offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5746
|
Danas je u "Arsenalu" izašao moj članak o istorijatu bajoneta i noževa, a rekoh evo da podelim i sa vama integralnu verziju 
Istorija bajoneta
Bajonet ili nož za pušku jedno je od retkih oružja, ili pak dela oružja koji je preživeo vekove do današnjih dana a usput evoluirao gubivši prvobitne i dobijavši nove odlike.
Početak priče vodi u vreme renesansnih modernizacija oružanih snaga, menjanja koncepta vojske i oružja. U to vreme puške su bile relativno retke, skupe i vrlo nepouzdane. Ratovalo se još uvek sa pouzdanim, hladnim oružjem. Bilo je jasno da je puška oružje budućnosti, ali da je još uvek nepouzdana da bude glavno oružje na bojištu.
Kako su ujedno bile i retke, te su strelci bili vrlo cenjeni ratnici, gotovo zanatlije, svaki od njih je praktično imao svoju pušku koju je kupovao vlastitim parama. Prvobitne puške zvale su se i “Muskete”, a radilo se o oružjima glatke cevi prvo sa fitiljima, kasnije sa kremenom i najposle sa kapislama - ali se to menjalo lagano, kroz vekove - te su se po musketama nazvali i njihovi vlasnici, posebni elitni odredi vojski - “Musketari”. Ukratko bili su retki i cenjeni kao današnji snajperisti i strelci.
Kako je vreme prolazilo, puške su se sve više pojavljivale medju redovnim oružjima vojski, ali usled cene postojala je ogroman razlika izmedji vojnih i civilnih pušaka. Naime, vojne puške biel su jednostavne, robustne i izrazito neprecizne. Tadašnje pravilo službe pretpostavljalo je da se na sred polja sretnu dve vojske, stanu jedna naspram druke i opaljuju plotunima na protivnika - stoga i nije bila potrebna preciznost, već se oslanjalo na gustinu vatre zbijenog pešadijskog stroja.
Sa druge strane privatne puške su bile skuplje, i služile su za lov, kako za svakodnevni lov za hranu tako za lov kao sport. Lovci po zanatu imali su precizne puške, ali su uz njih morali da nose i lovačke noževe, ali i posebnu vrstu dugih bodeža - ćisto iz potrebeda ako metak opali i promaši divlju svinju, lovac ima čime da se odbrani, ili u boljem i daleko češćem slučaju, da jednim ubodom dugog bodeža ranjenoj zverki nanese smrtni udarac.
Tako su Francuzi počeli da proizvode u gradu Bajonu sijaset kvalitetnih noževa i sečiva, kako džepnih bodeža tako i dugih bodeža za lov, koji su se upravo po tom gradu nazvali “Bajoneti”.
Lovci su ubrzo počeli duga sečiva da montiraji na vrhove svojih pučaka kako bi posle jednog hitca i dalje u rukama imali oružje sposobno za korištenje - jer u to vreme punjenje puške značilo je jako dug vremenski period i pipav posao koji su stresnoj situaciji lova, nema shvrhu, a barut i olovne kugle su bili relativno skupi - te bi sada i lošiji lovac koji bi samo ranio plen mogao da ga sustigne i zada smrtni udarac.
Ubrzo, ta ideja se svidela i vojskovodjama pa su bajoneti, u vidu dugih sečiva počeli da se pojavljuju kao standardno i nezamenljivo dodatno oružje na puškama. U stvari bitke se i nisu razlikovale toliko od lova - ispalio bi se jedan plotun i onda bi vojske sa bajonetima na puškama napredovale jedna ka drugoj da bi se cela bitka završila hladnim oružjem - retko koja bitka je prošla od 1500-1865 godine da je neki vojnik ispalio više od 3-4 zrna tokom cele bitke!
