offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4960
|
Napisano: 19 Jul 2011 14:30
Tekst je većinom pisan pre više godina i samo je delimično popravljen u svojoj zastarelosti
O k e a n o g r a f i j a
vozila za istraživanje mora
Batiskafi i druge ronilice
glavni tehnički pravci razvoja sredstava za podmorska istraživanja
Sada je 21. vek i neko bi pomislio da je, pitanje šta je ostalo neistraženo na našoj planeti, suvišno. Pri tome zaboravljamo da je, van našeg pogleda, skoro tri četvrtine površine Zemlje (70.8%), pokriveno vodom prosečne dubine oko 4000 metara. Ispod vode se krije najveći ekosistem na planeti, sa najviše životnih oblika, od bakterija do plavih kitova, i koji po broju i po masi živih bića daleko nadmašuje ekosisteme kopna. Da taj ekosistem još nismo do kraja upoznali, svedoči činjenica da se svake godine otkrije više novih vrsta i to ne uvek nekih sitnih rakova ili mikroskopskih algi, već i velikih životinja kao što su ribe, delfini, ajkule i kitovi. Da ne govorimo o našem nepoznavanju topografije morskog dna sa kojeg se dižu planine više od Everesta i gde su klanci pet puta dublji od Kolorada. Poznavanje sastava i strukture dna je minimalno.
Istraživački paradoks
Na samom početku dvadesetog veka čovek je počeo da leti kroz atmosferu, da bi na kraju veka moglo da se kaže da su letovi u bliski svemir sasvim uobičajena stvar. Robotizovane sonde su osmotrile skoro sve planete Sunčevog sistema, a na neke su se i spustile. O Mesecu da ne govorimo. Tako, imamo paradoks da smo o Mesecu a možda i o Marsu, po pojedinim pitanjima, više saznali za poslednjih četrdeset godina nego o neistraženim delovima podmorja naše planete, po kome plovimo već hiljadama godina. Svakako da je razlog tome civilizacijska neuređenost ljudskih društava, koja sa sobom uvek nosi vojne konfrontacije. Aeronautika i svemir su u početku imali, prevashodno, vojni karakter, pa su u njih ulagana enormna finansijska sredstva. Danas, kada je sukob supersila splasnuo, ni kosmičke agencije nemaju više zadovoljavajuće finasiranje, dok su okeanografi u dubokoj krizi. No, zapravo koliko je podmorje značajno za nas?
Ekonomski potencijali podmorja su ogromni i što je najvažnije još uvek nedovoljno istraženi i procenjeni. Proizvodnja soli je skoro banalan primer. Nije potrebno spominjati ribarstvo i koliki je njegov značaj, koji će se sa nekontrolisanim rastom stanovništva povećavati. Takođe je crpljenje nafte i zemnog gasa dobrim delom vezano za more, a u budućnosti će se, možda, veći deo nafte crpsti sa morskih nalazišta, nego sa kopnenih. Rezerve mineralnih sirovina, u rudarskom smislu, su mnogo veće, nego na kopnu. Farmaceuti stalno pronalaze nove vrste lekova ispitujući biljni i životinjski svet podmorja. Ko zna kakvi će sve postupci proizvodnje hrane (morske plantaže životinja i biljaka), energije (vodonik, energija talasa) i sličnog biti pronađeni u budućnosti. Osim toga, glavna globalna geološka istraživanja su vezana za okeansko dno. Meterološka globalna istraživanja su, većim delom, okrenuta ka moru. Odgovori na suštinska pitanja za naš opstanak, kao što su veliki zemljotresi ili topljenje polova, verovatno će negde tu biti pronađeni. I iznad svega toga, ostaje nam more kao medijum najvećeg transporta. Da bi smo sve to koristili kako treba, moramo upoznati more od njegove površine do dna, jer parcijalno rešenje nije moguće.
