offline
- Nepobedivi
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 30 Avg 2019
- Poruke: 12
|
1) U evropskom delu SSSR-a Nemci su uništili otprilike 65 000 puteva, pola od toga svih železničkih pruga, 13 000 mostova, 4 100 stanica, 1600 vodenih tornjeva, 317 privremenih deponija, 129 instituta, 500 000 km komunikacionih linija, maznuli ili uništili 16 000 parovoza i lokomotiva i 428 000 raznih vrsta vagona. Tokom rata je obnovljeno više od 115 000 kilometara pruge i izgrađeno je oko 10 000 km novih linija. 1941 je opravljeno oko 3 500 km šina, proizvedeno oko 2,2 miliona pragova, 28 000 tona dodataka (ne znam kako najadekvatnije prevesti rusku reč накладок), 12 000 tona raznih pričvršćivača, itd. itd. Koliko je osoba moralo učestvovati u čitavoj ovoj strukturi i organizaciji da bi transport funkcionisao kako-tako? Desetine od njih su bili herojima Sovjetskog Saveza. Ovo sve je dokumentovano u sovjetskim izvorima.
2) 1418 dana rata na Istočnom frontu je donelo mnogo toga što ranije nije bilo u istoriji.
Od 800 000 do 1 milion ili malo više žena je služilo u Crvenoj Armiji, znači 3% od ukupnog broja vojnika, od toga oko 80 000 oficira među njima, što je više nego ogromna cifra. Ovde su isključene žene koje su radile kao medicinske sestre, doktori, hirurzi. Od 2 miliona medicinskih radnika na frontu, oko 80% njih su bile žene. Od nekih 700 000 vojnih doktora ili doktora koji su služili u Crvenoj Armiji, 42% su bile žene a 43% hirurzi. Smatra se da su žene pomogle preko 70% ranjenih, od kojih se 90% pacijenata oporavilo i vratilo na front. Takođe je interesantan podatak da je u industriji bilo zaposleno bar 5 miliona žena. U nekim preduzećima, gde su pre rata radili muškarci, bilo je čak do 70% žena. 90% donatora krvi na frontu su bile žene, neki izvori kažu oko 1,5 miliona krvi.
Oko 6 miliona žena je poginulo tokom rata (najviše civila, naravno). 91 žena je bila odlikovana medaljom Heroja SSSR-a, najveće odlikovanje toga doba.
Smatra se da je samo 1943 bilo oko 2 000 ženskih snajperista u Crvenoj Armiji, sa najmanje 12 000 potvrđenih pogodaka.
Rekao bih, bez učešća žena na Istočnom frontu, rat bi bio teži. Jedna Ruskinja mi je pričala da se o učešću žena nije previše govorilo u prvim godinama nakon rata, možda čak i koju deceniju nakon toga. Rekao sam joj moje mišljenje, to je zato što su žene bile ponižavane, građani drugog reda i slično. Odgovorila mi je: njet. Već zato što su neki ljudi smatrali da su žene bile prostitutke u ratu, pa je zato bilo loše pisati o tome, što, kako i ona sama kaže, nije tačno. Većina žena to nisu bile, mada šta i da jesu, važniji je sveukupni doprinos u ratu nego šta su privatno radile u slobodno vreme, ne. 
3) Do jeseni 1941 iz Lenjingrada je bilo evakuisano oko 300 000 dece, iz Moskve i okoline oko 500 000. 1942 je preko Ladoškog jezera evakuisano oko 130 000 dece. Iz ruske SSR je evakuisano oko 2 000 dečjih vrtića. Učenici nižih tehničkih škola su takođe evakuisani na istok, oko 715 škola ukupno, 125 000 osoba. 120 000 osoba iz pribaltičkih republika je evakuisano u početnoj fazi rata, 300 000 iz Moldavije, više od 1 milion iz Belorusije, 350 000 iz Kijeva, ukupno čak 3,5 miliona iz Ukraine, ukupno iz Lenjingrada 1,7 milion, iz Moskve i okoline 2 miliona. Do 1 februara 1942 je bilo evakuisano oko 10,4 miliona osoba, od toga vodenim transportom 2 miliona. Postoji brdo informacija o svemu ovome. Čitao sam nedavno pismo jednog deteta, koji je preseljen negde na istok, 1942. U vreme pisanja je imao oko 7 ili 9 godina (ne sećam se jel imao 7 kad je evakuisan ili kad je pisao), gde se on jasno 1942-ge seća odakle je, kako se zove, čak je naveo punim imenom ime svoje učiteljice, itd., itd. Bezbroj priča i dokumenta.
