Rusi u novijoj istoriji jugoslovenskih zemalja

Rusi u novijoj istoriji jugoslovenskih zemalja

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22852
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Добро би било да на овој теми постујемо своје прилоге о ангажовању руских војних стручњака , њиховој улози и значају у новијој историји југословенских земаља. Предлажем да временска одредница буде од првих ослободилачких ратова Србије до данас. Дакле, од времена стасавања велике Русије, буђења националне свести Србије и учвршћења пансловенске идеје . Предметна одредница је, како и сам назив каже, учешће и улога Руса у војно-ратној историји нашег простора.

Одакле ми повод за покретање ове теме?

У склопу деветог фестивала савременог ратног и патриотског филма ''Волоколамски рубеж'' (на коме сам учествовао као члан стручног жирија играног програма) организована је и седма међурегионална научно-теоријска конференција са међународним учешћем на тему ''Русија кроз векове: историја, наука, технологија, образовање, економика, право''. Организатор је био Московски државни универзитет технологије и управљања. У току два дана, 19. и 20. новембра могла су се чути изванредна предавања (''даклади''). Ја сам излагао на тему ''Руска интелигенција у Србији. Друштва српско-руског пријатељства данас''.

Неопходно је рећи да се за овакве конференције припремају прилози (''доклади'') који се по свом обиму и методологији налазе између прилога и студије, односно дисертације. Код нас се такав текст назива сепарат (због УДК и места таквог текста у часописној и стручној грађи). Сепарат не преферира да наведе и каже све, већ да својим текстом иницира даље истраживање. Стога овај мој сепарат посматрајте на такав начин. Из њега нећу избацити делове који се односе на невојна питања јер су и ти утицаји (културни, привредни, струковно-еснафски) били од значаја за укупну моћ и стасање југословенских земаља. Једноставно, овде има интересантног материјала и за општу културу, а не само војну тематику.


О руској интелигенцији у Србији (Југославији) написано је стотине вредних књига па је илузорно за научни скуп на коме се до десет минута образлаже (''брани'') реферат и покушати да се каже све. Овај текст може вам послужити за почетни увид у речену тематику.


Руска интелигенција у Србији .
Друштва српско-руског пријатељства данас.


Руси (и други доминантни народи са пра-простора словенства) своју улогу и значај почињу да дефинишу, прецизирају и намећу већ са првим устаничким амбицијама српског народа. Тако се већ почетком Првог устанка кристалише свест српског народа о слоенском јединству. У том смислу, најјасније идеје и утицаје дефинисали су Руси. Без обзира што су физички били даљи од наше словенске браће из непосредног окружња (Хрватa, Словенаца), Руси су (захваљујући већ веома развијеној дипломатској и обавештајној служби коју је дефинисао и утемељио Иван Висхаватов) први успели да наметну свој утицај и тако је остало до данас.


Међутим, важно је рећи да су све до краја Првог светског рата српски политичари имали различита осећања и политику према Русији. Најпре је сам Карађорђе полагао велике наде у односе са Русијом. Знамо како се то развијало и како се то (по њега лично) завршило. После њега на челу Србије били су владари који су се често окретали Аустрији и Француској. Први светски рат доноси промене у руско-српски односима. Већ током почетне фазе тог рата, а посебно приликом Албанске голготе, поново Руси пресудно утичу на спасавање српске државе. Од наоружавања и припрема за рат, до ултимативног односа према западним савезницима по питању спасавања од физичког уништења цвета српства руска улога је пресудна. Крај рата доноси до тада највеће промене у историји људског рода и то такве да се ти утицаји простиру до данас. У Русији почиње Октобарска револуција и грађански рат. На Балкану се распада Аустроугарска и ствара се нова велика држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС). Површина јој је већа пет пута од Србије. Србија је новој држави дала државност и круну, а остала без имена. Настала је највећа и најјача држава на Балкану. Осећања новоспојених словенских народа су помешана, а незадовољство српских ветерана је огромно . Оно је било такво и толико да су чак неке борачке организације биле забрањиване, укидане или ометане у раду.

После Октобарске револуције велики број Руса је кренуо у бежање како би сачували голи живот. Тада су били убеђени су да ће њихово одсуство из домовине бити привремено. Велики број њих отишао је у велике светске градове и државе. Главни пут је водио према Прагу, Берлину, Паризу и даље, преко океана. Чак су и у Кини формиране заједнице руских емиграната и њихови трагови и утицаји се осећају и данас. Мањи део, око 40.000, стигао је у Југославију и то, углавном, у њен источни део.

