Jugoslovenski interbrigadisti

1

Jugoslovenski interbrigadisti

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

Napisano: 29 Dec 2012 21:33

Započeću ovu temu spiskovima jugoslovenskih učesnika Španskog građanskog rata (1936-1939). U ovoj temi koristim neke delove svog diplomskog rada.

Током Шпанског грађанског рата у јединицама Шпанске републиканске армије борило се око 40.000 антифашистичких добровољаца из 54 земље, махом у Интернационалним бригадама.
Приближан број југословенских добровољаца у редовима Шпанске републиканске армије познат је захваљујући истраживању приређивача зборника Španija 1936-1939 (тзв. југословенски списак), односно ревизији списка од 1664 добровољца приложеног у овом зборнику, коју је извршио љубљански професор Август Лешник, и који износи 1912 добровољаца (професор Лешник је списак од 1664 југословенска добровољца допунио именима добровољаца југословенског порекла чија имена су егзистирала у списковима интербригадиста из других земаља (САД, Канада, Италија, Аустрија, Грчка, Бугарска).
Сем тога, активисти Удружења шпанских бораца извршили су допуну тзв. југословенског списка, тако да према овој ревизији број југословенских интербригадиста износи 1775 (у Шпанији је погинуло њих 595, а у НОР-у њих 116).

UDRUŽENJE „ŠPANSKI BORCI 1936-1939”
SPISAK JUGOSLOVENA ŠPANSKIH BORACA
http://yuinterbrigade.org/spisak-spanskih-boraca/

Stanislava Koprivica Oštrić i August Lešnik analizirali su strukturu jugoslovenskih interbrigadista. Rad profesora Lešnika dostupan je na internetu: http://www.isi.mod.gov.rs/images/biblioteka/vig_feb_2008_print.pdf -- Август Лешник, „’Крв и живот за слободу’, југословенски интербригадисти у Шпанији, 1936-1939.“, Војно-историјски гласник, 1-2/2007, Београд, 2007, стр. 35-48.

Када говоримо о социјалној структури добровољаца, познати су подаци за 1287 добровољаца.
„Најбројнију групу чине радници (63,4%), међу њима је било 10,2% рудара, слиједе студенти и ученици (5,4%), те интелектуалци (лијечници, учитељи, новинари инжењери...). По заступљености професија природно је да су највећа група радници, јер они чине социјалну основицу у организованом радничком покрету, а антифашизам им је био заједничко обиљежје без обзира на идејну и политичку опредељеност на комунисте, социјалисте или неке друге групације организованих радника. Природно је да наредну групу чине студенти и ученици, јер су то били млади људи који су се свјесно определили за комунистички покрет и били спремни своје идеје и политичко опредељење доказивати у пракси.“

Када је реч о националној структури југословенских добровољаца, подаци су непотпуни јер два најрепрезентативнија списка добровољаца (тзв. југословенски списак и Лешникова ревизија) не бележе националну припадност. Ипак, могуће је закључити да је око две трећине добровољаца било хрватског и словеначког порекла, умногоме захваљујући чињеници да је из подручја настањених хрватским и словеначким становништвом потицао велик број економских исељеника, нарочито када је реч о југословенским радницима у Француској и Белгији, одакле је дошло више од једне трећине добровољаца (420 односно 191 од 1664 добровољаца из тзв. југословенског списка).
Broj dobrovoljaca iz Dalmacije i Crne Gore bio bi veći za nekoliko stotina boraca da nije došlo do velike policijske provale organizacije koja je organizovala prikupljanje dobrovoljaca i njihov ilegalni transport brodom "La Corse" 1937.
Takođe, broj dobrovoljaca iz Beograda bio bi znatno veći da policija nije uspela da provali organizaciju koja je uspela da izradi 150 perfektno falsifikovanih pasoša. Iskorišćeno je tek 10-ak pasoša za putovanje do Španije, tj. Francuske.
Ipak, ove okolnosti su bile povoljne kada je reč o čuvanju kadrova za predstojeću borbu protiv fašističkog okupatora u kojoj su uzeli učešća mnogi potencijalni i nesuđeni dobrovoljci za Španiju.

Старосна структура југословенских добровољаца такође није позната у потпуности. Располажемо са подацима за 1298 бораца (78% бораца из тзв. југословенског списка, који садржи податке за 1664 борца). Према овим подацима највећи број југословенских интербригадиста рођен је у првој деценији XX века (667: 40,1%), затим следе добровољци рођени у другој деценији XX века (367: 22,1%). „У 1936. највише добровољаца имало је 26 година, затим слиједе са 31 и 25 година старости.“ Приметан је, дакле, да је највећи број добровољаца био у доби између 20 и 30 година, особито у доби између 25 и 30 година.

