SSSR protiv sila Osovine - rat titana

247

SSSR protiv sila Osovine - rat titana

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1571
  • Gde živiš: Karlmarksland

voja64 ::

Na prvu mi je sinulo Sam protiv sile...


По изразу лица,није блефирао,а ни грам страха се не види.Треба имати воловска м..а за тако нешто.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23667

Трагови прошлости по Русији ничу као печурке у виду нових табли покрај места великих страданја у сукобу са силама осовине...




offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23667

Poslednje instrukcije pred završnu bitku za pad rajshtaga u berlinu sa kraja aprila 1945.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23487
  • Gde živiš: I ja se pitam...

voja64 ::Трагови прошлости по Русији ничу као печурке у виду нових табли покрај места великих страданја у сукобу са силама осовине...




А код нас замећу трагове...
Иначе, ове године је на ''Волоколамском рубежу'' победио филм о Ржевској бици. Њихова градоначелница, Наталија, је председник Савеза градова ратничке славе.

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23667

Napisano: 31 Dec 2020 11:33

Natalija je verovatno ovu tablu videla a valjalo bi da je i naši vide i krenu tim stopama u negovanju patriotizma i starih vrednosti koje su neprolazne.


Dopuna: 31 Dec 2020 15:12

https://vk.com/history_club22?w=wall-91671915_92939
Ржев. Леса сняли.
Помним...
Гордимся!



Vkontakt grupa
PRO History | История
https://vk.com/history_club22
Moji nepresušni izvori na kojima se vazda upoznajem sa novim detaljima iz prošlosti sa kojom se tadašnja SSSR susrela u sudaru sa silama osovine ...

offline
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 3013
  • Gde živiš: BG


Почетак краја за силе мрака...

offline
  • Pridružio: 01 Avg 2018
  • Poruke: 76

voja64 ::Napisano: 10 Dec 2020 14:59



Dopuna: 10 Dec 2020 15:28

Okačiću i ovu neverovatnu sliku sa razgraničavanja zona okupacije u Poljskom gradu Brest koji su nemci okupirali 14 septembra 1939.g pod komandom Guderijana lično.
Po paktu Ribentrop-Molotov Brest je potpao pod sovjetsku jurisdikciju.
Na slici koja datira 20.septembra uz nemačke generale i desno prisutni Hajnc Guderijan lično je polit kom 29 tenkovske brigade Vladimir Julijanovič Borovicki.(1909-1998).podnosi ultimatum o povlačenju a ta tenkovska brigada je sutra dan trebala da uđe u Brest milom ili na tenkovima.
Sutra dan 21.Septembra 29. tenkovska brigada na čelu sa Semijonom Krivošejevom je ušla u Brest iz kog su se do jutarnjih sati nemci povukli.

Na prvu mi je sinulo Sam protiv sile...


Ima li negde biografija i slika Vladimira Borovickog? Po diskutantima na axishistory on skoro sigurno nije na slici. Navodno, prema sovjetskim izveštajima u nemački štab u Brestu je došla grupa na čelu sa komesarom bataljona Borovesnkim. Filip Fiilipovič Borovenski je nestao u septembru 1941. Na ovoj slici je navedeno da se radi o Borovenskom

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23667

Napisano: 09 Jan 2021 15:56

Bliži se obeležavanje 100 godina od Gladomora u Povoložju 1921/22.g
Povodom koje se sve učestalije pišu radovi na ovu temu a evo i malog osvrta
https://vk.com/al_feed.php?w=wall-86201393_15487
Vkontakt grupa
https://vk.com/vault_eight
Tu je i video
https://youtu.be/GkHGJtrxZig
Григорий Циденков о победе над голодом в России
https://www.youtube.com/watch?v=GkHGJtrxZig&feature=emb_logo
Može se uključiti prevodilac na Yutjubu pa se lako isprati..
Dobra podloga za kasnije shvatanje odakle proishodi otpor ka silama osovine a i put ka kasnijem LendLizu je iz ove saradnje potekao...

