Srpska revolucija 1848-1849.

2

Srpska revolucija 1848-1849.

offline
  • Pridružio: 03 Jan 2012
  • Poruke: 991
  • Gde živiš: Beograd

Naravno, vojvoda Supljikac je najpogodniji za dnevno-politicku upotrebu: pre revolucije relativno nepoznat a ubrzo nakon dolaska na celo pokreta je i umro (naleteh na vikipediji: Војвода Шупљикац првог дана преузимања функције изнервиран многим стварима пао је од капље у Панчеву, приликом обиласка бојишта.). Knicanin je bio iz Srbije, vodja dobrovoljaca, Rajacic mitropolit srpske crkve, nepodobni za modernu "ikonu". Doduse, i Supljikac je Srbin sa Banije. U Napoleonovoj vojsci, u pohodu na Rusiju, odlikovan je legijom casti.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556



offline
  • Pridružio: 12 Nov 2010
  • Poruke: 1116

Fotografija je iz 60-ih godina 19. veka, nema veze sa vojvodom Supljikcem

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556

Наравно, нема везе са Шупљикцем, али кажу да има са ..

Сад, пошто купих по то продах.. Very Happy

https://www.facebook.com/%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%.....5/?fref=nf

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556


http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%.....0%B0%D0%BE

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556

Napisano: 30 Nov 2015 17:46

Srpski pokret 1848. godine

Apsolutistički metod kneza Meterniha pretvorio je bio Austrisku Carevinu u pravu policisku državu. Ugušivan je sistematski svaki slobodoumniji pokret, koji bi ma u čem podrivao osveštani poredak. Meternih je bio konzervativac i po prirodi i po uverenju. Austriska Carevina, sastavljena iz raznih narodnosti, bila je ostatak starog političkog sticaja prilika i teško se snalazila u novom vremenu. U XVI veku i dalje oko nje su se pribijali razni mali narodi i države, da bi u većoj zajednici mogli s više uspeha odolevati turskom naletu. Ali posle suzbijanja Turaka te je potrebe nestalo. Mesto toga, s buđenjem nacionalne svesti, od početka XIX veka, sve su se više javljale težnje, da se ta zajednica napusti i da se uđe u okvire nacionalnih država. Talijani su, dotle razbijeni, počeli pisati, i govoriti, i raditi o svom narodnom ujedinjenju; isti takav se pokret javlja i kod Nemaca. U oba naroda ostvarenje tih planova moglo se postići samo na štetu poseda Austriske Carevine i prestiža Habzburške dinastije. Već tada, sredinom XIX veka, javljale su se u Beču zebnje, da bi i jedna slobodna srpska država na Balkanu mogla postati privlačna tačka za njene jugoslovenske podanike. A ceo pokret za jačanje međusobnih slovenskih veza, prozvan panslavizmom, posmatran je s puno sumnjičenja kao čista politička akcija pod vođstvom Rusije i sa ciljem da u krajnjoj liniji njoj posluži. Nacionalna aktivnost Mađara, veoma živa i impulzivna u prvoj polovini XIX veka, dobila je postepeno karakter narodne borbe za punom nezavisnošću od Beča. Pucalo je na sve strane. Meternih je to osećao i s toga je, kao jedino sredstvo za održanje, stezao obruč. Nije radio ništa značajno, da prethodnim merama kanališe izvesne struje i da za vremena državu osloni na onaj deo elemenata koji je, istina, tražio izmenu sistema, ali koji tada još nije izlazio iz okvira državne zajednice.

Kad je u februaru 1848. izbila revolucija u Parizu, koja je srušila monarhiju i dovela do proglasa republike u Francuskoj, zaljuljala se iz temelja i trošna austriska zgrada. Planuše ustanci na sve strane. Nemački rodoljubi sazvaše u Frankfurtu svenemački sabor, koji je imao jasno da izrazi želju za nemačkim ujedinjenjem, ali ne pod vođstvom Austrije. Kao odgovor na to došao je posle sveslovenski sastanak u Pragu, na kom je učestvovalo i nekoliko Srba. Iza tih i pored tih manifestacija počeše i ulične borbe. Uzbuni se čak i lojalni carski Beč. Meternih morade biti žrtvovan. Ali to ipak ne smiri uzavrele duhove, naročito ne tamo gde je pokret dobio ne samo karakter borbe za ustavne slobode, nego i za nacionalno oslobođenje.

U Austriji postadoše najopasniji Mađari, koje je vodio vrlo temperamentni besednik Lajoš Košut. U svom nacionalizmu Mađari nisu imali nikad dovoljno mere. Na području krune Sv. Stevana oni su prema ostalim narodnostima bili i ostali stalno manjina. Državu su međutim vodili i pretstavljali samo oni. U strahu da to vođstvo ne izgube ili da ga ne bi morali deliti, oni su počeli svima sredstvima nastojati da Ugarskoj očuvaju mađarski karakter. U toj težnji morali su doći u sukob s ostalim narodnostima; a u prvom redu sa Srbima i Hrvatima. Srbi su imali svoje privilegije s jedniom vrstom verske autonomije, na koje su Mađari odavno krivo gledali i za koje je postojala opasnost, da bi im ih mogli jednog dana ukinuti. Hrvati su isto tako čuvali svoja istoriska prava i naročito svoj jezik, čiju su upotrebu Mađari organizovali na sve uže krugove. Bečka vlada upotrebljavala je vrlo često Srbe i Hrvate, čija je borbenost bila dobro poznata, kao svoje oruđe za obuzdavanje mađarskih prohteva. To je onda stvorilo između njih i Mađara još veći jaz, jer je, uz načelne protivnosti, došao još i momenat apsolutnog nepoverenja.

Kad su stigle vesti o neredima u Parizu i zatim u samom Beču i kad se doznalo šta nameravaju i traže Mađari digli su odmah svoj glas i Srbi i Hrvati. Zagreb je postao vrlo aktivan i pod vođstvom bana Josifa Jelačića, graničarskog pukovnika, dao je, skoro od prvog dana, tom pokretu borben karakter, ali u isti mah pokazao je privrženost prema Habzburškoj dinastiji. Graničari su bili najbolji deo austriske vojske i u ovo vreme odaniji dvoru nego mnogi nemački pukovi. U tom duhu lojalnosti i besprekornog vršenja službe oni su vaspitavani stolećima, i to među graničarima podjednako i Srbi i Hrvati. Godinama se u jednom popularnom srpskom maršu pevalo i ponavljalo:

Kad zaželi svetli car
U smrt skače graničar!