Прве избеглице појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Главнина избеглица стигла је на Балкан после пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и прогона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920). Избеглице са Крима и из Новоросијска транспортоване су поморским путевима у Истамбул, бугарску Варну и румунску Констанцу. После лутања по Балкану велики број тих људи населио се управо у Краљевини СХС. По тврђењу Владимира Албиновича Мајевског, историчара руске емиграције и савременика догађаја, „Руси су ушли тада у српску земљу неоптерећени квотама, визама, ограничењима, пасошима и сличним. Братска земља привила је Русе уз себе. Није се оптерећивала формалностима које су постојале приликом уласка у европске и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу…“

Разлози примамљивости Краљевине СХС и, у првом реду, Србије за руске избеглице састојали су се у томе, што је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била спремна да прихвати не само људе као такве, него да им дозволи да се на својој територији разместе организационе структуре руских апатрида. Дана 31. августа 1921. године Архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да узме под своју заштиту Високу црквену управу Руске православне цркве. Њој је остављена самосталност. Резиденција Високе црквене управе постао је Патријаршијски дворац у Сремским Карловцима, граду у коме је пре двеста година пре тога Максим Суворов отворио „Словенску школу“. Дана 21. новембра исте године у Сремским Карловцима одржан је Црквени сабор Формирана је концепција Руске православне цркве у иностранству (РПЦИ) и створени њени управни органи. Они су смештени такође у Сремским Карловцима.

У том истом граду били су Главни штаб и Врховна команда оружаних снага Југа Русије, на челу са генералом П.Н.Врангелом, а касније – управа Руског општевојног савеза (РОВС). Сам генерал Врангел , поводом могућности да сачува организационе структуре Руске армије писао је: „Као што се у борби развија пук, тако се и Армија – изгнаница из логора Галипоља, Лемноса и Кабакџија расула по братским словенским земљама… Расула, али остала Армија војника, спојених јединственом вољом, инспирисаних јединственим поривом и спремношћу на жртвовање. У најтежим искушењима Армија се одржала…» Тако је Србија, још прецизније – Сремски Карловци, „постала својеврсни центар избеглица, чији утицај се ширио далеко изван граница Краљевине СХС“ . Генерал Врангел покушавао је да утиче и на финансијске токове руске емиграције путем сазивања у Београду такозваног „Руског савета“. Међутим, ова структура је била структура била је неефикасна, потчињавање јединственом руководству економске активности руске емиграције није успело, па је 1922. године Руски савет укинут.

У руској историјској науци која обрађује избегле Русе од ужаса бољшевизма, константно се употребљава термин „први талас емиграције“. Поставља се питање: да ли је тачан назив емигранти? Они нису добровољно напустили своју отаџбину, већ су је напустили под претњом физичког уништења од стране бољшевика, у журби, најчешће и уопште не схватајући камо и зашто одлазе… Професор Д.Н.Иванцов 1925. године пише: „Избеглице нису емигранти. Између њих и емиграната постоји огромна разлика. Емигрант гледа напред – избеглица целом својом душом хрли назад, гледајући свој боравак у иностранству као прелазну епизоду. Емигрант одлази у иностранство са чврстим уверењем у будућност – избеглица је притиснут материјалном и моралном катастрофом која га је задесила… Емигрант пре него што се одлучи на пресељење труди се да реализује своју имовину , а огроман део избеглица напустио је отаџбину буквално с празним рукама. Емигрант сам бира земљу пресељења – избеглица се обрете тамо где га судбина одведе“.

Зато је такозвани „први талас руске емиграције“ треба називати управо „избеглицама“. Прва етапа историје руске дијаспоре у Србији (1920-2Cool могла би се, цитирајући новинара софијског листа „Русија“ Ј.Јурјева, назвати „преобраћањем избеглица у емигранте“

О положају руских избеглица у Краљевини СХС од 1920. године бринула је специјално формирана Државна комисија за смештај руских избеглица, а њен рад је усмеравао академик Александар Белић (најпре као потпредседник Комисије, а затим као председник). Циљ и смисао постојања Комисије сводио се управо на пружање помоћи руским избеглицама на путу „преобраћања у емигранте“. По одређењу М.Јовановића, „Државна комисија и по овлашћењима, и по реалном утицају на живот Руса у Краљевини СХС, била је најзначајнија организација у животу емиграната, каквом је и остајала током целокупног међуратног периода“.

