Tito-bez maske

3

Tito-bez maske

offline
  • Pridružio: 01 Jan 2012
  • Poruke: 86

Napisano: 29 Jan 2012 19:25

Ako neko imalo razumije slovenački, neka pročita intervju sa Dr. Silvinom:
mladina.si/43878/razkrita-titova-moskovska-skrivnost/

Ja sam pročitao cijelu knjigu, kao i Simićeve, i bio sam zaprepašten.

Dopuna: 29 Jan 2012 19:30

Inače, poznavao sam ljude iz Zagorja koji su pričali o Titu i njegovom bratu (?) i nekakvom zlatu koje su navodno opljačkali u Rusiji tijekom revolucije. To ne vjerujem baš previše, ali ljudi koji su ga znali iz mladosti nisu imali pozitivno mišljenje o njemu.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2016

khaless
"
No kada smo kod "praznina u biografijama" šta je sa ogromnom prazninom 1914-1918 o celom Srpskom narodu u Austro- Ugarskoj?
Napominjem, stalno se hvalimo ratničkom i vojnom tradicijom Srba u Krajini, stalno govorimo da su bili odlični oficiri i vojnici, da su tradicionalno bili oficiri- a onda odjednom ćutanje o periodu 1914-1918?
Šta je bilo sa njima!? "

Je li ovo tema sa nazivom Svašta nešto ili sa nazivom Tito bez maske ?



offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

Preporucujem svima ove klipove o Titu.Posebno je zanimljivo svedocenje Herte Has Titove supruge koja je izgleda jos ziva!! ...To je majka Mise Broza bila je razmenjena u Martovskim pregovorima
Govori o Titu njihovom poznanstvu zaljubljivanju kasnije ratu itd...
Najzanimljivije je pocetak rata odnosi sa ustasama.....Josipom Kopinicem i prvim samostalni aktom prottiv Kominterne ...Ima i drugih ljudi ..Titov brat , borci,ilegalci ..Sjajan dokumentarac

Koga zanima ratni period nek pogleda 3 ,4 i 5 epizodu


http://www.youtube.com/watch?v=nx2ow7x_gm8


http://www.youtube.com/watch?v=EPzS-1h_Oag&feature=related


http://www.youtube.com/watch?v=4oJWlAtyRZg&feature=related


http://www.youtube.com/watch?v=Av6cXzWArrI&feature=related


http://www.youtube.com/watch?v=jsZwL3PSEpE&feature=related

offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2016

easy ::Па почни, ко ти брани?
Осим онога "спорни" (то ће вероватно остати спорно до краја Универзума), више ме интересује оно "мање познати".

Za mene je manje poznato i sporno sledeće :
1.Period od 1912-1914,gde je bio i šta je radio,o tome je on gromoglasno ćutao za života.
2.Titovo učešće u pohodu na Srbiju,orden koji je dobio(ako je dobio) te fotografija iz toga peroda koja ga prikazuje ispod obešenih seljaka u Azbukovici.(podatak o postojanje i kasnijem uništenju te fotografije izneo bivši direktor Vojnog muzeja ili arhiva u emisiji Milorada Crnjanina na BN televiziji pre od prilike dve godine.Nisam zabeležio ime tog pukovnika,ako neko zna o kome se radi ili eventualno nađe snimak emisije neka ga objavi.Fotografija je navodno uništena po naređenju Nikole Ljubičića.)
3.Titov boravak u Španiji.La Pasionarija mu je rekla da ga se seća iz Španije dok on negira da je bio tamo.Ako nije bio,onda gde je proveo to vreme ?
4.O kome je sve pisao karakteristike Kominterni i kakav je njegov "doprinos" pogibiji jugoslovenskih komunista u čistkama tridesetih?
5.Kada i kako je postao gen.sek. KPJ ?Ko je sve bio prisutan,da li su prisutni imali legitimitet?
6.Titov odnos sa Stevom Krajačićem.
7.Titov govor na 8 kongresu partije kada je jugoslovensku naciju nazvao veštačkom,a on predsednik Jugoslavije ?!Nisam nikada čuo da je neki predsednik Francuske ili Italije nazvao svoje nacije veštačkim.
. . .Još poprilično toga.Evo primera koji mi je trenutno nalbliži.1970-e pojave se na zapadu neautorizovani memoari Hruščova(jedan deo zapisa) u kojima se kaže da je za drugu sovjetsku intervenciju u Mađarskoj koja je počela 4.11.1956 znao i sa njom se složio Tito na TAJNOM sastanku sa Hruščovom.To naravno tadašnja SFRJ demantuje.Onda,sedam godina kasnije,Veljko Mićunović objavi svoje "Moskovske godine" u kojima se lepo kaže da je Hruščov TAJNO doleteo na Brione 3.11.1956 i sastao se sa Titom.O tome sastanku je znalo jaaako malo ljudi.Tito je te 1977-e bio živ a knjiga je ipak objavljena i nije povučena iz prodaje što je indirektno priznanje samo po sebi.
Nastaviće se . . .
[quote]Тито - државник, легенда, убица

Наметнути имиџ највећег државника на овим просторима - оног који је водио најнапреднију економију и „знао и са Истоком и са Западом" - потпуно је урушен новим открићима о његовој улози између два рата: Срби су се деценијама клели у човека који је лично водио ликвидације „неподобних" комуниста

Да су Срби деценијама највећим сином свог народа доживљавали свог највећег злочинца, са откривањем историјских архива све је мање идеологијом острашћена историјска оцена, а све више постаје историјска чињеница. Три деценије након смрти Јосипа Броза Тита, и две деценије након смрти његове самоуправне творевине, широм некадашње државе са шест буктиња једино још живи његов култ који, бар у српској националној свести, не дозвољава истинску ревизију идеолошки контролисане историје.



Наметнути имиџ највећег државника познатог на овим просторима, који је ослободио земљу од окупатора, водио најнапреднију економију и који је „знао и са Истоком и са Западом", потпуно урушава непријатно откриће из белешки његовог најпознатијег биографа Владимира Дедијера о његовој злочиначкој улози у Шпанском грађанском рату, које показује да су се Срби клели у човека који је лично водио ликвидације неподобних Стаљинових супарника.

Заметнути траг - Благоје Паровић у Шпанији

Публициста Перо Симић, аутор више књига о Брозу, који је после разрешења прве велике Титове тајне - учешћа у стаљинистичким погромима у Совјетском Савезу - у припреми немачког издања Титове биографије разрешио је и другу велику Титову тајну - његову мистериозну улогу у Шпанском грађанском рату, коју је порицао до краја живота.
Никада непотврђене тврдње да је Тито био у Шпанији за време грађанског рата, које су стидљиво излазиле из уста појединих партијских великаша, нису биле ни близу праве истине - Тито је у Шпанији заправо био шеф злогласне јединице совјетске тајне службе НКВД, задужен за ликвидирање неподобних комуниста, због чега га је Стаљин наградио местом секретара ЦК КПЈ.

Дедијерове белешке, чији садржај Прессмагазин ексклузивно објављује, приказују сведочења истакнутих комуниста Јосипа Лопинича и Леа Матеса, који су пред крај живота отворили душу и изнели све детаље о акцијама Титових одреда смрти у Шпанији. Дедијер за живота, очигледно, није имао храбрости да изнесе ова сазнања у јавност.

Чувени словеначки комуниста Јосип Копинич, који је био високи совјетски обавештајац у Шпанији, у необјављеном сведочењу изнео је да је Милан Горкић (предратни секретар ЦК КПЈ на чију је смрт Броз ставио свој печат) био представник Коминтерне за Шпанију „у свим видовима помоћи и односа", а да се „после Горкића Тито прихватио доброг дела тих послова":

- Под Титом је био тако и рад представника ИВ одсека НКВД-а, који је поред осталих послова радио и на ликвидацијама непријатеља у иностранству. Тито је био контролор ИВ одсека. И због тога је ишао у Шпанију на инспекцијска путовања, на дан-два - рекао је Копинич, који је у историографији добио надимак „човек који је спасавао Тита" и који важи за човека који је одиграо једну од главних улога у његовом доласку на чело КПЈ.

Жртва - Убијени народни херој Паровић
- И Тито и Кардељ су радили за НКВД - кључна је реченица у Дедијеровом запису „Најважнији разговор са Копиничем".

Ликвидатори из Титове јединице НКВД-а имали су задатак да убијају такозване троцкисте, како су се називали сви они који су се на било који начин супротстављали Стаљину. И сам Тито је крајем 1937. године писао у „Пролетеру" да су троцкисти свакодневно раскринкавани као издајници и шпијуни у служби генерала Франка. „Раскринкавање" је, како каже Симић, било синоним за физичке ликвидације.

