SSSR protiv sila Osovine - rat titana

252

SSSR protiv sila Osovine - rat titana

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

voja64 ::Meni je ovaj gornji tekst potaman popunio prazninu kada su se ta preimenovanja armade u njih i u kom svetlu/kontekstu dešavala a nadam se da će i drugima biti interesantan.
Još jedared hvala našem Dragom tavarišu Siriusu na pisaniju !


Молим! Можда је ово некоме, у доба интернет-лењости , дуго и досадно да чита, али ја увек полазим од теоријске претпоставке да ово некога може интересовати. Ziveli
ПС
Текст је урађен по свим правилима методологије израде научног рада, тако су сви подаци, наводи и тврдње у њему проверени и тачни. Нисам само стављао фусноте с литературом јер је овакав текст помоћно штиво за неког истраживача, па нек се позива на форум и на мене. А за даље трагање, нек види шта ће... Ziveli



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 3127
  • Gde živiš: BG

Надам се да се разуме?


У средини, са 3 Ордена Хероја СССР, Кожедуб.



Млађи подофицир у Великом рату, касније маршал- Иван Степанович Коњев



offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Године 2007. на фестивалу у Русији гледао сам (и оцењивао) конкуренцију документараца. Један од њих направиле су две даме из Ленфилма (Лењинград) и звао се ''Маршал поља''. Био је посвећен Коњеву.
Пошто свака медаља има две стране, оне су се позабавиле оном, тамнијом. Невероватно је како ти велики људи умеју да буду гњиде и слабићи! Ово пишем из потпуно објективних разлога. У биткама на Западном правцу (Смоленск, Москва), многи се нису прославили или су постали жртве доктрине Ворошилова о рапидном нападу (она није предвиђала одбрамбене операције РККА!), или Стаљинове пизме. Стаљин није био глуп, знао је кад кога мора да трпи, а кад да га се реши. Тако је, ни крив ни дужан, страдао генерал Павлов. Његове ''шифровке'' писане зеленом оловком (не може да се обрише ничим) био сам у прилици да гледам и читам у ЦАМО. Он је неколико пута правовремено упозоравао Стаљина на напад, чак је и у минут знао кад ће то бити. Али, не! Стаљину је било лакше да се реши једног доброг генерала (увек има ко ће га заменити), него да од себе отера диносаурусе, Буђонија и Ворошилова.
Када је, после низа неуспеха (за које је највише крив сам Стаљин) Коњев приспео за ''расход'' (тако су Руси црнохуморно звали ликвидације), одбранио га је нико други него његов највећи супарник (ставите иза те именице шта год хоћете) - Жуков. Не само да га је спасао, већ је тражио да он преузме још одговорнији део фронта. Њихово ривалство трајало је све до самог пада Берлина, када је Стаљин гуркао час једног, час другог напред, режирајући тако чији ће фронт упасти у Рајхстаг.

У чему је грех Коњева? Чим је Стаљин кренуо на Жукова (о чему сам написао посебан текст, чекам само да ми Воја одобри да га објавим, пошто је од првобитне скице текста, он редигован и упристојен Wink ) , и Коњев се придружио групи за линч! Мало је познато да је Коњев био најутицајнији маршал после Жукова. Помало у сенци Рокосовског, Катукова, Малиновског, Васиљевског, Чујкова, није се експонирао али је био одличан војсковођа. Жуков није погрешио у процени када му је спашавао главу. Е, кад је дошло време да узврати - видимо како је узватио. Жукова је спасила само његова енормна популарност код народа, иначе не би био први маршал који је стрељан.
Ајд сад ви...Wink

ПС
Ево, нађох и фотку са те две даме. Јесте то био неки фуџи (сада мобилни имају боље камере), али се може видети и текст на дипломама...