Srbi, iz početka, nisu bili protiv Mađara; ne bar Srbi iz Bačke, Banata i Srema. Naprotiv, mnogi od njih iskreno su pozdravili njihov pokret. Bilo je to iz mnogih razloga. Nešto zbog teškog stanja naših kmetova pod teretima feudalnih nasleđa; nešto zbog pritiska vlasti, koje su još uvek prema Srbima postupale s mnogo verskih i drugih predubeđenja; nešto zbog uopšte teških ekonomskih uslova za život; a nešto i po atavističkoj tradiciji borbe protiv nosilaca tuđe vlasti. Bez unapred spremljenog plana i bez prethodne organizacije oni su brzo počeli akciju. Već 10. marta zbacili su mesne opštinske vlasti u Zemunu i Pančevu, na čijem su čelu stali Nemci, pa su odmah obrazovali i narodnu gardu. Pred uzbuđenim narodom morao se u Pančevu povući i jedan odred vojske, koji je hteo da povrati stari red. Pobuna nije bila uperena protiv Mađara, koji u tim mestima nisu pretstavljali nikakvu naročitu snagu. Pančevo je čak proglasilo toga puta svoje spajanje sa Ugarskom, kidajući veze s vojnom granicom. Pobunjenici u Zemunu nosili su mađarsku zastavu. U Pešti su srpski đaci i pretstavnici od 83 opštine klicali mađarskim revolucionarima. Narodni odbor, kome je pretsedavao Isidor Nikolić, doneo je u Budimu 6. marta svoje zaključke, od kojih je prvi bio ovaj: "Srblji priznaju mađarsku narodnost i diplomatičko dostoinstvo mađarskog jezika u Ungariji, ali zahtevaju da se njiova narodnost prizna i slobodno upotrebljavanje jezika njinog u svim njinim delima i savetovanjma zakonom utvrdi". U ostalim tačkama tražili su autonomiju crkve i škole; svoj narodni sabor, koji može opštiti neposredno s Carem; slobodno samostalno uređenje Vojne Granice. Akt je sadržavao pokliče: "Kralju vernost, otečestvu svaku žertvu, Mađarima bratsku ljubav!" Srpski požunski đaci učestvovali su u mađarskim podvizima i po njihovim primerima hteli su da delaju i sami. Vodi ih mladi šajkaš, Svetozar Miletić, đak slovačkih romantičara J. Kolara i Lj. Štura, koji su propovedali slovensku uzajamnost i što čvršću vezu. Pod uticajem njihovih ideja on je uzeo za sebe naziv Sveslav. Već 1847. god. tamošnja omladina izdala je svoj almanah Slavjanku, a Miletić je oduševljeno pevao:

Oj Slavjani, braćo draga,
kucnuo je i naš čas!

U akciji požunske omladine sjedinjavali su se odjeci sveslavenskog kongresa u Pragu i revolucionarnog zamaha u Pešti. Plamene pesme Petefijeve raspaljivale su duh i u srpskim redovima.

Ali se uskoro to prijateljsko raspoloženje prema Mađarima izmenilo. U Pešti su od ranije strahovali od panslovenske agitacije i s toga su i ceo rad omladine gledali s podozrenjem. Držanje Hrvata ih je ogorčavalo. Imali su sigurnih dokaza, da hrvatski patrioti pozivaju Srbe u saradnju protiv Mađara i da im u tom ide na ruku, u ime slovenske solidarnosti, i dobar deo srpske omladine. Dobili su izveštaje, sasvim pouzdane, da i u Srbiji izvesni agitatori govore, kako je došao čas da se pređe na delo, pošto je Austrija paralizovana i kako treba raditi ne za Mađare, nego za Srbiju. Matija Ban krstario je po Sremu, išao je u Novi Sad i Zagreb, i govorio da treba izvući, u tom mutnom vremenu, što više koristi za srpsku stvar, ali u isto vreme raditi i u sporazumu sa Hrvatima.

Mađari su s toga vrlo brzo ohladili prema Srbima. Neprijatne su im bile i srpske peticije, koje nisu bile u skladu sa planom o jedinstvenoj Mađarskoj. Kad mu je došla deputacija novosadske opštine sa zahtevima, koji su u suštini odgovarali onim budimskim, Košut je bio u nezgodi i nije mogao da ih zadovolji. Nova, slobodarska i demokratska Ugarska, govorio je on, lišena feudalnih tereta i predrasuda, neće se prema svojim pripadnicima ponašati kao raniji režimi. Ne treba, s toga, tražiti zajemčivanje posebnih prava, koja neće niko ugrožavati. Iskustvo je, međutim, naterivalo Srbe da budu oprezni. Jedno su reči, a drugo dela. Dotadašnji postupci Mađara i njihov ultranacionalistički stav nisu ulevali mnogo poverenja. I oni su s toga uz ta opšta prava i slobode tražili stalno i svoja srpska prava. Mađari im to nisu mogli dati iz načelnih razloga svoje nacionalne politike, koja je tražila jedinstvo države u svakom pogledu, a i s toga što bi srpski slučaj mogli uzeti za primer i drugi narodi Ugarske. Mladi i plahoviti i ambiciozni Đorđe Stratimirović, glavni organizator narodne garde među Srbima, doviknuo je, da Srbi mogu dobiti zadovoljenje svojih zahteva nekom drugom pomoću. Razdraženi Košut nazvao je taku izjavu veleizdajom i zapretio je, da će tad između Srba i Mađara odlučivati mač.

Kod Srba su se, doista, s više strana čuli pozivi i usklici, da se iskoristi ova prilika i izvede ujedinjenje Srba s obe strane Save i Dunava. Paša u Beogradu opominjao je austriske vlasti na opasno vrenje. Bečke vlasti bile su u nezgodi. I srpski i mađarski pokret imali su opasnih tendencija, i to nesumnjivo centrifugalnih. Ali mađarski je ipak bio opasniji. Zato, što su Mađari bili dobro organizovani i što su imali više snage. Srbi su bili politički neiskusni i nedovoljno povezani, pa je bilo nade da se na njih može lakše uticati. Hrvati su imali nesumnjiva dodira sa dvorskim krugovima i za njih se znalo sigurno, da se neće izneveriti dinastiji. Trebalo je u tom pravcu delovati i na Srbe, i to preko svih činilaca.