Prvi bajoneti izdati su francuskim strelcima 1671 godine, Bili su u u vidu šiljaka dužine oko metar koji bi se navrtali u samu cev muskete i od nje stvarali koplje ili neku vrstu Helebarde, ali ujedno su sprečavali punjenje puške. Bili su izrazito efikasni protiv napada konjice koja je tada carevala bojištima Evrope - redovi strelaca sa bajonetima bili su neprobojni za nasrtaje dragona i husara. Medjutim, za oca savremenog bajoneta može se smatrati francuski plemić i maršal markiz Pujsegur (1656-1743) koji je odredio da se bajoneti više ne montiraju u samu cev već da se stave prstenovi na početak bajoneta kako bi se bajonet navukao na cev a sama cev bila slobodna za punjenje i paljbu. Njegovu ideju dalje je razvio francuski čuveni maršal Voban - umesto prstenova prvi je uveo gvozdenu cev koja se navlačila na pušku.
Medjutim, Francuzi su ovo usvojili ali ne i i druge strane, posebno ne Englezi koji su uvek kasnili sa novinama u naoružanju, pa su tako njihovi strelci stradali u Škotskom ratu kada su ih masakrirali Škoti nakon što su ih pustilid a ispale plotun a onda na usta svojih musketa stave bajonete, pa su tek tada Škoti počeli da pucaju po preneraženim Englezima. Ubrzo, 1703 godine Francuzi su izumeli i sistem opruge koji je fiksirao bajonet na cev bez opasnostid a spadne tokom bitke. A kada se pojavio i trostrani tj. Trobridi bajonet, iz naoružanja vojski sveta nestala su koplja i helebarde - njihova mesta zauzele su puške sa bajonetima. Bajonet je postao odlučujuće oružje na bojnom polju. Takav primer daje odnos britanskog komandanta u bitci kod Fontenoja, 1745 godine u “Ratu za austrijsko nasledje”, koji je na bojnom polju kada su britanske i francusta vojska postrojile jedna prema drugoj, pozdravio francuske vojnike i pozvao ih da oni prvi ispale plotun na Engleze! Toliko je saveznička vojska an čelu sa Englezima bila sigurna u sebe - medjutim ova bitka je bila pokolj za njih - bitku je u stvari dobila vojska koja je poslednja ispalila plotun, iapk su to opet bili Francuzi - ali nakon tog plotuna usledio je silovit juriš bajonetima koji je rešio ishod krvave bitke, dok su Englezi pokušavali da napune svoje puške.
Bajonet je tada poprimio trostruku ili četvorostruko-krstasti izgled - sa četiri jednake oštrice koje su se završavale u ištrom vrhu. Bio je dosta drugačiji po izgledu ud današnjih bajoneta i noževa za pušku.
Nastavljajući dalje, 18. Vek bio je uzlazni vek za kako pušku tako i bajonet. Tada je u punom smislu reči nastao brak izmedju ta dva oružja koji dan danas traje. Godina 1787 bila je veoma značajna za istoriju kako pušaka tako i - bajoneta. Naime, tada Prusi prvi kreću sa redovnom regrutacijom lovaca u redove strelaca, takozvanih “Hiršfengera” ili “Jegera” - ime koje će nemačke jedinice pešadijskih strelaca zadržati do danas. Daju im precizne puške koje su ujedno i žljebljene. Na Zapadu postoji striktna podela - Musketa je sa glatkom cevi - Puška je sa žljebljenom cevi. Lovci su sa sobom u vojsku počeli da donose krakte lovačke mačeve. Od njih, po prvi put nastaju noževi za pušku - sećiva sa drškom koja su se montirala na cev puške, a mogla su se po potrebi koristiti i kao kratki mačevi u borbi. Tako nastaje puška “Jegerbuše” M.1787 prva sa bajonetom u vidu mača.