Podmorje kao kosmos
Kako fizički izgleda podmorje? U najkraćem opisu možemo da ga podelimo na kontinentalni šelf, kontinentalnu padinu i dno dubokog mora (continental shelf, continental slope, abyssal plane). Šelf je obalski deo do dubine od 200m. On je zbog osunčanosti veoma bogat živim svetom i najzanimljiviji je za ljude. Šelf zauzima 8% svetskog mora (4,2% u Indijskom 5,7% u Tihom i 13,3% u Atlantskom okeanu) i doseže udaljenosti od obala između nekoliko, do 350 nautičkih milja. Padina je nagnuti deo dna, koji se spušta manje ili više strmo ka dnu dubokog mora, koje je relativno ravno, ali sa koga se dižu veliki planinski lanci (grebeni; zapravo najduži planiski lanac, skoro oko cele planete je pod vodom) i vulkani ili spuštaju duboki klanci (rovovi) od kojih je Marijanski rov sa najdubljim mestom na planeti. Dno dubokog mora počinje tamo gde se završava padina i u proseku to je na oko 4000m dubine. Kada saberemo površinu šelfova, padina i dna dubokog mora do dubine od 6000-6500m dobićemo 97% od ukupne površine dna. To je vrlo važna činjenica, da je ispod 6500m dubine, samo oko 3% površine dna. Dubinom do 4500m je obuhvaćeno 63% dna, a do dubine od 1000m je 40% površine dna.
Okruženje pod vodom je za čoveka vrlo slično kosmosu. Pre svega, nema vazduha, u dubinama je dosta hladno (doduše ne kao u kosmosu, samo do oko –3°C ali u vodi što je mnogo gore), a kod vulkana može da bude i velikih promena temperature. Za razliku od kosmosa, nema mnogo štetnih zračenja, ali zato postoji nešto što u nama bliskom kosmosu nije problem a to je mrak ili nedostatak svetlosti, koji je na većim dubinama potpun jer do do dubine od 200m dopire samo 1% svetlosti. Ipak najteži problem je pritisak vode. On raste sa dubinom i na svakih deset metara se povećava za jednu atmosferu, tj. jedan bar, što znači da je na 6000m dubine, spoljni pritisak 600 bar, a na 11000m 1100 bar. Projektovanje i izrada sudova pod takvim spoljnim pritiskom, u kojima sa druge strane zida sedi posada na normalnom atmosferskom pritisku je težak i što je najgore, vrlo skup posao. Naravno, na kraju su tu i nenadane opasnosti naletanja na iznenadne prepreke ili opasne plutajuće-plivajuće predmete i ko zna šta još, uključujući jedinog (da li ?) pravog monstruma na našoj planeti, džinovsku sipu (18 dužine je procena), poznatu kao kraken u nordijskoj mitologiji. Nedavno je otkriveno da najveće sipe prevazilaze krakene po veličini!
Da li je dublje bolje ?
Prvo ključno pitanje za buduće istraživače podmorja je, koliko duboko treba ićI? Odgovor na to, ima presudan uticaj na veličinu finansijskih ulaganja u sledećih nekoliko decenija. Prema rečima Roberta Balarda, čoveka koji je dobar deo radnog veka proveo na batiskafima ili upravljajući podvodnim robotima, ne treba ići na velike dubine. Sa druge strane argumenti za najveće dubine su, da su ta mesta najvažnija za geološka posmatranja, da ćemo otkriti tamo verovatno neka živa bića i da uostalom ne znamo šta je tamo, dok ne odemo. Generalno gledano mi ne možemo spoznati do kraja okeanografske procese, dok ne obuhvatimo posmatranjem i merenjem sva, pa znači i najdublja mesta u okeanu. Ipak treba biti realan, s’obzirom na malo učešće najdubljih mesta u ukupnoj zapremini okeana, u tome koliko će im se pažnje posvetiti. U ovom trenutku finansije ultimativno određuju planove istraživača. Francuski, ruski, japanski i američki batiskafi, koji su trenutno u upotrebi, rone između 4500m i 6500m. Po rečima Francuza, raditi vozilo za veće