Za Beč je, međutim, bio glavni spas u tom, da se protiv centrale ne slože sve nezadovoljne narodnosti. Ako ikad, sad je bio čas da se zavadom pokuša očuvati i posed i osiguravanje vlasti. Zahvaljujući mađarskom držanju na to se nije dalo dugo čekati. Već 31. marta zvonio je Svetozar Miletić na uzbunu u čuruškoj crkvi i pozivao narod u borbu protiv Mađara, koji nameću svoj jezik i guše slovensku narodnost. U drugim mestima tražio je, da srpske čete u austriskoj vojsci ne idu u Italiju, nego da ostanu u Zemlji i brane od Mađara domaće ognjište. U tom smislu šireni su i proglasi. I imao je uspeha. Pozivani ljudi nisu hteli da idu i da prime vojničke predmete.

Karlovački Srbi postavili su 2. aprila svoj program, u kom je glavni stav glasio: "Prvi i najpoglavitiji osnov teženja našeg taj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne smo crkvu našu pravoslavnu, u kojoj jednoj savest naša nalazi utehe i spokojstva, no da sačuvamo zajedno i sveti onaj, ot dedova naši kao amanet nasleđeni kovčeg narodnosti naše, ime i jezik srpski, bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje preživeti mogla. Pružajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenoj braći našoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: da živi sloga, da živi trojedna kraljevina". Za Srbe se tražilo stvaranje vojvodstva, u koje bi ušli Srem, Bačka, Banat i Baranja. U zajedničkom zemaljskom saboru Hrvata i Srba izabrani ban bio bi pretsednik, isto tako a od naroda izabrani vojvoda bio bi potpretsednik. Zajedničko ministarstvo imalo bi polovinu Srba. Srbi bi imali i svoj poseban sabor, koji bi se sastojao svake godine i rešavao crkvena i školska pitanja.

Narod je bio nestrpljiv i jedva je mogao sačekati saziv sabora. U Kikindi su 12. aprila ljudi zderali mađarsku zastavu i pobacali ambleme. Kad je mesni garnizon hteo da povrati red dočekali su ga seljaci s kocima, kosama, vilama i drugim oruđem i razjurili su ga. Potom su nastale pljačke i ubijanja. U Novom Sadu spalili su ljudi nametnute mađarske protokole za crkve. Gomile građana sa svih strana, kao deputacije i pojedinci, dolazile su u Karlovce i energično tražile saziv sabora. Miletić je grmeo protiv vladika, među kojima su se mnogi bojali odgovornosti i bune. Mađari su proglasili preki sud i dali široku punomoć njima odanom grofu Petru Čarnojeviću, ali su tim svet više razdražili nego uplašili.

Tu revolucionarnu atmosferu hteo je da iskoristi i knez Miloš. On je, preko poverljivih osoba, nudio svoje usluge Mađarima, ali je tražio da ga priznaju kao srpskog despota. Njegove planove otkrivao je Milivoj Blaznavac, mladi činovnik iz Srbije, koji se kao uhoda približio knezu i stekao njegovo poverenje. On to svakako nije činio sam po svojoj iniciativi, nego su tu misao dali knezu njegovi nekadašnji uži saradnici iz južne Ugarske, koji su za to pridobili i kneza Mihaila. A činili su to s toga, što su videli da među Srbima u Ugarskoj nije bilo u taj mah nijedne ličnosti, na kojoj bi se svi pouzdano složili.

Karlovački mitropolit Josif Rajačić, koji će imati jednu od glavnih uloga u pokretu, nije s početka bio za suviše radikalne mere. Rođen u jednom ličkom graničarskom selu 1785. god., on je, za vreme ovih događaja, bio prevalio šezdesetu godinu i razumljivo je, što je i po vaspitanju i po godinama bio uzdržljiv. Kao episkop u Dalmaciji on se trudio da ojača pravoslavlje i suzbija katoličke pokušaje sa unijom, ali se pokazivao i kao "službouljudan" činovnik. Iz Dalmacije je bio premešten u Vršac, a 1842. god. postao je karlovački mitropolit. Na početku bune 1848. god. Rajačić je, kao član mađarskog Gornjeg Doma, sudelovao pri obrazovanju prve mađarske odgovorne vlade, u kojoj se nalazio i Košut. Razumljivo je s toga, što se izvesno vreme kolebao pred novim događajima. Ali narodno raspoloženje ponelo je, na kraju, i njega. U toliko pre, što mu je bila stavljena u izgled od Srba toliko željena čast patriarha. Za svaki slučaj on je, ipak, narodnu skupštinu prijavio mađarskom Ministarstvu Prosvete.

Na veliku narodnu skupštinu, sazvanu u Karlovcima 1. maja 1848., slegao se silan svet. Bilo je nekoliko lica iz Srbije, među kojima stari prota Matija Nenadović i mladi Jovan Ristić. Sav je grad bio u uzbuđenju. Ulicama su se mešale rodoljubive i crkvene pesme, zvonila su zvona, a guslari su pevali o starim junaštvima. Na svima ustima behu imena Dušana i Lazara; tražio se njihov duh, i njihov zamah. Na toj skupštini Srbi su proglasili patriaršiju i vojvodinu. Za patriarha je izabran mitropolit Rajačić, a za vojvodu graničarski pukovnik Stevan Šupljikac. Srpski narod proglasio se tu "za narod politično slobodan i nezavisan pod domom austriskim i obštom krunom ugarskom". U isto vreme objavljen je politički savez Srpske Vojvodine sa Trojednom Kraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Veze sa Srbijom bile su jasne i čvrste, iako se o njima u skupštinskim protokolima, iz razumljivih razloga, nije moglo govoriti otvoreno. Narodni Odbor, s patriarhom na čelu, obratio se 17. maja posebnim proglasom i "vlaškom narodu" u Ugarskoj, pozivajući i njega na saradnju, a malo potom su pozvali i Nemce.

U toj teškoj borbi koju su imali da vode i Srbi i Hrvati pomišljali su na veze sa Srbijom. Srbi iz čisto nacionalnih motiva i zato što im je trebao oslonac na nju. Kod Hrvata želela se saradnja sa Srbijom radi moralne pomoći i zato što se znalo, da će Srbi iz Vojvodine postupiti onako, kako im se bude preporučivalo iz Beograda. A u Zagrebu se želelo, da se ne cepa narodna snaga, nego da Srbi i Hrvati idu zajednički protiv Mađara. S toga je ban Jelačić uputio I. Kukuljevića da ode u Karlovce, a otuda u Srbiju i da stupi u veze sa tamošnjim vladinim krugovima. Imalo se, u koliko se mogne, raspraviti pitanje uređenja odnosa i kompetencija između Vojvodine i Srbije s jedne i Hrvatske i Slavonije s druge strane. Narod nije čekao pregovore, nego je radio po svom instinktu. Vojnički kordon na Savi u okolini Mitrovice bio je bez ikakva uticaja; narod je slobodno prelazio s jedne na drugu stranu. Ljudi iz Austrije više slušaju savete i poruke srpskih vlasti nego svojih. Srbijanci su čuvali stanove austriskih oficira i štitili su ih od pobunjenika, sklanjajući ih ponekad na svoje područje.

