offline
- Zorge
- Mod u pemziji
- Pridružio: 07 Nov 2007
- Poruke: 8384
- Gde živiš: Ravni Banat
|
Изи је потрефио, али није "Квадрат", већ "Пловећа батерија број 3" или незванично, како су му Севастопољци наденули име - "Не тронь меня!" ("Не дирај ме!"), по једној старој топовњачи из 19. века.
Овај пловећи (боље рећи плутајући, јер није имао погон) објекат је у ствари 1:1 секција ревидираног "Пројекта 23", никад завршених бојних бродова класе "Совјетски Савез" депласмана око 65.000 тона. Ову секцију трупа димензија 50х30 м направили су 1938. године да би на њој вршили опитовања противминске и противторпедне заштите. После тих испитивања, секција је превучена у неки буџак око Севастопоља.
Капетан Бутаков је после почетка рата дошао на идеју да се од ње направи арт-батерија која ће штитити улаз у севастопољску луку, контра-адмирал Октјабрски се сложио и у јулу '41. је секција опремљена генераторима, просторијама за посаду, кухињом и слично, а постављена су и два оруђа 130 мм, са противподморничким пројектилима, четири ПА оруђа 76,2 мм, три 37 мм, два митраљеза 12,7 мм и један учетверени "Максим" 7,62 мм.
Посада је имала 130 људи, а за капетана батерија био одређен поручник Сергеј Јаковљевич Мошенски, јер је пре почетка рата у Лењинграду завршио курс за усавршавање командног састава војно-морске флоте за специјалност командира батерије ПВО.
Лето '41. је протекло мирно, али је од јесени почео притисак Немаца и на Севастопољ. Бартију су превукли у Козачки залив код Херсонског полуострва, источно од Севастопоља. Тамо је, због стабилности, насукана у плићаку, на око 300 метара од обале, а задатак је био заштита Херсонског аеродрома, на рту Херсонес, у првом комшилуку чувене артиљеријске 35. батерије.
Ово сам ја мало сецкао и црткао по Гугловим сателитским картама.
Тада су скинута и на обалу однесена она два арт-оруђа 130 мм, а посада је спала на 111 људи.
Тада су имали свакодневне налете Немаца и по бродском дневнику, око батерије је пало 1.100 бомби, али без погодака. Мошенски није напуштао батерију 7 месеци јер су вазда били под узбуном (осим када је у марту '42 ишао да прими "Орден Црвене Звезде"), а сам аеродром је постао једини совјетски аеродром на Криму. Иначе, у борбама на Криму, „Луфтвафе“ је ангажовала више од 120 ловаца и 300 бомбардера из више јединица.
Совјетска јавност је за „Не дирај ме!“ сазнала из текста писца Леонида Собољева, који је 19. марта 1942. године посетио батерију и разговарао са члановима посаде.
За девет месеци, колико се налазила у Козачком заливу, батерија је оборила 22 авиона, највише Ју-88-ца и та обарања су потврђена из најмање три извора - Мошенског, дежурног акваторије Севастопоља и, да тако кажем - ВОЈИН-а
Пошто је батерија постала озбиљна препрека Немцима, решили су је ликвидирају. 14. јула '42. је на њу пикирало 23 Ју-88 и бацило 76 бомби, али без директних погодака батерије. Уништен је један од пројектора, оштећена соха и рањена три члана посаде. Поподне је по батерији дејствовала и немачка артиљерија са копна.
Совјети су осећали недостатак муниције јер нису имали допремање са "Велике земље", па је на батерији остало мало муниције за 12,7 мм митраљезе и по пар оних клипсова за 37 мм оруђа. 19. јуна у 20:20 часова Немци успевају да погоде батерију - једна бомба у леви бок, а друга палубу и командни мост, када гине Мошенски и 28 чланова посаде, док је 27 рањено.
Остатак посаде је успео да оспособи један 37 мм топ и два 12,7 митраљеза, али нису имали муниције. Посада батерије је расформирана 27. јуна и пребачена на копно где је наставила да се бори као пешадија.
Мошенски је сахрањен негде око Камишевог залива, али се не зна тачно место.
У књизи Волфганга Дириха „Бомбардерска ескадрила „Еделвајс“ - Историја немачке ваздухопловне јединице“ поменута је и батерија број 3, где он пише да ју је погодио натпоручник Хинхрис, па да је на њој било чак 164 цеви (замислите ту коцку са толико оружја; онда Немци не би ни примирисали Севастопољу), да су је потопили... А истина је да је она остала читава, за шта је потврда и та фотографија коју су направили Немци у фото-извиђању, где се види напуштена батерија, а има и фотку те исте батерије са копна, коју су Немци направили после заузимања Севастопоља.
О жени и ћерки немам пуно података, али мислим да сам прочитао у коментарима на оригинални текст на "Лајв Џурналу", који је написао Влад Шуригин (такође веома интересантан човек; био '90-их добровољац код нас и говори српски), а кога је копипејстовао сајт за кога је Изи поставио линк, да су прећивеле рат и да од њих потичу писма Мошенског која су објављена.
У једном од писама је жени Вери написао и ово:
"Шаљем ти новац, путни налог за одлазак у Ташкент и документа. Треба да будеш тамо до краја рата. Док није касно, док је фронт још увек далеко - иди. Верочка, немој само да бринеш, примај све мирно и запамти да не треба да останеш овде, размисли о свом животу и животу нашег будућег детета. Бићеш мирнија у Средњој Азији, а о мени не мисли. Ако будеш далеко, биће ми лакше да ратујем, а биће много да се ратује. Потрудићу се да те после рата нађем што је пре могуће, а шта ће бити до краја рата - ја то не могу да знам."
Тај Влад Шуригин, из чијег сам блога и ја сазнао за ову причу, дао је изузетан наслов причи коју је написао у људима и батерији - у слободном преводу "Ексере да правиш од ових људи".
|