Делатност Комисије обухватала је широк круг питања везаних за пријем и смештај избеглица, финансирање, социјалну заштиту, прилагођавање и интегрисање емиграната у нову средину. То се пре свега односило на курсеве српског језика и специјализоване бирое за запошљавање у местима насељавања избеглица. Комисија се такође бавила проблемима који су скопчани са формирањем и финансирањем школа за школовање руске деце, помоћи медицинским и рехабилитационим установама.

До средине 1925. године у Југославији радило је 17 руских школа. У њима се школовало 2820 ученика. Осам школа, у којима се школовало 2240 деце, у потпуности финансирала држава, а остале су добијале дотације од Министарства образовања.
У најповољнијем положају била је Прва Руско-српска гимназија у Београду, отворена новембра 1920. године. Директор гимназије био је В.Д.Плетњов. Приликом отварања гимназије у њој је било само 90 ученика, а кроз десет година – већ 250. Сам назив ове школске установе био је сведочанство о тежњама њених оснивача да учине све, како би ђаци „остали Руси, сачували разумевање, знање и љубав према земљи која се у тешким годинама показала као прави, несебични пријатељ…Гимназијски ђаци у будућности је требало да постану залог за тесне везе између српског и руског народа“ .

Разуме се, образовна и научна делатност руских пресељеника у Краљевини СХС није била ограничена на стварање школа и језичких курсева. Руски емигранти су били људи изузетно добро образовани и професионално обучени. По подацима пописа из 1922. године међу руским емигранатима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца високо образовање имало је 12% , средње – 61%, основно – 12%, а без образовања било је тек 3% емиграната. Образовни ниво руске емигрантске групе крајње је необичан за Србију не само због броја лица са високим и средњим образовањем, већ и зато што је међу емигрантима било свега 2-3 процента неписмених. Вредности тих људи постају очигледне ако се има у виду да је у Краљевини СХС 1921. године 50% становника старијих од 12 година било неписмено. По већ цитираном В.Мајевским – „српску интелигенцију просто су шокирали ти Руси, у маси тако јадни и жалосни, али тако образовани и паметни“.

Руси су активно учествовали у научном и уметничком животу Србије, радили као предавачи, организатори културног живота, истакнути уметници, скулптори и неимари како у оквирима руских културних организација, тако и у културним организацијама земље у којој бораве. Делатност руских емиграната у сфери науке имала је три основна аспекта:

1. Формирање научних друштава.
2. Рад на универзитетима и у школама Краљевине СХС.
3. Организација руског научног живота.

Међу научним организацијама, које су основали Руси у Краљевини СХС посебно се истицао Руски научни институт у Београду. Он је основан 16. септембра 1928. године са циљем да подржава и унапређује руску научну мисао. Финансирање Руског научног института преузела је на себе влада Краљевине СХС, захваљујући чему је он убрзо постао водећи научни центар руске дијаспоре, иако су сличне установе функционисале такође у Прагу и Берлину. Првих година свог постојања Институт је био смештен у згради Српске краљевске академије, а 1933. године пресељен је у новосаграђену зграду Руског дома, који је носио име Императора Николаја Другог.

Први председник Института био је професор Ј.В.Спекторски, раније ректор Кијевског универзитета. Институт је имао пет оделења:

1. Философско (Н.О.Лоски и П.Б.Струве).
2. Језик и књижевност ( А.Л.Погодин).
3. Друштвене и историјске науке (А.П.Доброклонски).
4. Медицинско (А.И. Игнатовски).
5. Математичке и техничке науке( Г.Н.Пио-Уљски и Н.Н.Салтиков)


Једна од делатности Института била је и организација предавања руских научника из других европских земаља. У Институту су редовно наступали И.И.Лапо и А.А.Кизеветер из Прага, В.В.Зењковски и Н.Н.Головин из Париза, С.Л.Франк и И.А.Иљин из Берлина, Ј.Ф.Шмурло из Рима, В.Н.Ипатјев и И.И. Сикорски из САД. Институт је организовао округле столове и разговоре са чувеним руским уметницима и књижевницима, поред осталог Гипиусом, Мережковским, Баљмонтом и Северјањином. Мисао Игора Северјањина постала је и девиза Руског дома у Београду: „Премало је родити се као Рус, такав мораш бити, таквим мораш постати“.