Međutim, u samoj Srbiji nije bilo pune saglasnosti. Stvorile su se bile tri grupe, da još ne kažemo stranke. Stari Vučić, koji je svojom osionošću bio dodijao knezu, prešao je u opoziciju i našao ponova oslonca kod ruskog konzula. Potisnut s vlasti on je okupljao oko sebe mnoge nezadovoljnike i imao je znatna uticaja. Ljudi su ga se bojali i bili su uvereni da se on ponovo može dočepati vlasti. Petronijević je pristao uz kneza, ali je bilo izvesnih teškoća s Garašaninom. Ovaj je nastavljao svoju frankofilsku politiku, ponekad uz prkos ne samo ruskoj, nego i austriskoj struji, koja je sve više uzimala maha i koju su sačinjavali mnogi Srbi činovnici iz Austrije i knez sam sa svojom užom okolinom. Garašanina su protivnici optuživali da bi sam želeo, pomoću Francuza, postati knez. Mada se nalazio na položaju ministra Unutrašnjih Dela on je uživao kneževo poverenje. Kad je izbila buna u Mađarskoj bilo je važno pitanje kako će se držati Srbija. Garašanin i njegovi ljudi bili su za akciju, dok je Vučić ustajao otvoreno protiv. On nije nikad voleo "prečane" i u narodu je vodio i agitaciju protiv njih. Sem toga, bojao se, u slučaju uspeha, da to ne digne ugled njegovim protivnicima i da se, u eventualno proširenom području, ne oslabi njegov uticaj. Knez se kolebao. I verovatno bi ostao pasivan, da se nije javila akcija kneza Miloša. Ovaj je u maju bio sišao u Zagreb i odatle hteo poći u Srem. Ban Jelačić se bojao njegove agitacie, koja bi sigurno unela zabunu i dala srpskom pitanju nov obrt, pa mu je sprečio taj put. On je u Zagrebu kneza ograničio u kretanju i doživeo s toga jednu dosta neprijatnu stvar. Ljudevit Gaj, koji je u pogledu novca odavno bio slab, uzeo je od kneza izvesne sume s izgovorom, da mu, među drugima, trebaju i za bana. Malo posle toga pojavio se i knez Mihailo u Novom Sadu, očevidno s istim ciljem. Pod uticajem njihove agitacije, da se oni ne bi digli na njegovu štetu, rešio se i knez Aleksandar, da i Srbija, preko svojih dobrovoljaca, uzme učešća u ustanku.

Srpski narodni odbor u kome je preuzeo predsedništvo mladi Stratimirović pozvao je narod 12. maja, da sluša samo njegove naredbe i da ga pomaže "oružanom rukom", "jer ukorenjeno bivše zlo samo se sa mačem u hrabroj srbskoj desnici može iskoreniti." To je bilo otvoreno gaženje u bunu. U ovaj mah ne samo protiv Mađara, nego i protiv bečke vlade, koja još nije bila zauzela uopšte nikakav stav prema srpskim zahtevima, a još je manje stvoreno stanje bila priznala. Narodni Odbor pozivao se jasno na francuski primer i njegovu borbu protiv ugnjetača. Da umiri razdraženje Mađara Beč je od proleća bio voljan da im u mnogom iziđe na susret. Vojnu Granicu, na njezino veliko ogorčenje, podredio je mađarskoj vladi; po zahtevu Mađara bio je Jelačić svrgnut sa banske časti. Mađari su sve ono što su Srbi uredili proglasili za nezakonito i kad im svi pokušaji da odvrate Srbe s uzetog puta nisu uspeli, oni su naredili da se proglasi opsadno stanje i upotrebi sila. Narodni Odbor je 24. maja, videći opasnost pred očima, smatrao za dužnost izjaviti: "Mi, braćo, ne idemo protiv cara i kralja Ferdinanda i njegove svetle porodice; narod srbski ne ide protiv carsko-kraljevskog prestola, nego narod srbski ide da odbrani cara i kralja i njegov prestol, koji su mu Mađari do opasnosti doveli".

Tako su Srbi ustali da brane interese dinastije i Beča pre nego je to Beč učinio sam. Srpski pokret, koji je iz početka imao tendenciju, da odbije nasrtanje na svoju narodnost i da obezbedi naciji spokojniji život sa čuvanjem njezinih prava izvrgavao se sad, odjednom, u odbranu prestola. To je, može se reći, bila taktika; i Beč i Srbi imali su podjednakog interesa da suzbiju mađarske preteranosti; i bilo bi prirodno da Srbi svoju borbu usklade sa težnjama Beča. Ali su Srbi ovog puta istrčali unapred i istupili su protiv Mađara pre nego je to iko drugi u Austriskoj Monarhiji učinio u tako oštrom obliku.

Srpsku deputaciju, koja je pošla caru da izloži narodne zahteve, vodio je sam patriarh. Na putu za Insbruk, gde se Car tada nalazio, deputacija je stigla u Zagreb. U saboru, 24. maja, i na ulici došlo je do oduševljenih i dirljivih manifestacija za norodno jedinstvo. Rajačić je, burno pozdravljen, instalirao Jelačića kao bana. Govorio o potrebi "jedne duše i jedne misli", da bi se mogla izvojevati "izgubljena" narodna prava. Tom prilikom je utvrđeno, sklapanjem saveza, da Srbi i Hrvati idu zajedno, potpuno združeni, i da se ni jedna strana neće zadovoljiti sama ma kakvim ustupcima bez zadovoljenja i druge strane. Ta saradnja je bio dotad najvidniji uspeh velikog sveslovenskog pokreta i oduševljenja, koje su u našoj omladini naročito razvijali slovački rodoljubi Jan Kolar, Ljudevit Štur i naučenjak Pavle Šafarik, i prvi politički rezultat ideja o južnoslovenskoj solidarnosti, koju je kao svoj program postavljao Ilirski Pokret, koji je u stvari bio koliko književni toliko isto i nacionalni i duhovni podvig.

