offline
- deri3891
- Ugledni građanin
- Pridružio: 06 Feb 2012
- Poruke: 351
|
- 21Ovo se svidja korisnicima: cezar 35, el86, amaterSRB, Sirius, sremac983, vranjanac29, MB120mm, ruso, djboj, Sonyboy, mikiopacity, Granicar19, vukovi, Levi, Georgius, mirbat, m0nstrum_, Shone 89, respekt, BlekMen, sasa76
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
zdrebac ::I tu je putin pogresio, tu se i vidi razlika izmedju zapada i istoka, dok u rusiji odlucije jedan covek, na zapadu planira i odlucije njih gomila.
Da,samo u SAD imaju timove stručnjaka i eksperata koji danonoćno razmišljaju šta i kako napraviti,dok u Rusiji kada se Putin ujutru probudi,ako mu zvoni lijevo uho napravi ovako,a ako mu zvoni desno onda onako... Jbg,spoljna politika Rusije zavisi od toga na kojoj strani je predsjednik spavao prethodne noći,dok na zapadu vrijedne pčelice danonoćno rade...  Tvoje poimanje najveće države na svijetu je patetično i zaboravljaš recimo da je ta ista Rusija 90-tih godina bila skoro na izdisaju,ako je tada zapadne hijene nisu rasparčale,sada i narednih decenija će još manje imati priliku. To je država koja se u roku od 20 godina sa dna ponovo podigla na nivo globalne imperije i čudi me da ta gomila ljudi sa zapada koja odlučuje to nije predvidjela,kada su već tako vrijedni kako tvrdiš,a sa druge strane,eto,o potezima Rusije odlučuje samo jedan čovjek. Ti prije svega nemaš uopšte blagu predstavu kako funkcioniše kabinet jednog predsjednika i gomila njegovih savjetnika,te koji su njihovi zadatci i svrha.
Možda u nekom filmu koji si gledao to jeste tako predstavljeno,na jednoj strani američki predsjednik okružen gomilom generala,savjetnika,haj-tek Pentagon stručnjaka sa satelitima,koji sve vide i sve unaprijed znaju,a na drugoj strani nekakvi isfrustrirani tipovi u sovjetskim uniformama,mrkog pogleda,koji svako malo lupnu šakom o stol.
Ali,manimo se crtanih filmova...
Mislim da je ovo dosta dobra analiza i da će vrijeme pokazati da je glavni krivac za dešavanja u Ukrajini preko Atlantika,iako se često u isti koš stavljaju EU i SAD po pitanju odgovornosti.
Prisjetimo se da su Rusi ipak poslali svog predstavnika na potpisivanje dogovora sa opozicijom pa se izvodi zaključak da je mogao nekakav dil da se napravi na relaciji EU-Rusija,ali se onda iz pozadine umiješao onaj koji povlači glavne konce i kome je nestabilnost i EU i Rusije u interesu.
ШТА ЋЕ СЕ НАРЕДНИХ ДАНА И МЕСЕЦИ ДЕШАВАТИ У УКРАЈИНИ?
БОРИС НАД
Да ли је на помолу оружани сукоб руске и украјинске војске, да ли су оружане снаге Украјине уопште способне да воде овај рат?
Шеф Пентагона Чак Хејгел недавно је похвалио украјинску војску „због задивљујуће уздржаности” у спору с Русијом. То је сасвим на линији (неубедљиве) кијевске пропаганде: „Украјински војници су изузетно стрпљиви, не реагују на провокације и не напуштају своје јединице… Командант украјинске војске лично је захвалио војницима на оданости заклетви и опирању ратнохушкачким намерама суседа“. То је и став војног коментатора Радио-телевизије Србије, који је на самом почетку „руске инвазије Крима” величао способности украјинске армије да пружи отпор, наводећи углавном тачне статистичке податке о њеном саставу. Не и релевантне процене о њеној мотивисаности да започне и води овај рат.
УКРАЈИНСКА АРМИЈА НЕ ПОСТОЈИ
Чињенице говоре супротно. Операција руске војске на Криму изведена је хируршком прецизношћу, без људских жртава и без иједног испаљеног метка. Украјинске базе и гарнизони су блокирани, највећи део војника се предао, јединице су се „самораспустиле” или положиле заклетву новим властима на Криму. То говори о високој професионалности руске армије. С друге стране, командант украјинске морнарице, само дан после именовања, прешао је на руску страну. Специјални пук украјинске војске из Кировграда одбио је наредбу Кијева да се запути према Криму. Кримске снаге самодбране сада располажу са 45 борбених авиона, што је приближно четвртина украјинских ваздухопловних снага. Успешност проглашене мобилизације, и према званичним подацима, не прелази 1,5 одсто (реалнија цифра је ипак 0,5 одсто).
