offline
- sevenino
- Ugledni građanin
- Pridružio: 14 Jun 2011
- Poruke: 374
|
Svaka cast za clanak. Koliko se sjecam u toj diviziji je sluzio i nas legendarni ali i kontroverzni Stevan Dedijer, brat Vladimira Dedijera.
evo dio njegovog intevjua za BH dane vezano za 101. diviziju
DEDIJER: Vrlo lako. Za vrijeme rata sam sa generalom Taylorom provodio 24 sata na dan, ja sam skakao za njegovim ledjima. U vazduhu nas tuku Nijemci topovima, mitraljezima. Toliko sam lud bio: gledam njegov padobran i padnem pet metara od njega, a njegova dva druga kazu: slusaj, mi skocimo, imamo hrane za cetiri dana, sjednemo u rupu i cekamo. A ja kao budala, odmah nadjem generala. On ide naprijed, ja za njim. Tuku Nijemci, mi treba neki most da uzmemo, a general se okrene i kaze: tvoj zadatak je da ides ispred mene, ne iza mene, da vidis gdje su mine. Krenem ispred njega. Nailazimo na ranjene oficire, on razgovara sa njima, dodjemo 100 metara od mosta, Nijemci ga digli u vazduh. Poslije sam bio u zadnjoj Hitlerovoj ofanzivi, tu sam ga izvukao kad je bio ranjen, iznio ga – bili smo na Rajni, opazili nas Nijemci, tukli nas, svi bjezimo, ja se okrenem, on pao. Nisam ja hrabar covjek, ali kad sam vidio da je pao, automatski sam otrcao do njega, metnuo ga na rame i izvukao ga. I odem kod svoga komandanta, tu imam clanak koji sam tad napisao, to je govno bio, taj major, kukavica, svi smo znali da je kukavica. Padobranci, to je posebna sorta ljudi, to je 101 divizija. Ja sam sad dobio njihov bilten sa Raba.
DANI: Recite mi kako je izgledao Vas dolazak u Jugoslaviju?
DEDIJER: Meni je general nudio gradjanstvo. Kaze, moramo da ti damo gradjanstvo, jer ako te Nijemci uhvate, ubit ce te. Interesantno, kad smo skocili u Holandiju, meni narednik kaze: uhvatili smo tvog jednog. Nekog Slovenca. A ono, znas kako je kad je rat, puca na sve strane, ja kazem njemu daj ga, a on se dere na jednog njemackog SS porucnika: dajte Slovenca! Ovaj se dere na njemackom: nema! A onda ga moj Talijan Romano mlatne kundakom, on padne, i zavice: Slovenac napolje! Kad, izadje neki jado, decko od 16 godina, u SS uniformi. Ja sam ga htio ubiti u onom trenutku, samo pritisnes okidac i – mrtav. Sta radis ti tu, budalo? Kaze, ja sam iz Maribora, meni su rekli da sam Nijemac i mobilisali su me. Rekoh, cuti, budalo, nikom ne govori da si Nijemac dok ne dodjes u logor, pa se onda javi, hoce te ubiti. I sad su trazili Slovenci da ga nadju, kad sam isao da drzim predavanje. Ja sam tad u Londonu imao 24 sata, dali mi dopust, javio se Vlatku Velebitu, koji je bio prvi ambasador, i rekao mu: hocu kuci. Tu je bio udbas Milutin Vujovic, iz Cacka, iz Prve proleterske, i ja kazem: Milutine, molim te, udesi to. Sta se dogodilo saznao sam 35 godina docnije, to mi je Velebit ispricao u Malom Losinju, gdje ima vilu. On je jos ziv, ima 95 godina. Kaze, kad si me ono trazio, ja sam imao prvu posjetu kod Eisenhowera i dao sam mu spisak koga hocu, izmedju ostalih – Stevana Dedijera. Eisenhower je rekao: ja nikad nisam o ovome odlucivao, ja odlucujem o divizijama, armijama, generalima, ali dobro, dat cu ti toga. Onda meni porucnik, adjutant generala, bili smo tada u Alsaceu kod jednog sela, kaze: rekao Eisenhower da tebe prebacimo u jugoslovensku armiju, ali – general te ne da. Ja hocu da idem. Poslije pola sata dodjem kod generala, pozdravim, general mi da pismo i kaze najbolji sam vojnik u njegovoj diviziji i zeli mi sve najbolje. To sam pismo objavio sa njegovim potpisom. Kamionom odem u Pariz, znao sam te vojnicke puteve, odem po pasos, imao sam cetiri lugera, to sam skupio na bojnom polju od mrtvih Nijemaca – bilo je najdragocjenije da ugrabis luger. Odem u centralnu zgradu, tu je bila americka vojska, ostavim lugere da mi cuvaju jer trebam po papire, dodjem sutra – nema lugera. Ali, bojali su se padobranaca. Kazem: ubit cu te, vrati mi lugere, i – ja na avion. U avionu je bila zena Hemingwaya, Martha Gelhorn. Tako sam se upoznao s njom. Sletili smo u Beograd, februara '45.
|
