Tri bugarska pokusaja okupacije juga Srbije

6

Tri bugarska pokusaja okupacije juga Srbije

offline
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 21073
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

A dve poslednje engleske dinastije su Hanover i Sax-Koburg Gota (od 1917 Windsor) Mr. Green



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2016

bojank ::Bilo je vise streljanja zarobljenih Bugara u 1.s.r., uglavnom u "afektu". J*** ga, rat je, nije da smo u tome bili prvi ili prednjacili.
A bilo je bogami i klanja.Do dana današnjeg u Mačvi možete čuti priču o Rokanu,koji je pušten iz zatvora da oduži dug otadžbini ratujući i koji se dobrovoljno javljao za tu rabotu te kako je "tešio" Bugarina koji se upišao videći šta mu se sprema . . . da ne zalazim u detalje,nisu za forum.
P.S.
U bajboku je bio zbog toga što je ubio svoju ženu koja je bila pomalo nestašna . . . naravno nožem i uz reči "nećeš više liko ti tvoje".Još stoji ćuprija na kojoj je to uradio.
P.P.S
Bio je i izrazito hrabar čovek a to je objašnjavao time što živi drugi-poklonjeni život.Sve je ratove preživeo.



offline
  • Pridružio: 30 Dec 2011
  • Poruke: 151

Postoji stara izreka u nasem narodu, a i moj pokojni deda je uvek govorio: "Kad god se zarati, ti udri po Bugarima, ne'š pogrešiti!"
Dal' sto su mu kucu u Krivom Viru zapalili i najstariju cerku, maloletnu, ubili...ili zbog neceg drugog, ko ce ga znati... Radi se o Drugom svetskom ratu
Elem, malo koja porodica iz jugoistocne i juzne Srbije nije omrzla Bugare.

offline
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 21073
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

Pričao pokojni deda, da za vreme okupacije kerovi po dvorištima nisu lajali ni na jednu vojsku koliko na Bugare. Da li su osećali u njima tu nezdravu želju da konačno podjarme jugoistočnu srbiju i veliku mržnju...

offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2016

Čudan je međusobni odnos nas i Bugara.Bugarski dobrovoljci su učestvovali u nekoliko srpskih buna i ratova uključujući i poslednji rat u Bosni a jedini agresivni rat Srbija je vodila upravo protiv Bugarske !!!
Za vreme sankcija imali smo lakši prolaz kroz omraženu Bugarsku nego kroz Rumuniju sa kojom nikad nismo ratovali.Lakše obavismo raketna gađanja u Bugarskoj nego kod drugog oka u glavi ! Very Happy
-Zaslužuje dublju analizu i Drugi balkanski rat.Davno negde pročitah da Bugare pokreće krv i zlato ali čini mi se da je vreme za temeljno preispitivanje naših odnosa u prošlosti bez unapred zadatih zaključaka.
Ako ni zbog čega . . . sve su prilike da će uskoro biti potreban novi Balkanski savez.

offline
  • Pridružio: 13 Feb 2009
  • Poruke: 268
  • Gde živiš: Nis

Obeležavanje sto godina od stradanja svrljiških ustanika pomenom i svečanom akademijom

http://www.svrljig.info/svrljig-novosti/drustvo/ob.....mijom.html

offline
  • Pridružio: 22 Feb 2017
  • Poruke: 9

Novi ::Ми нисмо са војском прелазили на територију Бугарске,у првом светском нам то нису дозволили савезници оправдано се плашећи да ћемо се светити Бугарима,а на крају другог смо напрасно постали савезници па опет нисмо дошли код њих у "госте".
И боље је тако јер верујем да би ми њима радили исто што су и они нама, уосталом скорија дешавања су показала да нам никад није недостајало будала да нас обрукају.
Ипак ми у менталитету имамо више сличности са Бугарима него разлика....




Ово ме већ годинама интересује, али ме на жалост мањак времена, литературе, као и расположивих саговорника, упорно саботирају у могућности сазнања. Постоји ли икаква литература у којој нешто пише о осветничким злочинима српске војске на територији Бугарске након пробоја Солунског фронта, као и о конкретној претњи савезника Србима да напусте Бугарску? Наиме, сви коментари наших људи на интернету које сам читао само уопштено говоре да је српска војска по преласку буг. границе "остављала пустош", "сравњивала све са земљом"....

Иначе се сећам горчине када сам први пут прочитао за ту интервенцију Француза. После свих цинизама које смо доживели од њих у Великом рату, закључно са тим уперивањем пушака у дојучерашње савезнике у име њихових непријатеља, учили смо нашу децу да су нам Французи пријатељи!