Иначе, Морис Торез, генерални секретар ЦК КП Француске у доба Шпанског грађанског рата, био је најважнији човек преко кога су се из Москве преносиле поверљиве директиве за Шпанију. Преко њега је ишла и комуникација са ИВ одсеком, односно документ који јасно упућује да је Тито био „шеф штаба за ликвидације у Шпанији", а да су остали чланови штаба били: италијански комуниста Виторио Видали, Хрвати Иван Стево Крајачић и Иван Антонов Сребрењак, као и босански Србин Влајко Беговић, који је био заменик шефа НКВД у интернационалним бригадама у Шпанији и шеф оперативног центра за ликвидације у Албасетеу.
Енигма - Десет неиспричаних истина о Титу

* У Првом светском рату био у злогласној аустроугарској 42. вражјој дивизији у нападу на Србију, зашта је добио унапређење
* На чело партије дошао потказивајући супарнике Стаљину
* У Шпанском грађанском рату лично водио ликвидације троцкиста
* Успостављање комунистичке власти нелегитимно - лажирано историјско заседање АВНОЈ у Јајцу - више од пола делегата који су наводно гласали за одлуке није било присутно
* Крајем 1944. Србија великом већином била против комуниста
* 1945. забранио повратак протераних Срба са Косова и Метохије
* Сремски фронт успоставио како би решио „српско питање"
* Непостојеће историјско „не" Стаљину - Стаљин њему рекао „не"
* Брионским пленумом 1966. поставио темеље албанске државности на Косову
* Устав 1974. који предвиђа распад Југославије (и Фрањо Туђман констатовао захвалност Титу „који је као Хрват ударио темеље хрватске државности)

Садржај тог документа Дедијер је добио још 1979. године у Паризу Торезовог биографа Албера Собула. Како је записао Дедијер, то исто му је септембра 1989 потврдио и Копинич, али и један од шпанских ликвидатора, Иван Стево Крајачић.

Лео Матес, загребачки комуниста, послератни заменик министра спољних послова и човек од највећег Титовог поверења, у чијој кући је Тито често боравио после шпанског грађанског рата. Како бележи Дедијер, Матесу је поставио директно питање како је Тито постао генерални секретар ЦК КПЈ и какве је услуге извршио Совјетима у Шпанији да му дају мандат у доба стаљинистичких погрома, на шта је добио одговор:

- Чинио је прљаве услуге у Шпанији; то је за Совјетски Савез био важан полигон, и војнички и стратешки, али и кадровски; Тито је тамо чистио људе.

Поштовање - Холандска краљица Јулијана у посети Југославији

Матес је Дедијеру открио и да је Тито отворено признао да је у Шпанији организовао убиство Благоја Паровића, једног од најпознатијих југословенских предратних комуниста. Његово име данас мало значи (осим што има улицу у Београду и што је понегде записано да се ради о палом шпанском борцу), али је пре рата био један од најперспективнијих југословенских комуниста са отвореним путем да заузме вођење КПЈ. Паровић је, наиме, био организациони секретар ЦК КПЈ, што је значило да је други човек у партијској хијерархији. Милан Горкић, тадашњи секретар ЦК КПЈ, поставио га је за свог представника у републиканској Шпанији, где је Паровић покренуо и уређивао добровољачки лист „Димитровац", а почетком јула 1937. постављен за комесара XИИИ интернационалне бригаде.

Централни комитет КПЈ донео је још почетком 1934. одлуку да он стане на чело ЦК у случају хапшења Милана Горкића и Владимира Ћопића (страдали у Стаљиновим чисткама потказани од Тита). Паровића је врх партије оцењивао као „једног од ретких радничких активиста који су се уздигли и оспособили за самосталан политички рад ширих размера". Убијен је 6. јула 1937. у први сумрак поред села Виља Нуева де ла Кањада, код Мадрида.

Како бележи Дедијер, у првим данима Другог светског рата у породичној кући Леа Матеса у луксузном насељу Шалата у Загребу седели су Тито, Матес и Анка Буторац, бивша супруга Благоја Паровића. Дедијер је у својим белешкама записао:

ПАРОВИЋ - Матес је Владимиру Дедијеру открио и да је Тито отворено признао да је у Шпанији организовао убиство Благоја Паровића, једног од најпознатијих југословенских предратних комуниста

- Тито у Матесовој кући у Загребу, изнад Шалате, Анки Буторац одједном: „Ја сам твога 'друга' послао у Шпанији у смрт."

Како нам каже Перо Симић, на лицу места фотографисао га је Влајко Беговић, један од чланова Титовог штаба за ликвидације, а угао снимања фотографије - изнад тела - показује да је снимак направљен да би се доказало да је задатак извршен.

Симић каже и да је према необјављеном сведочењу југословенског шпанског добровољца Коче Поповића, Титовог министра иностраних послова, Благоје Паровић био једини који је поред Тита „показивао самосвест, сигурност".

Прича о Титовом шпанском походу заокружује се управо из пера „највећег сина народа и народности". Ради се о Титовом документу са краја 1937. године (неколико месеци после ликвидације Благоја Паровића), којим Москву обавештава да Иван Крајачић „врло добро обавља своју професију у Шпанији". Тито је написао и за другог кандидата извесног Вокшина - „карактеристика се налази код вас". Вокшин је иначе било тајно име Јосипа Копинича.

Заједно у несврстаност - Тито, Кастро и „кубанка"

Брозова јединица се, према сведочењима „Титових пријатеља", није „смирила" ни по повратку из Шпаније, већ су настављали са чишћењем троцкиста. Иван Крајачић је ликвидирао курире који су били у вези са вођом хрватских комуниста Андријом Хебрангом, а налог за убиство шпанског добровољца Марка Орешковића написао је Титов изасланик у Хрватској и потоњи шеф његовог кабинета Владимир Поповић. Према сведочењу Јосипа Копинича, највише се у ликвидацији троцкиста показао Борис Крајгер, послератни председник Извршног већа Словеније.

Тито је, тако, искористио Шпански грађански рат и Стаљинову чврсту „борбу" са неистомишљеницима како би „почистио" све конкуренте за руковођење партијом. После стрељања Милана Горкића, сарајевски комуниста Иван Краљ, иначе генерал НКВД-а и шеф совјетског обавештајног пункта у Паризу, супротставио се тежњама Тита да постане нови секретар КПЈ. Како је открио Перо Симић, Тито је пред крај живота, крајем 1978, у једном поверљивом разговору признао да је због Ивана Краља у Москву послао писмо да га „треба повући".

- Они су га повукли и нестао је послије. Изгледа да је упалило!

Иван Краљ је ухапшен у Москви 2. августа 1938, а марта наредне године на једном у низу монтираних процеса осуђен на смрт стрељањем.

Два ратна друга - Јосип Броз и Винстон Черчил

Тито је поред тога што је намештао супарнике Стаљину на нож, да би оправдао своје поступке, искључио их је и из партије. По повратку у Југославију, Броз је марта 1939. у Бохињској Бистрици формализовао посао који је на терену одрадио у Шпанији. Конституисао је ново партијско руководство које су, осим њега као генералног секретара, сачињавали: Едвард Кардељ, Франц Лескошек, Миха Маринко, Јосип Краш, Милован Ђилас и Александар Ранковић. Поред око 800 југословенских комуниста који су дотад већ били стрељани у Совјетском Савезу и десетак функционера КПЈ „нелојалних" Стаљину, он је из партије искључио и двојицу чланова ЦК КПЈ - Далматинца Ивана Марића Жељезара и Лабуда Кусовца Обарова из Црне Горе. Четири деценије кас
[url=http:/

offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2016




Blagoje Parović u Španiji
. . .Четири деценије касније, у једном поверљивом разговору, Тито је објаснио зашто је избацио из партије Марића и Кусовца:

- Марић и Кусовац су били фракционаши, против мене су заправо радили.

Тито се у Бохињској Бистрици решио још једног конкурента, црногорског комунисте Петка Милетића. Оптужио да је да је „фракционаш„, „да се не покорава одлукама партије", „да се издајнички држи пред класним непријатељем"... Двадесетак година касније Тито је признао да му је код Милетића највише сметало што је био популаран у КПЈ.

- Морао сам посветити велики дио свога времена да га раскринкам - рекао је Тито.

Титов боравак у Шпанији, који је касније произвео све ове одлуке, никада није смео да се обнародује. Иако је увек било сумњиво зашто Тито није желео да говори о Шпанском грађанском рату, што би требало да буде част за сваког поштеног комунисту, то питање није имао ко да му постави. Тек, једино упада у очи да осим његових сабораца из ИВ одсека није било преживелих из његовог окружења који би било шта могли да посведоче.