Dopuna: 11 Jan 2021 21:22

https://vk.com/mpre_view
О селидби Војних Завода под налетом немаца у лето 1941.г је филм доле под називом
Военные заводы в СССР (1941). Soviet industry in World War II

https://www.youtube.com/watch?v=79qzrbCo3Gc&feature=emb_logo



Уз филм је дат и овај текст изворно

Летом 1941 года вооруженные силы нацистской Германии и их союзники оккупировали значительную часть территории Советского Союза. В руки врага попали промышленно развитые районы Донбасса, Харькова и Ленинграда. Это был тяжелый удар по советской экономике. Нужно было срочно восстанавливать военную промышленность. С этой целью была развернута массовая эвакуация заводов на восток. Из пограничных районов СССР было вывезено почти 3000 предприятий, причём больше половины из них эвакуировали в первые три месяца войны. Вместе с ними вглубь страны уезжали тысячи рабочих, инженеров и техников.

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23667

Jedno opažanje o odnosu armija učesnica DSR se donekle oslikava i kroz broj osuđenih sopstvenih vojnika na naj težu/smrtnu kaznu kao represija je vidljiva iz sledećeg broja.
https://vk.com/white_news_arms

Количественное сравнение случаев применения смертной казни (трибунал) к своим солдатам в годы Второй мировой войны.
США: 146
Франция: 102
Великобритания: 40
Германия: 7810
СССР: 157593

https://vk.com/white_news_arms?z=photo-40473530_45.....0_00%2Frev
Sad se mislim šta bi tek bilo da nije ovoliko osuđenika streljano a o mnogim zataškavanjima se tek danas polako otkriva i vadi ispod tepiha...

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23487
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Можда је ово већ постављано на овој теми, нисам сигуран. Није страшно и ако се понови јер говори о дубоким коренима и несрећној судбини Руса на нашем простору. Мотивација да се сетим овог текста је дошла са теме о филму, где смо расправљали о често нетачној употреби именице Руси, тамо где треба да се каже - Совјети.

Руси у Краљевини СХС, Југославији и Србији

Напомена:
Овај рад настао је за потребе научног скупа на МГУ ‘’Разумовски’’ поводом Дана козаштва и Дана артиљеријске војске МО Руске Федерације. Овде објављујем само први део рада који се односи на долазак и прилагођавање руске емиграције. Други део рада односио се на друштва српско-руског пријатељства, што је посебна прича, па га нећу овде постовати.

До краја Првог светског рата српски политичари имали су помешана осећања и политику према Русији. Карађорђе је полагао велике наде у односе са Русијом. Међутим, на челу Србије били су владари који су се често окретали Аустрији и Француској. Крај Првог светског рата доноси промене у руско-српски односима. У Русији почиње Октобарска револуција и грађански рат. На Балкану се распада Аустроугарска и ствара се нова велика држава - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС). Површина јој је већа пет пута од Србије. Она је новој држави дала државност и круну, а остала без имена. Настала је највећа и најјача држава на Балкану.
После Октобарске револуције велики број Руса је кренуо у бежање. Мислили су да ће њихово одсуство из домовине бити привремено. Велики број њих отишао је у велике светске градове и државе, а мањи део, око 40.000, стигао је у Југославију и то, углавном, у њен источни део.

Прве избеглице појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Главнина избеглица стигла је на Балкан после пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и прогона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920). Избеглице са Крима и из Новоросијска транспортоване су поморским путевима у Истамбул, бугарску Варну и румунску Констанцу. После лутања по Балкану велики број тих људи населио се управо у Краљевини СХС. По тврђењу Владимира Албиновича Мајевског, историчара руске емиграције и савременика догађаја, „Руси су ушли тада у српску земљу неоптерећени квотама, визама, ограничењима, пасошима и сличним. Братска земља привила је Русе уз себе. Није се оптерећивала формалностима које су постојале приликом уласка у европске и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу…“

Разлози примамљивости Краљевине СХС и, у првом реду, Србије за руске избеглице састојали су се у томе, што је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била спремна да прихвати не само људе као такве, него да им дозволи да се на својој територији разместе организационе структуре руских апатрида. Дана 31. августа 1921. године Архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да узме под своју заштиту Високу црквену управу Руске православне цркве. Њој је остављена самосталност. Резиденција Високе црквене управе постао је Патријаршијски дворац у Сремским Карловцима, граду у коме је пре двеста година пре тога Максим Суворов отворио „Словенску школу“. Дана 21. новембра исте године у Сремским Карловцима одржан је Црквени сабор Формирана је концепција Руске православне цркве у иностранству (РПЦИ) и створени њени управни органи. Они су смештени такође у Сремским Карловцима.

