Kako filozofi i istoričari tumače pobede i poraze kroz vekove

• 2Ovo se svidja korisnicima: vathra, dac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kada razmišljamo o velikim bitkama i ratovima koji su oblikovali tok istorije, uvek se vraćamo na isto pitanje: šta je presudilo? Da li su to bili genijalni potezi komandanata poput Aleksandra Velikog, Napoleona ili Žukova, ili su pak nepredvidljive okolnosti – vremenske prilike, bolesti, greške protivnika – bile ono što je zaista opredelilo ishod? Ova dilema predstavlja ukrštanje vojne istorije sa filozofijom istorije. Sa jedne strane imamo teorije koje naglašavaju ulogu individualnih ličnosti i njihovih odluka. Karlajl je u 19. veku tvrdio da su "veliki ljudi" pokretači istorije, dok su vojni istoričari poput Harta analizirali kako su genijalne strategije menjale sudbine naroda. Sa druge strane, determinističke škole mišljenja tvrde da su društveno-ekonomski procesi, geografski faktori i tehnološki razvoj ti koji zapravo određuju ishode sukoba. Za njih su komandanti samo izvršioci širih istorijskih sila. Šta mislite – da li istoriju čine pojedinci ili je čine okolnosti? Ili možda nešto treće?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, dac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ако говоримо о самим биткама, дефинитивно можемо да уочимо да су кроз историју постојале војсковође које су одскакале својим способностима. То се посебно може уочити у периодима кад је постојао дужи период на истом технолошком нивоу.

Поменути Александар Велики, наставио је свој успех на темељима које је поставио његов отац. Македонска фаланга је била формирана и опробана у борби, на њему је остало да је правилно употреби - преко пола познатог света. Али је и он имао одличне идеје у борби. U бици код Гаугамеле је маневром свог крила ка страни, изазвао противника да га прати. Пошто је персијска војска била далеко већа, али хетерогена и лошије вођена, то је изазвало озбиљан проблем у њиховој формацији.
Александар је заиста имао великог утицаја, као нико други у Старом веку је успео да у кратком року направи огромно царство и споји више великих цивилизација.

Треба поменути и Ханибала, који је својим маневрима и идејама више пута успевао да надмудри јачег противника и до ногу га порази. Али и поред пуно битака које је добио, показало се да то није било довољно и Картагина је изгубила рат.

Немачки успеси на почетку Другог светског рата су били последица технолошког напретка, пре него успешног командовања. Други светски рат је један потпуно индустријски рат, ту је донело превагу колико је индустрија могла да направи наоружања и квалитета истог. Командовање је имало утицаја, али што је дуже трајао рат, квалитет истог се изједначавао.

Овде треба поменути и друге примере. Цивилизације које су својом војском успеле да победе цивилизацијски напредније државе. Монголи су најбољи пример, врло брзо су направили највеће царство икад, захваљујући својој мобилности на коњима. Слични су и викинзи, додуше не толико успешни. И они су били мобилни захваљујући бродовима.

• 2Ovo se svidja korisnicima: dac, vathra
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jasno mi je šta želiš da kažeš i u velikoj meri se slažem sa tobom. Posebno mi se dopada kako si istakao kako periodi tehnološke stabilnosti stvaraju uslove za izražaj genijalnosti pojedinaca. Tvoja analiza Aleksandra, Hanibala i Mongola je dosta ubedljiva.

Ipak, istakla bih jednu suptilnu, ali važnu razliku u našem stavu. Dok ti naglašavaš da su genijalni pojedinci "majstori koji koriste već postojeće alate", ja bih možda više insistirala na tome da oni često transformišu te alate i uslove na revolucionaran način.

Na primer, slažem se da je Aleksandar koristio falangu koju je nasledio od oca. Ali on je nije samo "koristio" - on ju je integrisao sa konjicom na potpuno nov način, stvarajući jedan od prvih pravih kombinovanih oružja u istoriji. To nije bila samo majstorska upotreba već postojećeg alata, već stvaranje nečeg potpuno novog.