dubine, strašno diže cenu, a ne donosi mnogo toga. Čak i japanski istraživači, koji su prvi na svetu, ne samo po finansijama već, i po rezultatima ne veruju da će skoro moći da prave novi batiskaf. Posle istorijskog ronjenja batiskafa Trst I na najdublje mesto u okeanu, još davne 1960 god., nastala je prava trka u konstruisanju i proizvodnji raznih batiskafa. Do 1975.god. proizvedeno ih je oko 130, ali onda nastaje silazni trend. Do danas ih je proizvedeno nešto preko 200 tipova. Većina su unikati, što je još jedan razlog njihove visoke cene. Najgora situacija je sa sredstvima koja dostižu dno dubokog dna. Dva ruska i po jedan japanski i francuski batiskaf su prilično zaposleni, na žalost, često u komercijalne svrhe obilaska znamenitih potopljenih brodova. Američki Alvin, iako je tokom višedecenijske karijere (sa preko 3000 zaranjanja), na njemu svaki deo promenjen, neće moći još dugo. Slične njemu, Kornjača i Morski Greben, su na žalost, rashodovane i služe za kanibalisanje za Alvina. Ostaje nam čudan osećaj da je batiskaf, kao mašina, još na početku svoje karijere dostigao najveću moguću dubinu (Trst I davne 1960 god. ) i da je to paradoksalno usporilo njegov razvoj. Posle njega napravljen je samo još jedan, koji je mogao da roni na najveće dubine – francuski batiskaf Arhimed koji takođe, više nije aktivan. Trst je, iako finansiran od strane Amerike, u stvari delo čuvenog švajcarskog inženjera Pikara.
Sa ili bez čoveka
Na ovom mestu se automatski otvara vezano pitanje, odnosno, da li u dubine uopšte ići sa ljudskom posadom ili se prebaciti na robotizovane naprave? Robert Balard, koji ima iskustva u oba načina rada, ultimativno tvrdi, da su robotizovane sonde sa daljinskim upravljanjem daleko bolje rešenje. Njegovi argumenti su proistekli iz prakse: višesatne misije u malom zatvorenom prostoru sa stresogenom situacijom, jednostavno jako smanjuju čovekove psihofizičke sposobnosti i njegovo intelektualno angažovanje. Rad sa dubinskim sondama je mnogo komotniji i istovremeno mnogo veći broj lica može da se fokusira na percipiranje slike sa monitora. Ipak, ima i suprotnih mišljenja. Pre svega, smatra se, da će reakcija čoveka, pri tehničkim problemima uvek biti brža i bolja od automatizovane popravke i kao najbolji dokaz za to se navodi sudbina teleskopa Habl.
Kao drugo, iako zvuči banalno, ali mnogi istraživači smatraju da je viđenje svojim očima od vitalnog značaja, pogotovu kod geologa i biologa, a da su oči, uostalom, vezane za naš najbolji računar – mozak. I ovde će finasiranje u ovim teškim vremenima dati završnu reč. Pre svega, skoro je sigurno da se niko u skorije vreme neće usuditi da napravi i koristi batiskaf koji može da dostigne najveće dubine. Sigurno je da će najprisutnija sredstva za istraživače i dalje ostati na sajli vučeni uređaji, bez ikakvog pogona ili upravljanja, zvani u žargonu Vučena riba (TSS). Neki od poslednjih modela imaju mogućnost, da se sa njih odvajaju i prilaze bliže dnu, specijalizovane sonde tipa ROV ili manji TSS. Ipak, vrlo je verovatno, da će bar nekoliko grupa da uradi daljinski upravljane ronilice tipa ROV, čak i za najveće dubine, kakav je bio japanski Kaiko. Takođe se ne očekuje povećanje broja batiskafa za dubine do 6000m, tako da će i u toj zoni veliki deo poslova preuzeti robotizovane naprave (ROV), kakvih već ima i koje će doživeti kakav takav napredak u skorije vreme, iz prostog razloga što njihov razvoj u velikoj meri finansira industrija vađenja nafte sa morskog dna kao i ratne mornarice.