У том истом граду били су Главни штаб и Врховна команда оружаних снага Југа Русије, на челу са генералом П.Н.Врангелом, а касније – управа Руског општевојног савеза (РОВС). Сам генерал Врангел , поводом могућности да сачува организационе структуре Руске армије писао је: „Као што се у борби развија пук, тако се и Армија – изгнаница из логора Галипоља, Лемноса и Кабакџија расула по братским словенским земљама… Расула, али остала Армија војника, спојених јединственом вољом, инспирисаних јединственим поривом и спремношћу на жртвовање. У најтежим искушењима Армија се одржала…» Тако је Србија, још прецизније – Сремски Карловци, „постала својеврсни центар избеглица, чији утицај се ширио далеко изван граница Краљевине СХС“ . Генерал Врангел покушавао је да утиче и на финансијске токове руске емиграције путем сазивања у Београду такозваног „Руског савета“. Међутим, ова структура је била структура била је неефикасна, потчињавање јединственом руководству економске активности руске емиграције није успело, па је 1922. године Руски савет укинут.

У руској историјској науци која обрађује избегле Русе од ужаса бољшевизма, константно се употребљава термин „први талас емиграције“. Поставља се питање: да ли је тачан назив емигранти? Они нису добровољно напустили своју отаџбину, већ су је напустили под претњом физичког уништења од стране бољшевика, у журби, најчешће и уопште не схватајући камо и зашто одлазе… Професор Д.Н.Иванцов 1925. године пише: „Избеглице нису емигранти. Између њих и емиграната постоји огромна разлика. Емигрант гледа напред – избеглица целом својом душом хрли назад, гледајући свој боравак у иностранству као прелазну епизоду. Емигрант одлази у иностранство са чврстим уверењем у будућност – избеглица је притиснут материјалном и моралном катастрофом која га је задесила… Емигрант пре него што се одлучи на пресељење труди се да реализује своју имовину , а огроман део избеглица напустио је отаџбину буквално с празним рукама. Емигрант сам бира земљу пресељења – избеглица се обрете тамо где га судбина одведе“.

Зато је такозвани „први талас руске емиграције“ треба називати управо „избеглицама“. Прва етапа историје руске дијаспоре у Србији (1920-2Cool могла би се, цитирајући новинара софијског листа „Русија“ Ј.Јурјева, назвати „преобраћањем избеглица у емигранте“
О положају руских избеглица у Краљевини СХС од 1920. године бринула је специјално формирана Државна комисија за смештај руских избеглица, а њен рад је усмеравао академик Александар Белић (најпре као потпредседник Комисије, а затим као председник). Циљ и смисао постојања Комисије сводио се управо на пружање помоћи руским избеглицама на путу „преобраћања у емигранте“. По одређењу М.Јовановића, „Државна комисија и по овлашћењима, и по реалном утицају на живот Руса у Краљевини СХС, била је најзначајнија организација у животу емиграната, каквом је и остајала током целокупног међуратног периода“.

Делатност Комисије обухватала је широк круг питања везаних за пријем и смештај избеглица, финансирање, социјалну заштиту, прилагођавање и интегрисање емиграната у нову средину. То се пре свега односило на курсеве српског језика и специјализоване бирое за запошљавање у местима насељавања избеглица. Комисија се такође бавила проблемима који су скопчани са формирањем и финансирањем школа за школовање руске деце, помоћи медицинским и рехабилитационим установама.

