тог покајања.

Пре него крене назад, отац Сергеј у ауту налази Кирову цедуљицу на којој је нацртан пут како да се дође до засеока и као да се тада нешто преломи у њему и помисли „Е сад нећу да те пустим!“ па креће за Киром, схватајући да овај носи неки велики бол и да управо он мора да покуша да скине макар део тог бремена са леђа јер је ипак свештеник не само по мантији коју носи. Сустиже Кира и говори му да хоће да му се нађе у повратку, а Кир све то грубо одбија и тера од себе, па отац Сергеј креће назад до аута. Док је Кир седео да одмори на неким бетонским блоковима јер га жуља протеза, онај клошар Киру мазне кесу са неким стварима. Појури га отац Сергеј, али овај му утече.

Настављају пут заједно јер је отац Сергеј носио Кира на леђима. На крају долазе до гробља окруженог брезама и Кир почиње да се понаша наразумно, тумара около и дозива погинуле другове. Отац Сергеј до тог момента није знао зашто се Кир упутио на то забачено гробље. Жао му је Кира и осећа да су пред његовим очима умрли драги другови. У том тумарању по гробљу Кир наилази на оног клошара који га је покрао. Овај бежи по гробљу, Кир га прати и наједном се нађе поред споменика Игора и Никича, затим види још пар споменика својих сабораца и убеђује оца Сергеја да су она двојица били са њим до пре два дана, да су разговарали са њим, разумели га. Дозива их и жели да се поново укажу поред њега. Жели да је са њима, а не да се растаје од њих. Отац Сергеј наводи Кира на размишљање да ли су то заиста били његови пријатељи или бесови, зли дуси који муче душу човека. Ту сам помислио да су она двојица симпатичних приказа ипак негативни ликови – нису га напуштали и Кир је живео у прошлости, не могавши да скупи снаге да направи корак напред.


Кир дозива мртве другове.


Разговор Кира и оца Сергеја


Кир се напокон опрашта од другова

Ту на гробљу, Кир отима и баца молитвеник оца Сергеја који се припремао да очита молитву за покој душе Кирових другова и почне кошкање. Када се смири, Кир узма две гранчице и прави крст на кога лепи визит-карту оног мајора кога је исекао шашком, забада га поред гробова другова, опрашта се са њима и одлази. Ако је негде у филму моменат када главни јунак доживљава катарзу – онда је то овај. За то време отац Сергеј почиње да чита молитву, спушта се јак пљусак и изненада, у једном кадру видимо Кирову слику на једном од надгробних споменика. Док пљусак бесомучно пада, отац Сергеј чита панихиду за покој душа, а Кир стопира поред пута покрај пута и ту налеће камион на њега. Следећи кадар је онај виђен на почетку филма, када је Кир први пут прешао ту границу између два света, када је лежао у јарку поред пута.


Киров крај на овом свету

Мрак...

Кир отвара очи и види како изнад њега стоје насмејани Игор и Никич и гледају га. Пита их зашто их је толико чекао, а они га зезају и говоре му да су чекали они њега и да се не излежава јер су дошли да га воде са собом. Кир спокојан и насмејан креће са њима у планине покривене снегом...


На путу за... тамо негде...

Хух, силан филм...

Ето, то био било моје виђење филма "Жив". Мислим да би овде било право место за последње стихове оне веома симболичне песме Висоцког којом сам и започео ово писаније.

"...Имали смо и места у земуници доста,
и време нам је било заједничко
Све је то сада само моје, али чини ми се
Да се то ја нисам вратио из боја..."


Толико од мене.

Живи били!

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1295 korisnika na forumu :: 38 registrovanih, 9 sakrivenih i 1248 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Areal84, Asparagus, bladesu, BORUTUS, debeli, Dimitrise93, Dorcolac, DPera, draganl, dushan, Georgius, hyla, ikan, jackreacher011011, Karla, kihot, kovinacc, kuntalo, ljuba, mgolub, Mi lao shu, milenko crazy north, Milometer, Milos ZA, MilosKop, Miroljub1979, Mixelotti, nemkea71, nextyamb, procesor, raptorsi, sasa87, shone34, Srle993, vasa.93, vathra, W123, zlaya011