Губици у редовима југословенских добровољаца нису прецизно утврђени. У тзв. југословенском списку помиње се 545 погинулих од 1664 добровољаца (32%). Након пораза Шпанске републике око 520 југословенских добровољаца било је интернирано у логорима у јужној Француској. Махом је реч о добровољцима приспелим из Краљевине Југославије, Јулијске Крајине и Истре, који се нису усуђивали вратити у домовину због репресивних мера југословенских и италијанских власти. Од око 250 југословенских интербригадиста који су преко илегалних канала КПЈ (или у мањем броју уз дозволу југословенских власти, најчешће захваљујући породичном утицају) успели да се пребаце из Француске у Југославију, њих око 130 погинуло је током Народно-ослободилачког рата, 1941-1945. (prema drugim podacima, broj poginulih u NOR-u iznosi: 116).

28 interbrigadista postali su posthumni nosioci Ordena narodnog heroja.
32 interbrigadista koji su preživeli rat takođe su postali nosioci Ordena narodnog heroja.
Ukupno: 60 interbrigadista

Zahvaljujući izuzetnom doprinosu pobedi NOVJ/JA u ratu, 30 nekadašnjih interbrigadista proglašeno je za generale Jugoslovenske armije. Takođe, mnogi interbrigadisti su posle rata angažovani u diplomatiji.

Međutim, jedan broj interbrigadista represiran je nakon rata. Najpoznatiji primer predstavljaju tzv. Dahauski procesi 1947-1948.
На „Дахауским процесима“ (Цеље: мај 1947, Љубљана: 20-26. април 1948) суђено је и деветорици некадашњих интербригадиста (шесторици југословенских и тројици аустријских добровољаца у Шпанији), којима је суђено за наводну сарадњу са Гестапоом, током боравка у заточеништву у логору Дахау. У истражном затвору су од последица тортуре умрла двојица некадашњих интербригадиста. На смрт стрељањем осуђена су петорица некадашњих интербригадиста.
Osuđenici na tzv. Dahauskim procesima rehabilitovani su 1980-ih upravo zahvaljujući nastojanjima njihovih saboraca interbrigadista, pre svega Ivana Krefta i Aleša Beblera, ali i drugih jugoslovenskih veterana Španskog građanskog rata.
Videti opširnije: Ivan Kreft, Spori in spopadi v spominih in dokumentih, I-V, Ljubljana-Maribor-Koper, 1983-1990.

Takođe, 24 jugoslovenska interbrigadista bili su zatočenici Golog otoka nakon 1949.


Od materijala koji se mogu naći na internetu preporučujem sledeće:

"Učešće jugoslovenskih španskih boraca u NOB-u 1941-1945."
http://clio.wikidot.com/ucesce-jugoslovenskih-span.....-1945-godi
U ovom tekstu Lazara Udovičkog priloženi su sledeći spiskovi: Lista španskih boraca na odgovornim dužnostima u KPJ i NOB-u 1941-1945; Nosioci Ordena narodnog heroja među španskim borcima; Jugoslovenski interbrigadisti poginuli u NOR-u; Jugoslovenski interbrigadisti učesnici pokreta otpora u drugim evropskim zemljama.

Tekst vojnog istoričara Ivana Matovića: "Crnogorci nadživjeli špansku golgotu" (kratke biografije interbrigadista poreklom iz Crne Gore):
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/.....tovic.html

Tekst Ivana Matovića, "Crnogorci poginuli u Španskom građanskom ratu"
http://forum.cafemontenegro.com/showthread.php?528.....nskom-ratu

Tekst Slobodana Kljakića o crnogorskom interbrigadisti i sovjetskom obaveštajcu Periši Kostiću:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kako-je-spr.....la.lt.html
Prema vlastitom kazivanju Periša Kostić je u vreme Teheranske konferencije učestvovao u lociranju nemačke diverzantske grupe koja je nameravala da izvrši atentat na predsednike savezničkih država.