Interesantno je, da daljinski upravljane sonde (ROV) imaju takve modele, kod kojih jedan deo ostaje na kablu vezanom za brod, uvek iznad dna, dok se sa njega odvaja posebna sonda, koja se spušta na samo dno. Takođe, postoji posebna varijanta, u kojoj kavezasti nosač sonde ne lebdi iznad dna, već se direktno na njega spušta, pa se onda sa njega odvaja sonda na kablu. Pojavili su se i modeli, kod kojih jedna mikrosonda, kao izviđač, prva napušta kavez i tek posle njenog osmatranja mesta rada, velika industrijska sonda kreće na popravku. Svi sistemi sa kavezima, tj. bez direktne kablovske veze prema brodu, imaju manje problema sa tenzijama u kablu na liniji brod sonda, ali u slučaju da kavez leže na dno, nisu upotrebljivi na svim tipovima dna, na primer, vrlo muljevitim.
Za industrijsku oblast, većina interesovanja je ipak još uvek do nekih 2500 m, mada su sve češći modeli koji se spuštaju do 4-5000m. Ipak, industrijske ROV sonde se koriste sve više već decenijama i jedino su se one dovoljno kvantitativno razvile toliko da imaju i neku unutrašnju podelu na klase i podgrupe. Možda najteži ROV na svetu, pripada grupi polagača kablova po morskom dnu. On ukopava optičke kablove u peščano ili čak, kameno dno i sa svojih desetak tona je najteži na svetu. Podgrupa su i sonde koje vrše inspekciju kablova i nalaze i popravljaju pokidana mesta. Danas, na svetu ima oko 450 tipova ROV od oko 150 proizvođača a u upotrebi ih ima nekoliko hiljada. Trenutno je prava invazija malih modela za male dubine. (Ovaj tekst je pisan pre nekoliko godina, mnogo noviteta se zaista i pojavilo).
Oblast u kojoj će se robotizovane naprave najviše razvijati su, takozvana autonomna podmorska vozila (AUV), koja će bez direktnog upravljanja kraće ili duže obavljati razna osmatranja i merenja. Predviđa se da neki modeli povremeno dolaze na podvodne punktove, gde bi predavali podatke, a pri tome se punili energijom za nastavak misije. Zamah u razvoju tog tipa vozila, dala je američka mornarica koja uz njihovu pomoć izgrađuje sistem neprekidne protivminske borbe u plitkim vodama. Pojedini vizionari, vide okeane u budućnosti, zasejane sa desetinama hiljada malih autonomnih sondi, koje energiju crpe sunčanim baterijama ili vetrom i koje plutaju i zaranjaju duž morskih prostranstava, mereći fizičke i biološke parametre okeana. Takođe ima nekoliko projekata, od kojih su neki u završnoj fazi, neprekidnih osmatračkih stanica ekosistema (LEO) kod kojih je u jedan zajednički sistem osmatranja mora i podmorja uključen čitav splet senzora, AUV-a, brodova, satelita i sl. i koji ima stalna obalska i podvodna postrojenja.
Posebna podvrsta AUV sistema su UUV sonde, koje komuniciraju sa brodom pomoću ultrazvučnih signala i koje mogu da primaju komande, ali ne džojstik tipa, već za opis kretanja, pa sonda sama opisuje zadatu putanju. Takođe, sonda bez ikakve komunikacije, može da na unapred zadatoj putanji, izvrši razne zadatke. Zadaci za ovaj tip sondi pretežno su osmatračkog karaktera. Ovakav tip je ultimativni izbor za istraživanja ispod ledenih kora, a specifičnost je polaganje podmorskih optičkih kablova ispod leda. Predviđa se, da na velikim i ultravelikim dubinama, u nekim oblastima, zamene istraživačke sonde tipa ROV. Suštinska prednost, ovog tipa, u odnosu na ROV sonde, pa čak i na DTS tipove, je što se za isto vreme ronjenja prebriše mnogo veća površina dna, a nema mogućnosti pucanja kabla. Sa druge strane, iako lakše izbegavaju prepreke, zato što nemaju kabl, u fazi autonomnog dejstva njihovi sopstveni sistemi detekcije prepreka, verovatno još dugo neće biti efikasni kao čovek, koji je prisutan u petlji upravljanja kod ROV sistema. Ukupno je do sada razvijeno i pušteno u upotrebu oko 100 raznih AUV tipova, od vrlo malih, teških nekoliko desetina kilograma, do vrlo velikih, teških nekoliko tona, ali prava lavina modela od mnogih proizvođača se tek očekuje, naročito za male dubine.
