offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
Republikanac ::"Polemika oko Gavrila Principa sve je aktuelnija kako se približava stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. Nemačka Vlada najavila je aktivno učešće u obeležavanju ovog datuma u Sarajevu. Od nekoliko zabluda sa kojima se suočavamo prva je ta da je debata oko toga da li je Princip bio nacionalista ili ne smislena. Pre svega, antikolonijalni nacionalizam ne može biti poistovećen sa nacionalizmom sa kojim se suočavamo danas.
Svi politički pokreti za oslobođenje od kolonijalnih vlasti bili su nacionalni. Ako je, dakle, Princip bio nacionalista, njegov nacionalizam nikako se ne može staviti u kontekst srpske nacionalističke ideologije devedesetih. Kako Alan Ryan piše, nacionalizam je opasan poklon koji su kolonizatori nehotice dali kolonizovanima.
Druga zabluda vezana je za samu ideologiju organizacije “Mlada Bosna”.
Uprkos tome što je tesno sarađivala sa srbijanskom organizacijom “Sloboda ili smrt” ili, kako se ranije zvala, “Crna ruka”, Mlada Bosna ideološki je osmišljena po uzoru na začetnike ruskog anarhizma, a ne velikosrpskog nacionalizma. Glavni ideolog ove organizacije Vladimir Gaćinović bio je, naime, pod snažnim uticajem Bakunjina i Kropotkina, a ne Dragutina Dimitrijevića Apisa ili njemu sličnih. Što se tiče same debate o tome da li je Gavrilo Princip bio terorista ili heroj, o tome je, takođe, izlišno govoriti, ako se u vidu ima sartrovski koncept čina ubistva kolonijalnog subjekta od strane ugnjetavanog kao znaka istinskog samooslobođenja. Današnja manipulacija imenom Gavrila Principa, sa druge strane, može opasno da utiče pre svega na društvo u Srbiji, jer se njegovo ime sve češće zloupotrebljava od strane srpskih nacionalista. Pre nego li ga prisvoje Emir Kusturica ili Amfilohije Radović, ime Gavrila Principa treba da bude smešteno tamo gde mu je mesto – u centar antikolonijalne borbe svih naroda tadašnje i današnje Bosne i Hercegovine, pa i dalje, svih naroda koji su u to vreme, kao i danas, živeli i žive na prostoru bivše Jugoslavije. Utoliko će možda i 2014. godine biti lakše našim narodima da pronađu novi, internacionalni mehanizam borbe protiv savremenog neokolonijalizma, koji se, kako to lepo u svojoj “Imperiji” pišu Hart i Negri, ne stvara na osnovu same sile, već na sposobnosti da se sila predstavi kao da je u službi mira."
Filip Balunovic, mladi politikolog
Ovaj je, izgleda pogodio u centar!
Moram na ovome da se zadržim.
Zar se ,,srpska nacionalistička ideja,, iz 90ih (kako autor teksta to nazva) može uopšte smatrati nacionalizmom? Ova ideja, koju mnogi hroničari naših dana nazivaju ,,srpskim nacionalizmom,, ne da nije počivala na vrednostima naroda u kom je nastala, već je sve što je predstavljala, bilo dijametralno suprotno tim vrednostima, toj tradiciji. Možda zato što su začetnici tih ideja baštinili ideologiju koja je malo toga imala zajedničko sa srpskim nacionalizmom. Pre će biti da su začetnici te ideje iz 90ih, na istoj liniji sa onima koji ga danas nazivaju ,,srpskim,, i ,,nacionalizmom,,.