Прва после Даворјанке - Јованка радила за совјетску службу
Дедијерове архиве откриле су још једну енигму Титовог живота. Која је заправо била улога супруге Јованке Будисављевић и како је тако напрасно „ушла у његов кревет" непосредно по смрти његове ратне љубавнице Даворјанке Пауновић.
Према сведочењу које је Дедијеру дао Јосип Копинич, совјетски обавештајац Иван Крајачић половином 1945. послао је Јованку на деветомесечно школовање на московску обавештајну академију „Ђержински" - а кад се вратила у Југославију, напрасно је постала Титова „дружбеница".
Копинич је Титовом Дедијеру испричао и да му је индијски председник шездесетих година у Њу Делхију поручио да је Јоже Смоле агент америчке ЦИА и замолио га да о томе обавести Тита. Копинич је обавестио Тита, али Броз на то није реаговао. Убрзо потом, Смоле је постао његов лични секретар.

- Тито је своје учешће у Шпанији претворио у највећу мистерију свог живота - каже Перо Симић. - Чак и кад су му се јављали ратни другови који су говорили да су га видели у Шпанији, остао је непоколебљив. Најчешће их је демантовао коментарима да их „никад није видио". Игнорисао је и сведочење француског писца и Де Головог министра културе Андре Малроа, који је америчком новинару Сиријусу Сулцбергеру, иначе Титовом симпатизеру, категорички тврдио да је Тита видео у Шпанији. Игнорисао је Швеђанку Густи Стридсберг, која је у својим успоменама на рат у Шпанији прво на немачком, а потом и на словеначком језику писала да је Тита сретала у Барселони током маја 1938. године - прича Симић.

О Титовој шпанској епизоди, иначе, први је проговорио Георги Дамјанов, совјетски агент који је радио као шеф одељења Коминтерне за кадрове у Европским земљама. Дамјанов, чије је лажно име било Александар Белов, после рата добио је задатке у Бугарској - прво је био министар одбране, а пет година касније постао и председник државе. Југословенски амбасадор у Софији Мита Миљковић 1953. предавао је председнику акредитиве, а када је амбасадор пренео домаћину Титове, Белов се тргнуо и, ословљавајући Тита само његовим тајним московским псеудонимом, питао:

- А како је наш стари друг Валтер?

Миљковић је одговорио да је Тито добро, Белов је рекао:
- Ја се са другом Валтером дуго познајем, ми смо у Москви добро сарађивали. Он има велике заслуге за међународни комунистички покрет. Ми смо њега слали на задатке у Шпанију и тамо је једно време био у великим тешкоћама, али се добро извукао. И друге задатке друг Валтер је добро извршавао.
Неуспешни атентатори - Биографије Титових ликвидатора
Иван Стево Крајачић је деценијама после рата био шеф тајне полиције, а касније и председник владе и Сабора Хрватске. Перо Симић је у тајним московским досијеима Ивана Крајачића утврдио да је он све до 8. октобра 1971. у Југославији деловао као тајни совјетски агент. Буквално до краја живота, Крајачић је био једини човек који је могао код Тита да дође без икакве најаве, што није било допуштено чак ни Титовој деци и унуцима.
Влајко Беговић је цео Други светски рат провео у Француској, а по завршетку рата, када се појавио у Београду, Тито му је моментално доделио „Партизанску споменицу 1941". Био је директор водећих југословенских привредних ресора, директор водећих научних института, централне партијске школе и водећег партијског листа, дугогодишњи члан његовог Централног комитета. До краја Титовог живота био је Титов специјални информатор. У време студентских демонстрација појавио се на Универзитету са директним налогом од Тита да „реши проблем са студентима".
Иван Сребрењак Антонов пре одласка у Шпанију имао је „нерашчишћене рачуне" с Титом. По повратку из Шпаније Антонов је отишао у Загреб, за Совјете је радио као шеф њиховог балканског обавештајног центра. Неколико месеци касније Тито је од Москве „тражио његово смјењивање". Месец дана касније неко га је пријавио усташама који су га убрзо убили. У договору с Титом Крајачић је Сребрењаков центар истог часа ставио под своју контролу. Москва је накнадно обавештена о догађајима.
Виторио Видали је после рата постао икона италијанске КП и годинама био члан њеног Централног комитета.


Вељко Миладиновић

offline
  • Pridružio: 14 Jun 2011
  • Poruke: 357

victoria ::......


Evo primera koji mi je trenutno nalbliži.1970-e pojave se na zapadu neautorizovani memoari Hruščova(jedan deo zapisa) u kojima se kaže da je za drugu sovjetsku intervenciju u Mađarskoj koja je počela 4.11.1956 znao i sa njom se složio Tito na TAJNOM sastanku sa Hruščovom.To naravno tadašnja SFRJ demantuje.Onda,sedam godina kasnije,Veljko Mićunović objavi svoje "Moskovske godine" u kojima se lepo kaže da je Hruščov TAJNO doleteo na Brione 3.11.1956 i sastao se sa Titom.O tome sastanku je znalo jaaako malo ljudi.Tito je te 1977-e bio živ a knjiga je ipak objavljena i nije povučena iz prodaje što je indirektno priznanje samo po sebi.....





[url=http:/


Ovo je potpuno tacno, u Hrucevljevim memoarima strana 417- 431 opisuje kako je zavodio red u Madjarskoj i u jednom povecem odjeljku spominje da je nakon konsultacija sa predsjednicima poljske i ostalih dosao na brione i kod Tita. Na ovom dijelu sa Titom se prilicno dugo zadrzava i na njegovo cudjenje Tito mu je odmah dao zeleno svjetlo za akciju, ali mu nije bilo jasno zasto tito insistira da mu kaze kad ce akcija poceti i zasto tito insistira da ostanu na brionima par dana. Isto tako navodi da su se pogorsali odnosi izmedju Tita i njega poslije tih dogadjaja.
U daljnjem toku dogadjaja da je Nadj pobjegao bas u Jugoambasadu, da se po ambasadi pucali rusi, da je ubijen jedan nas sluzbenik itd itd zakljucuje sa da je Tito bio i te kako involviran u ta zbivanja i da je zbog tog pokusao saznati dan napada i odgoditi za par dana. Iako su obecali da se nagiju nece nista desiti ipak su ga sa nekoliko drugova nakon par godinja ubili. a od tog doba za JNA je glavni potencijalni neprijatelj bio SSSR. To se potvrdilo nakon dogadjaja u Cehoslovackoj. Iz jednog intevjua Mamule (posljednjeg) i on je potvrdio da je varsavski ugovor bio glavni problem.

offline
  • Pridružio: 23 Maj 2012
  • Poruke: 102

Evo ga jedini odgovor na temu, ne očekujem oduševljenje kod poklonika ovog monstruma, ali ovo je delo iza koga stoje mnogobrojni papiri iz debelo zavađenih arhiva po svetu. Laughing
Citat:РАЗРЕШЕНА ЕНИГМА ЗВАНА ТИТО

Момчило Јокић, истраживач забрањених историјских истина, књижевник, публициста, новинар и аутор сензационалне књиге „Тајни досије – Јосип Броз“



Тито је био ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.

Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!



Ви сте у књизи „Тајни досије – Јосип Броз“ изашли са сензационалном тврдњом да бивши председник Југославије маршал Јосип Броз Тито није Хрват, рођен у загорском селу Кумровец, већ неко други. Ко је, у ствари, био човек који се представљао као Јосип Броз Тито, а кога је тадашња послератна државна идеологија представила као онда „највећег сина наших народа и народности“?