Posebni slučajevi su bili, kada je daljinski upravljana sonda (mali ROV), kontrolisana sa batiskafa ili podmornice i to se obično koristilio u slučajevima rizičnih ulazaka u podvodne olupine ili druga opasna mesta. Iako je veoma efikasna i u nekim aspektima, pre svega za istraživanje olupina, bolja od uobičajene brodske podrške, ova kombinacija je veoma skupa i biće zanimljiva verovatno samo u varijantama kada je ronilica sa ljudskom posadom podmornica niske cene ekspoloatacije, što opet ograničava ukupnu dubinu do koje se može koristiti ovakav sistem, dok će korišćenje sa batiskafa biti skupo. Ipak potrebe za takvom kombinacijom će se javljati, pogotovu kod brodskih i podmorničkih havarija sa teškim ekološkim pretnjama. Za tu svrhu su razvijeni posdebne male ROV sonde od kojih neke izdržavaju uslove rada u nuklearnim reaktorima.
Dramatično spašavanje posade ruskog batiskafa koji se u Tihom okeanu upleo u ribarske mreže ostavljene na dnu, je pokazao svu snagu ROV sistema. Oni su i ranije imali svojih trenutaka naročito, prilikom rada na pronalaženju nuklearnih sredstava ostalih na dnu posle velikih havarija, ali su te akcije uglavnom ostale pod velom tajne. Pri tome se pokazalo da je vojna uprava nad ROV sistemima daleko najmobilnija i prema tome najsposobnija za ozbiljne akcije. Istovremeno se pokazalo da i stara oprema sa vrlo iskusnom posadom u rukovanju mnogo bolje obavlja posao od najmodernijih sprava koje nemaju posade sa iskustvom. Britanci su još jednom u istoriji izveli maritimnu akciju za pamćenje i pokazali sposobnost globalnog dejstva unatoč relativno starom ROV-u ograničenih mogućnosti. Možda su mnogi naftaši i bolje opremljeni, ali očigledno nisu sposobni za brzu dislokaciju vojnog tipa i verovatno, ipak nemaju tako široka iskustva. Rusi su pokazali da je ovaj oblik tehnike, iako mnogo razvijan kod njih, ipak u zaostatku a Amerikanci da nisu sposobni za superbrze akcije zbog preteške i glomazne opreme. Zastarelost britanskog ROV-a tipa SCORPIO koji je uspešno izveo akciju spasavanja je i razlog što ga autor ovog teksta nije čak ni naveo u tablici izloženoj nešto niže. Doduše, taj model je nekad bio na vrhu svoje klase ali je već prilično star a i nije sa nešto posebnim odlikama. Međutim njegova mala težina, jednostavnost i duga karijera, koja je stvorila iskusnu posadu, doneli su mu zasluženu slavu.
Silom prilika tokom nesreće ruskog batiskafa kod Kamčatke možda su neke strane u ovim raspravama dobile argumentaciju. Lep mali batiskaf, sa nekoliko članova posade, iako je izvršio zadatak na preko 1000m dubine u povratku se zaglavio u ostacima nelegalnih pokidanih ribarskih mreža na svega 105m dubine. Malu zalihu energije za motore je brzo potrošio u bezuspešnim pokušajima da se oslobodi. Time je posada dovedena u teško stanje jer više nije imala grejanje, osvetlenje i sisteme za održavanje u životu (prečistači). Interesantna je bila me|unarodna reakcija. Amerikanci su spremili veliki i tečak ROV i započeli sa njegovim prebacivanjem ali suštinski oni nisu imali odgovarajuću opremu. Japanci su u svom stilu izneli na svetlo dana sposobnost da probuše zid batiskafa i ubace vazduh i toplotu ali kao operaciju vrlo visokog rizika (čak i po japanske učesnike ronioce). Osvetlavši obraz nekad prve pomorske sile, Britanci su upakovali jedan ROV srednje veličine (zato su ga vrlo brzo upakovali) u avion i preleteli na drugi kraj sveta i isto tako brzo ga raspakovali. Sa iskusnom posadom naviklom na rad u teškim uslovima severnog mora i ogromnom satnicom, oni su uspešno oslobodili Batiskaf. Japancima služi na čast što su u najboljem stilu imperijalne flote čekali da u slučaju neuspeha (dedlajn za engleski napad je bio 8:00) krenu u beskompromisno opasnu akciju (11:00 je bilo procenjeno vreme smrti posade batiskafa). (vremena su po sećanju nisu verovatno precizna)
Interesantno je da se nije reagovalo sa tzv. dubinskim ronilačkim odelima koja mogu i do 600m jer su ona troma i teška u manevrisanju pa ne bi izdržala jake struje. Još jedna pouka je da nije važno da ROV bude tehnički najsuperiorniji i najnoviji već da bude generalno upotrebljiv, pouzdan i što je najvažnije sa iskusnom posadom. Tako|e se pokazalo da je šteta što je Rusija ukinula spasilačke podmornice (svaka sa dva mala batiskafa) radi opšte štednje i da takav sistem u budućnosti nosi pre svega civilnu upotrebu. ranije je Tihookenska flota imala bar jednu ovakvu spasilačku podmornicu i ona bi u ovom slučaju brzo intervenisala.