До средине 1925. године у Југославији радило је 17 руских школа. У њима се школовало 2820 ученика. Осам школа, у којима се школовало 2240 деце, у потпуности финансирала држава, а остале су добијале дотације од Министарства образовања. У најповољнијем положају била је Прва Руско-српска гимназија у Београду, отворена новембра 1920. године. Директор гимназије био је В.Д.Плетњов. Приликом отварања гимназије у њој је било само 90 ученика, а кроз десет година – већ 250. Сам назив ове школске установе био је сведочанство о тежњама њених оснивача да учине све, како би ђаци „остали Руси, сачували разумевање, знање и љубав према земљи која се у тешким годинама показала као прави, несебични пријатељ…Гимназијски ђаци у будућности је требало да постану залог за тесне везе између српског и руског народа“ .

Разуме се, образовна и научна делатност руских пресељеника у Краљевини СХС није била ограничена на стварање школа и језичких курсева. Руски емигранти су били људи изузетно добро образовани и професионално обучени. По подацима пописа из 1922. године међу руским емигранатима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца високо образовање имало је 12% , средње – 61%, основно – 12%, а без образовања било је тек 3% емиграната. Образовни ниво руске емигрантске групе крајње је необичан за Србију не само због броја лица са високим и средњим образовањем, већ и зато што је међу емигрантима било свега 2-3 процента неписмених. Вредности тих људи постају очигледне ако се има у виду да је у Краљевини СХС 1921. године 50% становника старијих од 12 година било неписмено. По већ цитираном В.Мајевским – „српску интелигенцију просто су шокирали ти Руси, у маси тако јадни и жалосни, али тако образовани и паметни“.
Руси су активно учествовали у научном и уметничком животу Србије, радили као предавачи, организатори културног живота, истакнути уметници, скулптори и неимари како у оквирима руских културних организација, тако и у културним организацијама земље у којој бораве. Делатност руских емиграната у сфери науке имала је три основна аспекта: Формирање научних друштава. Рад на универзитетима и у школама Краљевине СХС. Организација руског научног живота.

Међу научним организацијама, које су основали Руси у Краљевини СХС посебно се истицао Руски научни институт у Београду. Он је основан 16. септембра 1928. године са циљем да подржава и унапређује руску научну мисао. Финансирање Руског научног института преузела је на себе влада Краљевине СХС, захваљујући чему је он убрзо постао водећи научни центар руске дијаспоре, иако су сличне установе функционисале такође у Прагу и Берлину. Првих година свог постојања Институт је био смештен у згради Српске краљевске академије, а 1933. године пресељен је у новосаграђену зграду Руског дома, који је носио име Императора Николаја Другог.
Први председник Института био је професор Ј.В.Спекторски, раније ректор Кијевског универзитета. Институт је имао пет оделења:
Философско (Н.О.Лоски и П.Б.Струве). Језик и књижевност ( А.Л.Погодин). Друштвене и историјске науке (А.П.Доброклонски). Медицинско (А.И. Игнатовски). Математичке и техничке науке( Г.Н.Пио-Уљски и Н.Н.Салтиков)

Једна од делатности Института била је и организација предавања руских научника из других европских земаља. У Институту су редовно наступали И.И.Лапо и А.А.Кизеветер из Прага, В.В.Зењковски и Н.Н.Головин из Париза, С.Л.Франк и И.А.Иљин из Берлина, Ј.Ф.Шмурло из Рима, В.Н.Ипатјев и И.И. Сикорски из САД. Институт је организовао округле столове и разговоре са чувеним руским уметницима и књижевницима, поред осталог Гипиусом, Мережковским, Баљмонтом и Северјањином. Мисао Игора Северјањина постала је и девиза Руског дома у Београду: „Премало је родити се као Рус, такав мораш бити, таквим мораш постати“.
Наравно, било би погрешно мислити да је руска дијаспора у Краљевини СХС била затворена у себе и није активно учестовала у друштвеном животу Срба и других југословенских народа. Како смо већ рекли, образовни ниво руских избеглица био је веома висок, што је у почетку изазивало одређене тешкоће . Стручњацима таквог нивоа није било лако да обезбеде запослење у Србији, која је у недавној прошлости била мала, вазална кнежевина на периферији Османлијске империје. До средине 20-их година 15 руских научника постали су чланови Српске академије наука, и ни једна национална група Југославије, у пропорционалном односу, није била у Академији тако бројна, као руски емигранти.