Čisto još neke random informacije. Iz Moskve je, npr., evakuiran vojni muzej sa exponatima, Muzej revolucije, Istorijski muzej, Puškinov muzej, neke galerije, all in all najmanje 18 000 exponata. Iz lenjingradskog Ruskog muzeja 300 000 exponata. Iz Ermitaža, isto Lenjingrad, preko 1,1 milion exponata. Ovo su samo neke cifre i neke institucije. Iz Novgoroda, Pskova, Smolenska, Tule, Sevastopolja takođe su evakuisani razni muzeji. Iz 15 oblasti Ruske SSR je upotpunosti preseljeno 66 većih muzeja. Hiljade vrednih exponata su preseljeni iz Kijeva, Odese, Kharkova, Poltave i još nekih drugih ukrajinskih gradova, takođe iz Belorusije, Moldavije i pribaltičkih republika. Na istoku su otpravljene najvrednije knjige i rukopisi biblioteke V. I. Lenjina, najmanje 700 000. Iz istorijske biblioteke najmanje 100 000. Iz moskovskog državnog univerziteta najmanje 43 000. Iz lenjingradske biblioteke najmanje 350 000 jedinica. Spisak nije konačan.
Na istok su preseljeni filmski studiji iz Moskve, Lenjingrada, Kijeva, Odese. Moskovski umetnički teatar je prvo preseljen u Saratov a odatle za Tbilisi, Veliki teatar u Kjubišev, Mali teatar u Čeljabinsk, Vahtangov teatar u Omsk, Lenjinski komsomol u Ferganu a kasnije u Taškent, gde je preseljen i Teatar revolucije. Desetine i desetine raznih drugih teatara. Iz Ukraine 40, iz Belorusije 6, itd., itd., itd. Uz sve što ih je snalazilo - ovako nešto izvesti je zaista za svaku pohvalu.
4) Ali, nije sve ovo moglo da se prenese tek tako. Bio je potreban transport. Od juna do decembra 1941, za samo prvih 6 meseci rata, za transport svega pobrojanog, i onoga što nije, bilo je potrebno oko milion i po vagona (poluvagona, cisterni, i slično). EPIC. Ok lokomotive, ali pokušao sam da pronađem okvirni broj vagona u SSSR-u za vreme rata. Našao sam jedan zanimljiv podatak da je samo na frontu dopremljeno 20-ak miliona vagona vojnika i opreme (pola-pola). Ukupan broj vagona u SSSR-u se merio desetinama i desetinama hiljada. Ovo je sve trebalo opsluživati.
Nikad Sovjeti ne bi na front danonoćno dopremali tenkove i raznu drugu vojnu opremu, kao i vojnike, da nije bilo ovog transporta. Samo od 1 - 20 novembra 1942, 160 000 vojnika, 10 000 konja, 430 tenkova, 14 000 vozila, 6 700 tona municije, 4 000 tona obroka i hiljade tone koječega je dopremljeno na Staljingradski front. Desetine i desetine hiljadaj kilometara pruga je opravljeno, ili napravljene su nove linije. Bilo je dana kada je i po 800 - 900 vagona dnevno odlazilo iz Zaporožja.
Preko 1 500 velikih fabrika je izmešteno. Za Nemce je ovo bio šok.
Iako su Nemci mnogo lokomotiva i vagona uništili ili pak preuzeli, Sovjeti se nisu predavali. Vozovi su išli svakodnevno, na nekim stanicama čak i na svakih 10-ak minuta. Kako je na front dopremljeno desetine i desetine hiljada tenkova i samohodnih topova? Preko 100 000 ovih topova i tenkova je proizvedeno za vreme rata.