Verovatno najspremniji za ovakvu akciju su bili američki naftaši iz Meksičkog zaliva sa svojim vrlo razvijenim industrijskim ROV-ovima ali u ovakvim slučajevima su nezainteresovanost i inertnost kao i nedostatak vojne pokretljivosti od presudnog značaja.
I na kraju ne zaboravite, neke od najgorih grešaka koje smo mi ljudi napravili leže na morskom dnu u vidu manje ili više opasnih nuklearnih olupina podmornica, nuklearnih bombi i raketa. Većna tih mesta nam je dostupna i poznata zahvaljujući ROV ili AUV sistemima. Na žalost neke još nisu ni pronađene. Dakle, ovakva tehnika će se morati razvijati na dalje ako ni zbog čega drugog, zbog toga. Uostalom ko nije impresioniran kada posmatra olupinu, recimo jednog Jorktauna, na njegovom večnom počivalištu.
U međuvremenu se desila katastrofa u meskičkom zalivu. Nekoliko je pouka. Nedostatak kvalitetne submersibilice sa ljudskom posadom se pokazalo kao štetno. Prisustvo čoveka nije nužno ali je u kritičnim situacijama očigledno bitan kvalitet. Klasa mašina ROV sa džoistik upravljanjem je nezamenljiva i u njihov razvoj se mora ulagati. Pre svega moraju se napraviti veći modeli koji bi imali sposobnosti manipulacije sa predmetima velikih težina. Kobinacija batiskaf-ROV koja se praktično ne koristi je izuzetno potrebna kod ovakvih havarija.
Treba napomenuti da su slučajevi sa cunamijima kako u Indijskom okeanu tako i sada kod Japana potvrdili nastojanja jednog užeg kruga stvaralaca u ovoj oblasti. Svi oni koji se bave malim autonomnim sondama koje bi trebale u stotinama da plove duž struja i konstantno dojavljuju parametre mora su dobili na značaju. Takođe su među njima dobili na ozbiljnosti oni koji su predviđali na dnu ležeće kontrolne stanice koje se zapravo nikad i nisu ostvarile (mada postoje neke za vojne svrhe ali prvenstveno za otkrivanjepodmornica). Činjenica je da smo raspolagali sa stalnim ležećim seizmičkim sondama na dnu Sumatranske brazde, da bi u tom slučaju bilo moguće predvideti pojave cunamija. Ležeće na dnu seizmičke sonde postaju jedan od najvažnijih prodora u podvodnim istraživanjima a nažalost rada na njim nije čak ni počeo. I na kraju oni koji su insistirali na najdubljim zaronima direktno u rovove (brazde) su ponovo aktuelizovali to pitanje jer je očigledno da se u brazdama nalaze odgovori na predikcije zemljotresa pa samim tim i cunamija.