Наравно, било би погрешно мислити да је руска дијаспора у Краљевини СХС била затворена у себе и није активно учестовала у друштвеном животу Срба и других југословенских народа. Како смо већ рекли, образовни ниво руских избеглица био је веома висок, што је у почетку изазивало одређене тешкоће . Стручњацима таквог нивоа није било лако да обезбеде запослење у Србији, која је у недавној прошлости била мала, вазална кнежевина на периферији Османлијске империје. До средине 20-их година 15 руских научника постали су чланови Српске академије наука, и ни једна национална група Југославије, у пропорционалном односу, није била у Академији тако бројна, као руски емигранти.

Огроман је и допринос руске дијаспоре у уметности Србије. На сценама београдских позоришта режирали су руски редитељи Ј.Л.Ракитин, А.А.Вершчагин, Ф.В. Павловски. Ти људи, а такође и руски глумци који живели у Југославији ( многи су наступали на најбољим сценама Москве и Петербурга) заувек су променили изглед југословенског позоришта, какав је дотад постојао у оквирима представа о театру XIX века. На драмским сценама блистали су Нона Белавина, Лидија Мансветова и Олег Миклашевски.

Настајање српског националног позоришта и балета такође је у нераскидивој вези са именима руских позоришних уметника, сценографа и кинематографа европске класе Споменимо само нека имена: Л.М.Бриаловски, А.А. Вербицки, В.И.Жедрински, режисери Ј.С.Мариашец и Ф.Павловски . Оперски солисти: Н.Архипова и Н.Баранов, Ј.Д.Веселовски, Неонила Волевач, Олга Олдекоп. Балетску групу организовали су , а потом припремали и подучавали руски балетани и кореографи: Т.П.Карсавина, Н.Кирсанова, М.Бологовска, И. и Ф. Васиљевич, А.Жуковски и К.Исаченко. Оставили су свој траг и руски композитори који су радили са Народним позориштем: В.А.Нелидов је написао и поставио на сцену оперу „Смрт Мајке Југовића“ по мотивима српског епа Сви памте до данас школу И.И.Слатина – диригента, композитора и руководиоца хора „Глинка“. На почетку српске кинематографије налазио су се руски емигрант, пореклом из Одесе Георгиј Скригин, филмски глумци О.М.Соловјова, браћа Черепов и други.

У Србији раде руски сликари, а радови многих од њих данас красе националне галерије Србије: Н.Н.Богданов-Бељски, С.А.Виноградов – академски сликар, А.В.Ганзен – сликар мора који је овековечио Дубровник, С.Ф.Колесњикова – академик Руске академије уметности, Б.Н.Литвинов – уметник, генерал-мајор. Млади руски уметници Јуриј Лобачов и Константин Кузњецов су постали оснивачи комикс-правца и популарни илустратори. Славна су многа руска имена и у сфери неговања, популаризације проучавања црквеног сликарства, фресака, икона, што је видљиво у храму-музеју на Опленцу. Ту су радили историчари Н.Окуњев и уметник П.Бичковски. Иконописац отац Пимен (Сафронов) постао је оснивач иконописне школе у манастиру Раковица, а одмах после рата сопствену школу рестаурације створила је Ј.В.Вандровска. Велики значај у историји српског сликарства имао је Л.Т.Шејка и група „Медиала“ коју је он створио. Чланови групе постали су уметница Олга Ивањицки и српски уметник и философ Драгош Калајић.

Провинцијски град Београд, настао између Европе и Азије, улепшали су руски архитекти. В.Баумгартен, Н.Краснов, В.Лукомски, В.Сташевски, Р.Верховски, В.Андросов претварају Београд у лепу европску престоницу. Искуства стечена у Русији аутор ансамбла у Ливадији Петар Краснов реализовао је у таквим архитектонским ремек-делима као што су министарска здања у Београду, Маузолеј на Опленцу и интеријери Народне скупштине. Многи инжењери, војни инжењери у Србији, постали су успешни и признати архитектонски виртуози: Ф.Баумгартен пројектовао је Руски дом, Генералштаб у Београду., В.В.Сташевски – творац храма св. Тројице у Београду и Иверске звонаре, В.В.Лукомски је створио таква ремек-дела као што су Бели двор и ансамбл Српске патријаршије. Изван Београда су радили руске архитекте: П.Анагности, А.А.Васиљев, Г.И.Самојлов. И дан-данас су украс и историјски симболи Београда радови руског скулптора Романа Верховског, који је после Другог светског рата створио храм Св. Тројице у Џорданвилу (САД). У Београду је он створио монумент Херојима Првог светског рата на Руском гробљу, монумент „Браниоцима Београда“ и друге.