Ovome treba dodati i rečni i pomorski transport koji je takođe veoma mnogo doprineo evakuaciji, preko 870 000 tereta prevezeno samo 1941. Takođe, oko 30-40% inženjera, tehničara i radnika je preseljeno.
17 miliona ljudi je evakuisano. Desetine pa i stotine hiljade dece. Novosibirsk je od 1941 - 1943 primio oko 150 000 izbeglica, plus raznih fabrika. Recimo, 22h veče, 23 jun. Na jednoj železničkoj stanici na zapadnom frontu, gde se već čuju Nemci kako dolaze (Brest - Litovski žel. put) se nalazi oko 10-ak hiljadja vagona sa ljudima i teretom. Brže-bolje je, zbog nemačkog napada, evakuisano nešto više od pola.
Milioni i milioni domaćih životinja, prema nekim grubim procenama, evakuisano je 2,4 miliona krupne stoke (krave, volovi), 5,1 milion ovaca i koza, 200 000 svinja, 800 000 konja, itd. A gde je sva ostala oprema, traktori, kombajni, na hiljade i hiljade.
Naravno, nije ovo sve išlo kao po loju. Koliko je samo problema bilo. Ali, i pored toga, ostaje činjenica da je ovo mnogo više spasilo Sovjete nego što se može zamisliti. Bez ovoga, SSSR bi gacao još godinama u opsadi. Sovjeti su još krajem 1930-ih znali za sve ovo:
The loss of natural and human resources, while a very serious matter, could have been survived since the Soviet Union had other supplies of those resources,at least in minimally sufficient quantities to continue its wartime struggle. But the loss of a major portion of its industrial strength would have been a different matter. The Soviet leadership in the late 1930s had clearly realized this, and had begun to devote considerable attention to the rapid development of a second major industrial complex in the eastern regions of the USSR-well out of the reach of enemy airpower.
Između avgusta i oktobra 1941 oko 80% sovjetske vojne proizvodnje je preseljeno na Ural - 44%, a ostalo u Zapadni i Istočni Sibir, Kazahstan ili u Centralnu Aziju. Ne samo to, malo je poznato da je oko 25 miliona civila preseljeno sa linije fronta u pozadini, čak njih bar 15 miliona od juna do decembra 1941. Možemo li da zamislimo broj žrtava da nije bilo ovoga? Iako je infrastruktura na Uralu (ili pak u Srednjoj Aziji) bila nikakva, ironija je ta da je rat sve ovo ubrzao i ispunio planove iz kasnih 1930-tih. Zanimljiv podatak, za samo 19 dana (od 19 avgusta do 9 septembra) su u 16 000 vagona iz željezare Zaporizhstal u Ukrajini (Zaporožje) u Magnitogorsk prebačene mnoge mašine od vitalnog značaja, npr. velike koturače za valjanje lima. Generator velike turbine Zuevo elektrane je demontiran i ukrcan za samo 8 sati. Od 20 - 25 avgusta 1941 je poslato 22 365 vagona iz Zaporizhstala.
Takođe, mnogi naučni instituti su preseljeni, laboratorije, škole, biblioteke, razni unikati iz moskovskog, lenjingradskog, kijevskog (i drugih gradova) muzeja, više od 14 miliona dokumenata državnih arhiva je prebačeno, itd., u raznim krajevima tadašnjeg SSSR-a. Uopšteno govoreći, za evakuaciju industrije i ljudstva bilo je potrebno oko milion i po vagona.