LITERATURA:

- Španija 1936-1939. Zbornik sećanja jugoslovenskih dobrovoljaca u španskom ratu, I-V, (ur. Čedo Kapor), Beograd, 1971.
- Španjolska 1936-1939. Prilozi sa znanstvenog skupa u Zagrebu 8-9.12.1986, (ur. Ljubo Boban), Zagreb [1989.]
- Naši španjolski dobrovoljci, Rijeka-Rovinj, 1988.
- Stanislava Koprivica-Oštrić, „Jugoslavenski dobrovoljci u jedinicama Španjolske republikanske vojske 1936-1939. godine“, Časopis za suvremenu povijest, XIX, 2/1987, Zagreb, 1987, str. 1-27
- Август Лешник, „’Крв и живот за слободу’, југословенски интербригадисти у Шпанији, 1936-1939.“, Војно-историјски гласник, 1-2/2007, Београд, 2007, стр. 35-48.
- Ivan Očak, Vojnik revolucije. Život i rad Vladimira Ćopića, Zagreb, 1980.
- Ђорђе О. Пиљевић, Човек идеја и акције, Београд, 2001. (биографија Благоја Паровића)
- Венцеслав Глишић, Досије о Благоју Нешковићу. Прилози за биографију, Београд, 2011.

Треба поменути и известан број мемоарских књига некадашњих југословенских добровољаца, публикованих у последњих шездесет година: Božidar Maslarić, Moskva-Madrid-Moskva, Zagreb, 1952; Marko Perić Velimir, Doživljaji jednog Španca, Zagreb, 1963; Stevan Belić, Na bojnim poljima Španije, Beograd, 1970; Mirko Marković, Dani nezaborava, Cetinje, 1973; Marko Orešković Krntija, Autobiografija, (pr. Ivan Očak, Jovo Popović), Zagreb, 1976; Veljko Kovačević, U rovovima Španije, Titograd, 1976; Gojko Nikoliš, Korijen, stablo, pavetina. Memoari, Zagreb, 1980; Peko Dapčević, Od Pirineja do Cetinja, Beograd, 1981; Aleš Bebler, Kako sam hitao. Sećanja, Beograd, 1982; Светислав Ђорђевић Лопачов, Сећања, Београд, 1994; Lazar Udovički, Španija moje mladosti. Pismo mojoj deci, Beograd, 1997; Milojko Teofilović, Kopnom i morem po belom svetu, Beograd, 2001; Guido Nonveiller, Sećanja jednog građanina dvadesetog stoleća, I-II, Beograd, 2004.

Dopuna: 29 Dec 2012 21:57

Kratki dokumentarni film: "U čast španskih boraca"
http://www.youtube.com/watch?v=3GjNGpAp-Wg (prvi deo)
http://www.youtube.com/watch?v=8xLQaaX6iA4 (drugi deo)

Dopuna: 29 Dec 2012 22:07

Sačuvan je velik broj fotografija jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiji. Na internetu je dostupan tek manji broj ovih fotografija u dobroj rezoluciji.

Koča Popović na artiljerijskom položaju 1937.


Jugosloveni iz baterije “Karl Libkneht” 1937. u Španiji. U prvom redu stoje: treći s leva (sa hartijom u ruci) Robert Domany, komandant baterije i peti s leva Koča Popović. Ukoliko neko može da identifikuje ostale borce, zamolio bih ga da to učini.


Dopuna: 29 Dec 2012 22:09

Na Wikipediji su dostupne kratke biografije 32 jugoslovenska dobrovoljca u Španiji:
http://sh.wikipedia.org/wiki/Kategorija:%C5%A0panski_borci

Dopuna: 29 Dec 2012 22:28

Katalog izložbe: "U čast španskih boraca. Španski građanski rat 1936-1939", Muzej istorije Jugoslavije, Beograd, 2006.
http://www.nasajugoslavija.org/doc/esp_b.pdf

Dopuna: 29 Dec 2012 22:30

Izložba "No Pasaran!", Arhiv Srbije, Beograd, 2011.
http://www.archives.org.rs/41043a44244343543b43d43.....no-pasaran

Dopuna: 29 Dec 2012 22:34

Zanimljiv tekst o Bošku Petroviću, jugoslovenskom pilotu, fudbalskom reprezentativcu i komunisti, koji je poginuo u Španiji boreći se kao pilot:
http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=316.0;wap2


Dopuna: 29 Dec 2012 22:41

Foto album o Čedi Kaporu, Trebinjcu, učesniku Španskog građanskog rata i Narodno-oslobodilačkog rata. Čedo je bio stric Mome Kapora.
http://trebinjci.com/index.php?option=com_qgallery.....;Itemid=18