- Моја истраживања започела су далеке 1968. године, оне незаборавне године студентских немира широм Европе. Знао сам многе загонетне чињенице повезане с Брозом, али, нико се није усуђивао да говори део истине. Истину нико није знао. Одлучио сам се да лагано, тајно истражујем и слажем мозаик сазнаних чињеница, да загледам далеке документе из архива Европе, наши су за ту тему били челично затворени. И свака сумња тражила је аутору главу! Ја сам се одлучио на стрпљиво истраживање корак по корак. Тако је прво настала моја чувена – БЕЛЕЖНИЦА: КО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ? Да би се годинама обогаћивала и нарастала контрадикцијама, које сам морао стално, вишеструко упоређивати као компаративни истраживач који је одлучио да за истину понуди своју главу, у име свих убијених невиних жртава, и оних идеалиста, револуционара, који су веровали у нову ''зору човечанства'', а који су сишли у гробове не знајући ко им је вођа и за чије циљеве умиру! Моја књига: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ је дала више одговора на загонетну биографију и дело Јосипа Броза. Књига је у првој варијанти требало да се појави далеке 1974. године, у мају пре 9. конгреса Савеза комуниста Југославије, а само месец дана после одржаног тајног Конгреса обнове (Пети и оснивачки конгрес) илегалне Комунистичке партије Југославије, који је одржан 6. априла 1974. године ноћу, а ми смо ухапшени, проваљени и лишени слободе, као непријатељи народа и рушиоци уставног поретка самоуправне Титове Југославије. Наредбом савезног тужиоца СФРЈ били смо истовремено похапшени: сви учесници Барског конгреса, прве организоване опозиционе партије против Броза, као непријатељи народа и завереници против Тита! Тако смо додирнули врата пакла и осетили хуманизам ''самоуправљања'' црвеног фараона, диктатора који је једини у Европи имао своју приватну државу, човека који је био јединствени тројански коњ у структури Коминтерне, великог ликвидатора у ''белим рукавицама'', човека са манирима барона, а истовремено аустроугарског поднаредника, крвника са Дрине у Првом светском рату, човека који је радио за четири обавештајне службе... Био је то човек са хиљаду лица, са седам лажних аутобиографија, загонтар са 77. шифрованих псеудонима, клавијатуриста који зна Моцарта, хусарски сабљаш првог реда, лажни машинбравар и ''тринаесто'' дете са Сутле, шармантни Пеливан и играч на жици, велики интригант, заљубљеник у власт и ингениозни ослушкивач времена у којем живи, ласкавац који се шармом заљубљене кокете надмеће са збуњеним угледницима и сарадницима, дресер примитиваца и малограђанских ''башибозлука'', народа који више верују туђину, него свом сину! Нашао је плодно тло да одигра најчудеснији покер политичке завере и издаје у Европи 20. века. Велики мештер, мајстор 32. реда масонерије, ванбрачно дете рођено из ''велике љубави'' пољске грофице која је удајом добила латифундију ближу Сегеда, син Јеврејина Франца Амброза и мајке Марије, угледне племкиње... која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман, док је отац Франц Амброз, као Јеврејин, управник њеног великог имања, бринуо о малом Јосипу, растао је будући велики загонетар – ЈОСИП АМБРОЗ, будући БРОЗ - алијас Тито. Отац ће младог, интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну. Далеке 1912. године, док Србија крвари у Балканским ратовима, будући господар живота и смрти, наћи ће се као питомац војно-обавештајне школе црно-жуто монархије у Печују. Ту ће будући алијас Тито упознати питомца Мирослава (Леополд) Фридриха Крлежу, будућег великог хрватског писца и несуђеног нобеловца, а из те тајне и угледне обавештајне школе која је спремала шпијуне и извиђаче, у левом крилу зграде великог гарнизона Монархије, тих дана ће бити у клупи штркљасти кошчати младић, несуђени уметник и сликар, несуђени архитект Адолф Хитлер! Тај податак ме је фрапирао и први сам од свих истраживача истерао лисицу историје из јаме загонетке времена. Сви су касније били запањени, сви су то преписивали из моје књиге ''откровења'', из књиге: ТАЈНИ ДОСИЈЕ ЈОСИП БРОЗ, која ће угледати прво издање тек 1992. године, у издању ''Нове светлости'' у Крагујевцу и која је имала промоцију невиђену широм Србије, а посебно у Међународном ''Прес центру'' у Београду, у фебруару, када се сјатило бирано друштво војних аташеа, новинара, агената, страних и домаћих, да присуствују чину рашчовечења нечовечне загонетке историје – Јосипа Броза-АМБРОЗА, алијаса Тита! Знао сам, да свом народу и осталим народима, једино могу помоћи, ако му супротставим своја открића, своје истине сазнате иза ''седам тајних печата'' како би у огледало истине и историје, коначно народ схватио: ко је убица његовог права на срећу и мир, и како је српски народ следио ''као слуга покорни'', част изузецима и усамљеним херојима, вођу који је брже од самог сатане овај простор Југославије претворио у велику касапницу, да би он био запамћен као човек којег ''мајка више не рађа''! Тако се и кроз послушност и жељу да буде ''нешто друго'' наш народ одрекао себе и своје историје, па је новим ''измишљеним'' победама поразио самога себе! Моја књига је замишљена као ПРОЛОГОМЕНА ИСТОРИЈЕ, као ОПТУЖНИЦА ЈОСИПУ БРОЗУ-АМБРОЗУ, алијасу Титу, пред судом части и историје ове земље. Нажалост, он је нас први (као и много пута раније) уграбио, а сам је од свих светских диктатора, фараонски сахрањен, и побегао је од таквог суђења у свој загонетни, небески пакао, остављајући још једну тајну: где је стварно сахрањен, а сахрањен је осмог маја 1980. године, а ја сам ухапшен осмог маја 1974. године! Шта значи број судбине: ОСАМ у животу фараона и једног професионалног истраживача забрањених историјских истина 20. века, писца и новинара Јокића? Тако је Броз у смрти остао загонетка као ''највећи син наших народа и народности'', а уопште није био наш, није Хрват, а још мање дете Сутле и Кумровца – то сам у књизи документовано доказао, али, и даље, наша српска јавност чита да је рођен 25. маја, да је умро 5. маја и слично, а све је то обична, али, упорна лаж идиотске школе обмане овог народа, која још траје, на нашу срамоту. Сви се плаше истине, а истина неће да умре због свих оних племенитих снова и идеала невиних жртава ове земље и нашег народа! Ја сам овим својим истраживачким делом свима њима упалио свећу коју више нико не може угасити, ниједна власт, ниједна генерација!

Како се десило да Јосип Амброз, као што Ви тврдите, преузме идентитет правога Јосипа Броза? Ко је био прави Јосип Броз?

- Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијаса Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Ту се срели Мирослав Фридрих (по некима записима Леополд, у част аустријског цара Леополда I) Крлежа будући писац Хрватске, Адолф Хитлер, син цариника... болешљиви јефтичар велике, скоро срушене наде да ће бити сликар и архитекта... Каква судбинска спрега. Хитлер ће због болести напустити школу, а Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера, ''оживети'' поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу! То је та чудесна и једина замена која је остварена и као загонетка пратила нашег диктатора и вишеструког агента кроз капију историје Балкана. Зашто је то урађено? Аустроугарска је већ од 1908. године спремала рат против Србије. Она је уласком у Босну и њеном анексијом, уз благослов Енглеске, отворила свој пут на Исток, а на том путу корачаће Фрањо Јосиф и Немачки Кајзер заједно. Србија је требало да буде гробље на путу њихове славе. Истовремено сам открио први и податак о Брозовој улози на Дрини у Првом светском рату. Он, као елитни извиђач на челу 72. аустријска, извидничка борца, дошао је у Мионицу, похватао неколико десетина тек мобилисаних српских добровољаца, мучио их по систему '''живих језика'' и обесио о свето дрво – шљиве као пример застрашивања српског народа! У Другом светском рату ту ће доћи на партизанску територију, у улози самозваног секретара Комунистичке партије Југославије и команданта партизанских одреда, где ће га дочекати лично Милош Минић, секретар окружног немачког обавештајца. Има све то у књизи. Велика је то прича. Саслушао сам и последње живе сведоке, учеснике историје, борце, мученике, инвалиде и просјаке, заборављене хероје одбране Србије у рату од 1914. до 1918. године. Имао сам срца и ума да чујем њихове поруке, пре њихова заборављена умирања. Србија никада није знала да се својим мученицима одужи незаборавом. Када се рат заврши, сва слава припада профитерима рата, а сиротиња не зна за своје гробове, ни синове, ни очеве, ни мајке, ни кћери, ни осрамоћене сестре, зна само за црне мараме и црне барјаке! Куку, теби, Србијо, докле ћеш тако?



Крштеница правог Јосипа Броза





Такође, прилично је била и енигматична улога Броза у Првом светском рату. Да ли је он заиста био на Дрини и Церу као аустро-угарски војник и чиме се то може поткрепити?

- Како на Дрини? Ту се нашли у магични балкански троугао креатори будуће историје Србије и српског народа. С једне стране Јосип (Амброз) Броз са друге стране, браниће Србију Дража Михаиловић, као потпоручник, затим три брата Недића, а оно што је још занимљивије, Броз ће за своју храброст бити одликован гвозденим крстом. Друштво у походу на Србију правиће му питомац из Печуја Мирослав Крлежа и добровољац на фронту Адолф Хитлер, као и млади потпоручник Беме (будући заповедник окупиране Србије 1941. године у Другом светском рату)! Сви су се истакли храброшћу, у борби једни против других. Хитлер добија гвоздени крст, исто Беме, исто и Броз! Орден за храброст има и Дража Михаиловић и браћа Недић. Зар Србија није уклета земља? Шта је све требало ишчитати да се дође до ових сазнања? Један велики број савремених ''преписивача нове ресавско-београдске историјске школе'', позајмљивали, на нечастан су начин, моја открића и пласирали их као ''своја'', док испијају виски по београдским елитним кафанама! Такви су то људи. Не цитирају друге већ све себи приписују, као што је и радио њихов велики узор Броз!