Да бисмо схватили шта се уистину догађа, довољно је навести речи једног западног војног коментатора, који пореди опремљеност украјинског и руског војника: први изгледа отприлике као војник из 80-тих, или руски војник из доба Првог чеченског рата, други је опремљен по свим стандардима 21. века. Мирослав Лазански умесно закључује: „(…) главни проблем (украјинске војске) је стање борбеног морала јединица, недостатак мотивације припадника оружаних снага, који виде шта се све дешава у украјинском друштву масовне корупције, као и неисправност доброг дела борбене технике. Са друге стране, Русија има јасне циљеве, монолитну и добро обучену армију и јединствено руководство државе. Дакле, шансе да украјинска војска крене на Крим нису ни теоретског карактера. Немају са чиме, нема ко и немају куда“. То је, коначно, невољно признао и посланик украјинске Раде Генадиј Москаљ: „Ми већ двадесет две године нисмо градили украјинску армију. Открићу вам нешто што је државна тајна, а то је да ми немамо не чему да летимо, немамо чим да се боримо, немамо ништа. Кога да мобилишемо и шта? Шта да дамо војницима? Маске?”
Израелски аналитичар Јаков Кедми тим поводом изнео је веома јасну, скоро бруталну оцену: „Што се тиче могућих сукоба руске са украјинском армијом, украјинска армија једноставно не постоји. Не постоји такав појам. Украјинска армија је одавно разоружана и опљачкана. Постоје људи који носе униформе украјинске армије – вероватно ће део тих људи покушати да спречи руску армију да преузме стратешке објекте у Украјини. Али то неће имати никаквог значаја“.
У Украјини није спремна да ратује украјинска армија, већ паравојне формације неонациста из Галиције, плаћеници, екстремисти и русофоби Десног сектора и сличних организација, али то неће бити за интересе Украјине, већ политичких елита САД, против Русије и против Европе. У све сложенијој украјинској кризи, само једној сили – Сједињеним Државама – у интересу је распламсавање рата у Украјини и оне ће учинити све да до њега дође.
НИШТА ВИШЕ НЕ ЗАВИСИ ОД КИЈЕВА
Сада је јасно да више ништа не зависи од кијевске хунте. Некомпетентност лидера „евромајдана“ може да се пореди само с некомпетентношћу Обамине администрације. Протагонисти државног удара су оно што су и били од почетка, али сада без маске: пуке западне марионете. Кијев отуда не подсећа на „поприште националне револуције“, већ пре на луткарско позориште. Неки од потеза нових властодржаца изгледају погрешно или депласирано (одлука да се спроведе мобилизација), други су опет трагикомични: такав је, на пример, захтев да Украјина буде по убрзаном поступку примљена у ЕУ или НАТО, што је у Ради иницирала странка Јулије Тимошенко. Ипак, није искључено да се кијевска позорница управо сада припрема за следећи чин крваве драме. Али не треба сумњати у то да време не ради за кијевску хунту.
За то време, пучисти се суочавају с побуном на Југоистоку, с „руским пролећем”, у коме не учествују само Руси него, што је за многе изненађујуће, и етнички Украјинци и припадници многих других народа. Одговор режима на то био је предвидљив: именовање озлоглашених украјинских олигарха за губернаторе, и покушај да побуна угуши ангажовањем (полу)приватних војски, а и специјалаца НАТО, отприлике онако како је спроведен државни удар у Кијеву. То је протестима дало нову ноту: борба против пучистичке власти (нову власт у Кијеву такође чине стари олигарси, попут Јулије Тимошенко) добила је социјалну боју. Покушавајући да на тај начин угуше побуну, међутим, пучисти морају добро да пазе да не пређу црвену линију у ескалацији насиља коју је поставила Москва. У свом обраћању председник Владимир Путин је био изричит: Русија задржава право да војно интервенише у Украјини.
То је само део проблема с којима се данас суочава нелегитимна власт. Други је изузетно тешка, и све тежа и драматичнија ситуација на делу територије Украјине који она још контролише. За две до три недеље, према многим проценама, она ће се суочити с драстичним погоршањем социјалне ситуације, веома вероватно с немогућношћу да исплаћује плате и пензије или да отплаћује спољне дугове, све то у условима када је украјинска привреда или паралисана или сасвим уништена. Они који су се надали стварној помоћи Запада, финансијској или можда војној, сада могу да напусте такве наде. Шта ће се тада дешавати на Мајдану, у Кијеву, којим ионако харају наоружане банде, чији је највећи део већ сада ван контроле хунте?
КРИМ ЈЕ ПРВИ КОРАК
Руска стратегија у украјинској кризи је, напротив, сасвим јасна: она издашно помаже становницима југоисточних области да формирају сопствене војне и политичке структуре. Крим је у томе само први корак. Преузимање власти за сада се одвија мање или више мирно. Завршни чин морао би да се догоди у Кијеву вољом грађана Украјине, а не интервенцијом руске армије. Док се то не деси, украјинска криза остаје предмет сучељавања великих сила.
