offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25670
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Можда сам ово већ негде спомињао, али ево комплетног, редигованог текста, није лоше подсетити се...
ДЕСАНТ ПАДОБРАНАЦА БЕЗ ПАДОБРАНА
Ако сте мислили да све знате о херојству бораца Црвене армије и иновативним методама које су примењивали бранећи се од хијена, онда обогатите своје знање и прочитајте овај текст. Истинит је, наравно, од речи до речи, а што се о њему много не зна, то је већ питање које тражи врло сложен одговор. Како год, много пута су лаици, историчари-аматери, а посебно љубитељи ''Бата и Смоки'' представљања историје, изговорили ону чувену, неопевану глупост да су Немце на Источном фронту зауставили зима, замрзнути путеви, недостатак логистике, итд.
Историчари и војници знају да су Немци нестрпљиво чекали да се замрзне земља како би се извукли из легендарног блата ''распућица'' и кренули даље док није касно. При том мало ко спомиње армаду РККА, подржану позадином огромне земље. Из овог текста који нудим вашој пажњи, јасно је да нису само мраз и блато зауставили немачке дивизије које су се пробијале ка Москви, већ совјетски борци који су се херојски борили за слободу своје Отаџбине. И Отаџбина, а посебно трудбеници позадине, обезбедили су савременом техником и оружјем војнике који су се борили с непријатељем. Та техника показала се знатно боља од технике непријатеља, што су признали и сами непријатељи. Међутим, ова епизода (која није усамљен случај) сведочи о томе на шта су борци, потомци словенских ратника који су заузели шестину Земљине кугле, били спремни. Нека тај пример (и многи други) буду узор онима који воле своју домовину, а страх и трепет за душмане који би повремено да покушају отимачну тог немерљивог блага званог словенска матица.
Време - прва ратна зима. Ситуација: Москва у опасности . Све је упрегнуто у напор да се задржи први удар док не пристигну елитне дивизије с Далеког истока. Тако су и совјетске десантне трупе од првих дана свог постојања коришћене су у најсложенијим ратним операцијама. Међутим, подвиг из зиме 1941. јесте такав да га је прилично сложено и тешко описати као фантастичан, односно - плод маште.
Шта се догодило?
У најдраматичнијим моментима битке за Москву пилот-извиђач неочекивано, ужаснут , приметио је колону оклопних возила која се кретала ка Москви путем на коме уопште није било совјетских трупа! На том правцу, неким чудом, дошло је до огољења и ''рупе''(бреше, како би то некада војници говорили) у одбрамбеној формацији главног града. Времена за размишљање није било и фашисте који су се убрзано кретали без икакве сметње кроз ту брешу требало је зауставити падобранцима. При том је решено да се искаче без падобрана, из ниско летећих авиона, у снег , и у покрету ступа у бој. Команданти су изашли пред строј сибирских падобранаца и нагласили да то што командују и није команда, већ молба . Нико није одбио.
Није тешко претпоставити шта су осећали војници вермахта, прекаљене трупе, када се пред њима у ниском лету појавио клин совјетстких авиона на изузетно малој висини, у бришућем лету. Када су у снег из авиона почели да се расипају крупни ратници без падобрана, Немце је сасвим ухватила паника. За првим таласом стизали су следећи без краја. Тај догађај описан је у књизи Јурија Сергејева ''Књажевско острво''. Битка је била жестока са великим губицима на обема странама. Захваљујући бројности и техници Немци су одржавали свој привремени положај, међутим, иза шуме појављивали су се нови заласи апарата и није им било краја. Немачка десантна колона била је уништена и та бреша је била затворена. Подаци говоре да је при искакању без падобрана страдало 12% борбеног састава из разних разлога (лош доскок, недостатак снега (сметова) на месту доскока, немогућност избора места, самоповређивање опремом, итд). Доказано је да то није била једина таква акција. У аутобиографској књизи''С неба у битку'' совјетског обавештајца Ивана Старчака, једног од совјетских скакача-рекордера, описан је сличан десант.
Мени је ова прича изгледала стварно фантастично, али сам и на другим местима нашао потврду да је то рађено и да уопште није било неизводљиво, с обзиром на спорост транспортних авиона и екрански ефекат ниског лета.
У поменутој књизи, ''Књажевско острво'', изданој 1995. године, ова операција описана је под кодним називом Можајски десант. У њој се потврђује да су падобранци били добровољци, а да услед брзине реакције падобрани нису ни дељени.
То није једини случај таквог ангажовања и подвига! Још петог октобра те године, извиђачко - диверзантски одред Ивана Старачка у реону Варшавског шасе (правац према Подољску) извршио је исто такво приземљење. И циљ је био исти - задржати нагли продор Немаца. Тај подвиг био је и трагичан, од 430 падобранаца преживело је око 60, али то није био усамљен случај пожртвовања. Управо на том правцу, код Малојарославеца, чувени Подољски курсанти ( курсанти пешадијског и пушкомитраљеског училишта) животима су затворили брешу према Тули и Москви. Имао сам част да будем у тој касарни где је сада ЦАМО (Централни архив Министарства одбране РФ), и да се поклоним сенима тих младих хероја.
Такође, има још факата које иду у корист потврде Можајског десанта. Они се могу наћи у књизи немачког аутора Алкмара Ховеа ''Пажња, падобранци!''. Засновано на документима и мемоарима високих официра тог дела фронта, он сведочи да је у РККА стварно коришћена тактика десантирања без падобрана, с висине од пет до десет метара. Постоје докази у немачкој архивској грађи да се тако нешто догодило и у реону Ељне у зиму 1942. године, на ратној просторији засићеној високим сметовима који су прекрили чак и куће.
Транспортни авиони су у бришућем лету прелетали снегом прекривена поља и избацивали пешадију са оружјем, без падобрана (!) у дубоке сметове. Дебео слој снега за многе неочекивано веома лако је амортизовао удар при доскоку, тако да већина бораца није доживела никакве повреде, тврди писац ове књиге.
Изненадићете се, али ни то није била нека новина! Између два рата (о чему сведоче бројни стручни војни часописи, па и наши) експериментисало се на разне начине, пошавши од искустава Великог рата, па до маштовитих предвиђања будућег ратовања. Наравно , Други светски рат демантовао је или потврдио те написе. Већ тридесетих година совјетски конструктор Павел Гроховски овај десантни метод предложио је војном врху. Он је лично демонстрирао његову ефикасност , сместивши се у посебан контејнер за доставу људи и технике. ''Касете Гроховског'' су остале на нивоу разраде, не стигавши до практичне примене, а њихов конструктор био је ухапшен и стрељан.
Сатисфакцију је постхумно доживео када је Ставка РККА, присетивши се тих експеримената, донела одлуку да десантира људе без падобрана, драматично скраћујући време њихове припреме како за скок, тако и за борбу приликом приземљења. Требало је само отрести снег и затим - отрести Швабе, али тај део приче већ знамо.
|
... znao sam za neka ali ovoliko:
