offline
- rade012
- Moderator u penziji
- Pridružio: 26 Dec 2005
- Poruke: 4708
|
Francuski "Surcouf"
a početku Drugog svetskog rata titulu najveće podmornice nosila je francuska podmornica Surcouf, koja je naručena decembra 1927. godine, porinuta 18. oktobra 1929. godine a uvedena u operativu maja 1934. godine. Kratka ratna karijera ove podmornice obeležena je mnogim teorijama i kontroverzama.
Vašingtonski pomorski sporazum jasno je postavio ograničenja u sferi izgradnje novih površinskih brodova, dok su podmornice bile izostavljene. Tako je francuska mornarica naumila da iskoristi ovu „zaboravnost“ velikih sila i da izgradi 3 „gusarske podmornice“, od kojih je Surcouf bila prva (i jedina).
Surcouf je zamišljen kao „podvodna krstarica“. Za izvidjanje je imao hidroavion koji se smeštao u hangar iza komandnog tornja. Za borbu je raspolagao arsenalom koji su činili 12 torpednih cevi i dvocevni top 203mm/50 Modèle 1924 u vodonepropusnoj kupoli ispred komandnog tornja. Topovi su se punili iz komore kapaciteta 60 granata.
Surcouf je nosila i motorni čamac dužine 5 m, koji je imao prostor za tovar u koji su se mogli smestiti i do 40 zarobljenika. Tankovi goriva bili su veliki; obezbedjivali su dovoljno goriva za radijus podmornice od 10 000 milja. Zalihe hrane i vode su omogućavale da patrole traju i do 90 dana.
1940. godina je podmornicu Surcouf zatekla u luci Šerbur, dok je u junu mesecu, u vreme nemačke invazije na Francusku, podmornica Surcouf bila u doku u luci Brest. Sa samo jednim ispravnim motorom, i zaglavljenim kormilom, provukla se preko La Manša i uplovila u luku Plimut. 3. jula Britanci , zabrinuti da brodovi francuske mornarice ne padnu u ruke Nemaca nakon francuske kapitulacije, aktiviraju operaciju Katapult. Kraljevska mornarica je blokirala luke i uputila ultimatum sa tri opcije: nastavak borbe protiv Nemaca, izlazak iz „dometa“ Nemaca i potapanje brodova. Većina Francuza je prihvatila ultimatum, sem u dva slučaja (Mers-el –Kebir i Dakar). Do avgusta 1940. godine Britanci su završili remont Surcoufa i predali ga mornarici Slobodne Francuske (Forces Navales Françaises Libres, FNFL).
Surcouf je izgubljena 18. februara 1942. godine, pri čemu ni jedan član posade nije ostao u životu... Zvanični izvori navode da je podmornica 12. februara isplovila sa Bermuda i da ju je slučajno potopio gazom američki teretni brod Thompson Lykes uz severnu obalu Paname, u blizini Panamskog kanala. Kasniji francuski izveštaji navode da je podmornica stradala u prijateljskoj vatri od strane američkih aviona... tako da prava istina ni danas nije poznata...
TT podaci
deplasman: 3,250 t površinski
4,304 t podvodni
dužina: 110 m (361 ft)
širina: 9 m (29 ft 6 in)
gaz: 7.25 m (23.8 ft)
pogonska grupa: 2 dizel motora Sulzer 7,600 KS, 2 elektromotora 3400 KS
brzina: 18.5 čv površinska, 10 čv podvodna
radijus: 10,000 milja brzinom od 10 čv u površinskoj vožnji
6,800 milja brzinom od 13.5 čv u površinskoj vožnji
70 milja brzinom od 4.5 čv u podvodnoj vožnji
60 milja brzinom od 5 čv u podvodnoj vožnji
autonomija: 90 dana
Test depth: 80 m (250 ft)
posada: 118 članova
naoružanje: 2 x 203mm/50 Modèle 1924, 2 x 37 mm, 4 x 13.2 mm, 8 TC kalibra 550 mm, 4 TC kalibra 400 mm
aero komponenta: hidroavion Besson MB.411
Dopuna: 09 Okt 2008 21:13
Britanska HMS M2
HMS M2 je podmornica – nosač aviona koja se nalazila u sastavu britanske kraljevske mornarice i potonula u zalivu Lyme 26. januara 1932. godine. Bila je jedna od tri podmornice klase M.