Navodno je samo 2 dana nakon početka Barbarosse oformljen Savet za evakuaciju. Na čelu ove komisije ili ovog saveta bio je Nikolaj Švernik, kasnije je bio predsednik SSSR-a. Kažu da se dan i noć radilo. Postoji dosta materijala o ovome, a u jednoj knjizi našao sam da je ova evakuacija industrije jedan od najvećih podviga SSSR-a za vreme rata čemu se, izgleda, poklanja vrlo malo pažnje:
Citat:
When Kharkov fell to von Reichenau's Sixth Army on 24 October, Hitler was delighted. However, when von Stulpnagel's Seventheenth Army (on Sixth Army's right flank) moved into Donets Basin, it discovered that much of the industrial machinery was gone. Many plants had been sabotaged, while hundreds of other industrial enterprises had been taken apart by Soviet engineers and technicians to be reconstructed at location in the distant region of the Urals. This outstanding achievement has received little scholarly attention, yet it must rate as one of the Soviet Union's greatest wartime achievements.(Stopped at Stalingrad: The Luftwaffe and Hitler's Defeat in the East, 1942-1943)
Neki izvori za ovu temu: Эшелоны идут на восток, knjiga iz 1966; članak The Evacuation of Industry in the Soviet Union during World War II iz 1983. Knjiga na engleskom An Economic History of the USSR, 1917-91 iz 1993. Knjiga Железнодорожники в Великой Отечественной войне 1941 - 1945 iz 1987. Zatim The Soviet economy and the Red Army, 1930-1945. Zatim: To the Tashkent Station: Evacuation and Survival in the Soviet Union at War. I tako dalje.
5) Danas, kako sam ja uspeo da shvatim, se smatra bitka kod Smolenska, koju su Nemci dobili ali bili znatno usporeni i zadržani, uz ozbiljan gubitak ljudstva, tehnike i posebno morala, kao i neosvajanje Moskve - bili glavni pokazatelji da Nemačka ipak ne može uspeti u svojim namerama. Ako se ne varam, mislim da je Gudeiran rekao da je, zbog neosvajanja Moskve, znao da Nemačka neće uspeti u svojim planovima. Kako god.
Taj nedostatak goriva u nemačkoj se osetio još 1941, zapravo, prema nekim nemačkim ekonomistima koji su upozoravali da je rat protiv SSSR-a sulud, taj rat je u samom početku značio nedostatak goriva. Već sam o tome pisao na drugoj temi.
Barbarossa je veoma istrošila nemačke zalihe nafte. Trebalo je zadovoljiti potrebe 3,6 miliona vojnika, 600 000 motornih vozila, 3 600 tenkova i 2 700 aviona - gotovo nemoguće, jer, premda su Nemci u početnoj fazi mogli ovo da isprate, ali kasnije vrlo teško. Treba imati na umu da je čak i pre početka Barbarose u Nemačkoj među nekim stručnjacima postojala bojazan u vezi sa problemom nedostatka goriva. Tako je još marta 1941 Georg Thomas, tada glavni ekonomista Wehrmachta, upozoravao da će zalihe goriva biti dovoljne jedva do oktobra meseca. Po njemu, nestašica nafte se mogla anulirati jedino ako se osvoje naftna polja Kavkaza (njegovo proročanstvo se pokazalo tačnim, a slična proročanstva je ponovio u avgustu 1941). Nemci su smanjili upotrebu goriva u civilnom sektoru, što su čak i Britanci zapazili kao ozbiljan problem kod Nemaca, ali ni to nije moglo da zadovolji potrebe njihove razvučene armije na istočnom frontu posebno. Činilo se da će im osvajanja na istoku doneti neke zalihe nafte, ali avaj, sovjetska nafta nije odgovarala njihovim vozilima, osim uz dodatke benzola, što je tada bio komplexan proces.
11 septembra 1941 Franz Halder je u svom dnevniku zapisao da vojska na istočnom frontu potrebuje oko 29 tovarnih vagona goriva dnevno za oktobar mesec, i 20 dnevno za novembar, ukoliko Nemci žele nove invazije. Ipak, OKW je smatrao kako nije moguće podmiriti više od 75% tih potreba za oktobar, i samo 15% za novembar mesec 1941 (kasnije se ispostavilo da OKW ni ovo nije uspeo da obezbedi).