Slede i Britanci sa svojim modelom M.1801 po ugledu na Pruski. Naredni Pruski model M.1831 donosi poboljšanje. Naime, problem montaže bajoneta a drškom bio je u tome što je sama drška smetala - kod standardnih bajoneta, nje nije bilo i na njenom mestu bili su šuplji cilindri koji se navuku preko cevi. Nemci su patentirali dizajn koji je ostao do dana današnjeg u upotreni - sa gornje strane drška je užljebljena i šuplja, ze kroz taj žljeb klizi donji deo puške, sa šipkom za čišćenje, a na kraju drške gde počinje sečivo, nalazio se prsten koji bi se navukao oko same cevi. Tako je bajonet/nož bio sigurno fiksiran an cev i nije spetao punjenju puške koje je još uvek bilo od napred.
Ovde moramo da napravimo podelu. Od ovog oružja polako počinje podela u našem jeziku na bajonet - ubodno oružje bez drške i nož za pušku, hladno oružje sa sećivom i drškom koje se montira na pušku. Ponavljamo, da ova podela postoji kod nas ali en i u većini drugih država, jer uglavnom sve označavaju kao “bajonet”.
Svi su uvideli da je bajonet postao i višenamensko oružje, te da se može koristiti kao posebno oružje u borbi prsa u prsa. Iako nisu odustali još uvek od klasičnih ubodnih bajoneta. Tako Francuzi idu korak dalje i sa modelom M.1840 prave prvi “Jataganski” bajonet. Reč je o pravom jataganu, malo smanjenih dimenzija, grivog, jataganskog sečiva koji se montira na pušku M.1840. Francuzi će sa puškom “Šaspo” - iglenjačom, prethodnicom savremenih obrtno-čepnih zatvarača ponoviti bajonetom M.1866 još jedan “Jataganski bajonet”.
Rusi su bili majstori u korišćenju bajoneta. Od Napoleonovih ratova sve do dana današnjeg razvili su posebnu ljubav prema bajonetima i noževima. Ruski general Suvorov je bio veliki pobornik bajoneta - on je imao izreku koja vrlo slikovito opisuje veliku moć koju je imao bajonet: “Metak je priglup, ali bajonet je pametan”. Ta izreka govori da kada strelac opali metak, on može da promaši, ali pri jurišu sa montiranim bajonetom, vojnik vrlo male šanse ima da promaši neprijateljskog vojnika. Zvuči neverovatno, ali bajonet ili nož za pušku su bili i dan danas su jedino vodjeno oružje sa mogućnošću korekcije putanje koje na raspolaganju ima pešadinac! Realno geldano, u borbi bajonetom, ma kako surova i neizvesna bila ona, vojnik je uvek imao i ima mogućnosti da vodi oštricu bajoneta, odredjuje i koriguje putanju kojom upravlja bajonet/nož u zavisnosti od kretanja protivnika sa kojim se bori.
Tako, Ruski vojnici su od samih početaka obuke bili učeni da je prvenstveno oružje vojnika pešadinca - bajonet, pa tek onda metak. Zašto? Mali broj ruskih vojnika se u opšte u životu susretao sa vatrenim oružjem. Mahom su bili seljaci kmetovi koji ga nikad nisu ni videli. Uz sve to, ze vreme Napoleonovih ratova, jedino je francuska puška M.1777 bila precizno oružje - jedino su Francuzi koristili preciznu vatru, dok su sve druge vojske oslanjale se na plotun stotina ili hiljada vojnika. Tako na primer, Austrijanci nisu ni imali nišane na svojim puškama, a čak ni ukao rukohvata i cevi nije omogućavao nišanjenje. Neverovatno ali po tadašnjem pravili gadjanja, za otvaranje vatre bilo je dovoljno da se puška dovede u - vodoravan položaj.
Zato je artiljerija bila kraljica bojnog polja, a bajonet njegov kralj. Pobedjivala je ona vojska koja ima bolje i duže bajonete!
Rusi su toliko polagali u bajonete, da je prilikom izbora bajoneta od puške “Berdan” do čuvene repetirke “Mosin” - kvalitet i ubitačnost bajoneta merena na taj način da jednim ubodom mora da ubije - vola! Naposletku, i samo pravilo službe ruske vojske predvidjalo je da je bajonet uvek i sve vreme montiran na pušku. Tako smo došli u situaciju kada su u Srbiju stigle puške i “Berdan” i “Mosin” - da je naša industrija morala da pravi - futrole za bajonete, Rusi ih jednostavno nikada nisu imali.