Specijalno interesantna je činjenica da velike reke odnosno veliki plovni putevi odavno imaju potrebu za podrškom, pre svega industrijskom, podvodnih aparata. Rad na rekama ima posebne odlike koje ga veoma mnogo razlikuju od rada u moru. Na primer konstantno prisustvo vrlo jakih struja, nedostatak vidljivosti na maloj dubini koji nije automatski rešiv izvorom svetlosti je nije usled dubine već zamućenosti vode, nemogućnost ostvarivanja kablovske veze, različite osobine potrebnih senzora i vro specifična izvršna robotska mehanika etc.
Na rekama se potrebe javljaju u mnogim slučajevima. Monitoring ribljeg fonda, osmatanja ležišta šljunka i uglja, biološko hemijski monitoring, kontrola zagađenja i odlaganja na rečno dno, kontrola stanja obala i kanala. Posebno je značajan monitoring u zonama hidrocentrala i na mestima podvodnih olupina. Čak i arheologija bi imala koristi. Međutim za sada svet se bavi drugim problemima. Srbija sa Dunavom, Drinom i Savom i Tisom ima sve potrebe ze razvoj ove tehnologije. Crna Gora, Grčka, Bugarska i Rumunija koje su izlazi Srbije na more takođe imaju potrebe za ovom tehnlogijom. Bugarska i Rumunija na Dunavu, Crna gora na Skadarskom jezeru a Grčka na velikim Makedonskim jezerima. Uz rečnu tehnologiju mogle bi se paralelno razviti i neki modeli za more koji bi bili upotrebljivi u svim ovim zemljama osim samoj Srbiji specijalno u Rumuniji u Delti Dunava. Iako nisam upoznat kladim se da u Hrvatskoj rade na ovakvim projektima za more ili sam možda previše optimističan.
Može da se krene i sa čisto komercijalne strane. Ima sijaset poslova u kojma bi konkretni modeli komercijalno obavljali posao. Naravno pre svega u vezi sa bagerovanjem i vađenjem sa rečnoga dna ali i popravki podvodnih instlacija, pa do nesrećnog posla oko utopljenika pogotovu kod saobraćajnih katastrofa.
Rečnik osnovnih tehničkih pojmova
batisfera (starogrčki dubokalopta) sfera sa ljudkom posadom okačena sajlom za brod
batiskaf (starogrčki dubokibrod) ronilica velikih dubina sa ljudskom posadom
DSV (Deep Submergence Vehicle) američki termin za batiskafe
podmornica ronilica manjih dubina sa ljudskom posadom industrijska ili istraživačka
DSRV (Deep Submergence Rescue Vehicles) američki spasilački batiskafi (vojni)
Submersibles američki termin koji obuhvata batiskafe i istraživačke podmornice
HOV (Human Operated Vehicle) skraćenica svih ronilica sa ljudskom posadom
ROV (Remotely Operated Vehicle) skraćenica svih robot-sondi sa daljinskim upravljanjem džojstik tipa
DTS (Deep Towed System) platforma sa raznom aparaturom koja se vuče dugačkim kablom
TSS (Towed Search System, TowedFish,SideSonar) isto što i DTS
UUV (Unmenned Untethered Vehicle) skraćenica za posebnu podvrstu AUV
AUV (Autonomous Underwater Vehicle) skraćenica autonomnih robot-sondi
LEO (Long-term Ecosystem Observatory) neprekidna osmatračka stanica ekosistema
TMS (Tether Management System) podvodni kavez spojen sa brodom iz kojeg izlazi ROV
Dopuna: 19 Jul 2011 17:07
fotke
Dopuna: 19 Jul 2011 17:12
1. Francuski Victor istraživački, asembli
2. Shinkai 6500 sa najvećom dubinomronjenaj sada
3. Alvin, Jason, Tiburon i TSS
4. CURV legendarni vojni američki
5. Futuristički samostalni UUV
6. kaiko rekorder po dubini potonuo u oluji
7. Mir često taksira do bizmarka i Titanika
8. Norveški Hugin komercijalni lider
9. Milenijum tipični industrijski ROV, naftaški
10. UUV ruski, dokazan u traženju opasnih olupina nuklearnih podmornica
Dopuna: 19 Jul 2011 17:19
Tablica
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