Нема разлога да Русија мења своју стратегију према пучистима, тим пре што се она показује делотворном. Карте су после кијевског преврата у Путиновим рукама. Украјинска криза прети да се претвори у дуготрајну игру нерава између Вашингтона и Москве (а не Кијева и Москве, ни Берлина и Москве), у којој ни са једне стране неће бити искључена употреба силе. Употреба силе с руске стране мора да укључује и спремност на коришћење нуклеарног оружја уколико су, према америчким терминима, угрожени њени витални интереси, а Украјина јесте витални интерес Русије. Москва досад није показала да је превише импресионирана претњама, војним а ни претњама економским санкцијама, на којима инсистира Вашингтон. Нема ни разлога за то: Русија је спремна да на њих узврати реципрочним мерама (о томе је већ говорио саветник председника Русије Сергеј Глазијев), а Кина је, на изненађење многих, недвосмислено стала на руску страну. Уосталом, далеко од тога да су захтеви САД наишли на унисоно одобравање на Западу. Линије подела отприлике следе оне из доба сиријске кризе, када су многе западне земље показале противљење или барем уздржаност према плановима САД да започну отворени рат, ваздушну кампању против Асадових снага. Да рат у Украјини посебно није у интересу Немачке, показале су сасвим скорашње изјаве немачког министра иностраних послова Франка Валтера Штајнмајера, који је упозорио Америку да је чак и искључивање Русије из Г8 могуће једино на штету Запада. Могући рат је исувише близу границама Немачке и њена влада позива на суздржаност.
ТЕХНИКА ДРЖАВНОГ УДАРА ОД 22. ФЕБРУАРА
„Евромајдан“ је уствари од самог почетка био усмерен не само против Русије већ и против Европе. Амерички захтеви да се Русији уведу економске санкције и блокирају руска средства, што би у првом реду погодило Немачку, а потом и привреду ЕУ у целини, само су наставак исте, антиевропске стратегије САД.
Тајна историја „евромајдана” потврђује овакву хипотезу. Вилијам Енгдал у својој сјајној анализи подсећа на хронологију догађаја. Преломну тачку означава телефонски разговор заменице државног секретара Нуландове с америчким амбасадором у Москви, у коме је она одбацила решења ЕУ сочним коментаром: „Ј..еш ЕУ!“ После тога, тврди Енгдал, Европљани покушавају да спрече најављену радикализацију, а немачки министар иностраних послова са својим француским и пољским колегом долази у Кијев.
„САД”, подвлачи Енгдал, „нису биле позване.“ И даље: „Интервенција ЕУ без Вашингтона представља изниман догађај и разоткрива све већу поделу између њих последњих неколико месеци. Практично говорећи, тиме је ЕУ америчком Стејт департменту поручила: 'Ј..еш САД'.“
Амерички одговор на то је добро познат: тешко постигнут дипломатски компромис „није потрајао ни дванаест часова. Онда је настао пакао“ (В. Енгдал).
Одговор на питање ко је те ноћи користио снајперисте, после објављивања разговора естонског шефа дипломатије и Кетрин Ештон, добио је очекивани епилог.
Извори из америчких обавештајних служби, како даље наводи Вилијам Енгдал, тврде да су „снајперисти били припадници ултрадесничарске војне организације под називом Украјинско национално веће – Украјинска народна самоодбрана (УНА-УНСО)… Вођа УНО-УНСО Андреј Шкил био је пре десет година саветник Јулије Тимошенко. За време 'наранџасте револуције', под диригентском палицом САД 2003-2004, УНО-УНСО је подржала пронатовског кандидата Виктора Јушченка…“
Ипак, УНА-УНСО није никаква украјинска националистичка организација, него део НАТО организације Гладио, која од распада Совјетског Савеза стоји иза сваког револта против утицаја Русије. Списак је изузетно дуг а, осим Литваније, Чеченије или Грузије, он укључује и Косово. Једном речју: „Ови људи су опасни плаћеници, који се користе по целом свету у прљавим ратовима НАТО... Они су дно дна, и заборавите бајке о њиховом национализму, ово су људи који нишане снајперским пушкама“, закључује Енгдал.
Русија се данас не бори само за себе – она се бори и за Европу, ма колико то данас звучало парадоксално, наравно, не ону либералну, окупирану и заплашену Европу, са њеним карикатуралним вођама. То је борба за мултиполарни свет – свет без америчке хегемоније, и отуда у њој не постоји, нити може постојати трећа страна. Уколико Русија изгуби ову битку, алтернатива више није „нови светски поредак“, већ глобални хаос. Бледу сенку тог наступајућег хаоса имали смо прилику да видимо на кијевском Мајдану током ноћи између 21. и 22. фебруара.
Не треба зато имати илузије да ће та борба бити лака. Америчка политичка елита више није истинска елита. Њу данас чине само људи потпросечних способности. Њени потези зато нису рационални, процене су, по правилу, погрешне, а њихов основни покретач је страх од ионако неминовног краха америчке светске хегемоније. И управо због тога она представља екстремну опасност за народе Источне а сутра и Западне Европе, за Блиски и Средњи или Далеки Исток, за Јужну Америку, за Украјину колико и за Русију.
Нови Стандард
|