Kako vreme prolazi i završili su se Napoelonovi ratovi, koji su u stvari bili prvi pravi svetski rat, dolazi vreme relatoivnog mira u Evropi, sve do revolucionarne 1848 godine i madjarske revolucije, u koju se Rusija umešala vojnom intervencijom i praktično je okončala svojim bajonetima. Ovde bi bilo dobro da kažemo nešto i o bajonetima Srpske vojske. Kod nas je bilo gotovo svih nabrojanih vrsta bajoneta. Od klasičnih ubodnih na puškama, preko jataganskih do savremenih.
Prvo insistiranje na dobrim i kvalitetnim bajonetima, izneo je knez Miloš Obrenović, kada je za Srbiju od Rusije tražio da puške rkemenjače Model 1824/28 budu opremljene “Sa štikami (bajonetima) po najnovijem fasonu, kao za Rusku gvardiju a ne opštearmejsku”. Radilo se o ubodnim klasičnim bajonetima bez drške. Oružje i bajoenti stigli su u Srbiju kao poklon posle Ruske pobede nad madjarskim revolucionarima 1849.
Ubrzo potom, usledio je “Krimski rat”, jedna nepotrebna, ali velika i za sve strane skupa borba u kojoj su obe strane koristila juriše bajonetima. Taj rat je Rusiju uverio da mora da krene u modernizaciju, ali još više učvrstio njeno uverenje u moć bajoneta.
Desetak godina kasnije, u SAD počinje gradjanski rat. Vodjen van svih pravila ratovanja, pokazao je značajni napredak tehnike i iako se svaka bitka vodila jurišima bajonetima, oni više nisu bili odlučujući. Već su bojnim poljem počele da vladaju muskete sa “Minijevim” zrnom, sa daleko većim dometom i još većom preciznošću. Vojska SAD je imala široku lepezu musketa i pušaka, a posebno vojska konfederacije, gde je vladala prava šarolikost opreme. Ono što je značajno je to da se pojavljuje mač-bajonet sa nazubljenim gornjim delom sečiva. SAD su poput Nemačke bile zemlja lovaca i trapera, u ostalom ogromna većina stanovnika SAD su u to vreme i bili - Nemački emigranti. Bajonet je prestao da bude odlučujuće oružje na bojištu, i da popriam odlike višenamenske alatke. Bojnici SAD su tako nazubljen bajonet koristili kao pomoćnu testeru, što će se tek kasnije gotovo jedan vek, pokazati kao dalekovido.
Jedan od retkih presudnih dogadjaja u ameirčkom gradjanskom ratu kojis u odlučili bajoneti bilo je boj za “Malo okruglo brto” tokom odlučujuće bitke za Getizburg. Jedinice Severa bile su na vrhu brda - na samom krajnjem krilu fronta. Jedinie Konfederacije pokušale su da na juriš zauzmu to brdo i dako ugroze krilo vladinih snaga. Vojnici pod komandom pukovnika Čemberlena iz vojske SAD su odbijali talas za talasom konfederacijskih juriša - sve dok nisu ostali bez municije. Kada je krenuo poslednji talas Juga, pukovnik Čemberlen je naredio da se stave bajoneti na puške i krene na juriš - u susret nadirućim vojnicima Konfederacije. Taj njegov - iznudjeni potez zaprepastio je vojnike Juga, slomio napad i odbacio konfederacijsku vojsku dovoljno daleko da više ne ugrožava bok vojske SAD.