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23884

Siriuse
Raspali tekst je super ja sam samo pokrenuo svoj sled nedoumica iza čega si ti svojim tekstom meni a ovde bi ga kačenjem predstavio i širem auditorijumu jer je to vrlo bitno za neko šire poimanje rata u samom ratu.
Taj skriveni rat na relaciji Staljin i komandni pa i naučni potencijali ima dosta tamnih i slabo osvetljenih detalja a vredelo bi i to rasvetliti.
Vremenska distanca i pokušaju revizionizma sa izvrtanjima istine su u toku.
Sve je više ataka sa zapada da baš u ovom sivilu i mraku sa nerasvetljenim detaljima sovjetske istorije sa kojima izvrću,umanjuju pa čak i marginalizuju sovjetski doprinos u slamanju fašizma.
Polako od zrtve od fasizma sovjeti se svesno ili ne pod maskama svega i svačega satanizuju a taj proces meni bar ne sluti na dobro.
Baš kao što je nama izostao 6.oktobar i svet je propustio da u celosti posle sloma fašizma nastupi demontiranje tog sistema i svih u njemu ogrezlih.
Primera ima bezbroj a tvoj tekst Siriuse o dobru i zlu Žukova je sjajan iz više uglova i zato ga Davaj ..

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Ра-зумем! Ziveli Стиже мезе, резервисан сто за форумаше...

Друже маршале, дозволите да се обратимо...

таласаста каријера једног војсковође

Свака сенка је дете светла. Тако би, пригодно, могао започети сваки текст о успону и паду било ког познатог човека. ''Трофејни досије '' , или ''Генералски досије'' јесте једна од књига (редактор архивске грађе Олег Новак) која је међу историчарима изазвала много расправа које су представљене у више радова, у часописима и дневним новинама. О чему је реч?
Иза тог наслова дуго се крила акција органа државне безбедности СССР , коју је организовао и лично спроводио В.С. Абакумов, тада министар Државне безбедности СССР. Акција је спроведена у периоду од 1946. до 1948. године, по личном наређењу Ј.В. Стаљина, с циљем да се разоткрију злоупотребе, махинације и корупција, па и оно што се данашњим говором зове - трговина утицајем. Том акцијом обухваћено је петнаестак највиших старешина. Централна мета ове акције био је Г. К. Жуков, ни мање ни више! Касније, пред само стрељање, Абакумов (кога по злу памте бројни заробљеници који су се вратили из Немачке, па су сместа послати у Сибир као издајници народа) изјавио је: ''Ја ништа нисам радио сам. Стаљин је издавао наређења, а ја сам их испуњавао''.

Погледајмо како је све почело. Стаљину је од Булгањина стигао телеграм војнички кратке садржине: ''Другу Стаљину! На царини у Јагодини , (у близини града Ковеља) задржано је седам вагона у којима се налазило 85 сандука с намештајем и теписима. Приликом провере докумената разјаснило се да ствари припадају маршалу Жукову.'' У потпису Булгањин, 23. августа 1946. г. Међутим, није он једини који је пријавио (да не кажемо неку тежу реч) Жукова. То је урадио и маршал Новиков, главнокомандујући авијације РККА. Пријава се односила и на неке чланове његовог штаба, пре свега ађутанте.

Чим му је ово предочено, Жуков је сместа признао да је из Немачке довезао много намештаја , тепиха и друге употребне технике. Он се том приликом покајао што о томе није известио вишу истанцу (ВК, Политбиро). У писму Жданову (који је био један од његових егзекутора) Жданов изјављује: ''Признајем да сам веома крив што нисам пријавио нешто за шта сам мислио да никоме не треба. Дајем чврсту заклетву бољшевика да нећу себи дозволити више такве грешке и глупости. Уверен сам да ћу још бити потребан отаџбини и великом вођи, другу Стаљину''. Тако је свој поступак правдао Жуков. Не браним га. Он је потомак ратничког народа где је то била уобичајена појава. Такву врсту ''увоза'' из Немачке сви су мање-више (ко год је могао) радили, само што се он, прослављени војсковођа, први командант окупационе зоне у Немачкој, није ''сетио'' да то пријави (као и сви други) или је мислио да има прећутно право да после свих подвига и заслуга уради и нешто ''испод руке'', за шта му не треба дозвола. Американци су поштом слали кући заплењени накит, прибор за јело, чак и трофејно оружје. Истина је да су Руси (од обичног војника па надаље) из Немачке довлачили све - од прекидача, утичница, пегли, вц шкољки (''унитаз''), када, славина, бицикли...свега што је могло да се пренесе било ваздушним мостом, било друмско-железничким транспортом. Та ''магистрала'' је била прилично широка (Москва-Берлин-Москва) јер су логистичке потребе једне огромне армаде биле велике, па никакво чудо није било да су хиљаде камиона и десетине композиција возова саобраћале на тој основној линији. Да ли је Жуков мислио да ће у тој гужви неопажено проћи, да ли су цариници били савесни или је ''дојава'' стигла на време, није утврђено.