Армија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а после рата Југословенска народна армија, у пуној је мери користила искуства многих стотина војних стручњака који су се нашли на њеној земљи. У војним училиштима и академијама било је мноштво руских предавача. Огроман допринос стварању југословенског ваздухопловства дали су руски пилоти. В.Ткачов – генерал-мајор руске армије један је од твораца војно-ваздухопловне флоте Југославије .
Многе деценије стварали су хидроенергетски систем Југославије руски инжењери В.В.Горјачковски и И.А.Лашков. Њих добро памте у Новом Саду, Панчеву и Београду. Њиховим радом разрађен је и изграђен јединствени систем канала Дунав – Тиса – Дунав. Развој фундаменталне и универзитетске науке Југославијеподстакли су : Ал.Д.Билимович, професор – економиста, Ант. Д.Билимович – математичар, председник Српске академије наука, ентомолог Ј.Н.Вагнер, агрохемичар Н.И.Васиљев, математичар К.П.Воронец, лексикограф И.Грицкат-Радулович; А.Игњатовски – оснивач и руководилац Прве клинике за болести унутрашњих органа у Београду, Т.В.Локот – оснивач Института пољопривредне технике, палеограф, историчар В.А.Мошин, руководилац Опсерваторије Београдског универзитета П.В.Музен, Г.А.Острогорски – творац Византолошког института САНУ, математичар Н.Н.Слатиков, селекционар А.И.Стебут, инжењер В.В.Фармаковски, стручњак за техничку механику Ј.М.Хлипчев.

Овај списак може се допунити још десетинама презимена људи, који су деценијама радили у својој новој словенској отаџбини. Њихова деца и ученици настављају дело које је започела у међуратној Југославији славна плејада „руских избеглица“ – научника, поета, уметника, војника.

Крај тако доброј организацији, али и страх, доноси нови рат - Други светски рат. , а посебно улазак Црвене армије на територију Југославије (Београдска операција, септембар 1944.). Руска дијаспора у Југославији изазивала је и код фашиста, и кодкомуниста, велики страх. За време окупације Србије Немци су интернирали практично све „беле емигранте“, који су гајили просовјетске симпатије. Совјетска власт се исто сурово понашала према представницима емигрантске средине који су сарађивали са фашистима или се држали антисовјетских погледа. Ти фактори, а такође природно смањење и одлив дела богатих руских емиграната из Југославије непосредно пред рат довели су до тога да је у периоду 1945-46. године бројност руске емиграције у Југославији процењивана на 5 – 7 хиљада људи. Велики контраст у поређењу са 18-20 хиљада на крају тридесетих година…

Посебно, трагично поглавље везано је за појаву Руског заштитног корупуса.
Руски заштитни корпус био је за време Другог светског рата квислиншка војна формација састављена од руских емиграната у Србији, у саставу немачког Вермахта.
Руски корпус формиран је 12. септембра 194 1од руске царске војске ветерана. 2. октобра је преименован у Руски заштитни корпус (Russisches Schutzkorps) . Од 15. септембра је под командом генерал-потпуковника Бориса Александровича. Имао је три пука и укупну снагу од 4.000 људи. У септембру 1944 је порасла на 11.197 припадника и коришћен је у Београду за одбрану. Касније је пребачен у Босну за анти-партизанским задацима. Дана 10. октобра је преименован у Руски корпус у Србији (В Сербии Русски корпус) и 31. децембра само ''Руски корпус'' сада са седиштем у Хрватској. Дана 30. априла 1945, пуковник Анатолиј Иванович Рогожин преузео команду. У мају, корпус предао Британцима, који је дозволио да се пре совјетске ере емигранти да се населе на Западу.
При 104. ловачкој дивизији су били ангажовани 1. и 2. пук, нарочито за осигурање производње у Крупњу, Бору и Мајданпеку и за осигурање Дрине. 3. пук је осигуравао железницу у долини Ибра и рудник Трепча код Косовске Митровице.

Совјетски ратни заробљеници су од 1943. додавани Руском заштитном корпусу.