Огроман је и допринос руске дијаспоре у уметности Србије. На сценама београдских позоришта режирали су руски редитељи Ј.Л.Ракитин, А.А.Вершчагин, Ф.В. Павловски. Ти људи, а такође и руски глумци који живели у Југославији ( многи су наступали на најбољим сценама Москве и Петербурга) заувек су променили изглед југословенског позоришта, какав је дотад постојао у оквирима представа о театру XIX века. На драмским сценама блистали су Нона Белавина, Лидија Мансветова и Олег Миклашевски.

Настајање српског националног позоришта и балета такође је у нераскидивој вези са именима руских позоришних уметника, сценографа и кинематографа европске класе Споменимо само нека имена: Л.М.Бриаловски, А.А. Вербицки, В.И.Жедрински, режисери Ј.С.Мариашец и Ф.Павловски . Оперски солисти: Н.Архипова и Н.Баранов, Ј.Д.Веселовски, Неонила Волевач, Олга Олдекоп. Балетску групу организовали су , а потом припремали и подучавали руски балетани и кореографи: Т.П.Карсавина, Н.Кирсанова, М.Бологовска, И. и Ф. Васиљевич, А.Жуковски и К.Исаченко. Оставили су свој траг и руски композитори који су радили са Народним позориштем: В.А.Нелидов је написао и поставио на сцену оперу „Смрт Мајке Југовића“ по мотивима српског епа Сви памте до данас школу И.И.Слатина – диригента, композитора и руководиоца хора „Глинка“. На почетку српске кинематографије налазио су се руски емигрант, пореклом из Одесе Георгиј Скригин, филмски глумци О.М.Соловјова, браћа Черепов и други.

У Србији раде руски сликари, а радови многих од њих данас красе националне галерије Србије: Н.Н.Богданов-Бељски, С.А.Виноградов – академски сликар, А.В.Ганзен – сликар мора који је овековечио Дубровник, С.Ф.Колесњикова – академик Руске академије уметности, Б.Н.Литвинов – уметник, генерал-мајор. Млади руски уметници Јуриј Лобачов и Константин Кузњецов су постали оснивачи комикс-правца и популарни илустратори. Славна су многа руска имена и у сфери неговања, популаризације проучавања црквеног сликарства, фресака, икона, што је видљиво у храму-музеју на Опленцу. Ту су радили историчари Н.Окуњев и уметник П.Бичковски. Иконописац отац Пимен (Сафронов) постао је оснивач иконописне школе у манастиру Раковица, а одмах после рата сопствену школу рестаурације створила је Ј.В.Вандровска. Велики значај у историји српског сликарства имао је Л.Т.Шејка и група „Медиала“ коју је он створио. Чланови групе постали су уметница Олга Ивањицки и српски уметник и философ Драгош Калајић.

Провинцијски град Београд, настао између Европе и Азије, улепшали су руски архитекти. В.Баумгартен, Н.Краснов, В.Лукомски, В.Сташевски, Р.Верховски, В.Андросов претварају Београд у лепу европску престоницу. Искуства стечена у Русији аутор ансамбла у Ливадији Петар Краснов реализовао је у таквим архитектонским ремек-делима као што су министарска здања у Београду, Маузолеј на Опленцу и интеријери Народне скупштине. Многи инжењери, војни инжењери у Србији, постали су успешни и признати архитектонски виртуози: Ф.Баумгартен пројектовао је Руски дом, Генералштаб у Београду., В.В.Сташевски – творац храма св. Тројице у Београду и Иверске звонаре, В.В.Лукомски је створио таква ремек-дела као што су Бели двор и ансамбл Српске патријаршије. Изван Београда су радили руске архитекте: П.Анагности, А.А.Васиљев, Г.И.Самојлов. И дан-данас су украс и историјски симболи Београда радови руског скулптора Романа Верховског, који је после Другог светског рата створио храм Св. Тројице у Џорданвилу (САД). У Београду је он створио монумент Херојима Првог светског рата на Руском гробљу, монумент „Браниоцима Београда“ и друге.