Још једна Ваша прилично сензационална и широј јавности непозната тврдња заслужује пажњу; а то је да је Јосип Броз учествовао у припреми атентата на краља Александра у Марсеју. Појасните нам то.

- После 4. дрезденског конгреса КПЈ и победе нове фракције у којој ће Хрвати имати кључеве самог врха одлучивања, а посебно што ће они инсистирати 9. новембра 1928. године на погледе неодрживости овакве нове уједињене државе Јужних Словена, на Версајску Југославију, као вештачку творевину, као ''тамницу народа'' коју треба разбити, пошто су они себи осигурали слободу и велики животни простор, захваљујући ратничким победама српске војске у Првом светском рату, захваљујући великим жртвама и разарањима Србије и њеном сељачком гуњу и опанку, наточеном крвљу и ранама од Кајмакчалана до Марибора, од Косова до Темишвара, њима више није била потребна Југославија. Почели су да харангама код Коминтерне и за време 4. конгреса у Дрездену, истичу право нације на самоопредељење и отцепљење од нове матичне државе. И пре него што је она залечила ране, они спремају ножеве за клање. То је њихова захвалност. Тако је та далека 1928. година била увертира за крваву 1941. годину. Јао, теби, Србијо, што ниси знала да слушаш своју децу и своју памет, што си гајила своје будуће гробаре, што си се њима заклињала на верност, што си им уступала огњишта своје историје да се огреју разни сатанисти, зидари, пробисвети, плаћеници, убице свих боја и раса, а да се ти на ловорикама ''славе'' не можеш освестити, да ћеш ускоро остати без своје главе! И тако је дошао још један важан, показаће се кобан, датум - 1934. година. Јосип Броз ће изаћи са допунске робије из Огулина 12. марта те године. Ову казну нико од историчара није тумачио. Ово није саставни део оне казне из такозваног Бомбашког процеса, као ни казне за такозване синдикалне мере када је у Огулину суђен пред Судбеним столом у Огулину 28. октобра 1927. године и када је пуштен да се брани са слободе! То суђење окривило је Броза за хулиганство! Изласком са робије, он ће испричати нове верзије, и као сви понављачи историје, отићи ће у Свето Тројство, каква симболика, човека који никада није био светац, а ни припадник Тројства, ако се не узму у обзир три агентуре као страни плаћеник своје будуће биографије!!! Изласком са робије, овај нечасни пробисвет, који је иначе још за време Аустрије у току првог великог рата у Војводини хапшен као поднаредник за силовање Српкиња и касније послат на Источни фронт, овај чудесни маг црне магије у својој аутобиографији коју прихватају неки биографи каже следеће: до доласка на рад у Комунистичку интернационалу ради углавном у земљи, у оквиру Покрајинског комитета чије је седиште у Бечу (такав Комитет тада није постојао)? Као да је Комитет нека врста железничке станице, где свако може боравити и отићи када хоће и где хоће? А зна се каква је била конспиративност. Све полиције Европе сарађивале су у борби против комуниста. Установио сам да је Броз у Светом Тројству боравио мање од месец дана и да је на наговор свог старог друга, пајташа, свог претпостављеног официра Аустрије Томашека (Словака), отпутовао за Јанка Пусту – логор где су вежбале усташе уз благослов, немачке, мађарске, али и уз знање енглеске обавештајне службе и Ватикана, као и Павелићевог штаба из Италије. Тако Броз долази са Томашеком средином априла 1934. године, где постаје један од помоћник инструктора за атентаторе и заверенике, за специјалне задатке. (Напомињем да Броз после изласка са робије није имао запослење.) Новац му је био потребан и оне ће га ускоро имати по сваку цену. Активира своје старе агентурске везе и тако постаје инструктор за обуку младих и полетних злочинаца. Јанка Пуста је била тада велики логор и вежбалиште за специјалне службе мађарске војске. Терезу Штанцер, братаницу пуковника Штанцера (у Другом светском рату биће генерал и заробиће га партизански генерал Баста, и њега и Томашека, на крају рата, и по Титовој наредби биће стрељани са још десет генерала), да не би открили његову прошлост из Првог светског рата. Типичан заводник са манирима барона, изузетне интелигенције, брзих одлука, и сјајног инстинкта, Броз види своју шансу: осветити се краљу Александру и Србији. Зна да Мусолини, као и Геринг, заједно са Павелићем, имају своју карту. За покерским столом – злочинци деле плен историје. За команданта Јанка Пусте 1934. године био је постављен усташки мајор у мађарској војсци Вјекослав Сервеци (у Другом светском рату усташки генерал), његов помоћник је био командант војне обавештајне школе у Печују – Славко Штанцер! Оба су знали Броза. Они су његови војни учитељи, они су створили његову нову биографију! Тада и Тереза Штанцер прихвата да буде један од поверљивих курира атентатора, она ће пребацити оружје за убице у Марсеју. Она је она загонетна плавуша коју није успела да идентификује истрага полиције после атентата на краља Александра и импровизованог суђења! Само је пуковник Штанцер знао све о њој као и сам Броз. Она је после атентата неопажено отишла за Аргентину! Најбољи агенти су добијали награде и путовања широм Европе. Броз је међу награђенима. А када је почела да ради Јанка Пуста као центар обавештајаца Мађарске? Ево шта је тада записала служба Војске Југославије: ”Шпијунска школа против наше земље... Из поузданих извора се сазнаје да је у Сегедину отворена шпијунска школа која спрема младе против наше земље и Румуније. До сада се за ту школу већ јавило шест особа које официри из Генералштаба припремају у касарни Пука у Сегедину”, 21. 08.1923. године, страна 6.

Исти метод као 1913. године у Печују. Не одустаје се лако од метода који су проверени и доносе успех када је у питању агентура за рушење једне земље. Плаћеници ВМРО завршиће посао. Уједињене убице Европе одрадиле су злочин. Тако је убиством краља започела агонија Југославије. Внутрена македонска револуционарна организација даровала је усташама, Мусолинију и Герингу, извршиоце атентата... У књизи су обрађени детаљи и изјава организатора убиства.

Јосип Броз Тито се показао прилично вешт унутар партијских обрачуна. Како је Јосипу Брозу Титу пошло за руком да се ослободи Петка Милетића и преузме контролу над југословенским комунистима?

- Моја књига је пробудила, документовано, да из вишедеценијског ћутања, заборављених тајних убистава, злочина, отмица и пљачком списа и докумената, коначно проговори: БАЛКАНСКА СФИНГА – Јосип Броз Амброз, алијас Тито, на срамоту бројних и наших ''историчара'' славопеваца и папагаја! После ликвидације Горкића, када је резервни Комитет КПЈ био у Паризу, а Јосип Броз је тада благајник тог ''Комитета'' – никада није био секретар, увек је био тамо где је злато и где су жене, интригант који шармом разоружа своје противнике, а хипнотише своје љубавнице – Јосип Броз, бољи од свих других из свога окружења знао је шта треба радити и како уклонити боље од себе! Одласком 1937. године Горкића за Москву, после лажне оптужнице коју је припремио против Горкића као генералног секретара КПЈ лично Броз уз помоћ енглеског обавештајца Владимира Велебита, дипломираног правника са Сорбоне из далеке 1928. године, и – Родољуба - Рођка Чолаковића (који је у томе наивно као Босанац видео своју шансу) и када остаје упражњено место; када се чека на повратак без повратка, оклеветаног Горкића, једини истински комуниста и револуционар који је имао легенду око свог имена и добијања у Сремској Митровици, иначе руководилац Комитета прослављене робијашнице, херој без мане и страха, био је Петко Милетић, који је иначе био члан најужег партијског руководства у земљи – члан Комунистичке партије Француске, члан Комунистичке партије Мађарске, револуционарни друг Беле Куна, истакнути часник јунаштва и Црногорац са интернационалним, револуционарним искуством, човек у којег су се заклињали млади комунистички идеалисти... Робијао је као херој у Лепоглави у Сремској Митровици вишедеценијске робије. Непобеђен, непоражен, стамен, човек истине и борбе. Праведан и одан. Воли свој народ и Србију више од своје родне колевке. Такав је био легендарни Петко Милетић. Објаснио сам све детаље у књизи. Броз пише Хебрангу, Моши Пијаду и Миловану Ђиласу да Петка треба спречити по сваку цену да буде изабран за челника Партије. Моша Пијаде преко адвоката и бившег полицијског писара Продановића чини све да се интрига пусти уз благослов југословенске тајне полиције; да Милетић није херој легенда, да он наводно сарађује са полицијом, тај текст је спремио Моша Пијаде и Хебран, а пустио у оптицај ''несвршени студент'', ''црногорска усијана глава'' Милован Ђилас, и то тако да буде упућено као писмо Коминтерни – поверљива дојава!!!!