Dopuna: 30 Dec 2012 15:49

Tekst istoričarke Olge Manojlović Pintar, "Španija kao paradigma antifašizma", u zborniku Antifašizam pred izazovima savremenosti, (ur. M. Bešlin, P. Atanacković), Novi Sad, 2012, str. 23-30.
Teks je pisan povodom izložbe "No pasaran!" u Arhivu Srbije (2011)
http://csi-platforma.org/sites/csi-platforma.org/f.....enosti.pdf

Dopuna: 31 Dec 2012 3:17

Zapravo, na Wikipediji postoje biografije 92 jugoslovenska španska borca, a ne 32 kako sam pogrešno mislio...
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%82%D0.....1%86%D0%B8

Dopuna: 05 Jan 2013 21:05

Ovih dana sam nabavio skenove dve fotografije jugoslovenskih interbrigadista nastale krajem 1930-ih, koje do sad nisu bile dostupne na internetu.

1) Lazar Latinović i Vladimir-Vlado Ćetković (fotografija je verovatno nastala u nekom od logora za internirane interbrigadiste u južnoj Francuskoj, 1939-1940)



Kratka biografija narodnog heroja Vlade Ćetkovića (leksikon Narodni heroji Jugoslavije)

Владимир Ћетковић Владо (1911 — 1944), учесник шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Рођен је 1911. године у селу Пиперима, код Подгорице. После завршене основне школе, пошао је из свог родног краја да тражи посао. Дошао је у Сомбор, где је 1930. године изучио електромеханичарски занат. После тога се запослио као механичар у руднику Трепча. Ту се упознао са тешким животом рудара и радника и прикључио се радничком покрету. Члан Комунистичке партије Југославије је од 1935. године.
Године 1935. спремао се да пође у Француску на полагање стручног испита. Али је убрзо ухапшен због организовања штрајка у руднику Трепча. Године 1936. одлучио је да пође у Шпанију, и помогне борбу шпанског народа. После неколико неуспешних покушаја, с туђим пасошима, успео је да се пребаци у Шпанију.
У Шпаније се истакао у борбама код Мадрида, у Горњем и Доњем Арагону и кроз читаву Каталонију. Имао је чин поручника Шпанске републиканске армије. Септембра 1938. године био је у тешко рањен у борбама током повлачења кроз Каталонију.
После пораза Шпанске републике, Владо је заједно с другим борцима Интернационалних бригада прешао у Француску, где је две и по године провео у концентрационим логорима.
Током 1941. године успео је да се са групом југословенских добровољаца пребаци у Југославију. По доласку у Југославију одмах се укључио у организовање устанка у Лици. После краћег времена, прешао је у Босанску крајину и као официр Оперативног штаба за Босанску крајину руководио акцијама крајишких партизана. Касније је поново враћен у Лику и постављен за команданта Групе НОП одреда за Лику.
У борбама око Коренице, јануара 1942. године, Владо је тешко рањен у ногу, која му је због тога остала краћа. Био је члан Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, команадант Осме кордунашке дивизије, а касније и командант Осмог далматинског корпуса. Децембра 1943. године произведен је у чин потпуковника, а 1. септембра 1944. у чин генерал-мајора.
Погинуо је несрећним случајем, 20. октобра 1944. године, када је пет британских авиона, изнад Далмације, напало грешком поштански авион НОВЈ, у коме се налазио.
Још за живота, 7. септембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда, а за народног хероја, постхумно је проглашен 13. августа 1945. године.

Dopuna: 05 Jan 2013 21:07

2) Matija-Mate Vidaković u Španiji (fotografija je najverovatnije nastala 1937, pre Vidakovićevog ranjavanja)





Ovo je kratka Matina biografija sa Wikipedije (Mala enciklopedija Prosveta):

Матија Видаковић Мате (1907 — 1942), обућарски радник, учесник шпанског грађанског рата и учесник Народноослободилачке борбе.
Због комунистичке делатности, ухапшен и 18. новембра 1930. године и од Суда за заштиту државе осуђен на две године затвора. Током робије у Сремској Митровици био члан затворске партијске ћелије КПЈ. Као инструктор Централног комитета Комунистичке партије Југославије у лето 1932. године започео политичку активност у Војводини. Радио је на формирању и учвршћивању партијских организација у Петровграду, Новом Саду, Суботици и другим местима.
Због опасност од хапшења, напушта Војводину и одлази у Совјетски Савез. Фебруара 1936. године одлази у Шпанију, где на страни Републиканске армије учествује у шпанском грађанском рату.
У Народноослободилачкој борби учествује од 1941. године. Илегално је живео у Београду и радио на изради темпираних мина, којима су припадници Народноослободилачког покрета извршавали диверзије у окупираном Београду. У току рада на једној мини дошло је, 5. јула 1941. године, до експлозије. Тада је тешко рањен (остао је без обе руке) и ухапшен од Гестапоа. Касније је стрељан.
Његови посмртни остаци, су после завршетка рата, сахрањени у Алеји бораца Народноослободилаког рата на Новом гробљу у Београду.