Да, злочини из освете по себи су одвратност, али Србија је имала сасвим утемељено право на ту окупацију, а злочини би се већ санкционисали и казнили, као што је наша команда увек чинила, и по чему је штавише била међу најригорознијима у том рату.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 7720

Уласка на територију Бугарске после пробоја Солунског фронта није било.

Када колеге пишу о наводним злочинима српске војске, позивам их да поставе извор.

offline
  • Pridružio: 13 Feb 2009
  • Poruke: 268
  • Gde živiš: Nis

Nekad davno sam gledao emisiju na rts-u o srpskoj dobrovoljackoj jedinici iz usa koja je prosla kroz Bugarsku ali to je izvuceno iz nekog dalekog secanja tako da nista o detaljima .

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 7720

Citat:Клање по Прокупљу

После устаничког слома на Јастрепцу настало је доба најстраховитијих покоља и зверстава. Чим су Бугари заузели Прокупље, наредили су да се целокупно мушко становништво јави бугарској војној Команди, и све су позатварали у школу. Тадашњи бугарски секретар општине неки Мита, који је за време четничког владања у Прокупљу био слободан и имао прилике да упозна све оне који су помагали устанку, чим су дошли Бугари зашао је и издвајао све оне који су у ма каквој вези били са побуњеницима, изводио је њихову браћу и очеве и предавао их војницима. Све те издвојене људе бугарски војници су везивали телефонском жицом и изводили у Куси Поток више Прокупља па ту их ножевима клали и бацали у Топлицу.
Између многобројних жртава у Прокупљу, заклали су два брата звана Тамбуре, Милана Шпадијера, и Војислава Велића, трговца. Убили су и Мију, сина Симе кречара, кога су привезали за једну брескву и секли ножевима. Мија је био толико снажан да је, онако везан, ишчупао брескву из корена и пао мртав заједно с њом.
(Заклани су и Васа Антић, Михаило Прпић, Коста - Савкин зет, Маџа фијакериста, кмет из Доње Трнаве и још пет сељака. Писар Андра избоден је бајонетима и жив затрпан у земљу. 23. марта убијено је у Божурнском потоку 28 душа - Прокупчана, већином младића, које су Бугари као рањенике затекли у болници. У Божурнском потоку избодени су бајонетима и дотучени кундацима: Радослав Јовановић, Милан Јовановић, Васа Протић, браћа Бранко и Драгомир, Светислав, син Ђоке касапина и други. Њихова тела разнели су пси, јер Бугари нису дозвољавали родбини да их сахрани.
Преостале младе и средовечне људе Бугари су прикупили и интернирали у Бугарску, одакле се многи нису вратили. Број жртава у Прокупљу, никада није утврђен и нигде није забележен.)


Мучења по селима

Али оно што се догађало по селима, то превазилази машту најболеснијих садиста и изуме најјезовитијих средњевековних инквизитора. Читава су села претворена у мучионице, спалишта и касапнице. Затрвене су безбројне породице, уништена су толика села. Преко 20.000 људи, жена и деце побили су Бугари по Топлици.
Јагоша Милутиновића, дечка од 14 година из Грабовице, ухватили су бугарски војници и пред родитељима тукли моткама и квашеним конопцем по трбуху док му кроз раскинуто месо није испала утроба. На стотине људи и жена умрло је под батинама. Бугари су нарочито уживали да скидају жене голе и да их бију по трбуху, док им се тело не претвори у крваве ране. Људима су ударали по неколико стотина батина по трбуху и леђима, и ови несрећници, ако нису под батинама издахнули, остајали су богаљи.
Бугарске комитске војводе и официри као да су се такмичили ко ће већа зверства да почини и ко старашнија мучења да измисли.
Вешали су људе за ноге па им ложили ватру под главом, пекли усијаним гвожђем младим девојкама дојке, секли уши и носеве, копали очи, закопавали живе људе у земљу, забијали клинце под нокте, затварали по читаве породице у куће па их заједно са зградом живе потпаљивали. На коју су год жену, девојку или женско дете наишли, извршили би силовање и одмах потом несрећно створење тукли и мучили све док, огрезло у крви, не би изгубило свест или издахнуло.
У селу Доњој Бејачици (Бејашници) бугарски комитски војвода Гаврило Стоилов ухватио је Даринку Нешовић, удовицу, па пошто ју је силовао и тукао нагу по трбуху, ударио јој је зашиљени колац кроз уста и тако је приковао за земљу, оставивши је да издахне у страшним мукама.