Ukupno su naručene 4 podmornice ove klase kao zamena poslednjih 4 podmornica klase K (K17-K21). Iako su bile slične po veličini, M klasa je bila potpuno drugačije konstrukcije, mada je dosta materijala koji je ugradjen u njih u stvari bio poručen za K klasu. Kraj Prvog svetskog rata uslovio je da se izgradnja podmornica prekine kod treće po redu.
Kobilica podmornice M2 položena je u brodogradilištu Vickers 1916. godine. Porinuta je 1919. godine. Kao i ostale podmornice ove klase, i M2 je bila naoružana topom kalibra 305 mm i torpednim cevima. Top kalibra 305 mm (Mark IX) došao je iz rezerve koja je bila namenjena za bojne brodove klase Formidable.
Duge 90m, podmornice klase M bile su velike za svoje vreme. Konstruisane su sa namenom da budu deo glavnine flote bojnih brodova. Sama namena je uslovljavala da imaju veliku brzinu. Pogonsku grupu su im sačinjavala dva dvanaestocilindrična dizel motora snage 2 400 KS koji su joj u površinskoj vožnji obezbedjivali brzinu od 15,5 čv što je bilo manje od brzine koju su razvijali noviji bojni brodovi. Tako je ubrzo odbačena ideja o njihovom učešću u glavnini flote bojnih brodova.
Nakon potonuća podmornice HMS M1 1925. godine, M2 i M3 su izbačene iz operative i postaju plovila za eksperimentisanje. Uskoro, odredbe Vašingtonskog pomorskog sporazuma „skidaju“ joj top 305 mm. U zamenu dobija mali hangar za smeštaj hidroaviona. Specijalno za potrebe ove podmornice razvijen je hidroavion Parnall Peto, koji je bilo moguće lansirati hidrauličkim katapultom sa svega par minuta pripreme. Tako je podmornica mogla da se koristi za izvidjanje ispred glavnine flotnog sastava.
M2 je isplovila na svoju poslednju vožnju 26. januara 1932. godine iz Portlanda. Cilj vožnje bila je vežba, a na podmornici se nalazio ukrcan hidroavion Parnall Peto sa serijskim brojem N255. Poslednja radio poruka emitovana sa podmornice bila je javljanje matičnom brodu za podmornice (HMS Titania) u 1011 časova. Tada je najavila zaranjanje u 1030 časova. Kapetan trgovačkog broda koji je plovio u tompodručju primetio je zaranjanja velike podmornice negde oko 1115 časova.
Celokupna posada, koja je brojala 60 članova, nastradala je u ovoj nesreći. Podmornica je pronadjena 3. februara, 8 dana nakon potonuća. Za vadjenje podmornice sa dna angažovan je Ernest Cox, ekspert koji je bio angažovan i u vadjenju nemačkih brodova potopljenih u Scapa Flow. Nakon skoro godinu dana priprema i 1500 zarona, 8. decembra 1932. godine podmornica je podignuta na dubinu od svega 6 metara, kada su pukli vezovi i podmornica se vratila nazad na dno gde se i danas nalazi.
Vrata hangara bila su otvorena, hidroavion se nalazio u hangaru. Veruje se da se nesreća dogodila usled prodora vode kroz vrata hangara. takodje se veruje da su vrata bila otvorena jer se posada pripremala da lansira hidroavion.
Provlače se dva objašnjenja. Prvo, da se posada uvek trudila da postigne rekord u trajanju lansiranja aviona. Tako je došlo do toga da ranije otvore vrata hangara... Drugo objašnjenje govori o kvaru krmenih hidroplana...
Podmornica leži na poziciji 50°34′34″N, 2°32′55″W, na dubini od 32 m. Popularno je odredište ronioca.