Армија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а после рата Југословенска народна армија, у пуној је мери користила искуства многих стотина војних стручњака који су се нашли на њеној земљи. У војним училиштима и академијама било је мноштво руских предавача. Огроман допринос стварању југословенског ваздухопловства дали су руски пилоти. В.Ткачов – генерал-мајор руске армије један је од твораца војно-ваздухопловне флоте Југославије . Многе деценије стварали су хидроенергетски систем Југославије руски инжењери В.В.Горјачковски и И.А.Лашков. Њих добро памте у Новом Саду, Панчеву и Београду. Њиховим радом разрађен је и изграђен јединствени систем канала Дунав – Тиса – Дунав. Развој фундаменталне и универзитетске науке Југославијеподстакли су : Ал.Д.Билимович, професор – економиста, Ант. Д.Билимович – математичар, председник Српске академије наука, ентомолог Ј.Н.Вагнер, агрохемичар Н.И.Васиљев, математичар К.П.Воронец, лексикограф И.Грицкат-Радулович; А.Игњатовски – оснивач и руководилац Прве клинике за болести унутрашњих органа у Београду, Т.В.Локот – оснивач Института пољопривредне технике, палеограф, историчар В.А.Мошин, руководилац Опсерваторије Београдског универзитета П.В.Музен, Г.А.Острогорски – творац Византолошког института САНУ, математичар Н.Н.Слатиков, селекционар А.И.Стебут, инжењер В.В.Фармаковски, стручњак за техничку механику Ј.М.Хлипчев.
Овај списак може се допунити још десетинама презимена људи, који су деценијама радили у својој новој словенској отаџбини. Њихова деца и ученици настављају дело које је започела у међуратној Југославији славна плејада „руских избеглица“ – научника, поета, уметника, војника.

Крај тако доброј организацији, али и страх, доноси нови рат - Други светски рат. , а посебно улазак Црвене армије на територију Југославије (Београдска операција, септембар 1944.). Руска дијаспора у Југославији изазивала је и код фашиста, и кодкомуниста, велики страх. За време окупације Србије Немци су интернирали практично све „беле емигранте“, који су гајили просовјетске симпатије. Совјетска власт се исто сурово понашала према представницима емигрантске средине који су сарађивали са фашистима или се држали антисовјетских погледа. Ти фактори, а такође природно смањење и одлив дела богатих руских емиграната из Југославије непосредно пред рат довели су до тога да је у периоду 1945-46. године бројност руске емиграције у Југославији процењивана на 5 – 7 хиљада људи. Велики контраст у поређењу са 18-20 хиљада на крају тридесетих година…
Посебно, трагично поглавље везано је за појаву Руског заштитног корупуса. Руски заштитни корпус био је за време Другог светског рата квислиншка војна формација састављена од руских емиграната у Србији, у саставу немачког Вермахта. Руски корпус формиран је 12. септембра 194 1од руске царске војске ветерана. 2. октобра је преименован у Руски заштитни корпус (Russisches Schutzkorps) . Од 15. септембра је под командом генерал-потпуковника Бориса Александровича. Имао је три пука и укупну снагу од 4.000 људи. У септембру 1944 је порасла на 11.197 припадника и коришћен је у Београду за одбрану. Касније је пребачен у Босну за анти-партизанским задацима. Дана 10. октобра је преименован у Руски корпус у Србији (В Сербии Русски корпус) и 31. децембра само ''Руски корпус'' сада са седиштем у Хрватској. Дана 30. априла 1945, пуковник Анатолиј Иванович Рогожин преузео команду. У мају, корпус предао Британцима, који је дозволио да се пре совјетске ере емигранти да се населе на Западу. При 104. ловачкој дивизији су били ангажовани 1. и 2. пук, нарочито за осигурање производње у Крупњу, Бору и Мајданпеку и за осигурање Дрине. 3. пук је осигуравао железницу у долини Ибра и рудник Трепча код Косовске Митровице.
Совјетски ратни заробљеници су од 1943. додавани Руском заштитном корпусу.