Kruna srpskog nacionalizma s kraja XIX i s početka XX veka jeste jugoslovenstvo, kao poslednja njegova faza. Svaka ideja srpskog nacionalizma bila je prožeta jugoslovenskom idejom, počevši od Načertanija, toliko eksploatisanog od strane belosvetskih kritičara srpskog nacionalizma, preko Mlade Bosne/Crne Ruke, pa čak sve do međuratnog programa desničarskog Ljotićevog Zbora koji srpski nacionalizam izjednačava sa jugoslovenskim nacionalizmom. Dakle, čak i on, koga neki danas nazivaju jedinim srpskim fašistom, pre je bio jugoslovenski nego srpski fašista. Gotove sve srpske političke struje su, uoči Balkanskih i Prvog rata prihvatile ideju jugoslovenstva i stvaranja države Južnih Slovena kao prirodni istorijski tok koji je, zašto tako ne reći, svoj put započeo u Marićevića jaruzi 1804. godine. Sve to govori da je razvoj srpskog nacionalizma od obnove srpske države (sa kraćim usiljenim prekidima) išao ka ideji jugoslovenstva kao njegovog prirodnog nastavka.
U tu grupu spadaju svakako pripadnici Mlade Bosne koji možda pristup i delanje delom baštine anarhističkih ideja ali je njihov krajnji cilj ipak oslobađanje Bosne i pripajanje Srbiji, kao jedan od koraka ka stvaranju države Južnih Slovena. Pripadnici Mlade Bosne svakako naginju ka, tada privlačnim, levim učenjima, međutim, oni su pre svega Srbi-Hrvati-jugoslovenski nacionalisti.
Tromo se vreme vuče,
i ničeg novog nema.
Danas sve kao juče,
i sutra se isto sprema.
Dobro je rekao Žerajić,
moj srpski soko sivi,
ko hoce da živi nek' mre,
ko hoće da mre nek' živi.
G. Princip
Treba li pomenuti da su se među mladobosancima našli i Jezdimir Dangić i Dobrosav Jevđević kasniji četnički komandanti i antikomunisti, kao i Muhamed Mehmedbašić, takođe pripadnik ravnogorskog pokreta. Mustafa Golubić iako kasnije revolucionar, agent SSSR-a, na Solunskom procesu izjasnio se kao ,,Srbin muhamedanske vere,,.
Sa Alanom Ryanom se ne bih složio jer, šta ćemo sa nacionalizmom prisutnim u Evropi poput Engleske i Nemačke? Šta ćemo sa engleskim i nemačkim nacionalizmom. Da li njega možemo priprisati želji za oslobođenjem od porobljivača? Nikako.
,,Al' tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!,,
Ovim stihovima se može opisati vreme u kome je Princip živeo - vreme u kome je atentat na predstavnika okupatorske sile bio legitiman čin.
Međutim, opšti trend u Srbiji jeste takav da se, u želji da umilostivimo naše nove prijatelje, i u zebnji da ih neka naša izjava ne bi rasrdila, ponašamo u skladu sa tim, te se i u slučaju Gavrila Principa može čuti kako iza njegovog čina stoji nekakva teroristička internacionala toga doba a da njegova, i borba Mlade Bosne za cilj nije imala oslobođenje Bosne od tirjanstva i okupacije države-tamnice naroda i ujedinjenje sa Srbijom-pijemontom jugoslovenstva. U skladu sa opštim trendom nostalgije i žala za državom Habsburga zaboravlja se da ona nije bila samo zemlja valcera, Hajdna, Mocarta, Šuberta, već da je istovremeno, zaista bila i tamnica naroda. U skladu sa tom nostalgijom, Gavrilo Princip prikazuje se kao krvnik koji je svojim hicem, prekinuo život ne samo nadvojvodi, već i tom centru evropske kulture i preteči multietničnosti. Ta priča i među nama biva prihvaćena kao istina koju trebamo da spoznamo kako bi tako, pročišćenji, okupani i namirisani, zajedno sa ostalim evropskim narodima, učestvovali u žalu za zemljom Mocarta, Hajdna, Štrausa.
Ne znam da li Gavrilo Princip pripada Kusturici ili Amfilohiju, ali znam da on nikako ne pripada Bosni i Hercegovini jer se on upravo svojim delom njoj suprotstavio. Bosna i Hercegovina je, ovakva kakva je danas, kao ideja nastala u Beču, u istom dvoru u kome njegova sjena luta već sto godina.
|