Sledeće je veoma interesantnan i vrlo redak bajonet, bolej reći mačeta jataganskog tipa sa puške “Petrović-Frankot” M-1849/56, tzv. “Belgijski štuc” ili “Vensenska puška” - izuzetno savremeno i precizno oružje koje je sa sobom donelo veliki bajonet jataganskog tipa, veliki diviljno da bi se pre reklo da je reč o maču a ne bajonetu. U ovom slučaju bajonet je nadživeo pušku, koja je bila odspredpuneća - pa je nakon prodaje pušaka 1875 godine kao vojnog viška, bajonet od te puške izuzet od prodaje i dodeljen kao pomoćno hladno oružje vojsci, a kasnije neborbenom osobljuza samoodbranu - gde je dočekao čak i I svetski rat. Jedna od naj poznatijih naših pušaka “Mauzer-Milovanović” M-1880 takodje je imala dugačak jatagan-bajonet koji su vojnici cenili zbog izdržljivosti.
Ovde treba napomenuti da jatagan-bajonet nije bio značajan za razvoj bajoneta ili noževa sam po sebi, jer ih je bilo srazmerno malo, ali je uneo jednu novinu u svet bajoneta - dvostrukost namene - umesto čisto ubodne uloge, bajonet ili nož, dobili su i ulogu sečenja oštricom, te kao i drugi mač-bajoneti postaju višenamensko oružje, što najbolje ilustruje pomenuti primer bajoneta “Vensenske puške”.
Srbija je 90-ih godina 19 veka iz Rusije nabavila i pomenute “Berdan” puške zajedno sa dugim Ruskim bajonetima od 510 mm! Rusi, večito zaljubljeni u hladno oružje su držali bajonete uvek na puškama - ali Srbi su morali da izrade korice za njih kako bi se kačili oko pojasa.
Da kažemo - konačna transformacija bajoneta u nož odigrava se pojavom bezdimnog baruta koji praktišno obesmišljava veliku dužinu ubodnij bajoneta, kao i jatagan bajonete. Iako su bili duži od sadašnjih noževa za puške, oni već posve liče na savremene. Repetirke, koje se skoro odmah pojavljuju dobijaju nož-bajonete sa ubodnom i namenom sečenja. Praktično tada nož-bajonet postaje odvojeno višenamensko orudje, pa i alat. Nemci su na svojim puškama “Mauzer” postavili bajonete koji su umesto listaste opruge imali klasičnu oprugu kružnog oblika, feder, što je olakšalo i pojeftinilo proizvodnju. Samo sečivo doživljava renesansu na jedan pomalo nepoznat način. Naime sečivo noža dobija kanal sa obe strane oštrice, dugačko udubljenje skoro do kraja sečiva - a takvo je imao i jatagan bajonet za “Kokinku”. Taj kanal se zadržao do dana današnjeg. To je takozvani “Kanal za krv” - iako zaista nema nikakve veze sa onim što ste mogli da čujete u civilstvu ili u vojsci. Legende kažu da je to ili za to kada ubodeš protivnika, da kroz taj kanal curi krv ili da se lakše izvuče napolje. To jednostavno nije tačno. Stvar je u čistoj fizici - taj kanal nastaje utiskanjem u sečivo ili dubljenjem, i nož jednostavno čini čvršćim i lakšim 20-30 %. Običan, pljosnati nož ima jedno osu sile u sebi od drške do vrha, lako se savija i može da pukne, ali nož sa ovim usekom ima DVE ose sile, paralalne sa gornje i donje strane tog kanala i samim tim - čista fizika, sila koja deluje na oštricu noža - deli se na dva. To je uradjeno i iz razloga što su svi bili svesni da je nož postao alatka i da je sada daleko više izložen udarcima i upotrebi.
Prvi svetski rat doneće masovne joriše pešadije, ali uglavnom će biti dočekani granatama i pokošeni mitraljeskom vatrom, ali od tada na dalje naredba “Nož na pušku!” znači spremanje za juriš ili napredovanje. Bilo je mnoštvo slučaja juriša na nož, posebno na Istočnom frontu, ali nisu bili odlučujući za ishod bitaka.
