offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
Evo malo "stare" istorije,povezane sa ovom "novom" :
SINISA LJEPOJEVIĆ: VELIKOALBANSKO VESELJE KAO OPOMENA
Albanci su proslavili stotu godišnjicu od formiranja prve vlade Albanije, praznik nekada poznat kao Dan albanske zastave a sada proslavljan kao dan albanske države i svih etničkih Albanaca. Svečanostima je dominirala primetno preterana euforija, čije su, utisak je, osnove nacionalizam i emocija mržnje prema drugima a ne zadovoljstvo jubilejom.
Ta dimenzija proslave je opomena i Albancima i onima koji ih podržavaju. Za Albance je to loš znak jer podgrevanje mržnje nagoveštava pre svega bolan proces samoizolacije, potpunog zatvaranja albanskog etničkog korpusa. Albanci su zaista, sada je to pokazano, u nekom čudnom samozadovoljstvu. Kroz mržnju prema drugima, idu ka samoizolaciji i zatvaranju, i to pre svega prema prvim komšijama. To je za Albance, kao i za svaki narod, veoma loš znak i obavezno vodi u novo zaostajanje koje bi moglo da inspiriše sukobe sa onima pored kojih se živi i od kojih se suštinski i zavisi. Ništa manje to nije loš znak i za one u svetu koji podržavaju Albance, čiji su – tačnije – Albanci miljenici jer tako razdragani i ohrabreni u svojoj mržnji mogu da sruše sve ono što je do sada u njih uloženo, unište uspostavljeni interesni ambijent, i iznad svega unesreće one koji sticajem istorijskih okolnosti pored njih žive. Cenu bi na kraju ipak mogli platiti sami Albanci.
Deo energije mržnje i nacionalizma dolazi i od uverenja albanske elite da je prema Albancima učinjena istorijska nepravda jer, pored Albanije, žive u četiri susedne države – Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj. U vreme Turske bilo ih je mnogo i u Bugarskoj, ali su odatle vremenom iseljeni. Do pre 60 godina najviše je Albanaca izvan Albanije živelo u Grčkoj, ali je Grčka, u senci proterivanja sudetskih Nemaca posle Drugog svetkog i potom sopstvenog građanskog rata, proterala skoro dve trećine Albanaca. Tako je Srbija postala zemlja sa najvećom albanskom dijasporom. Grčka je za albanske planove naročito važna jer u toj zemlji je grad Janjina, koji Albanci smatraju kao svoj istorijski centar. Iz Janjine je porodica Ali-paše, verovatno najpoznatija familija Albanaca. Prijateljstvo Ali-paše sa britanskim lordom Bajronom, pesnikom i pustolovom, učinilo je da moderni svet prvi put čuje za Albance. Britanski istraživači lika i dela lorda Bajrona tvrde da su, kao biseksualci, Bajron i Ali-paša bili i u seksualnoj vezi. Iz porodice Ali-paše je kasnije, tokom 19. veka, nastala prva i jedina savremena kraljevska dinastija u Egiptu okončana kraljem Farukom 1952. Godine, kada je pukovnik Naser izvršio državni udar.
Činjenica da Albanci žive u nekoliko zemalja je rezultat istorijskih okolnosti, ali i masovnog naseljavanja plodnijih prostora u okruženju koje je tada pripadalo istoj državi, Otomanskoj imperiji. Albanci su jedini narod na Balkanu koji nije dizao ustanke protiv Turaka i nije se organizovano borio proti tuđinske vlasti. Doduše, bio je jedan ustanak 1911. Godine, kada su Albanci za kratko zauzeli Skoplje, ali to je više bila pobuna protiv reformi mladoturaka nego protiv tuđinske vlasti. Bilo je i još nekih manjih pokreta koje su mahom predvodili pravoslavni Vlasi (Cincari).
FORMIRANJE ALBANIJE Otuda je decenijama u Bukureštu postojao veoma jak centar Albanaca. Uticaj Vlaha (Cincara) je do danas veoma jak. Bivši premijer i nekadašnji lider Socijalističke partije Fatos Nano je, na primer, cincarskog porekla kao i osnivač sadašnje Demokratske stranke Gramos Paško, koji je kasnije poginuo u nerazjašnjenoj helikopterskoj nesreći. U vreme kada su drugi narodi krv lili boreći se za slobodu, Albanci su bili na drugoj strani i eventualno tražili autonomiju unutar Osmanske imperije. Istorija im se na neki način osvetila.