Људи кувани у казану

Демонски мозак бугарских крволока измишљао је све нове муке. У селу Гргуру бугарски војници су ставили на ватру велики казан, сипали у њега воде, па кад је вода почела да кључа, бацили су у казан везаног Аврама Тодоровића са још четири сељака и кували их живе све док им месо није поотпадало са костију.
У Житноме Потоку војници 25. бугарског пука одрали су живу мајку Петра Стаменовића, скидајући јој кајиш по кајиш коже.
Милици Нешић из Трпезе бугарски комитски војвода Јелинко Мандраче исекао је ножем дојке и језик.


Језовито спалиште у Мрчама

На дан 11. марта дошло је у село Мрче у општини Луково једно јаче одељење војника из 39. бугарског пешадијског пука, тражећи устанике. Покупили су све становништво што су нашли, у колико није побегло у збегове, и истерали на сред села. Ту је приређена језива кланица. Четрдесет људи и жена и десеторо деце од једне до десет година побијено је на најужаснији начин после неописаних мучења.
Људима су војници ломили руке и ноге, секли им комад по комад меса тако да је агонија трајала сатима, дерали им кожу, децу су пред родитељима черечили и бацали живу на жеравицу, жене и девојке су прво силовали пред мужевима и родитељима па их онда секли ножевима, а друге спаљивали живе на ломачи.
Пуна два дана трајало је клање и мучење у Мрчама, и кад је од села остало само згариште пуно онакажених лешева, војници 39. пука наставили су свој крвави поход на села Бачиће, Луково, Трешницу и Миошић приређујући свугде оваква крволоштва.


Печено људско срце

Цела Топлица претворена је у људску кланицу. Бугарски дивљи зверови, избезумљени крвљу до садистичког лудила, тражили су све нове и нове муке за становништво. Ужасни случај у селу Дегрмену, среза косаничког, превазилази све што су до данас хронике о људским зверстима, од како постоји људска историја, записале.
Бугарски војници похватали су двадесетак сељака из села Дегрмена – које свега има 15 кућа – заједно са женама и децом и хтели да их нагнају да покажу где се крију четници. Како су ови одговорили да ништа не знају, Бугари су отпочели једно страшно мрцварење везаних жртава.
Ножем су отворили груди Александру Лакетићу и ишчупали му срце, па га бацили на жар да се испече. Све ово морао је да гледа Александров отац Риста и две девојке, сестре Александрове. Кад је срце било испечено, Бугари су га исекли на комаде, и гурајући комаде бајонетима у уста несрећном оцу и сестрама, нагнали их да поједу срце њиног сина и брата. После ове страховите гозбе војници су девојкама – пошто су их силовали – секирама одсекли руке и ноге, а тако исто и полуделоме оцу, и исечене удове обесили о грање дрвећа.
Друге сељаке исекли су на комаде и бацили псима. Јелисавету Стојнић, девојчицу од 16 година, тукли су по трбуху док није изгубила свест, па јој онда наложоли ватру на грудима. Новака, сина Ивана Новичића, дечка од 6 година, испекли су усијаним гвожђима. После овог покоља, онај остатак становништва, који је остао жив од мука и батина одвели су у интернацију, а све куће попалили.


Смрт попа Василија Антића

Попа Василија Антића из села Конџеља извели су Бугари до места Бели Камен па му ту одсекли руку а онда га ножевима разнели. У Трновом Лазу један бугарски војник из 25. пешадијског пука распорио је ножем трбух бременитој жени и извадио из ње мушко дета, па га набио на бајонет. Вему, жену Милутина Јаковљевића, капетана у нашој војсци, после најужаснијих мучења Бугари су живу набили на колац на коме је после језовите агоније издахнула.