Srpska vojska bial je oslonjena na “Mauzer” puške i nemačke noževe, ali nakon povlačenja preko Albanije bila je prinudjena da odbaci praktično svo oružje i biva naoružana sa Francuskim oružjem - ali vojnici su se teško odricali “Mauzerki” a posebno su sakrivali i “švercovali” svoje noževe. Medjutim, Srbi bivaju opremljeni francuskim puškama “Lebel”, daleko inferiornijim od naših - ali i protivničkih “Mauzerki” i “Manliherki”, uz to Francuska je svoje puške tretirala još uvek u duhu prošlog veka, da budu što duže sa dugim, ubodnim bajonetima. Puške “Lebel” M-1907/15 imale su nekoliko različitih bajoneta- a francuzi su napravili samo sebi svojstvenu mešavinu svega i svačega - bio je to dugi bajonet - sa drškom - ali ubodnog tipa sa dugim, tankim pravim sečivom - neki su bili čak krstastog preseka a neki standardnog.
Rusi su na svojim “Mosinkama” zadržali klasični, ubodni bajonet bez drške čak i tokom narednog, drugog svetskog rata - ali ostatak sveta je posle prvog rata počeo da skraćuje sečiva noževa, prosto nije bilo potrebe za dugim, a i ušteda je bila važna. Neke puške dobijanju bajonete na savijanje - trajno montirani na pušku, sistemom opruge su savijeni ispod cevi puške - kao italijanski “Karkano” M-38 kratki karabin u narodu poznat kao “Puška Talijanka” ali i Sovjetski “Mosin-Nagan” M-44 kojem se bajonet savijao sa strane. U II Svetskom ratu bajoneti nisu igrali nikakvu odlučujuću ulogu, ali na Istočnom frontu (opet) bili su često jedino oružje vojnika Crvene armije. Pred kolapsom i nemačkim nadiranjem, često se ostajalo bez municije i juriši sa bajonetima na pušci i neretko samo u ruci bili su česta pojava, posebno u pokušajima proboja ogromnih jedinica Crvene armije iz nemačkog okruženja. U jednom slučaju, Crvenoarmejci su izvršili juriš “Na nož” - na nemačko mitraljesko gnezdo i pored užasnih gubitaka - upali su u gnezdo i pobili posadu - bajonetima. Iz tih razloga kod Nemaca je ostao do kraja rata strah od ruskih noževa, posebno u klanici Staljingrada u borbi prsa u prsa i gušanju, neretko bajonet je odlučivao sudbinu.
I ovog puta Francuszi su imali svoje ideje - pa je naj interesantnija puška, sa stanovišta bajoneta bila francuska repetirka MAS-36 - koja je imala skriveni bajonet unutar posebne cevi koaj se nalazila ispod puščane cevi - vojnik bi pritisnuo ka unutra oprugu i ona je oan otpuštala bajonet iz cevi. Vojnik bi izvlačio okrugli, šiljati bajonet poput onih sa početka naše priče koji se navrće na cev - ovoga puta ne cev puške, već na cev ispod, u kojem se do malopre nalazio!
I tu se za klasični bajonet zatvorio pun krug.
Samo vatreno oružje skoro da se nije promenilo u dva rata - čak su i puške i noževi ostali skoro isti. Nakon rata nož je ostao sastavni deo naoružanja, pa je tako otišao i u - Korejski rat, i Prvi Vijetnamski rat protiv Francuza. U koreji su noževe koristili i jedna i druga strana. Tako su užas juriša na nož osetili Amerikanci kada su iz iznenada napale hiljade i hiljade Kineskih vojnika u momentu kada su svi mislili da su Amerikanci pobednici rata - oni su jednostavno u ogromnim “talasima” sa bajoentima na svojim “Mosinkama” kidisali na preneražene Američke i Južnokorejske vojnike. Ali isto tako, amerikanci su izvršili tzv “Poslednji juriš na nož Američke vojske”, kada su vojnici dva bataljona 65. pešadijske divizije 31 decembra 1951 godine sa noževima M-5 montiranim na svoje M-1 “Garand” PA puške, na juriš zauzeli vrh brda koje su držali pripadnici 149. Kineske divizije. Medjutim to su već bili sporadični slučajevi jer su tada već obe trane imale poluautomatsko oružje - Kinezi i Sev.Korejanci “Simonov” SKS-45 - sa nožem na savijanje a amerikanci “Garand” M1.