То је, као што се може видети, била уобичајена пракса и нормална ''освета'' за оно што су Немци немилице уништавали и пљачкали по Русији...Али! Маршалу то нису хтели да опросте . Боље речено: искоришћена је прва могућа прилика да му се Стаљин освети за већу популарност и невитешко хваљење ратним успесима и приписивањем заслуга које нису биле у целости његове. Истине ради, треба рећи да Жуков јесте био иницијатор и, са својим штабом, планер највећих руских победа, али и учесник и кривац за неке велике поразе. Највише му је замерано хвалисање поводом успеха Стаљинградске битке коју су изнели Васиљевски, Чујков и Јерјоменко, док је он био присутан у име Ставке да надгледа операцију. У самој војсци, па и у народу, Жуков је био енормно популаран што Стаљину никако није одговарало. Прилика се, такорећи , сама указала и Жуков је релативно брзо пребачен деветог јуна 1946. године с дужности главнокомандујућег копнене војске и заменика министра Оружаних снага СССР на положај команданта војног округа Одеса. Успут је оптуживан међу колегама за бонапартизам и само га је неприкосновени ауторитет спасао неке врсте друштвеног линча, па и смрти. Не би био први маршал који је стрељан. Даљи пад је уследио прекомандом на споредну дужност Уралског војног округа , а из списка кандидата за члана Политбироа искључен је у фебруару 1947. године.

Његов лични живот је посебна прича и може бити корисна илустрација односа који су тада владали. Имао је две жене (и није једини војсковођа с таквом репутацијом), четири кћери, итд, али све то код Руса није било нека трагедија нити велики грех. Али, зашто је то важно? Његова ''службена жена'', Галина Александровна, умире крајем 1973. године после чега маршалу бива све горе и горе. Прешао је на инсулин, а затим доживео инфаркт, а потом , у пролеће пао у кому. Умро је 18. јуна 1974. после неколико недеља у коми. Без обзира на то што је његова последња жеља била традиционална сахрана, он је кремиран и зазидан у кремаљски зид, на Црвеном тргу. На стогодишњицу његовог рођења, Георгију Жукову је први пут у историји кремаљске некрополе служена панехида.
Међутим, за историчаре и архивисте настала је сензација када је његов лични картон (личое дело) постао доступан под називом 45-Ж/4-а. Специјалисти из области истраживања историјских појава ово сматрају чудом пошто се обично чека 50 година за отварање таквих досијеа!

Поред тог личног картона, за преглед је постало доступно неколико фасцикли тамно-црвене боје, све донесене из бившег архива Политбироа ЦК ПССС. Решење о престанку тајности и предаји материјала из Владиног архива у Руски државни архив новије историје (РГАНИ) било је донето од стране Мешовите управе за чување државних тајни (МВК) под бројем Н-517 рс још 22. новембра 2011. године. Међутим, у Русији тај појам не значи одмах учинити јавним (растајнити , обелоданити - рассекретить). Тај поступак је почео четири године касније, а како се показало у пракси, то је могло да потраје годинама и деценијама. Зато су упућени људи и убеђени: с личним картоном Жукова догодило се чудо. Жуковљеве фасцикле су у рекордном року постале доступне.

Пријаве против маршала, које се налазе у досијеу, раскринкавају механизме рада описаног и сачуваног у Федералном закону Н 144-Ф3 ''О оперативно-истражној делатности''; лекарске тајне и друге закључке о смрти забрањено је разглашавати по другом Федералном закону Н 323-Ф3 ''О заштити здравља грађана''; привилегије маршала и његове деце и унука - то је , уопште речено , лична тајна (према Грађанском кодексу, члан 152.2); адреса, кућа у којој је живео; то је ''наличје извештаја о личној и продичној тајни грађана, њиховом приватном животу, а такође се могу употребити као претња њиховој сигурности'' (Федерални закон Н 125-Ф3 - ''О архивском раду у Руској Федерацији''. И тако, укруг, док истраживач не полуди лутајући од закона до закона, а лични картон може да се сада пронађе свуда.