Руси у југословенској уметности

Када су, после слома велике царевине, чијој елити су припадали, и пораза у грађанском рату, који је им је одузео отаџбину, стигли у Нови Сад, било их је око 2.000. Данас их је свега 156, а још 850 почива на новосадским гробљима, у земљи која их је одмах прихватила. У Српском народном позоришту је дуго режирао чувени Јуриј Ракитин. Сахрањен је на новосадском Успенском гробљу. Балет тог театра основала је Марина Олењина, а опера је деценијама радила с најбољим рускиим солистима. Поред тога, прелепа здања попут Официрског дома и Дома народног здравља, и данас обојена чувеном петроградском жутом бојом, пројектовали су славни архитекти некадашње царске престонице Константин Валет и Георгиј Шретер...

Уметници су дали огроман допринос развоју југословенске уметности. Руска музичка емиграција знатно је убрзала развој музичке посебно музичко-сценске уметности у Србији и Југославији.

Композитора је било мало (Владимир Нелидов, Олег Гребеншчиков, Јуриј Арбатски). Репродуктивни уметници, посебно балетски играчи и оперски певачи, били су великом броју: године 1922. , на пример, Руси су били једна трећина укупног броја оперских солиста и хора београдског Народног позоришта. Без руских певача (Ада Пољакова, Ксенија Роговска, Софија Драусаљ, Лиза Попова, Василиј Шумски, Георгиј Јурењев, Павел Холодков и други), не би били остварени велики успеси београдске Опере између два светска рата. Као оперски редитељи истакли су се Теофан Павловски и Јуриј Ракитин, а као оперски диригент Илија Слатин.

Захваљујући Русима, већ 1922. године било је оформљено језгро балетског ансамбла у београдском Народном позоришту , шест играча и један редитељ. Највећи играчи међу њима били су Јелена Пољакова (раније успешна у петроградском Маријинском театру) , Нина Кирсанова и Анатолиј Жуковски. До почетка Другог светског рата ансамбл поставио четрдесет три балета из интернационалног репертоара и пет домаћих. Александар Фортунато, Анатолиј Жуковски и Нина Кирсанова у Београду, а Маргарита Фроман у Загребу, биле су запажене у стилизацији (балетизацији) народних игара (Лицитарско срце Крешимира Барановића, Охридска легенда Стевана Христића и други). Као оперски и балетски сценографи истакли су се Леонид и Рима Браиловски.

Својом истакнутом улогом у повећању извођачког нивоа на југословенским сценама, руски уметници су индиректно утицали на настанак неколико значајних балетских и оперских остварења, као што су Охридска легенда (Христић), Лицитарско срце и Имбрек з носом (Барановић), Сутон (Христић), Кнез од Зете и Коштана (Коњовић).

Великог трага Руси су оставили и на подручју музичке педагогије и црквеног хорског певања (као диригенти).

За овај део текст коришћени су подаци из рада Никите Бондарјова '' Русија и Руси у Србији '', са свом приложеном литературом:

Руска емиграција у Југославији. М.1996.С.41

Д.Иванцов. Руске избеглице у Југославији у 1921.г.// Руска економска збирка. Вип. Праг, 1925. С.80.

А.Б.Арсењев. На окукама Дунава. М.1999. С.29.

Руска емтиграција у српској култури XX века. Београд. 1994. Т.2. Ц. 43-44.

Прва Руско-српска гимназија 1920-1930. Београд, 1930. С. 17.



Српско-руско пријатељство данас

Шта рећи о Русима у Србији данас?

Према попису становништва од 2002. године, у Србији се налази 2.588 људи руског порекла.
У Београду живи 1.370 људи чија презимена подсећају на домовину Толстоја, Јесењина и других руских књижевних великана. У Војводини их има 940, у Новом Саду 272, рекао је Арсењев и додао да у Бачкој Паланци живи сам један човек руског порекла.

Огроман утицај и одјек минулих времена, али и најава новог таласа односа, може се видети кроз постојану историју друштава српско-руског пријатељства.

Како данас функционише организација српско-руског пријатељства?

Практично, сви српски градови имају друштво српско-руског пријатељства. Она су данас организована као невладине организације и подржане су од стране локалних самоуправа. Постоји асоцијација друштава која је формирана у Врбасу 2009. Преко тридеет друштава се налази у тој заједници.