Ono što mogu da dodam ovoj biografiji jeste sledeće:
Rođen je u selu Prkovci pokraj Vinkovaca (1907). Streljan 15. avgusta 1941. u selu Skela kod Obrenovca, zajedno sa 42 zatočenika banjičkog logora i zatvora Specijalne policije.
U Španiji se borio u redovima diverzanata, vrlo često daleko iza neprijateljskih linija, upadajući na teritoriju neprijatelja. U Španskom građanskom ratu je teže ranjen. Ilegalno se vratio u Beograd 1941, nakon bolničkog lečenja u Sovjetskom Savezu, sa specijalnim zadatkom da radi u korist sovjetske obaveštajne službe (u literaturi se obično pominje da je Vidaković preuzeo rukovođenje grupom sovjetskih obaveštajaca u Beogradu nakon hapšenja Mustafe Golubića, 6. juna 1941). Opravdano se pretpostavlja da je Vidaković kao stručnjak i iskusni diverzant bio zadužen za izradu eksplozivnih sredstava namenjenih diverzijama usmerenim protiv okupacione vojne sile. Pretpostavlja se da je Vidaković neoprezno rukovao hemikalijama za izradu eksploziva, tako da mu je eksplozija teško oštetila šake, dok je njegova saradnica Milica Šuvaković (majka reditelja Želimira Žilnika) zadobila povrede po licu i glavi. Milica je uspela da pobegne pre dolaska policije, dok je teže ranjeni Mate uhvaćen. Događaj se odigrao 4. jula 1941. u današnjoj Ulici patrijarha Varnave 17 na Vračaru (posle rata, do 2003: Ulica Filipa Kljajića).
Jedna ulica na Crvenom krstu, u Beogradu, do 1997. nosila je naziv po ovom španskom borcu. Nekome je očigledno smetalo što je bio komunista.

Dopuna: 07 Jan 2013 0:51

ROMAN FILIPČEV (1885-1941)


Roman Filipčev je rođen 1885. u Novom Bečeju. Poginuo je 1941. u Bici za odbranu Moskve.
Bio je učesnik Oktobarske revolucije i Građanskog rata u Rusiji (1917-1918), Mađarske komune (1919), Španskog građanskog rata (1936-1939) i Velikog otadžbinskog rata (1941).




Izučivši slastičarski zanat rano se oženio, a 1914. rodio mu se sin Milenko. Izbijanjem Prvog svetskog rata mobilisan u austrougarsku vojsku odlazi na Istočni front, gde septembra 1917. postaje dezerter. Izbijanjem Oktobarske revolucije prelazi crvenima, a već 1919. postaje član SKP (b) kada odlazi u Mađarsku «da širi revolucionarne komunističke ideje». Posle poraza Mađarske sovjetske republike Filipčev se vraća u rodno mesto gde sa drugima radi na popularizaciji boljševičkih ideja, posebno u Vranjevu.

Kao delegat vojvođanskih komunista učestvuje na Osnivačkom kongresu KPJ 1920. u Vukovaru. Posle tzv. Obznane kada počinje progon jugoslovenskih komunista Filipčev odlazi u Moskvu gde pohađa čuveni Univerzitet Sverdlov, gde su se stvarali revolucionarni kadrovi za širenje svetske komunističke revolucije. Razvijajući svoju revolucionarnu karijeru u Moskvi postaje rukovodilac Jugoslovenskog sektora na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada, gde postaje nastavnik Istorije SKP (b).

Izbijanjem Španskog građanskog rata među prvima odlazi da se bori među interbrigadistima protiv Frankovih monarhista. Tu je postavljen na veoma odgovorno mesto načelnika kontraobaveštajne službe koja je imala da proverava svakog interbrigadistu, što se može reći da je bio jedan od najpoverljivijih ljudi Kominterne u Španiji. Posle završetka rata vraća se u Moskvu i taj period njegovog života, malo nam je poznat. Jedino što znamo to je da je napadom Nemačke na SSSR učestvovao u pripremama za odbranu prve zemlje socijalizma. Iako bolestan krajem 1941. kao komesar bataljona učestvuje u odbrani Moskve gde gine pod još nerazjašnjenim okolnostima.