Могу ли се с таквим рогобатностима нормално писати урачунљиве и адекватне биографије, снимати документарни филмови, а да не говоримо о академским напорима у зборницима докумената о персоналним историјама из отаџбинске историје двадесетог века? Ово питање није само реторичко, колико је стварно практично, поготово у наше време. Још увек од историчара скривају и догађаје из Октобарске револуције којој је прошло већ и читав век! До данас се ограничава приступ личним картонима таквих људи какав је Фрунзе, Ђержински, Красин, Крупска, итд.

Жукову су неки историчари (посебно украјинског порекла) приписивали пљачке по Одеси, Криму и Украјини. Међутим, узевши у обзир да је већ пре тога ''мачка побегла из џака'' тешко је поверовати да би Жуков поновио исту грешку, с тим да би она сада била много гора - пљачкање свог народа. Овим инсинуацијама отвара се прилично велика сторија о којој и због које Руси мудро ћуте. Реч је о ''рату у рату'' између тајних служби. Прилично је убедљива теза да је РСХА подметнула Русима предмет Тухачевског . Стаљин је једва дочекао тако нешто да би се решио авангардног, најмлађег маршала кога нису трпели ''стари кадрови'' Буђони и Ворошилов. Тај редак, али велики пораз ГРУ представљен је као колосални успех руске контраобавештајне службе (раскринкавање шпијуна у самом врху војске није за похвалу, али јесте оправдање''). Цео поступак је спроведен у стилу изреке ''не покажи да си насео'' , па се деценијама провлачила ''легенда'' о томе да је био смртни противник Стаљина, да је Жуков био тај који је био против доктрине дубоких удара (коју је и сам примењивао) , а за употребу коњице; да је све то смислио неспособни маршал, сплеткарош Ворошилов коме је у доктрини наступања Тухачевски ''претио'' да преотме славу (Ворошилов је био стратег нападне армије, не бавећи се уопште повлачењем као објективним поступком у рату) , итд. Руси су се противничким службама осветили на много начина - преко Црвене капеле, Милера (шефа Гестапоа који је радио за њих и изненада нестао из Хитлеровог бункера ), Кима Филбија, итд, итд. Та битка траје.

Шта се догодило са Жуковим после рехабилитације коју је заслужио тиме што је лично учествовао у хапшењу и уклањању крајње опасног, превејаног и лукавог Берије? По свој прилици - Хрушчову (који је био његов егзекутор, уместо да буде захвалан што га је довео ''на престо'' уклањањем Берије, што Хрушчов никад не би могао да уради јер је пола Политбироа било против њега ) , подметнута су нека документа. Пре свега, ''преписка'' из Француске из периода рата (у то време Други светски рат био је још увек свеж у сећању и практично је продужен тајним обавештајним ратом) која терети и компромитује Жукова како је настојао да на своју руку води тајну дипломатију, да би искористио потенцијал немачких научника да се сами предају Русима и добију третман (за који су Американци већ имали сличан програм). Друга верзија је тврдила да је он спреман, преко Француске и њеног посредовања, да , уз помоћ САД, похапси највиши државни и војни врх СССР и распусти партију. Дојава је службено прослеђена из совјетске амбасаде у Паризу Булгањину и као таква ушла је у документацију, са свим оним што то подразумева, а није рекла-казала.

Други документ је инкриминишућа молба једне од жена с којом је он имао дете (Немица) , која је у мање-више отвореном (грађанском) писму тражила медицинску помоћ за свога сина који је боловао од тешке болести, уз образложење ''да није у реду да син једног маршала Победе умре без лека). Тим документом је ''неко'' хтео да покаже да је Жуков обичан курвар, хвалисавац и да не треба као такав да буде више у врху СССР. Могуће је да се у ту причу уклапају сва друга нагађања, јер ни Запад није могао Жукову да опрости ароганцију и победничко кочоперење по Берлину, а о његовој улози у јачању Оружаних снага у доба Хладног рата, да и не причамо. Уклоњен је један рођени војсковођа, са свим својим манама и врлинама.

offline
  • Pridružio: 13 Jan 2012
  • Poruke: 383

Citat:Касније, пред само стрељање, Абакумов (кога по злу памте бројни заробљеници који су се вратили из Немачке, па су сместа послати у Сибир као издајници народа) изјавио је: ''Ја ништа нисам радио сам. Стаљин је издавао наређења, а ја сам их испуњавао''.
Siriuse ovo boldovano je veoma, veoma diskutabilno.
Šta znači 'brojni'?