Slično, u slučaju Blickriga, slažem se da je tehnologija bila kĺučna. Međutim, nemački generali nisu samo "koristili" tenkove - oni su razvili potpuno novu doktrinu koja je promenila samu prirodu ratovanja. To nije bila samo bolja upotreba postojećih alata, već suštinska promena u načinu razmišljanja.

Isto važi i za Mongole - da, koristili su konje, ali njihova organizaciona struktura i sistem komunikacija bili su revolucionarni za svoje vreme.

Dakle, dok se slažem da uslovi postavljaju scenu, možda se razlikujemo u stepenu do kog verujemo da izuzetni pojedinci mogu da transformišu te uslove. Ti naglašavaš majstorsko korišćenje postojećeg, dok ja vidim i moment stvaralaštva koji prevazilazi dato okruženje.

• 1Ovo se svidja korisniku: dac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Само да додам да су сви поменути имали врхунско командовање и везу.

Немачки блицкриг је био успешан јер су скоро сва возила имала радио, тенк са прве линије је могао да позове ваздушну помоћ која би гађала отпорне тачке.
Али то нису били нови концепти. Садејство оклопа, артиљерије, авијације и пешадије је опробано још 1918, и то против самих Немаца који су ту лекцију скупо платили.

Александар је могао да командује сваком својом јединицом на фронту, и били су довољно увежбани да се разумеју.
Римљани су усавршили тај систем, формирањем посебних јединица и њиховом хијерархијом.

Иначе се слажемо да су наведени револуционизовали те концепте.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Potpuno si u pravu što se tiče toga da je komunikacija i vežba bila ključna.
Međutim, baš na primeru Blickriga, imam malo drugačije viđenje.

Slažem se da koncept sadejstva različitih rodova (oklop, pešadija, artiljerija, avijacija) nije bio nov 1939. godine. On je zaista razvijen tokom Prvog svetskog rata, a Saveznici su ga koristili protiv Nemaca u ofanzivama 1918.

Ono što čini Blickrig revolucionarnim nije sam koncept, već način njegove primene:

Nemački tenkovi (Panzer I i II) zapravo nisu bili tehnološki superiorni francuskim ili čehoslovačkim tenkovima 1939-1940. Čak su bili slabije oklopljeni i naoružani. Njihova prednost nije bila u tehnologiji, već u načinu na koji su bili organizovani i korišćeni. Za razliku od Saveznika koji su tenkove "rasipali" po pešadijskim jedinicama kao podršku, Nemci su ih koncentrisali u samostalne oklopne divizije (Panzer-Division) koje su delovale kao strateški probojni klinovi.

Cilj nemačkih oklopnih jedinica nije bio samo da probiju front. Cilj im je bio da zanemare otpor i da prodru što dublje u pozadinu, i da tamo naprave haos. Ovo je bio potpuno nov način razmišljanja. Klasična doktrina sadejstva iz 1918. težila je postepenom proboju uz podršku svih rodova. Blickrig je težio ka paralizi i kolapsu neprijatelja.

Dakle, moja poenta je:
Nemci nisu izmislili sadejstvo. Oni su uzeli postojeći koncept i revolucionarno ga transformisali.

To nije bila samo "bolja upotreba" starog koncepta. To je bilo stvaranje novog operativnog dela od postojećih komponenti. Upravo u tome leži njihova genijalnost.

E sad, da li je Blckrig bio evolutivan ili revolucionaran korak, to stvarno ne znam.
__________

Ali udaljavamo se od moje početne ideje (što možda i nije loše). Pitanje postavljeno u naslovu teme je bilo u stvari da li su velike pobede i porazi rezultat genijalnosti pojedinca/komandanta ili širih okolnosti.
Vidim da je interesovanje (ne samo za ovu temu) na forumu o vojnoj istoriji donekle zamrlo. Gde su oni lepi dani kada su teme samo "frcale". Kako reče Vathra "svi sada živimo istoriju". U redu, saglasna. Ostavićemo se ovih razmišljanja o vezi između filozofije istorije i vojne istorije.