Tako se desilo. Uvek su nekako zavisili od tuđe, a ne svoje volje. I osnivanje moderne Albanije 1912. godine je bila tuđa volja. Na Londonskoj konferenciji, formiranoj posle Prvog balkanskog rata kako bi se raspodelila teritorija propale Otomanske carevine na Balkanu, izvorno nije ni bilo reči o stvaranju Albanije. Dominirala je ideja kako da se ta teritorija podeli između Grčke, Srbije i Crne Gore. Austro-Ugarska, tada još uvek velika sila, imala je, međutim, drugačije planove. Istaknuti Albanac Ismailj Ćemalji, u istoriografiji poznat kao Ismail-beg Kemal, koji je bio službenik Otomanske imperije i jedno vreme poslanik Skupštine u Istambulu, nekoliko meseci je pre očekivane Londonske konferencije otišao u Beč i postao austrijski igrač u albanskom pitanju. Kada je Austro-Ugarska uspela da u Londonu formira Albaniju, on je u tu zemlju stigao na austrijskom ratnom brodu i 28. novembra 1912. godine u Valoni formirao prvu vladu Albanije.
To je bila samo sklepana vlada bez ikakvog legitimiteta ali priznata od velikih sila. Zanimljivo je da je Albanija prva država koja je priznata, a nije imala granice, niti je bilo ko imao ideju o tome. Imala je samo vladu. Ali, i pre te vlade bila je formirana jedna druga vlada koja, međutim, nije bila po volji velikih sila. Tu vladu je formirao ugledni Esad-paša Toptani , ali zbog njegove bliskosti sa Srbijom ta vlada nije priznata i doveden je na ratnom brodu Ismailj-beg. Esad-paša je kasnije, kao ugledna ličnost koja se nije mogla izbeći, bio jedan od ministara u Ćemaljijevoj vladi. Esad-paša je ubijen 1919. godine u Parizu, gde je u sastavu delegacije Srbije bio na Mirovnoj konferenciji u Versaju. Sahranjen je na Srpskom groblju u Parizu. Slučaj je hteo da mnogo kasnije jedan član porodice Toptani ipak postane predsednik Albanije. Donedavni predsednik Bamir Topi je iz Toptani porodice i, iako je podržavao nezavisnost Kosova, često je bio optuživan da je „prosrpski orijentisan” i te optužbe su ga koštale drugog mandata.
Za prijateljstvo sa Srbima optuživan je i prvi i jedini kralj Albanije Ahmet Zog. U čast stogodišnjice države Albanija je prebacila kraljeve ostatke sa groblja u Parizu u Tiranu, u neku vrstu mauzoleja. Ali te svečanosti bojkotavo je jedan deo političke elite na čelu sa Socijalističkom partijom. Zvaničan izgovor je to što je bio „prijatelj Srba” i za srpske interese pobio lidere tadašnjeg kačačkog (ustaničkog) pokreta na Kosovu. Jedno vreme Ahmet Zog je zaista bio blizak Beogradu. Iako je posle Prvog svetskog rata imao mesto ministra u prvoj izabranoj vladi u Albaniji, na čijem čelu je bio pravoslavni sveštenik Fan Nolji, Albanac iz Bugarske, Zog je bio u teškim problemima u Albaniji. Da bi izbegao ubistvo, pobegao je u Beograd. Stanovao je u hotelu Bristol, u Karađorđevoj ulici. Uz pomoć tadašnjeg Beograda, vratio se u Tiranu preuzeo vlast i 1928. godine se, zahvaljujući Beogradu, proglasio kraljem Albanije. Istorija sugeriše da je kralj Zog za tu pomoć obećao likvidaciju kosovskih kačaka na čelu sa Bajramom Curijem, što je on i uradio. Kasnije, negde oko 1935. godine, kralj Zog je tražio dodatnu finansijsku pomoć od Beograda, a tadašnja Jugoslavije nije više imala para i on se okrenuo Italiji.
Prve granice Albanije su komisijski formirane 1926. Godine, a ove sadašnje tek posle Drugog svetskog rata. To je bio veoma komplikovan posao jer su velike sile po svaku cenu htele da Srbiji i Crnoj Gori, kasnije Kraljevini SHS, oduzmu Skadar. Napravljena je trgovina, pa je za Skadar Crna Gora dobila Ulcinj, Gusinje, Plav i deo tadašnje opštine Podgorica a Srbija Strugu, Debar, Prizren i Đakovicu.
KONSTANTA POLITIKE Ćemaljijeva vlada nije trajala dugo i on je posle nešto više od godinu dana napustio Albaniju i otišao u Evropu. Umro je 1914. godine u Peruđi, u Italiji. Njegova supruga, Turkinja, se sa porodicom vratila u Tursku. Tu ima jedna zanimljivost. Njegov sin Adem se kasnije školovao u Kairu i naselio u Saudijskoj Arabiji. On je dospeo u visoku saudijsku politiku, i to kao jedini stranac, i bio nekoliko decenija veoma uticajni šef obaveštajne službe Saudijske Arabije. Iako u poznim godinama, imao je ključnu ulogu u francusko-američkom projektu formiranja mudžahedinskih jedinica i angažovanja ekstremnog islama u Avganistanu tokom rata sa Sovjetima. Veruje se takođe da je on bio ključni čovek koji je preko svojih veza sa američkim tajnim službama uveo makedonske i kosovske Albance u poslove sa drogom.