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

apostata ::Citat:Касније, пред само стрељање, Абакумов (кога по злу памте бројни заробљеници који су се вратили из Немачке, па су сместа послати у Сибир као издајници народа) изјавио је: ''Ја ништа нисам радио сам. Стаљин је издавао наређења, а ја сам их испуњавао''.
Siriuse ovo boldovano je veoma, veoma diskutabilno.
Šta znači 'brojni'?


Добро си приметио. Нисам површан, само што је овај детаљ био мини-дигресија. Свакако ћу један текст посветити , и то врло озбиљно (као и до сада) судбини руских ратних заробљеника. Истина је, наравно, много страшнија од те моје реченице.
Да не отварам сада посебно (мада никоме није забрањено да и сам крене у то истраживање), али ако је ко пропатио, то су они. Укратко: на почетку рата масовно су падали у заробљеништво услед закаснеле припреме за рат, дефетизма, неспособности руководилаца, итд...не својом кривицом, наравно. У логорима су страдали од глади, болести, физичког напрезања. Када су се вратили, дочекали су их победници с презрењем. Послати су у разне врсте лагера (и о томе сам писао, забавићу се више с тим у том следећем тексту) затвореног или отвореног типа. Они за које никако нису могли да докажу да су издајници (контузовани, рањени, па заробљени), Абакумов је смислио опоравак на Сахалину где им је великодушно понуђено да се сунчају и купају на зубатом сунцу . Руси су, као што знаш, имали (и имају) унутрашње пасоше, па је и то додатно загорчавало живот тим несрећницима, итд.

Дакле, ово је за мене леп изазов. Написаћу један текст, наравно - ни по бабу ни по стричевима.

offline
  • Pridružio: 13 Jan 2012
  • Poruke: 383

Ne moraš se truditi - Zemskov je to već obradio (a njega za prosovjetski stav optužiti vala ne može niko).

Mjesta u koja su odlazili nekadašnji ratni zarobljenici zovu se Сборно-пересыльный пункт (СПП) ili Проверочно-фильтрационный пункт (ПФП) ... naravno po totalitaritolizima svih vrsta tako nešto je je (s obzirom ko ga je osnovao) po defaultu zlo, jer zaboga šta ima neko da provjerava svoje građane, tako nešto je za zapadne demokratije nepojmljivo - kod njih je svako takav poslije brzog bruderšafta namah puštan kući.

No da se vratimo na pomenute filtracione tačke - Zemskov u svojim radovima ГУЛАГ (историко-социологический аспект); Социологические исследования. 1991. №7. i Репатриация советских граждан и их дальнейшая судьба (1944–1956 гг.); Социологические исследования. 1995. №6. kaže da je do negdje decembra '44. nakon provjere bilo uhapšeno i osuđeno 3,8% od 360 hiljada onih koji su prošli kroz filtracione tačke.
(toliko o o tome koliko se poštovalo ono da je "predaja bila zabranjena")

Taj procenat će se povećati poslije pobjede, ali ne odmah i ne svugdje.
Zemskov navodi primjer Šahtinskog filtracionog lagera, u koji je ušlo u periodu od 1.1.'45 do 1.1.'46. oko 6000 bivših zarobljenika i od kojih je uhapšeno i osuđeno 1,9%.

Sve u svemu po Zemskovu od ’44. do 1.7.'52. od preko 4,3 miliona repatriranih sovjetskih građana (2,7 miliona civila i 1,6 miliona bivših vojnih zarobljenika) uhapšeno i osuđeno je od prvih 1,76% (46.740), a od drugih 14,69% (226.127).
Pomenuto povećanje Zemskov smatra logičnim, jer se nakon završetka rata veliki broj nekadašnjih saradnika okupatora pokušao sakriti iza statusa vojnog zarobljenika.