Narodni odbor, bojeći se napadaja Mađara, bio je pozvao ljude na oružje. Oko Karlovaca i Novog Sada skupilo se nekoliko hiljada boraca, sa dosta graničara, koji behu doveli i svoje topove. General Hrabovski iz Petrovaradina, upozoravao je Dvor na raspoloženje u narodu i preporučivao je, da se ne razdražuju graničari, ali je sam lično učinio jedan nerazuman ispad, koji je požurio događaje. On je 30. maja odgovorio jednoj srpskoj deputaciji, da na karti Austrije ne postoji srpski narod i da on ne zna za srpsko ime i srpsku narodnost u Austriji. Ogorčeni, Srbi su još istog dana podneli caru tužbu protiv njega. Sjutri dan pošle su petrovaradinske čete put Karlovaca, ali su bile odbijene. Zapovednik srpske vojske Đ. Stratimirović, smatrao je taj napadaj kao odsudan za ceo dalji tok događaja; on je pokretu dao novu i snažniju dinamiku. Po službenim saopštenjima Hrabovskog sukob je završen pregovorima, jer je on izbegavao strahote građanskog rata. I doista 12. juna potpisan je sporazum između Narodnog Odbora i Hrabovskog i Čarnojevića i druge strane, koji je bio dosta liberalan. S mađarske strane pristalo se, da Srbi ostanu do 22. juna na okupu i da sačekaju izveštaj od deputacije upućene caru, jer su znali da taj neće biti povoljan.

Vojvođani su u to opasno doba borbe bili bez vojvode. Stevan Šupljikac, na kom su se složili posle izvesnih teškoća s drugim kandidatima, nije bio čovek od naročite energije. On se iz početka čak ustručavao da primi ponuđenu čast. Kao dobro vaspitani graničarski oficir najpre je hteo da dobije za to odoborenje od svojih vlasti i od cara. Izbor ga je zatekao u Italiji, u vojsci koja je operisala protiv Talijana. Kako je car u to vreme pod uticajem Mađara, bio protivan narodnim željama, Šupljikac je ostao na svom mestu. Vođstvo je s toga zapalo Stratimiroviću. U Glavnom Odboru, pored njega, nije bilo jakih ljudi od autoriteta. "Sve sami skoro mladi ljudi i tako reći beskućnici", kaže Jovan Subotić.

Car je 7. juna primio srpsku deputaciju i kazao joj, sasvim u duhu mađarskog shvatanja, da je karlovački sabor sazvan nezakonito i da su zaključci na njemu doneti pod uplivom Srba iz Srbije, i da ih on zbog toga ne može potvrditi. To je bio odgovor na srpsko istrčavanje, da oni brane carski presto. Vojnička stranka, s nadvojvodama na čelu, trudila se da popravi rđavi utisak s te posete i dala je razumeti, da to neće biti poslednja reč Dvora. Veći oficiri, skoro svi iz reda, koji su se kod nas nalazili na odgovornim mestima, smatrali su da je učinjena neoprostiva greška, što su graničari bili stavljeni pod komandu mađarske vlade. U najbolji i najpouzdaniji deo austriskih trupa uneseno je ogorčenje. Graničari neće s Mađarima i misle o njima isto onako kao i ostali njihovi sunarodnici. Prema tome, ta je mera mogla samo da oslabi vojnu disciplinu i s njom i vojnu snagu Monarhije. Taj stav vojnika izazvao je kolebanje na Dvoru. Tako se moglo dogoditi, da je Jelačić bio svrgnut kao ban, a ostavljen kao vojni zapovednik u Zagrebu. Posle brzog uspeha kneza Vindišgreca s ugušivanjem nereda u Pragu iza slovenskog kongresa i posle pobede nad Talijanima vojnički glas postao je još moćniji i uticajniji. Ono što je doista tih vremena držalo Austriju u zajednici i pretstavljalo glavno oruđe dinastije bila je vojska, sistematski vaspitavana u pravcu bezuslovne odanosti. Kad su u Pešti videli to kolebanje Dvora i to uticanje vojničkih krugova tražili su energično da car, dolaskom u Ugarsku, otvoreno i nedvosmisleno izjavi, da prihvata novo stanje. Dvoličnost je paralisala svaki odlučan korak i na jednoj i na drugoj strani i njoj se hteo učiniti kraj.

Svi vojni izveštaji su govorili, da je Vojna Granica u Sremu i Banatu u potpunom rasulu. Srbi graničari i veći deo njihovih oficira stavili su se na raspoloženje Narodnom Odboru. Narod se, skoro listom, dizao na oružje. U sve većem broju pristizali su dobrovoljci iz Srbije, dok 30. jula nije prešao kod Kovina i sam Stevan Knićanin, lični knežev prijatelj. On se stavio na čelo borcima iz Srbije, koji su svojoj braći iz Vojvodine doneli ne samo nešto stvarne, nego i veliku moralnu pomoć. Srbija je tim aktom učinila krupan korak u svojoj nacionalnoj misiji, izlazeći otvoreno iz uskog okvira svoje lokalne politike i pokazujući da se zalaže za bolju sudbinu svojih sunarodnika, ma gde se oni nalazili. U zemlji to preduzeće nije prošlo bez dosta velike opozicije. Toma Vučić bio je odlučno protiv njega, ne hoteći da se Srbija meša u poslove "preko bare". Crnogorski vladika, Petar II, gledao je s izvesnim pesimizmom na ovaj pokret i u julu pisao je knezu Aleksandru: "Vojvodstvo na slabe grane stoji, pa i da je sasvim oslobođeno od Madžara za Srbstvo nikakva napredka, kako Srbi za sebe ne vojuju nego za tuđina". A drugom će prilikom iste godine reći: "E siromasi Slavjani, što bi Evropa bez robovah, da joj nije njih!"