Руси у југословенској уметности

Када су, после слома велике царевине, чијој елити су припадали, и пораза у грађанском рату, који је им је одузео отаџбину, стигли у Нови Сад, било их је око 2.000. Данас их је свега 156, а још 850 почива на новосадским гробљима, у земљи која их је одмах прихватила. У Српском народном позоришту је дуго режирао чувени Јуриј Ракитин. Сахрањен је на новосадском Успенском гробљу. Балет тог театра основала је Марина Олењина, а опера је деценијама радила с најбољим рускиим солистима. Поред тога, прелепа здања попут Официрског дома и Дома народног здравља, и данас обојена чувеном петроградском жутом бојом, пројектовали су славни архитекти некадашње царске престонице Константин Валет и Георгиј Шретер...
Уметници су дали огроман допринос развоју југословенске уметности. Руска музичка емиграција знатно је убрзала развој музичке посебно музичко-сценске уметности у Србији и Југославији.
Композитора је било мало (Владимир Нелидов, Олег Гребеншчиков, Јуриј Арбатски). Репродуктивни уметници, посебно балетски играчи и оперски певачи, били су великом броју: године 1922. , на пример, Руси су били једна трећина укупног броја оперских солиста и хора београдског Народног позоришта. Без руских певача (Ада Пољакова, Ксенија Роговска, Софија Драусаљ, Лиза Попова, Василиј Шумски, Георгиј Јурењев, Павел Холодков и други), не би били остварени велики успеси београдске Опере између два светска рата. Као оперски редитељи истакли су се Теофан Павловски и Јуриј Ракитин, а као оперски диригент Илија Слатин.
Захваљујући Русима, већ 1922. године било је оформљено језгро балетског ансамбла у београдском Народном позоришту , шест играча и један редитељ. Највећи играчи међу њима били су Јелена Пољакова (раније успешна у петроградском Маријинском театру) , Нина Кирсанова и Анатолиј Жуковски. До почетка Другог светског рата ансамбл поставио четрдесет три балета из интернационалног репертоара и пет домаћих. Александар Фортунато, Анатолиј Жуковски и Нина Кирсанова у Београду, а Маргарита Фроман у Загребу, биле су запажене у стилизацији (балетизацији) народних игара (Лицитарско срце Крешимира Барановића, Охридска легенда Стевана Христића и други). Као оперски и балетски сценографи истакли су се Леонид и Рима Браиловски.
Својом истакнутом улогом у повећању извођачког нивоа на југословенским сценама, руски уметници су индиректно утицали на настанак неколико значајних балетских и оперских остварења, као што су Охридска легенда (Христић), Лицитарско срце и Имбрек з носом (Барановић), Сутон (Христић), Кнез од Зете и Коштана (Коњовић).
Великог трага Руси су оставили и на подручју музичке педагогије и црквеног хорског певања (као диригенти).

За овај део текст коришћени су подаци из рада Никите Бондарјова '' Русија и Руси у Србији '', са свом приложеном литературом:
Руска емиграција у Југославији. М.1996.С.41
Д.Иванцов. Руске избеглице у Југославији у 1921.г.// Руска економска збирка. Вип. Праг, 1925. С.80.
А.Б.Арсењев. На окукама Дунава. М.1999. С.29.
Руска емтиграција у српској култури XX века. Београд. 1994. Т.2. Ц. 43-44.
Прва Руско-српска гимназија 1920-1930. Београд, 1930. С. 17.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 366 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 2 sakrivenih i 351 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Bogoslov, Djole, Dorcolac, Insan, Kaneda, kolateralnasteta, novator, Recce, Toni, Trpe Grozni, vlad the impaler, vlvl, Wisdomseeker