Све активности су веома значајно везане за Руски дом у Беогаду и амбасаду Руске федерације. Они су истински покретачи и матице, координатори тих активности. Огромна љубав Срба према Русима изражена је на локалном нивоу где друштва имају добре услове за рад. Имена удружења су симболична - ''Петар Велики'', ''Цар Ниолај'', ''Бреза'', итд... Постоји посебна асоцијација српско-руског братства које се ослања на козачке традиције.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 27 Avg 2011
  • Poruke: 2082
  • Gde živiš: treći kamen od sunca

Citat:Предлажем да временска одредница буде од првих ослободилачких ратова Србије до данас
Ако је ово заиста овако, могао бих ископати неке фотографије руских добровољаца током рата у БиХ?



online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12017

fantom_S ::Citat:Предлажем да временска одредница буде од првих ослободилачких ратова Србије до данас
Ако је ово заиста овако, могао бих ископати неке фотографије руских добровољаца током рата у БиХ?

Не, деведесете нису дозвољене на форуму.

offline
  • Pridružio: 27 Avg 2011
  • Poruke: 2082
  • Gde živiš: treći kamen od sunca

Зато сам и питао, да се поштедим беспотребне муке! Smile

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2012
  • Poruke: 11
  • Gde živiš: Srednja BIH ( Nažalost )

Jugoslavenskih? Pa, evo idemo od početka
Već 1711 Imperator Petar Veliki se zanima za crnogorsko pitanje nezavisne države i ostvaruje vrijedne diplomatske odnose sa prvim Petrović-Njegošem (Danilo I) još 1712.
1767 na vlast nakon vladavine loših vojnih komandanata dolazi "Car" Šćepan Mali koji je navodno bio Imperator Petar III, sin Carice Elizabete, muž Katarine Velike. Pobjeđuje Turke tokom napada na Cetinje (1768 ili 1769) i Venecijance i Dubrovčane kod Cattara (Kotora?) (1770)
Šćepan Mali modernizira vojsku po standardima Petra Velikog iako su već bili dosta zastarjeli - bolje išta no ništa.
Atentatom na Šćepana I 1773. Crna Gora opet gubi subdizaciju Rusije, što se vraća tek 1796 kada dolazi na vlast Pavle I, a u Crnoj Gori se Petar I interesuje za kampanje protiv Turaka. Prvi odredi su uniformisani 1799. uniformama iz ranih kampanja protiv Francuza 1792-3. 1806 Crnogorska je vojska opremljena po najvišim evropskim standardima, jedan Austrijski oficir ju je opisao kao "bolje opremljenu, učenu, a posebno vođenu nego većina srednjeevropskih armija, a da joj većina ne može parirati 1:1, pa čak i 2:1" (mislio je na Prusiju koja je koristila jako stare uniforme iz doba Frederika II (1760-e) i ostale njemačke državice koje je Francuska zauzimala jednu po jednu)

Crnu Goru Rusija nastavlja opskrbljivati vojnom opremom do 1820 (kada Petar I pravi prve original Crnogorske uniforme, a muškete se prave širom Crne Gore po lokalnim faktorijama). 1830ih pomoć blijedi jer Petar II nije zainteresiran za bojeve sa Turcima nešto previše. Dolaskom Danila I 1852 vojska se opet modernizira i opremljuje, ali pak neuspješno da parira ostalim evropskim vojnim opremama. 1860. dolazi Nikola I i do 1878 konačno uspjeva napraviti vojsku koja je mogla parirati bilo kojoj drugoj evropskoj vojsci u odnosu čak i 5:1 (što je prikazano sa moderniziranom turskom vojskom).

Pomoć Rusije Srbiji i Crnoj Gori kao dvjema jedinim jugoevropskim saveznicima za dugo vremena (~1795-1880te) bila je velikodušna, da bi i sama Srbija izdala Bjelaše 1921 povlačivši sve svoje trupe iz Rusije, ostavljajući je Boljševicima, zajedno sa Francuzima i Englezima...

online
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 9547

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 676 korisnika na forumu :: 22 registrovanih, 2 sakrivenih i 652 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: BlaCkMilK, branko62, Dava, eighty-one, goxin, Kaplar2, kovinacc, Mercury, miodrag, mnn2, muaddib, Paja Pajser, Panter, stug, t84dar, Taso, TegljacMete, Trpe Grozni, vathra, VJ, vlvl, Wisdomseeker