Овај перфидни злочин обмане и издаје који су пројектовали Броз, Хебран, Пијаде и Ђилас разоткрио је метод борбе и обрачуна како да сатанско семе преузме кормило Комунистичке партије Југославије. А шта је Петко Милетић записао о тој игри и сукобу изаткане лажи и обрачуна:

''На робији су постојале и постоје двије политике ликвидаторско-опортунистичка коју су водили Андрија Хебранг и Моша Пијаде, те на другој страни бољшевичка коју се труди да води Кекић (Казниони комитет КПЈ). Прва сматра да су робијаши, заробљеници избачени из класне борбе, чији је сада главни задатак преживјети робију, те сачувати по сваку цену физичко и духовно здравље да би могли, кад их класни непријатељ пусти да изађу кући, опет у редове класне борбе. Ми бољшевици сматрамо, напротив, да су робијаши комунисти који су силом прилика и околности доспјели на посебно, изузетно тешки сектор отворене класне борбе. Они нијесу нити смију, ни један једини час да прекину своју борбу против класног непријатеља... Јер, овдје на робији је концентрисан и затворен стварни динамит наше револуције. Скоро 300 комунистичких кадрова... ''

То је став непоколебљивог револуционара који не може да опрости сарадњу комуниста Хрватске у затворима Лепоглаве са усташким покретом и споразум Хебранг-Будак који је подржао и Моша Пијаде, иза којег стоји и открива се завереничка улога Јосипа Броза који се тада потписује као Фридрих Георгијевич! Тај чудесни синоним, псеудоним, говори за себе: створен је од немачког имена и руског презимена. Није то случајно! Тада је господин већ радио за обе службе, али се није знало да га је вајар Авустинчић и Владимир Велебит већ укључио да ради строго поверљиво за британску службу. Свето Тројство постоји, али мало људи зна. Ко сазна бива убијен. Смрт не трпи сведока. Зато ће Броз стићи да 4. новембра пошаље писмо комунистима робијашима у Митровици да је пре четири дана 1. новембра 1937. године као ''непријатељ народа'' осуђен и стрељан у Москви - Милан Горкић! А информацију је Титу донео - дао Јосип Копинич!!! Све гори од горега. У књизи сам детаљно доказао поступак ликвидација и обрачуна у борби за врх КПЈ од 1934. до 1948. године. Све несреће овога свега завериле се против часних људи, а нечасни коло воде, јер желе да српски народ сваког добра ослободе... Познато је, оно лукаво састављено писмо Јосипа Броза Андрији Хебрангу из Париза октобра 1937. године... и где се лажно указује на Петка Милетића уз прекор. Броз покушава да завара Казниони комитет и тражи подршку за своју прљаву игру. Увек тако до краја. Други ће обавити ликвидацију, а он ће носити беле рукавице као барон лажни.



Реците нам нешто о трагичној смрти Мустафе Голубића, једног од најмоћнијих људи у коминтерни и, чини се, човека од поверења самог Стаљина. Како је Мустафа Голубић пао у немачке руке и каква је улога у томе „јунака“ нашег интервјуа?

- Чини ми част, да сам први истраживач који је установио ток и узрок драме, као и издају и ликвидацију хероја Голубића. Мустава Голубић, младобосанац, солунски добровољац, млади пријатељ легендарног Аписа, одбио је на солунском процесу да буде лажни судски сведок, млади Мостарац, неустрашив, хладнокрван, генерал НКВД-а, Стаљинов лични повереник за велике и тајне акције, човек челик са срцем детета, песник револуције и свештеник патње. То је истина...

Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, шетао је већ у мају 1941. године Теразијама, са лулом у устима, по сунчаном времену, лажне ведрине, заљубљеник у град и људе. А волео је само Србију и матушку Русију. Био је заљубљен у руски народ и нашег човека мученика. Веровао је у будућност која ће попут Христовог хлеба бити дарована овој земљи паћеници и хероју. Дошао је у Београд да би се срео са Брозом, загонетком, коме је Коминтерна изрекла смртну пресуду 1938. године, управо у лето 1937. године! Дошао је да казни тог самозванца, интриганта и страног агента, уљеза, који је успео, да у редове Коминтерне за Балкан створи своју тајну ''паукову мрежу'' шпијуна, доушника, провокатора и агената. Дошао је, да га казни што је злоупотребио поверење и уз помоћ Копинича на осмој конференцији у Загребу, именован као генерални секретар КПЈ без икаквог указа и пуномоћја Комитерне и Георги Димитрова. Дошао је да се коначно обрачуна и са Брозовим самозваним Политбироом КПЈ који није ништа друго до играчка самозванца коме није био дорастао ни Распућин! Лажно именовани генерални секретар КПЈ за земљу, Тито, осетио је опасност, јер га је на време обавестио Стево Крајачић, који ће тих дана бити у Земуну. Голубић је био одсео код породице Поповић. Био је хладнокрван и самоуверен. Људи тог кова могу бити хероји или свештеници истине. Умиру ћутањем, а њихова патња и бол поражавају и саме мучитеље. На знак Крајачића, Тито шаље Ђиласа и Ранковића да пролуњају градом и ослушну старе партијске везе... Голубић је дошао из Беча. Пре тога, у три наврата, прошао је кроз Србију на путу за Грчку. Шта је Крајачићу, Копиничу и Брозу било обећано за ликвидацију Голубића? Чија је рука стајала? Није само Гестапо, већ и Енглези. Голубића су уочили, пратили Ђилас и Ранковић и, коначно, откривен је стан где је смештен. Дана 9. маја требало је да се Голубић састане са Титом. Преко женског курира (име није важно) достављен је предлог за сусрет. Тито је једва чекао, да идеално улови златног паука совјетске легенде агентуре, Стаљиновог човека првог ранга, и заљубљеника Србије. Наредио је да Ђилас и Ранковић учине све да Гестапо сазна какав се опасни совјетски агент налази у Београду, са станом ту и ту. И тако је Гестапо, захваљујући Титу, уловио златну птицу за којом је трагао годинама. У кавезу је легенда. Ухапшен је у рану зору. Он је говорио: ''Ја имам једно око на леђима и видим шта се ради....'' Овог пута био је слеп. Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог стрељали су у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља. Занимљиво је сведочење новинара и публицисте Синише Пауновића: ''Мустафа је био мој школски друг, мој интимни пријатељ. Он је муслиман из Херцеговине, који је прешао у Србију и борио се у Балканском рату. Добио је орден Обилића за храброст. Краљ Александар га је волео. Био га је послао на студије у Швајцарску, стипендирао, ту је упознао Русе, комунисте и заволео их.

Почетком светског рата 1914. године дошао је као добровољац на Солунски фронт... Био је необичан, поштен човек, просто модел поштења, а с друге стране необично храбар... Појавио се поново 1941. Није се крио, већ је ишао са неким девојкама преко Теразија... Такав је остао у сећањима оних који нису знали другу страну његове биографије... Био је увек спреман да умре за Русију, за комунизам, за светску револуцију!''

Непријатељи Србије ни данас не спавају, они размишљају како убити Србију. То је истина коју још не схватамо. Жао ми је мог народа. Истражујући више од три и по деценије тајну биографију Јосипа Броза, ишчитао сам на десетне хиљада страница из тајних архива, музеја, војних записа и библиотека од Ватикана до Омска, да бих пришао тој енигматској змији, том удару нашег народа, чија се чак и треба генерација његове идеолошке ванбрачне деце и данас шепури Србијом, приказујући се као њени усрећитељи и спасиоци, као европејци, чија ће демократија отворити нова гробља за све оне који се части, поноса и пркоса нису одрекли.



Ваша несумњива заслуга је то што сте у књизи открили српској јавности непознат лик Живојина Павловића, комунистичког интелектуалца, новинара, публицисте који је убијен у току трајања Ужичке републике. Реците нам нешто о томе ко је одговоран и ко је учествовао у ликвидацији Живојина Павловића. Нашој јавности је такође непозната чињеница, а коју сте Ви објавили, да је Живојин Павловић објавио књигу „Трагични биланс Стаљиновог термидора“.