Francuzi su u Indokini bajonete/noževe koristili kao psihološko oružje a Legija stranaca često praktikovala juriše na nož, medjutim u malom obimu na nivou čete. Poslednji Francuski juriš na nož bio je 1955, 6 maja kada su opkoljeni na brdu “Izabel” u Dijen Bijen Fuu pokušali očajnički proboj.
Bajoneti i noževi su toliko medijski slavljeni u Koreji i Indokini , medjutim to je uglavnom bila propaganda da se prikriju porazi i više kao Zapadna verzija “Banzai” juriša, da se očuva čast.
Sovjetski SKS-45 (Kod nas poznatiji kao M-59/66 “Papovka”) bio je sa savijenim nožem ispod cevi, a naša fascinaciaj nožem išla je dotle da smo bili jedni od retkih koji su nož stavljali - na automat! Naš automat M-56, grubo rečeno verzija “Šmajsera” u kalibru 7,62x25 mm imao je odvojivi nož koji se na straži ili u borbi montirao ispod cevi automata, i sve vreme službe vojnici su izuzetno cenili i automat i taj nož.
A onda je došla revolucija.
Sovjetska automatska puška AK-47, tj “Kalašnjikov” ne samo da je sam po sebi bio revolucionaran već je doneo i - revolucionarni nož.
Naime, Sovjeti su uzeli kratko sečivo “Bouvi” (Bowie) tipa, sa jednom oštricom nazubljenom da služi kao pomoćna testera, a drugom naoštrenom da bude sečivo. Ono što je fasciniralo je da je to bio nož koji se tek kao sekundarnom namenom montira na pušku, a u stvari je čisto vojničko oružje za svaku priliku. Ujedno mali, dovoljno lagan i kompaktan. Uz sve to ima otvor na oštrici koji služi da se na njega montiraju korice noža - koje onda postanu sa nožem klešta za sečenje bodljikave žice. Šta više, amerikanci su svoj nož M-5 (6 i 7, male razlike medjusobne) koji je bio za puške M-1 Garand, M-14 i M-16 odbacili da bi “konstruisali” sopstveni nož M-9, jednostavno kupiju nože za AKM - unapredjenu verziju AK-47, istovetnog izgleda sa istom funkcijom ukrštanja upotrebe nože i korica za sečenje žice. Redak slučaj da su Amerikanci iskopirali Sovjetsko ili bilo koje strano oružje i prisvojili ga! Kinezi su napravili svoju kombinaciju, ubodni bajonet koji se savija ispod cevi njihove verzije AK-47! Kod nas je uradjena još jedna interesantna kombinacija - nož za našu automatsku pušku M-70 koristi se i za snajpersku pušku M-76!
Još napredniji oblik noža sa “Kalašnjikova” je za njihovu verziju AK-74 kalibra 5,45 mm, principa je isti, ali ima drugačiji profil i dršku i dosta je izdržljiviji, nosi naziv 6H5.
Danas sve vojske još uvek koriste noževe, ali kao višenamensko oružje, tako i naša. Mala je verovatnoća da će se uskoro pojaviti neka novina u svetu bajoneta to jest noževa. On je sada prvenstveno hladno oružje za svakog vojnika, potom alat pa tek onda klasični nož za pušku.
Ali - uvek se po pravilu službe montira na cev puške prilikom kretanja u napad ili na juriš. Uz to, taj proces i komanda su izuzetno značajni mentalni podsticaj. Svaki vojnik zna šta sledi iza te komande. Bila ona: “Fiks bejonets!”, “Au, Bajonet!” ili “Nož na pušku!”. Znači isto. U svakom ratu. Oduvek. Borbu.
|