Izvor: prof. Aleksandar Kasaš http://www.novibechej.com/index.php/o-gradu/licnosti/5-roman-filipcev

Ono što mogu da dopunim jeste sledeće:
Roman Filipčev je imao sina koji se zvao Milojko, a ne Milenko. Njegov sin je bio jedan od organizatora ustanka u srednjem Banatu. Uhapšen je 1948. i kasnije je bio logoraš na Golom otoku.
Romanov revolucionarni pseudonim glasio je Arnold Fajn.
Roman je u Španiji obavljao dužnost rukovodioca obaveštajne službe u Centralnom štabu Interbrigada u Albaseti, u činu majora vojske republikanske Španije. Krajem 1937. se razboleo i premešten je na dužnost šefa obaveštajnog odeljenja jede od divizija.
Vratio se iz Španije u SSSR preko Francuske, teško bolestan. Ovo poutovanje je bilo moguće s obzirom da je Roman bio sovjetski državljanin (bio je oženjen sovjetskom građankom - to mu je bio drugi brak). Iako nedovoljno oporavljen od bolesti, već juna 1941. dobrovoljno se prijavio za odlazak u borbu protiv nacističkog agresora. Primljen je u 5. diviziju narodnih dobrovoljaca grada Moskve (godišta koja nisu podlegala mobilizaciji) - kasnije: 113. pešadijska divizija. Tamo je vršio dužnost komesara obaveštajnog odreda. Divizija je u novembru 1941. poslata u odbranu Moskve i pretrpela je velike gubitke. Prema svedočenju koje je istoričaru Ivanu Očaku dao nekadašnji komandant obaveštajnog odreda ove divizije (P.A. Dudkin) Roman Filipčev je poginuo u borbi prsa u prsa sa Nemcima.

U Španiji su se sem Filipčeva borili i neki drugi Jugosloveni koji su bili učesnici Oktobarske revolucije. Pominjem imena koja su meni poznata: Vladimir Ćopić, Dimitrije Georgijević, Nikola Kovačević, Andrija Milić, Veljko Ribar, Robert Rinaldo. Filipčev, Georgijević i Rinaldo su učestvovali u odbrani Sovjetskog Saveza u Velikom otadžbinskom ratu. U ovom ratu poginuo je sin Dimitrija Georgijevića, Georgij Dimitrijević. U odbrani Sovjetskog Saveza poginuo je i Vjačeslav Srdić, sin čuvenog Danila Srdića, učesnika Oktobarske revolucije, kasnije komandanta korpusa Crvene armije.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 1779

Ko je u prilici neka pročita knjigu Gojka Nikoliša "Španska praskozorja",o autorovim iskustvima iz Španije.Zanimljiva je knjiga a zanimljiva je i ova tema.



offline
  • Pridružio: 14 Jul 2011
  • Poruke: 172

Bozidar Bosko Petrovic - Srpski pilot i as gradjanskog rata u Spaniji , fudbaler BASK-a , FK Velika Srbija ( kasnije FK Jugoslavija) i FK Vojvodine i drzavni reprenzetativac u fudbalu, je dobio ulicu u Novosadskom nasedlju Detelinara u delu tog naselja koje se popularno naziva "Avijaticarsko naselje" . Pre WW2 su tu ziveli piloti sa porodicama a aerodrom je bio u neposrednoj blizini. Lepa simbolika i lep gest ljudi koji su zaduzeni za imenovanje ulica u Novom Sadu.

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

Napisano: 22 Jan 2013 17:49

@ Victoria
Lepa preporuka, svakako! Hvala na dopuni!
Inače, Španska praskozorja, tj. uspomene Gojka Nikoliša na Španski građanski rat, objavljena su i u okviru Nikolišovih memoara Korijen, stablo, pavetina, knjizi koja je najpre objavljena u Zagrebu (1980) i doživela nekoliko izdanja, a potom u Beogradu (1988). Nikoliš je imao fenomenalnu memoriju i bio je izuzetan stilista (jedan od najboljih stilista među srpskim memoaristima). Naročito su zanimljivi njegovi opisi detinjstva u Sjeničaku na Kordunu, kao i opisi učešća u Drugom svetskom ratu (izdvojio bih opis Igmanskog marša).