Većih borbi između Srba i Mađara nije bilo skoro mesec dana iza onog prvog napadaja na Karlovce. Ali su zato bile česte manje čarke i sukobi između naroda i organa vlasti. Mađari su se trudili da u anarhično stanje unesu reda pomoću vojske i njenih organa, a Srbi su, da se obezbede, zauzimali izvesne strateške položaje. Prva veća borba razvila se 2. jula oko Sentomaša, koji su Srbi utvrdili i protiv koga su Mađari pokušali uzaludan napadaj. Građanski rat uzeo je potom pun zamah. U jednom pismenom aktu generalu Hrabovskom od 20. jula patriarh je energično izjavio, da će Srbi, ne nađu li pravog razumevanja za svoja prava kod nadležnih, opozvati svoju graničarsku braću iz Italije, pozvati sve Slovene u pomoć i obratiti se velikim silama i da će čak s Karlom Albertom u Italiji sklopiti savez. Ko tone hvata se i za vrelo gvožđe. Neće biti nikakvo čudo ako se oni "bace u naručja" ne možda samo Rusiji, nego čak i Turskoj. Takve reči, u pismenom aktu, sa tako odgovornog mesta, pale su u našoj prošlosti sa tolikom otvorenošću prvi put; to je ujedno i najbolji dokaz do koje se mere bilo trpelo narodno ogorčenje. Poslednjeg jula uputio je patriarh prekor banu Jelačiću, što Hrvati ništa ne preduzimaju dok se oni bore, i zapretio je, da će raskinuti savez. Po zahtevu Mađara Dvor je, usred te krize, 21. jula bio doneo odluku, da se patriarh svrgava sa svog dostojanstva, i da administraciju karlovačke mitropolije ima primiti bački vladika Platon Atanacković.

Ali to je bio i poslednji akt bečkog popuštanja prema Mađarima. Već 19. avgusta, po rešenju svoje vlade, car je tražio od Mađara nove pregovore, opozivanje mera protiv patriarha i bana, i vraćanje Vojne Granice pod upravu bečkog Vojnog Ministarstva. Oni na to nisu pristajali. Njihov stav prema Dvoru bio je sve odlučniji. Videli su, da ponašanje bana Jelačića i njegove vojne pripreme ne bi mogle biti izvođene bez izvesnih sugestija iz Beča. Austriski konzul u Beogradu, potpukovnik Majerhofer, tkao je između srpske vlade, bana, Beča i patriarha, i to u svojstvu konzula i vojnog zapovednika u Zemunu. Pregovarao je čak kao neka ratna strana s Mađarima u Beloj Crkvi. Beč ni inače nije bio iskren prema Mađarima i što je popuštao bilo je samo od nužde kod prođe opasnost. Po migu iz Beča Jelačić je 26. avgusta objavio rat Mađarima i prešao granicu. Naši ljudi verovali su, da će im sad pobeda nesumnjivo krunisati napor. Srbi su pre toga, u novoj borbi od 7. avgusta, sjajno odbili Mađare ponovo od Sentomaša, a imali su i još nekoliko lokalnih uspeha. Još sjajniji je bio srpski uspeh kod tog mesta 9. septembra. S puno časti mogao se otada Sentomaš nazvati Srbobranom. Živa je nezgoda kod Srba bila u tom, što nisu imali svog vrhovnog zapovednika. Majerhofer je vršio funkciju nekog šefa štaba, a patriarh je jedno vreme imao vlast opšteg narodnog poglavice. Ali za vojničke poslove nije odgovarao, iako je bio pripasao sablju. Vojvodu Šupljikca austriske vlasti nisu puštale iz Italije. Mladi Stratimirović, koji je zapovedao Srbima pri prvom napadu na Karlovce, smatrao je kao prirodno, da vojno zapovedništvo dopane njemu. Kad se tom usprotivio patriarh i neki drugi stariji članovi odbora došlo je u vođstvu do rascepa, koji je, o tom ne može biti sumnje, samo smetao narodnoj stvari. Stratimiroviću je 6. septembra oduzeta komanda. On je narodu i vojsci pretstavljao svoj sukob s patriarhom kao načelan. Patriarh je tobože za cara i Dvor, a on je protiv njega, odnosno protiv njegovske "švapske" birokratije. Naročito se Stratimirović bio okomio na bana Jelačića tvrdeći, da on samo iskorišćava Srbe i da ne misli s njima iskreno. Isto je tako ustajao protiv Majerhoferova mešanja u srpske poslove. Posredovanjem srpske vlade spor je privremeno izravnat. Malo potom, 24. septembra, stigao je u Karlovce i davno i željno očekivani vojvoda Šupljikac, koga su austriske vlasti sada pustile, kad je prekid sa Mađarima bio potpun.

Videći da borbe po Ugarskoj uzimaju maha bio je i vladika Petar II voljan da pomogne. On je mislio da pošalje u Vojvodinu do 2.000 Crnogoraca, ali nije imao mogućnosti da ih uputi preko turskog područja. Srpske čete borile su se dosta dobro, ali je svakim danom postojalo jasnije da neće moći odoleti jačoj i bolje organizovanoj mađarskoj snazi. O vojvodi Šupljikcu sudio je Majerhofer dosta nepovoljno. Bio je ispravan i hrabar oficir, ali bez ikakve lične iniciative i sa strahom od svake odgovornosti.

U jesen 1848. god., kad je izvršen raskid sa Bečom i kad je trebalo primiti borbu s carskom vojskom, uvidelo se u Pešti kako je opasno voditi borbu na dva fronta. Tada se došlo na misao, da se Srbima ponudi sporazum. Sam Košut je bio za to gledište. To je bio čas, kad su Srbi mogli malo diplomatisati. Patriarh je to i pokušao, ali više s namerom da zaplaši Beč, nego da se stvarno nagodi s Mađarima. On je saopštio mađarske ponude nadležnima i dao im razumeti da mu, zbog pasivnog držanja Beča, neće preostati ništa drugo, nego da te ponude primi. Banu Jelačiću je čak pisao, da bi smrtni greh navukao na se "kad bi se s laskanjem od dvora zadovoljio, i primirenije s Mađarima prenebregao". Mađari su nudili Srbima ravnopravnost, slobodu vere i narodnog jezika, potvrdu patriarha i za Srbe posebnog bana u Slavoniji ravna banu Hrvatske. Tek tada rešili su se u Beču, da zadovolje narodne zahteve i da potvrde zaključke majskog sabora. Šupljikac je 19. novembra kao izabrani vojvoda potvrđen u tom zvanju i prema tom je načelno odobreno i stvaranje Vojvodine. Ali i u času najveće opasnosti oprezni Beč nije hteo da se izjasni ni o njenom opsegu, ni o njenoj kompetenciji.