- Један частан новинар Политике и Времена, публициста, Златиборац, под надимком Ждребе – Живојин Павловић, некада потписани Владо, власник књижаре ”Хоризонт” у Паризу, уредник и власник листа Пролетер, листа КПЈ који је повремено излазио у Бриселу, а понекад у Паризу, био је жива, виспрена, умна личност. Париз је био центар обавештајних служби Европе. Коминтерна је у књижари ”Хоризонт” имала свој центар, у којем се окупљају прокомунистички интелектуалци, интернационалисти, француски писци и сликари, комунисти Балкана и Русије на пролазу, као и из других европских земаља, а посебно будући интербругадисти на путу за Шпанију и одбрану Републике. Заслуге Живојина Павловића су безмерне за комунистички покрет и слободарску борбу Шпаније. Он обједињава информације, има своју тајну чудесну ''црвену бележницу'', у којој уписује запажања и оцене свих који прођу кроз књижару и Париз. Он је човек оцене, искуства, и коначно, човек великог поштења и угледа. Интелектуалац који зна душу Француске а прати судбину Црвене Русије! У тој књижари свраћају Тин Ујевић, Арагон, Барбис, Превер, Пикасо, чак и Копинич и Пежихов Воранц (Ловро Кухар – Брозов миљеник), свраћали су и Милан Бартош, Марјан Брецељ, Кардељ, Дедијер, Кидрич, Кристина Ђорђевић и други... Та књижара је, у ствари, париска веза преко које наши интербригадисти одлазе у Шпанију у грађански рат слободе, као и одред Црвене помоћи солидарности са шпанским народом. Павловић својим оценама и индиректно, у име Интернационале, даје визу за одлазак кадрова у Шпанији или не. Брозу је одбио да изда визу. Броз му то неће опростити. Јосип Броз уз помоћ Копинача одлази у Шпанију, не да се бори, већ да се преко својих агената обрачуна са свим интербригадистима који су на тајном Барселонском конгресу осумњичили њега као страног агента, и гласали за Петка Милетића као генералног секретара КПЈ па су чак и једној батерији топова, на шпанском револуционарном фронту дали Петково име као хероја партије. Главни егзекутори били су Влајко Беговић и Коста Нађ! Влајко Беговић ће ликвидирати орг. секретара ЦК КПЈ Благоја Паровића, у књизи сам све то разјаснио, док ће Коста направити списак људи који су гласали против Броза и који се из Шпаније на чудесан начин неће вратити, а други ретки појединци, који су успели, после слома 1938. године да се врате из Шпаније, биће ликвидирани у Југославији; као накнадне жртве због истине које су изрекли... Тако је Коста у НОБ стигао међу последње у нашој револуцији, али му Броз првом додељује чин генерала армије, генерала са пет звездица, за заслуге из Шпаније. Велики ликвидатори и ловци на главе били су Копинич и Крајачић до краја живота.

Али, прича о Живојину Павловићу, човеку који је прикрио заборав оних уобичајених титовских тајних гробова, човеку који је први написао самоиницијативно, у име истине, књигу ”Трагичан биланс Стаљиновог термидора ”– чиме ће навући сумњу, гнев и бес на себе крајем тридесетих година, напустиће Париз и вратити се у Београд, да би 1941. године, за време партизанске ''Ужичке републике'', био ухапшен и ликвидиран под тешким мукама, по заповести Броза. Павловићева књига била је бревијар истине о многим злоупотребама и одмаздама, великим чисткама у СССР-у, а све је написао човек који је већ пуних двадесет година био комуниста, идеалиста, без мане и страха! Био је позната личност у радничком, студентском и комунистичком покрету Србије. Добровољац у Првом светском рату, члан СКОЈ-а и КПЈ од 1919. до 1920. године, живи у Ужицу, студира права у Београду, од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од легенде Симе Марковића. Био је окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао за Русију. Враћа се после годину дана и постаје дописник ''ПРАВДЕ'' из Македоније, да би 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година, пише и уређује партијски лист Против Главњаче, постаје секретар КПЈ за целу емиграцију, секретар Патроната Црвене помоћи, издавач и администратор партијског листа КПЈ – ПРОЛЕТЕР и часописа: КЛАСНА БОРБА, оснивач Радничке библиотеке у Паризу, управник партијске књижаре и власник ”ХОРИЗОНТА”. После хапшења Горкића Тито пише 2. маја 1939. године Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије, али да то неће бити објављено у ''Пролетеру''?! Настаје забуна међу члановима КПЈ и КП Француске. Тито је успео, преко својих пулена, да сруши мит о Павловићу. Јер, под његовом руком од маја 1936. године до јануара 1939. године изашло је 19 бројева ''Пролетера''. И коначно, трагична судбина и крај. Жика Павловић, Владо звани Ждребе, Златиборац, новинар, члан Покрајинског комитета СКОЈА за Србију, бива откривен од стране Крцуна на територији завичајног Ужица у селу Мачкату, и позива га на предају, и хапси, на велику радост Тита, Кардеља Ђиласа, Дедијера и Ранковића, и Петра Стамболића! После невиђених мучења и премлаћивања од стране Дедијера, Стамболића, Ранковића, Ђиласа који су се такмичили у наношењу бола часном Павловићу коначно је стрељачки строј којим је командовао изванредни Крцунов убица Видан Мицић, убио Живојина Павловића и још четири стотине других недужних људи из Чајетине и Ужица!!! Брозов Термидор није чекао јесен. Грабио је туђе главе ради своје лажне револуционарне славе и морала. Издајници су убијали часне људе, и тако добијали признања и ордене за славу ''слободе'', чије су градитеље сместили у јаме и неозначене гробове. Србија није знала истину. Србија је крварила у братоубилачком рату, грађанском рату са обележјем револуције. Зла коб за историју и генерације које лако верују, а брзо сањају...



Живојина Павловића је ликвидирао Видан Мицић, који је о сопственом признању, по налогу партије, ликвидирао још четири стотине људи. Реците нам нешто о овом убици и кога је још ликвидирао овај егзекутор Комунистичке партије?

- Припала је част новинару Горану Лазовићу да објави свој разговор са Виданом Мицићем, убицом Живојина Павловића, носиоцем споменице 1941. године. ''Крцун је био срећан што је такав човек ухапшен'', пише Видан. Били смо га преко пања, кладе, до смрти, ломили му кости... По табанима пендреком, али узалуд, ништа није признао. Тражили су да призна где је његова ''црвена бележница''. Хтели су да му изнуде признање. Доносили су му папир у ћелију да напише шта зна... То је требало да буду имена великих људи, функционера који су били против нас! Покушао је од силних мука да парчетом стакла изврши убиство и пресече вене. Он је желео да што пре буде стрељан, јер су му муке досадиле. На питање: ”Ви сте убили Живојина Павловића?” одговорио је: ”Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом. То је био партијски задатак...” Опростите, колико сте људи убили? Не знам тачно, али више од четири стотине. То је одлучивао Крцун, затим Стамболић.../ Пола века касније убица се бавио гајењем цвећа, каква идила историје, и какав злочин скривен у лепоту. Где је ту правда, а зашто ћути истина?



Јосип Броз у бескрупулозној борби за власт служио се физичким ликвидацијама политичких противника унутар земље и ван њених граница. Да ли је познати бугарски револуционар Георгиј Димитров отрован у Москви, Бугарској или на Топчидерској станици у Београду?

- Моја тврдња је плод проучавања више десетина списа, телеграма и докумената. Тито није подносио Димитрова. Знао је да он никада није дао налог за његово именовање за генералног секретара КПЈ и да је то чиста лаж и подвала, да је Броз самозванац – нека врста Лажног Шћепана Малог али дрзак агент који шпијунира и Димитрова Стаљину! У књизи сам описао, начин ликвидације Димитрова ''мирним средствима''', лековима од којих се дугорочно, али сигурно умире. Димитров је био једини заслужни човек за место председника такозване БАЛКАНСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ коју је Тито желео за себе. Стаљин је то осетио и осујетио. Тито је перфидно скратио Димитрову право на живот, за време пропутовања Димитрова кроз Србију, на путу за Москву, на Топчидерској железничкој станици, био је кратак, а судбински сусрет. О томе са много детаља говорим у књизи. Што се тиче убиства Лоле Рибара, документовано сам указао на заверу Велебит Владимир и Броз, за његову ликвидацију, на Гламоч пољу приликом припреме за лет, за Каиро и војну мисију. После убиства, уместо Лоле одлетео је Владимир Велебит британски агент и Титов генерал и повереник, који је у 93. години, умро у Лондону недавно са признатим чином генерала Енглеске армије! Шта рећи?