Dr Gojko Nikoliš je jedan od utemeljivača Vojno medicinske akademije i 2011. je ispred akademije podignuta bista ovom ratniku, što je jako lep gest.
http://vma.mod.gov.rs/sr-lat/vesti/dva-jubileja-na-vma#.UP7DXluLOhM

@ Pikseta
Slažem se da je imenovanje ulice po Bošku Petroviću u Novom Sadu zaista lep gest lokalnih vlasti.
Inače, jedna ulica u Ivanjici, odakle su Petrovićevi roditelji, i jedna ulica u Beogradu, gde je Boško živeo u prvoj polovini 1930-ih, nose ime po njemu, a Fudbalski savez Jugoslavije postavio je 23. maja 1959. spomen-ploču na Stadionu FK Partizan koja komemoriše Boška Petrovića.
Izvor: http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=316.0;wap2
Vrlo zanimljiv tekst, nažalost nije navedeno u kojoj publikaciji je tekst izvorno objavljen i ko je autor. Svakako da bi bilo korektno da istaknemo autora teksta, ali meni je nepoznat.

Inače, u Španskom građanskom ratu učestvovao je još jedan jugoslovenski pilot - Jože Križaj, Slovenac rodom iz Gorice, italijanski podanik.
Ovo je njegova nešto opširnija biografija sa slovenačke Wikipedije:
http://sl.wikipedia.org/wiki/Josip_Kri%C5%BEaj_%28pilot%29
Poginuo je nesrećnim slučajem 1948. Jedno vreme, nakon povratka iz Španije, živeo je u Somboru, Smederevskoj Palanci, a najduže u Beogradu, gde je izgleda proveo veći deo okupacije. Mobilisan je 6. aprila 1941. ali kako piše u njegovoj biografiji nije poleteo sa sarajevskog aerodroma: "Ob napadu na Jugoslavijo 6.aprila 1941 je bil mobiliziran in poslan na letališče pri Sarajevu kjer pa zaradi vsesplošnega kaosa in nesposobnosti srbske vojske sploh ni bilo letal. Padel je v nemško ujetništvo in bil poslan v ujetniško taborišče. Uspelo mu je pobegniti in se vrniti v porušeni Beograd k ženi Jeleni." Ne znam koliko je ovo utemeljena konstatacija.

Inače, Jože Križaj je uoči Drugog svetskog rata (1940) upravljao avionom na kome je čuvni akrobata Aleksić izvodio svoju prvu akrobaciju ove vrste (držao se zubima za sajlu okačenu o avion).
http://www.youtube.com/watch?v=VtTNtBx0WkE (06:45)

Dopuna: 22 Jan 2013 18:09

Jože Križaj, 1930-ih


offline
  • Pridružio: 27 Dec 2012
  • Poruke: 61

pikseta ::Bozidar Bosko Petrovic - Srpski pilot i as gradjanskog rata u Spaniji , fudbaler BASK-a , FK Velika Srbija ( kasnije FK Jugoslavija) i FK Vojvodine i drzavni reprenzetativac u fudbalu, je dobio ulicu u Novosadskom nasedlju Detelinara u delu tog naselja koje se popularno naziva "Avijaticarsko naselje" . Pre WW2 su tu ziveli piloti sa porodicama a aerodrom je bio u neposrednoj blizini. Lepa simbolika i lep gest ljudi koji su zaduzeni za imenovanje ulica u Novom Sadu.

Znaš li čiji je to rođeni brat?

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 626

Aleksandar Dinčić ::pikseta ::Bozidar Bosko Petrovic - Srpski pilot i as gradjanskog rata u Spaniji , fudbaler BASK-a , FK Velika Srbija ( kasnije FK Jugoslavija) i FK Vojvodine i drzavni reprenzetativac u fudbalu, je dobio ulicu u Novosadskom nasedlju Detelinara u delu tog naselja koje se popularno naziva "Avijaticarsko naselje" . Pre WW2 su tu ziveli piloti sa porodicama a aerodrom je bio u neposrednoj blizini. Lepa simbolika i lep gest ljudi koji su zaduzeni za imenovanje ulica u Novom Sadu.

Znaš li čiji je to rođeni brat?

Čiji?