Nacionalizam i želja za ujedinjenjem svih Albanaca je jedina konstanta politike Albanije bez obzira na ideologiju. Današnji idejni instrumenti nacionalizma i energije ujedinjenja formirani su tokom Drugog svetskog rata. Pored komunista Envera Hodže, u pokretu otpora u Albaniji bile su još dve mahom monarhističke formacije, ali svi oni su snagu u narodu crpeli iz ideje ujedinjenja. Britanci – koji su, kao, u Jugoslaviji imali vojnu misiju – a imali su je i u Albaniji, tvrde da je tokom Drugog svetskog rata to bio jedini zahtev svih Albanaca, ali da im ujedinjenje nisu mogli obećati. Izgleda da su to obećali Sovjeti, što je deo objašnjenja zašto je na kraju Envera Hodža dobio većinsku podršku Albanaca. I sada je to državna politika i to se više i ne krije. Pre nekoliko godina je pod okriljem albanske države formiran i Pokret za prirodnu Albaniju, koji javno zagovara ujedinjenje Albanaca, a „prirodna Albanija“ je sinonim za Veliku Albaniju. Naravno, ambicija jednog naroda da se ujedini i živi u jednoj državi je potpuno legitimna, ali u ovom slučaju imaju dva problema – šta je to „prirodna Albanija” i kako je moguće učiniti to bez sukoba sa nacionalnim interesima drugih naroda. Skupovi povodom proslave stogodišnjice su bili u znaku toga, a sam premijer Albanije Salji Beriša je potvrdio da je to politički i državni stav Albanije. U Skoplju je rekao da je sada reč o „Albaniji svih albanskih zemalja, od Preveze (Grčka) do Preševa, od Skoplja do Podgorice”.
U regionu su buknule snažne reakcije. Na to je premijer Beriša reagovao ocenom da „Balkanom kruži strah od Albanaca” jer su oni „složni i ujedinjeniji nego ikada ranije”. Balkan se dakle boji Albanaca. Nema, međutim, razloga za strah od Albanaca. Albanci nemaju snage ni kapaciteta, i nisu nikada ni imali, za tako krupne projekte. Razlog za zabrinutost i eventualni strah je potpuno na drugoj strani, tamo gde su oni čiji su Albanci u ovom vremenu miljenici. Istorija nas uči da Albanci nikad ništa nisu postigli sopstvenom snagom, nego su im sve – od istorijske vlade 1912. Godine, preko monarhije, do sadašnjeg Kosova – drugi dali, drugi su učinili ono što Albanci nisu mogli i ne mogu, sve im je tuđa ruka dala.
I sada, povodom proslave skupa u Valoni, Albanci govore ono za šta imaju podršku svojih zaštitnika. To je nesreća i samih Albanaca i to bi trebalo da bude njihov strah i njihova zabrinutost. Stranci ih izoluju, sukobljavaju sa komšijama i udaljavaju od drugih ljudi.
To je dakle ono gde bi zabrinutost zemalja regiona trebalo da bude usmerena. Ne prema Albancima, nego prema onima koji su njihovi zaštitnici, a to su pre svega Amerika, pa onda nekoliko zemalja Evropske unije, koje su podizvođači američkih radova na Balkanu. Nikad Albanci ne bi organizovali proslavu stogodišnjice države na ovakav način i sa takvim govorima da nisu dobili zeleno svetlo i da u osnovi nisu dogovorili šta i kako da kažu. Važno je pratiti tu politiku, politiku tih zemalja na Balkanu, pa onda znati na šta su Albanci spremni i za šta i protiv koga će biti iskorišćeni. To je jedino važno, politika tih zemalja, a ne Albanci i onda prema tome zemlje regiona treba da definišu svoje odnose i svoju politiku.
Očigledno je da su američki miljenici na Balkanu u ovoj fazi istorije Hrvati i Albanci i da za druge nema mesta. Ne može se biti prijatelj i jednih drugih, što je svakodnevno očigledno u slučaju Makedonije i Srbije a uskoro će to videti i Crna Gora. To je jednostavno tako. Još uvek se, međutim, održava iluzija da je prijateljstvo i sa jednima i sa drugima moguće i u cilju održanja te iluzije je Amerika verovatno inspirisala i albansku euforiju tokom proslave. Ta euforija je u stvari američka poruka zemljama regiona koje bi mogle posumnjati u tu iluziju da uvek postoje Albanci, američki štićenici, koji mogu da zagorčaju život kao i onim Albancima koji počinju da sumnjaju da je sluganstvo Americi dobro za Albance.
Novi Standard
|