Najveći priliv je bio ’45. - 3.888.721, da bi zatim svake godine padao, pa je tako '51. repatrirano 2.297, dok je u prvih 6 mjeseci iduće godine taj broj iznosio samo 654 lica.

Naravno najinteresantnija je sudbina onih koji nisu prošli provjeru, jer sa njima zapravo totalitaritolozi i najviše mašu kao nekakvom zastavom.
Oni, za koje je postojala sumnja da su sarađivali sa okupatorom na bilo koji način, upućivani su iz pomenutih СПП i ПФП u tzv. Проверочно-фильтрационные лагеря (ПФЛ). Zemskov kaže da između onih prvih i ovog posljednjeg zapravo razlike nije bilo i da bez obzira na naziv logor ПФЛ nisu bili mjesta gdje su provjeravani u toku istrage bili lišeni slobode.

Nakon istrage oni kojima je utvrđena krivnja naravno suđeni su (svi oni se u dokumentima nepravilno nazivaju vlasovcima), nemam podatke o onima koji su osuđeni na smrt i na robiju u zatvorima, kolonijama ili logorima, ali imam podatke o onima koji su prognani van ranijeg mjesta boravišta na maksimalno 6 godina – 177,5 hiljada.

Što znači da je od ukupnog broja suđenih (i nekadašnjih vojnih lica i civila) broj osuđenih na više kazne od progonstva otprilike iznosi 95 hiljada.

Polovina od onih prognanih, znači njih 90 hiljada, oslobođeni su (zbog isteka kazne) već '52, a svi ostali do '55.
Kontingent prognanih vlasovaca tada je definitivno prestao postojati.

Te, kao i sledeće godine, na osnovu amnestije za sovjetske građane koji su sarađivali sa okupatorom iz zatvora, kolonija i logora pušteno je oko 70 hiljada zatvorenika. Većinu od njih naravno činili su osuđeni repatrijanti.

Npr. dokaz da se član 193-2 (o izdaji domovine) nije ni prije primjenjivao je i epizoda o engleskom izručenju 9907 pripadnika ROA, koji su se sa Švabama borili protiv saveznika.
Svi oni su bili nekadašnji vojni zarobljenici i zato su tokom putovanja svi oni Englezima i govorili kako će ih Sovjeti streljati odmah na pristaništu Murmanska.
No upravo na pristaništu pred Englezima kao svjedocima, rečeno im je da ih sovjetska vlast ne da neće streljati, nego ih neće uopšte teretiti po pomenutom članu. Nakon što su proveli određeno vrijeme u СПП ogromna većina njih dobila je po 6 godina progonstva.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23663
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Одличан текст! Ето, и ја једном да седнем да читам, а не само да пишем...Wink
Има тога још да се допуни (делимично сам писао о томе у тексту о штрафтбатаљонима). У сваком случају, трагична судбина.
Хвала још једном. Потрудићу се да из својих извора додам још понешто што би илустровало овај, иначе, потпун текст.

offline
  • Pridružio: 13 Jan 2012
  • Poruke: 383

Napisano: 20 Apr 2021 18:57

Evo konkretnih primjera - pisci Stjepan Zlobin i Jaroslav Smeljakov bili su takođe u zarobljeništvu.Prošli su naravno provjeru kroz filtracione logore i to im kasnije ništa nije smetalo da i jedan i drugi zauzmu visoke pozicije u Savezu pisaca SSSR-a (prvi je bio predsjednik sekcije proze, a drugi sekcije poezije).

I to nije sve - prvi je dobio Staljinsku premiju, a drugi kasnije tzv. Državnu premiju.

Dopuna: 20 Apr 2021 18:58

Wink Sirius ::Одличан текст! Ето, и ја једном да седнем да читам, а не само да пишем...Wink
Има тога још да се допуни (делимично сам писао о томе у тексту о штрафтбатаљонима). У сваком случају, трагична судбина.
Хвала још једном. Потрудићу се да из својих извора додам још понешто што би илустровало овај, иначе, потпун текст.

Hvala prijatelju.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 568 korisnika na forumu :: 2 registrovanih, 1 sakriven i 565 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: blue, kayvan6079