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2012
  • Poruke: 61

Eutropije ::Aleksandar Dinčić ::pikseta ::Bozidar Bosko Petrovic - Srpski pilot i as gradjanskog rata u Spaniji , fudbaler BASK-a , FK Velika Srbija ( kasnije FK Jugoslavija) i FK Vojvodine i drzavni reprenzetativac u fudbalu, je dobio ulicu u Novosadskom nasedlju Detelinara u delu tog naselja koje se popularno naziva "Avijaticarsko naselje" . Pre WW2 su tu ziveli piloti sa porodicama a aerodrom je bio u neposrednoj blizini. Lepa simbolika i lep gest ljudi koji su zaduzeni za imenovanje ulica u Novom Sadu.

Znaš li čiji je to rođeni brat?

Čiji?


To je rođeni brat vazduhoplovnog majora Branivoja Brane Petrovića, komandanta Deligradskog korpusa JVUO. Ili, to je sestić generala Draže Mihailovića. Dražina majka Smiljana, rođena Petrović bila je rodom iz Tisovice kod Nove Varoši odakle potiče i Branin i Boškov otac Luka.
Treći brat Vladeta bio je takođe pilot, posle rata je emigrirao pa se sedamdesetih godina vratio u Jugoslaviju. Sestra se zvala Milica, a majka Kosara.

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2012
  • Poruke: 316

Vrlo zanimljive informacije, Dinčiću.
Nisam znao za ovaj podatak. Hvala na informaciji.

Kad već govorimo o rodbinskim vezama jugoslovenskih interbrigadista, pada mi na pamet Dobrila Mezić, rođena Šiljak, kćerka pljevaljskog popa Slobodana Šiljka, koji je 2005. proglašen za svetitelja SPC iako je prema nekim podacima bio odgovoran za smrt svojih sugrađana i komšija tokom rata.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Slobodan_%C5%A0iljak
Primer popa Milorada Vukojičića iz Pljevalja još je drastičniji (tvrdi se da je ubio 6 žena, među njima i majku glumca Miše Janketića). On je takođe bio u četnicima i takođe je proglašen za svetitelja 2005.
Dobrila Mezić je bila supruga Aleksandra Mezića (pravo ime: Jozef Hauptman), poljskog Jevrejina koji je prihvatio srpski/jugoslovenski identitet. Oboje su bili medicinari i španski dobrovoljci.

Sve ovo govori u kakvom su vremenu živeli ovi ljudi. Svako je morao da se opredeli kojoj ideologiji/politici/pokretu će se prikloniti.
Nije floskula kada se kaže da su se često rođena braća različito opredeljivala.

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2012
  • Poruke: 61

Tu je i čuveni Veljko Vlahović i njegov brat Stevan Vlahović, sanitetski kapetan i komandant Kopaoničke četničke brigade. Ima na gradskom groblju u Brusu spomenik kapetanu Stevanu koji je posle rata podigao Veljko. Piše: "Svome bratu Stevanu od njegovog brata Velje." Stevan je poginuo 2.12.1942. u Blaževu u borbi protiv Nemaca. Veljkova i Stevanova majka Kića je za vreme rata živela
u Kruševcu u Pećkoj 13.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 9408

Aleksandar Dinčić ::Tu je i čuveni Veljko Vlahović i njegov brat Stevan Vlahović, sanitetski kapetan i komandant Kopaoničke četničke brigade. Ima na gradskom groblju u Brusu spomenik kapetanu Stevanu koji je posle rata podigao Veljko. Piše: "Svome bratu Stevanu od njegovog brata Velje." Stevan je poginuo 2.12.1942. u Blaževu u borbi protiv Nemaca. Veljkova i Stevanova majka Kića je za vreme rata živela
u Kruševcu u Pećkoj 13.

Динчићу,
да ли има још неки извор за Влаховића, осим оног споменика?
И који је извор за Петровића?

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 624 korisnika na forumu :: 51 registrovanih, 8 sakrivenih i 565 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, aljosa7, ante mpt, Apok, At - Pui, Botovac, Bov80, boyce, Dok2015, doklevise, doom83, DorianGrey, dozorni, Dzoni Stek, FOX, francis begbie, Gabriel18, Ilija Cvorovic, indja, ivan979, komplikovana, L4k1, menges, Mikulino3, MiroslavD, Miskohd, misomedic.miso, mongolac, Neretva, nikoli_ca, ninareflex, Oscar, Profica, protrek1975, robertino, rovac, sakota79, Sasa Pavlovic, simba222, sloboda_ili_smrt, Sr.Stat., Srki94, Srky Boy, stalker, StefanNBG90, TITAN DUDIN JARAN, Vlada1389, vladetije, vukovi, Zerajic, zorpetus