ТИТО НИКАДА НИЈЕ УЧЕСТВОВАО У ОКТОБАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ, а одбио је орден Лењина и орден Октобарске револуције 1977. године од стране Леонида Брежњева док сам ја са друговима био сужањ у Спужу! Тито је био насупрот - хусарски, коњички инструктор код Колчака у Омску, када је белогардејски генерал Колчак постао господар Омска. То се догодило 26. априла 1919. године када је 4. корпус генерала Колчака освојио простор од Оренбурга до Омска. Извршена је масовна мобилизација сељака и дезертера за Белу армију и Броз је укључен за инструктора у борби против Црвених. Противник на фронту против Белих био је командант М. В. Фрунзе, касније прослављени генерал и легенда Црвеног истока и Сибира, господар Урала! То је истина. Они који су умрли за Црвену заставу у Октобарској револуцији, са овог тла, изузев часних изузетака, остали су заборављени. Они су се борили за наду човечанства коју су понизили и изневерили кадрови слични Брозу и овде и тамо. Нажалост, то је истина. Ново издање књиге, треће допуњено издање, у два тома је у припреми и биће казане истине до краја. Нема више оклевања. Мртва уста не говоре, а поколење заборавља своје часне људе и хероје градитеље историје и славе народа. На писцу је да не дозволи заборав.


Геополитика број 29. 15.децембар 2008.

Preuzeto sa geopolitika.rs
Ovakav dosije je dostojan veličine ovoga krvnika i jedina logična biografija takvog srboždera.

Baš me zanima, da oni koji se razumeju u službe razotkriju svoje poznavanje materije. Mr. Green

I da jedino PRAVI Srbi su okusili njegovu podmuklost, ostali treba da mu "pale sveću", a za posle, pa prema zasluzi...

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

Napisano: 25 Nov 2012 16:12

Ne znam kako vam ne dosade ti idiotizmi i vecne antisrpske teorije zavere.Broz je bio Predsednik drzave.Njegovu biografiju su pretresali na sitno sito lafovi koji su pravi profesionalci, i koji su imali dovoljno vremena , i dovoljno novca, i pristup svemu, i to 30 godina.. I sad imamo najednom poplavu socijalnih masturbatora, koji su bas otkrili "dokumenta" (falim te Boze sto postoji photoshop), koja niko nikada nije video......

Dopuna: 25 Nov 2012 16:34

Srpska istoriografija je od glorifikacije “najveceg sina naših naroda” preko noci prešla na demonizaciju “kumrovackog dželata”.
Revizija proslosti koja treba da posluzi za opravdanje trenutacnog politickog momentuma.Posto je taj momentum sve grozniji i grozniji , i Srbija nije nista drugo nego "banana republic", onda Tito , kao simbol Jugoslavije, i njenih prednosti (koje je tesko priznati samom sebi nakon besmislenih ratova devedestih) je odlicna meta za danasnje "politicare" , kao simbol negativnosti i uzrok za danasnju situaciju (tesko je priznati vlastite greske)

Dugo je Tito u dekretiranom komunistickom pamcenju bio olicenje antifašizma,antistaljinizma i internacionalizma, pa je uz demonizaciju njegove licnosti rušen i okvir njegove ranije harizmatizacije. Antistaljinizam je u politickoj preradi istorije postao neaktuelan cim je oslabila pretnja od SSSR-a, ali je stanje sa antifašizmom bilo složenije. U Evropi je antifašizam još uvek kljucna moralna idejnopoliticka vertikala, pa je na ovom planu demonizacija Tita bila složenija. Poslekomunisticka istoriografija konstruisala je nove antifašisticke subjekte (cetnike i domobrane) i “trezvene patriote” (kvislinge). Socijalisticka prošlost još uvek je živa, ali sada ne kao uzor, vec kao negativna slika koja ne treba da išcezne, vec da stoji kao opomena i primer slabljenja i razdrobljavanja nacionalnog jedinstva.Personifikacija te negativne slike je Tito, više kod srpskih nego kod hrvatskih istoricara. Kod savremene srpske inteligencije može se uociti nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanih žrtava kao osecajne osnove novih istoriografskih jednostranosti: Titove žrtve su cetnici,kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45, zatim informbirovci, rankovicevci 1966. i liberali 1972. Ovom sledu dodaju se i Miloševiceve žrtve iz 1990-ih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz
1945. i žrtve "hrvatskog proljeca 1971". Oživljavanje tabuizirane istorije, utemeljeno novom žrtvenom svešcu, neretko završava u ekstremima. Apsolutna moralna superiornost žrtava komunistickih režima svuda je metapoliticko jezgro novog prevladavanja prošlosti. Otuda i inflacija disidenata i fiktivnih žrtava komunizma. Disidentski diskurs se u višepartijskom režimu "re-institucionalizirao" u "antikomunizam bez objekta" “ili antikomunizmu bez komunizma” (Mocnik 2003). Antikomunizam je postao zbirna kvalifikacija vrlo rastegljivog obima (od boljševika do mondijalista), koja se u zavisnosti od prilike mogla razlicito akcentovati. Izgleda da je u tom maglovitom govoru mržnje Tito bio jedan od retkih postojanih sadržaja. Dovoljno je bilo sebe prikazati disidentom ili žrtvom Titovog režima, pa je “stradanje” stvaralo beskonkurentski politicki kapital “starog borca”. Ipak su od Titovih žrtava samo nacionalisti postali heroji, dok su informbirovci (realno najveci stradalnici) vec sa slomom lagera postali bezopasne i neaktuelne žrtve koje se nisu mogle preobraziti u dželate,zato što u opštoj antikomunistickoj klimi kao levicari nisu mogli svoje stradanje moralizovati.

Tito je bio harizmaticna licnost i vanredan politicar u svetskim razmerima. Kao takav, on je "licnost" , koja je u zadanim okolnostima donosila odluke, koje na duge , ili kratke pruge su mogle da budu dobre, ili lose. Mnoge nase privatne odluke, izgledaju dobro na kratke pruge, a posljedice tih odluka mogu biti jako lose u nekoj bliskoj , ili daljoj buducnosti.
Ako zelimo da sudimo o Titu, onda bi bilo normalno da ga gledamo u retrospektivi njegovog dugog politickog zivota, i da ga podelimo u dva aspekta;

1. domaca politika
2. vanjska politika

Domaci aspekt;

1. Tito i KPJ (SKJ)
2. Sistem radnickog samoupravljanja i razliciti (moguci) putevi razvoja nakon toga i politicke posledice istoga
3. Tito i nacionalno pitanje
4. Tito i Armija
5. Relacije crkva-drzava u Titovoj Jugoslaviji

Internacionalni aspekt;
1. Tito i relacije sa Moskvom
2. Tito i istocna Evropa (odnosi sa komunistickim partijama)
3. Titov impakt na Balkan
4. Titov impakt na jugoslovensko-albanske odnose
5. Tito i Eurokomunizam (zapdne zemlje)
6. Tito i pokret nesvrstanih

offline
  • Pridružio: 24 Jan 2013
  • Poruke: 9

Napisano: 28 Jan 2013 7:58

Nazalost , kao sto je bilo bar desetak 007 James Bonda tako smo i mi imali bar 3-4 Tita .
Skupio sam preko 500 slika i vide se ocigledne razlike na njima .







Dopuna: 28 Jan 2013 8:02

Na prvoj slici, pocetkom 1928 nema uopste madeze na desnoj usni i obrazu i usna skoljka iznutra je drugacija .
Druga slika je sa Kocom Popovicem, obratite paznju na usnu skoljku u ruku sa prstenom , prst na kojem je orsten i kaziprst su iste duzine .
Na trecoj slici je usna skoljka drugacija od onih koje cu tek postaviti .

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12017

Legenda :: Na prvoj slici, pocetkom 1928 nema uopste madeze na desnoj usni i obrazu i usna skoljka iznutra je drugacija .
Druga slika je sa Kocom Popovicem, obratite paznju na usnu skoljku u ruku sa prstenom , prst na kojem je orsten i kaziprst su iste duzine .
Na trecoj slici je usna skoljka drugacija od onih koje cu tek postaviti .

На претходним странама имаш мишљење стручњака Живојина Алексића који је анаизирао све познате Титове фотографије и потврдио да се на њима налази једна особа. При томе је често користио анализу ушију.

Ако твој став нема подлогу у стручном мишљењу, онда је даља дискусија сувишна.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 761 korisnika na forumu :: 15 registrovanih, 2 sakrivenih i 744 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, Apok, branko62, Dava, hyla, ibssa, kaptain, ladro, miodrag, raketaš, stegonosa, suton, Trpe Grozni, yrraf, zdrebac