Taktičko tehnički podaci
Deplasman: 1,594 t (površinski)/1,946 t (podvodni)
Dužina: 90 m
Širina: 7.5 m
Pogon: dva 12-cilindrična dizel motora Vickers 1200 KS (890 kW) , 4 elektromotora 800 KS (600 kW)
Brzina: 15 čv (28 km/h) u površinskoj vožnji, 8 - 9 čv (15 - 17 km/h) u podvodnoj vožnji
Maksimalna dubina ronjenja: 60 m
Posada: 62 člana
Naoružanje: 1 x 305 mm Mark IX (uklonjeno kasnije), 1 x Mk II 76 mm, 4 x TC (457 mm)
Dopuna: 09 Okt 2008 21:13
Podmornice klase I-400
Podmornice Japanske imperijalne podmornice klase I-400 (Sen-Toku) bile su najveće podmornice na klasičan pogon ikad izgrađene. Ove podmornice su predstavljale klasu podmornica-nosača aviona. Naime, podmornica I-400 je nosila 3 aviona tipa Aichi M6A Seiran. Prvenstvena namena je bila dejstvo po Panamskom kanalu koji je tada bio pod kontrolom SAD-a. Ukupno je bilo izgradjeno 3 plovne jedinice ovog tipa (I-400, I-401 i I-402), iako je u početku planirana flota od 18 plovnih jedinica.
Kako se rat okretao protiv Japanaca, koji su izgubili vlast nad Pacifikom, komandant Japanske kombinovane flote Admiral Isoruku Yamamoto zamislio je smeo plan da napadne Njujork, Vašington i ostale velike gradove, kao i da uništi Panamski kanal.
Jedan od Yamamotovih planova je bio da iskoristi Sen Toku, tako da je početkom 1945. godine vršena priprema za napad na kanal. Zamisao je bila da se preseču linije dotura opreme na Pacifičko ratište kroz Panamski kanal. Planom je bilo predvidjeno da se plovi na zapad kroz Indijski okean, oko Rta Dobre nade, i Panamskom kanalu pridje sa istočne strane, odakle se nije očekivao napad i gde je, samim tim, bila najslabija odbrana. Letovi hidroaviona lansiranih sa podmornice bili bi u jednom smeru, samoubilački , i piloti su bili toga svesni.
Pre nego što je napad mogao biti započet, do Japanaca su stigle vesti da su Saveznici spremni za napade na domaća ostrva. Stoga su Panamski kanal i američki gradovi skinuti sa liste ciljeva. Kao cilj napada je određenа saveznička baza na ostrvu Ulithi, gde su se prikupljale snage za invaziju. Izvodjenje napada je osujetio Car koji je najavio predaju Japana.
22. avgusta 1945. godine posadama je naređeno uništenje podmornica. Torpeda su ispaljena bez naoružavanja, hidroavioni lansirani skupljenih krila i stabilizatora. Kada se I-401 predala američkom razaraču, posada razarača je bila zapanjeni njenom veličinom. Komandant podmorničke flote, kapetan Ariizumi, još ranije je bio poznat po ratnim zločinima, te je radije izabrao samoubistvo nego predaju Amerikancima.
Zarobljene podmornice su dovežene u Sasebo Bay na ispitivanje. U to vreme je stigla poruka od Sovjeta da žele da pošalju svoju ekipu koja će izvršiti ispitivanje tih podmornica. U cilju sakrivanja japanske vojne tehnologije od Sovjeta, sprovedena je operacija Roads End (Kraj puta). Većina podmornica ( američka mornarica je zarobila oko 24 japanskih podmornica, medju njima tri podmornice tipa I-400) je dovedena na tačku poznatu kao Point Deep Six, oko 40 milja zapadno od Nagasakija, postavila punjenja eksplooziva C-2 i uništila ih.
Četiri preostale podmornice (I-400, I-401, I-201 i I-203, koje su sve postizale duplo veću brzinu od američkih) otpremljene su na Havaje gde su ih američki inžinjeri proučavali. Po završenim ispitivanjima, podmornice su 31. maja 1946. godine torpedovane od strane američke podmornice USS Cabezon. Pretpostavlja se da je razlog torpedovanja ponovna želja SSSR-a da učestvuje u proučavanju japanske ratne tehnike.
Olupina I-401 je pronadjena marta 2005. godine na dubini od 820 metara.Taktičko tehničke karakteristike
Dimenzije:
- dužina preko svega 122.0 m
- širina 12.0 m
Deplasman: 5223/6560 t
Pogonska grupa 4 dizel motora ukupne snage 5.7 MW (u površinskoj vožnji)
elektromotor snage 1.8 MW (u podvodnoj vožnji)
Brzina 18.75/6.5 čv
Daljina plovljenja 37 500 milja brzinom od 14 čv
Naoružanje: 8 x 533mm torpednih cevi (pramčanih)
1 x 140 mm
3 x 25 mm
1 x 25 mm
Aero komponenta: 3 hidroaviona Aichi M6A Seiran
Posada 144 članova
|