Neverovatno je koliko su Nemci još u oktobru 1941, iako nisu izgubili neku važniju ili veću bitku na istočnom frontu (to im tek predstoji) bili svesni koliko je nedostatak goriva ozbiljan problem. Ovo su bile prve naznake da blickrig nije uspeo (samo se o tome nije smelo govoriti, naravno). Nemci su znali da su njihove zalihe nafte, zajedno sa zalihama njihovog saveznika, Rumunije, skoro iscrpljene, te da je trenutna proizvodnja nafte nedovoljna da podmiri potrebe vojske i industrije (kao i civilnog sektora). Rumunske zalihe nafte su porasle sa 150 800 tona u junu 1941 na 361 600 tona u avgustu 1941, ali ovo povećanje je bilo moguće isključivo zato što su se Rumuni odrekli svoje upotrebe - kasnije su se ove zalihe smanjivale. Tako su rumunske zalihe opale na 222 800 tona u oktobru, 213 000 u novembru, 104 000 u decembru, u januaru 1942 111 000 tona, a u februaru je Nemačka dobila samo 73 000 tona. Iako je kasnije porudžbina tu i tamo rasla, ipak se nedostatak goriva u poslednjim mesecima 1941 pokazao katastrofalnim za nemačke osvajačke planove.
Čak i nakon Vjazme i Brijanska, gde su Sovjeti pretrpeli strašan poraz (oktobar 1941), predviđanja u vezi sa nedostatkom goriva za vojsku su bila izrazito sumorna, o tome jasno govore nemački izvori. Znali su Nemci da su im zalihe opale, zajedno sa proizvodnjom (čak i do 6 puta u nekim periodima 1942-ge u odnosu na, npr., oktobar 1941). Admiral Erich Raeder je novembra 1941 detaljno izvestio Hitlera o veoma ozbiljnoj situaciji u vezi sa gorivom mornarice (decembra 1941 je čak informisao firera da je stanje sa gorivom u mornarici "veoma kritično"). Takođe je na jednom sastanku 22 oktobra 1941 zaključeno da su snage na istoku trošile više goriva nego što je prethodno planirano (faktori poput neravnog terena, lošeg vremena, kiše i blata, bitno su uticali na povećanu potrošnju goriva). Uz sve ovo, Nemci su imali ozbiljnih problema sa dostavljanjem goriva vojsci na frontu, jer su sovjetski partizani često uništavali vozove, pruge, mostove, i slično, pa je tako dostava goriva bila vrlo otežana.
Postoji nešto što je zanimljivo, a to je jedna Hitlerova direktiva još iz avgusta 1941, u kojoj se jasno vidi da je zauzimanje Donjetskog bazena, Krima, opsada Lenjingrada i spajanje sa finskom vojskom, te presecanje sovjetsko snabdevanje naftom sa Kavkaza veći prioritet od osvajanja Moskve. Mi sada smatramo da je tu pogrešio, trebao je odmah ići na Moskvu, itd., ali - da li je Hitlerova odluka baš zaista bila toliko glupava kako nam se često čini? Ne znam. Donjetski bazen im je bio važan iz čisto industrijskih razloga, zbog ogromne proizvodnje uglja i čelika, između ostalog. Krim su hteli da obezbede jer se Hitler stalno plašio sovjetske avijacije na rumunska naftna polja. No, ogromno razočarenje su Nemci doživeli kada su došli do Donjetskog basena i shvatili da su sovjeti mnoge fabrike razmestili, a one koje su ostale, srušene su. Neki vojni istoričari kažu da se ovome poklanja jako malo (ili nimalo) pažnje u vojnoj istoriji koja se bavi istočnim frontom, iako je ovo razmeštanje fabrika do iza Urala jedno od najvećih dostignuća Sovjeta za vreme WWII.
U isto vreme, nisu ni Sovjeti bili baš tako mutavi i naivni. Tako je Timoshenko u jednom tajnom govoru pred vrhovnom komandom podsetio sovjetsko rukovodstvo na nemački problem sa naftom:
If Germany succeeds in taking Moscow, that is obviously a grave disappointment for us, but it by no means disrupts our grand strategy. . . The only thing that matters is oil. As we remember, Germany kept harping on her own urgent oil problems in her economic bargaining with us from 1939 to 1941. So we have to do all we can (a) to make Germany increase her oil consumption, and (b) to keep the German armies out of the Caucasus.
|