U Austriji se u to vreme izvela krupna promena. Car Ferdinand, slab i ograničen čovek, koji nije imao ni svoje volje ni svog državnog progama, napustio je presto, a za njegova naslednika došao je 20. novembra sinovac mu, osamnaestogodišnji Franc Josif. S novim carem imao je početi novi kurs. Kako Mađari ne htedoše priznati mladog cara to poče nova borba. Franc Josif je svojim patentom od 3. decembra objavio potvrdu patriarha i vojvode. Ali to je bilo samo, da se Srbi "potaknu na dalja naprezanja snage". Sad im se, naravno, i laskalo, kao "hrabroj i vernoj naciji", ali se odmah pazilo i na to, da se ne spremaju "za budućnost preterane nade i zahtevi i neprilike." Zadovoljene su lične ambicije, a sve se drugo prebacivalo za rešavanje posle rata. Ali i tu je bilo namernog "izvrdavanja". Šupljikac je imenovan za "vojvodu srpskog naroda", a ne šefa srpske Vojvodine. Patriarh je to odmah video i oštro protestovao.

Austriji je srpska pomoć bila veoma potrebna, da bi se jedan deo mađarske vojske odvojio za južno ratište i da bi se tim olakšalo carskoj vojsci, koja je operisala od Beča. Srbi su imali 21.084 vojnika sa 104 topa. U vojsci je bilo dosta iskusnih graničara. Pored toga dolazilo je i dosta srbijanskih dobrovoljaca, koje je pozivao patriarh, obećavajući, s austriskim konzulom, naknadu troškova za tu pomoć. Vršeći smotru jednog tek prispelog odreda iz Srbije kod Pančeva vojvodu Šupljikca je udarila kap 15. decembra, u času kad je bio najpotrebniji. S mukom dobijeno priznanje njegova čina ostaje bez pravog efekta. S obzirom na raniji rascep u Glavnom Odboru i na mogućnost da se postavi Stratimirovićeva kandidatura patriarh nije smeo da odmah pristupi izboru novog vojvode. Voleo je, da vlast ostane usredsređena u njegovoj ruci. Vojvodina je, u stvari, počela bez vojvode i radila bez njega toliko meseci. Verovalo se, da tako može ići i dalje bez obzira na psihološko raspoloženje u narodu i na sve druge posledice. Patriarh je vodio diplomatsku stranu. Ali vojničku je sve više uzimao u ruke F. Majerhofer, i to u odlučnim časovima. Da to na vodeće srpske oficire, pa i na Stratimirovića i njegovu grupu, nije moglo povoljno delovati razume se samo po sebi. Mada se patriarh pošteno trudio da postigne sve što se može, i mada je tražio naslona i na Srbiju i na Rusiju, kod ljudi se počelo sticati uverenje, da on sve više potpada pod uticaj austriskog dvora i austriskih pretstavnika i da služi njihovim interesima. Patriarh je komandu vojske bio poverio, istina, Srbinu, generalu Kuzmanu Teodoroviću, ali to nije bio čovek većih sposobnosti, niti je među Srbima uživao naročit glas. Sem toga, austriska vojna uprava postavila je za Banat drugog generala, koji je tražio da odmah ograniči Teodorovićev delokrug nadležnosti. Pojavio se i neobuzdani Stratimirović sa svojim abmicijama. Patriarh energično ustade protiv njega, oglasi ga kao odmetnika i naredi da ga zatvore. Kad se Narodni Odbor stavio na stranu Stratimirovićevu patriarh ga je suspendovao. Počeše grdnje i javna odricanja poslušnosti. U sredini, kojoj disciplina nikad nije bila jaka strana, to izazva opštu pometnju i razbijenost. Jesu li to plodovi i izgledi nove slobode i narodne sreće u njoj? Da li se za to prolivala narodna krv? Nije čudo s toga, što je ranije oduševljenje počela da zamenjuje sumnja u malodušnost.

U Srbiji se za to vreme radilo na sporazumu s Mađarima. Francuska vlada pomagala je akciju Mađara, sa kojima su sarađivali i Poljaci. Francusko-poljski prijatelji u Srbiji preporučivali su, da se Srbi nagode sa Košutovim ljudima i da svoju borbu okrenu protiv Beča za nov poredak u dunavskoj dolini. Da pomognu ta nastojanja osnovali su i Talijani sardinske vlade svoj konzulat u Srbiji, početkom 1849. god. Početkom februara srpska vlada je bila rešila da opozove svoje dobrovoljce iz Vojvodine i obavestila je o tom patriarha. Po saopštenjima dr J. Tima, najboljeg poznavaoca mađarske revolucije, Garašanin je bio voljan da pristane na pregovore i učinio je Mađarima nekoliko usluga. Ali nije mogao učiniti mnogo zbog držanja Rusije. Vlada Nikole I bila je odlučno protiv mađarskih revolucionara zato što su revolucionari i što su držali sa Poljacima. Za Srbiju takav stav ruske vlade davao je i suviše razloga za uzdržljivost. U toliko pre što je i Porta smatrala za dužnost da opomene srpsku vladu zbog učešća srpskih dobrovoljaca, i to, u jednom času, po želji austriske vlade.

Austriski ustav od 20. februara određivao je, da Vojna Granica ostane sa svojom vojničkom organizacijom kao sastavni deo vojske, a za Vojvodinu se predviđalo uređenje, koje će, oslanjajući se na stare povlastice, osigurati čuvanje crkvene zajednice i narodnosti. O njenim granicama nije ni tu donesena nikakva konačna odluka. Na Srbe je takav ishod napravio vrlo rđav utisak. Počela su otvorena prebacivanja na račun Beča. Pristalice politike koja je primala sve što se otud daje nazivane su javno, po habsburškoj zastavi, crno-žutim. Vojne vlasti, sa svoje strane, tužile su se na "ultrademokratske" elemente među Srbima i tražile su, da se oni onemoguće. Ne malo ih je iznenađivala vest, kako izvesni ljudi govore, da će i Srbi, posle svega, morati poći za tragom Italije. To je sve razorno delovalo na srpske trupe i njihov moral, a kad počeše stizati vesti o mađarskim uspesima onda je slom bio gotov. Pad Srbobrana 22. marta 1849. bio je za Srbe težak udarac.

U Beču su razumeli, da je nezadovoljstvo kod Srba uzelo maha. Oni nisu nikad hteli da za vremena ispune ili odbiju ono što se traži, nego su odlagali stvari, donosili paliative i zadovoljavali ljude kao lekom, kapljicama od sata do sata. Car je 21. marta 1849. imenovao patriarha komesarom oblasti, koja je obuhvatala negraničarski deo sremske i torontalske županije, bačku županiju i vršački kraj, a kao vojnog komandanta postavio je Majerhofera, koga je unapredio za generala. Nije trebalo mnogo oštrouma da se vidi, da je stvarna vlast u toj okrljaštrenoj Vojvodini stvarno pripala ovom drugom, iako se on tobože nije imao mešati u unutrašnju administraciju.

Austriskoj vojsci obrnula se u proleće 1849. god. sreća. Suzbijeni su bili i Srbi. Demoralisani i ostavljeni sami sebi, posle odlaska većeg dela Srbijanaca, oni su imali mnogo manje zamaha nego ranije. U mnoge beše ušao i strah. Izvesne čete, u rasulu, ubijale su svoje oficire i širile paniku. Mađari su, kao pobednici, besneli bezobzirno. Kad su 31. maja bombardovali Novi Sad iz Petrovaradina ostale su u njemu kao nekim čudom pošteđene samo nekolike kuće i Uspenska crkva. U velikoj teskobi patriarh se, u sporazumu sa srpskom vladom i ruskim konzulom u Beogradu, 25. marta obratio za pomoć ruskom caru. "Bog i Velika Rusija jedini su pokrovitelj naš i moguća spasiteljica naša". Tom su se pozivu posle pridružili i carski generali. Iz Petrograda je na te molbe stigao odgovor, da car ne može ništa učiniti, nego da treba tražiti pomoć od sopstvene vlade. U najtežem času po Srbe, 11. maja, ponudili su Mađari Stevanu Knićaninu nov sporazum, ali je ovaj njihova mandatara uputio na Beograd. Malo potom došao je u Beograd u ime mađarske vlade grof Julije Andraši. On je pregovarao s Turcima, radi potpune turske vlade, a vodio je razgovore i sa Srbima. Od Garašanina je čuo nekoliko poštenih i otvorenih reči. Do sporazuma nije došlo, jer Srbi iz Srbije nisu mogli pregovarati na štetu svojih sunarodnika u Vojvodini, a između Vojvođana i Mađara nije bilo lako naći potpun sklad interesa. Sem toga, Garašanin je u maju dobro znao, da će se Rusi umešati u rat u korist Austrije i da bi svi srpsko-mađarski zaključci postali bespredmetni, dok bi Srbi ostali kompromitovani i prema Beču i prema Petrogradu.

Mađarski uspesi bili su vojnički tako znatni, da je Austrija, nedovoljno pouzdana u sebe, morala zamoliti rusku vladu za pomoć. Car Nikola se odazvao pozivu mladog austriskog cara, spreman da uguši svaki revolucionarni podvig. Njegova vojska je ušla u Ugarsku i slomila potpuno otpor Mađara. Na Vilagošu, 1. avgusta 1849., položili su svoje oružje poslednji ostaci njihove vojske. Glavne vođe političke i vojničke spasle su se pre konačnog sloma u susedne zemlje, ponajviše u Tursku.

Posle toga nastala je reakcija na celoj liniji. Srbi i Hrvati, govorilo se tada, bili su nagrađeni onim čim su Mađari bili kažnjeni. Srbi su iz te borbe izašli razočarani i zavađeni. Tražilo se, ko je krivac za neuspeh narodne stvari i počela su uzajamna optuživanja. Naročito se udaralo na patriarha, koji da je stvari vodio sam i samovoljno i koji nije bio dorastao situaciji. Pogreške pojedinaca su postojale, i one su u dobroj meri štetile narodnoj stvari, ali je krivica bila u opštem sticaju prilika. Kao po nekoj tragici Srbi su dospeli u položaj da se moraju boriti na onoj strani, za koju su i sami videli i osećali da ih sumnjiči i da im ne misli dobro. Mogli su se, možda, nagoditi sa Mađarima. Mogli su. Ali šta bi ih onda čekalo posle austriske pobede, koja je došla baš s pomoću one strane, koja je za Srbe ipak značila najviše?

Vojvodina je ostala bez srpskog vojvode. Car je patentom od 6. novembra 1849. dao Vojvodini, odnosno službenom Vojvodstvu Srbiji, ove oblasti: srezove rumski i iločki, i delove županije bačke, tamiške i torontalske sa većinom srpskog stanovništva, ali joj je pridružio i ceo Banat sa većinom nesrpskog elementa. Tako je nova oblast, data tobože po srpskoj želji, ispala u stvari nesrpska. Središte te oblasti postalo je skroz nesrpski Temišvar, sa službenim nemačkim jezikom. Građanski i vojnički zapovednici bili su redom stranci; nijedan jedini Srbin nije došao na to mesto. Srbi su ranije tražili, u nadi da će to očuvati Vojvodinu, da austriski car uzme naziv velikog vojvode Vojvodstva Srbije, i on je to i učinio, tobože da ispuni narodne želje. Ali mu to posle nije smetalo, da 15. decembra 1860. proglasi, da se Vojvodina i tamiški Banat spajaju ponovo sa Ugarskom. Od sve borbe iz 1848. i 1849. god. ostalo je kao jedina trajna narodna "tekovina" obnova prazne patriaršiske titule.

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_11_l.html

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556

НВО: Не треба нам споменик војводи Книћанину у Панчеву
http://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/pancevo/nvo-ne-t.....65733.html

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5077

Citat:... оличени у "некритичком посрбљавању Војводине"... Evil or Very Mad

offline
  • Daktilograf 21. veka
  • Pridružio: 17 Maj 2007
  • Poruke: 13734
  • Gde živiš: Apsurdistan

Neki ljudi imaju pihtije umesto mozga. Nisu svesni svoje nesvesti.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10556

ЧЕРТЕ ЖИВОТА НАРОДА СРБСКОГЪ
У УНГАРСКИМЪ ОБЛАСТИМА,

одъ времена, кадъ су Мађари у ове дошли, па до славногъ доба воскресенія Войводовине Сербіе, или одъ године 895 — 1848

Списао и издао

Александеръ Стоячковићъ.

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4f344cf862e8a

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 790 korisnika na forumu :: 45 registrovanih, 9 sakrivenih i 736 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, Areal84, baza, Bogoslov, Cirkon, dac, djboj, Dorcolac, dozorni, Duh sa sekirom, dule10savic, Georgius, HrcAk47, Insan, Ivan Campo, kaptain, kovinacc, KRCO95, LeGrandCharles, lidija2011, Markoni29, Mihajlo, Milan A. Nikolic, minafarma, miodrag, Mugy, mustangkg, n.jokan, nenad81, Penzula, r77adder, rajkoplje, repac, sakota79, sekretar, slonic_tonic, Snorks, tomigun, Toni, Trpe Grozni, Username1000, wolverined4, zixmix