Никада није утврђен тачан број жртава које су за време бугарске окупације пале на устаничкој територији, нити број запаљених кућа, мучења и других зверстава, јер често више није ни остајало очевидаца и сведока да о томе причају. Спискови палих жртава у раздобљу 1915-1918. који су после рата прикупљени из 123 општине, овако се крећу по срезовима: добрички 2.918, јабланички 1.467, прокупачки 1.398, косанички 1.067, лесковачки 717, пчињски 472, копаонички 343, власотиначки 387 – дакле, укупно из осам срезова 8.769 жртава. Али, као што се одмах види, овде није уписана сва устаничка територија чак ни на југу а камоли на истоку Србије. На југу недостају јужноморавски, прешевски и масурички (сурдулички) срез – а само у овом последњем стрељано је неколико хиљада Срба. У једном извештају који је Арчибалд Рајс прикупио, каже се да је убијање мештана у овоме срезу, и то још пре почетка устанка, узело толико маха да је 'народ овога краја био угрожен до потпуног истребљења у пуном смислу те речи.' Рајс је Сурдулицу назвао 'српском касапницом.'
Недостају подаци такође за Заплање, затим Расину, алексиначки срез, сокобањски крај, Сврљиг (у околини Сврљига је само у једном селу – Грабавче – стрељано једнога дана преко 100 људи). Недостају подаци и за целу источну Србију итд. – све и да не рачунамо ужички крај, Шумадију, долину В. Мораве, где су Бугари починили велика зверства.
Други недостатак ове послератне анкете јесте то што су општинске власти сувише уско анкетирале, и сужавале критеријум бележећи само оне који су убијени, а не умрли у интернацији, оне који су од последица злостављања касније умрли итд. Исто тако нису анкетирани они који нису рођени на односној територији него су се ту затекли и бивали убијани, као што је то био случај са избеглицама из Македоније или са Космета, или напросто са људима који су се ту затекли случајно. Још нешто: општинске власти су се негде задовољавале да попишу погинуле само у време устанка и евентуално после њега, али не и пре, затим, нису се бележиле погинуле жене и деца него само људи.
Скупштински Анкетни одбор који је руководио овом анкетом и сређивао и ценио ове податке, наводи у свом извештају да је укупан број жртава у рејонима Србије који су били обухваћени устанком излазио на 35.000 душа. Бивши грчки посланик у Софији рекао је једном енглеском новинару да је пролазећи кроз Србију добио утисак да је то мртва земља.
Паљевине и рушевине нису ниуколико заостајале за убијањима него су можда и предњачиле. Читава села су у пламену и диму нестајала са лица земље за један дан. Тако је у топличком округу спаљено и потпуно уништено 55 села. У добричком срезу изгорело је цело село Александровац, у гргурској општини од 320 кућа остале су само две, општина бањска, рачанска, иванкулска, добродолска у косаничком и луковска у копаоничком срезу више нису ни постојале – број изгорелих зграда у ових шест општина износио је преко 5.000.


Сада би требало рећи неколико речи о начину на који су сва ова зверства вршена. Људи који не могу да читају чак ни суве податке о злочинима а камоли њихове описе, могу бити сигурни да и ми томе послу приступамо са осећањем грозе и да ћемо их поштедети свих оних бестијалности којих су биле пуне хронике овога доба, прећи ћемо преко свега онога што се може изоставити. Но, понешто се свакако мора о томе рећи. И ништа од свега овога што ћете прочитати није измишљено, на велику жалост и срамоту човечанства и времена у коме се десило.


Највећи број ових злочина утврдила је и описала Међународна комисија. У овој Комисији су, између осталих, били француски делегат Бонасије и енглески потпуковник Х. Б. Мен. Да су њихови подаци тачни навешћемo сам критеријум за испитивање и утврђивање ових злочина за који та званична лица кажу: 'Kомисија је водила рачуна само о оним документима којима се непосредно може поклонити вере. То су у првом реду наредбе самих бугарских власти, затим материјални трагови бугарских насиља, разрушена и спаљена села, обележја мучења на људском телу, раке са људским лешевима… Исказе самих жртава Комисија није примала беусловно и без проверавања. Комисија је добро пазила да бугарску владу не учини одговорном јер међу овим злочинима има таквих који су вршила лица без званичног карактера…'
Неке податке ћемо такође цитирати из анкете доктора А. Рајса, швајцарског криминолога и професора кривичног права на Лозанском универзитету, а један део података из забележака америчког новинара Вилијама Драјтона који је после рата обишао устаничке крајеве и о резултатима својих испитивања држао предавање у Јунион клубу у Њујорку.


Ми нећемо говорити о међународноправним питањима Хашке конвенције, о гажењу свих ратних закона и правила, непридржавању основних принципа човечности, вандалском спаљивању књига, вређању једне старе културе и о однарођавању читавог једног народа. Нећемо говорити о реквизицијама и контрибуцијама, пљачки, наметима и кулуцима, што је све за кратко време од овога богатог и напредног краја, направило пустош. Нећемо говорити ни о интернацији у масама, људи као и жена и мале деце, интернацији чији је једини повод био ако је неко и даље тврдио да је Србин, интернација која је, према подацима Међународне комисије, захватила из јужне Србије и Македоније више од 100.000 лица од којих се пуних 50.000 никада више није вратило, већ је или поубијано на путу или умрло од мука, болештина и глади, или страдало у самим бугарским логорима. Нећемо говорити ни о уценама, корупцији, опљачканој имовини, о срушеним школама и црквама, раскопаним гробовима, најзад ни о онима који су гинули у борби и са пушком у руци. Нећемо спомињати ни зверства о којима је већ казивао г. Михајло Киковић. Нећемо – далеко би нас све то одвело. Нећемо јер има премного и без тога да се каже.


Ево, прочитајте документ број 15 – изјаву сељака Дана Ђорђевића, дату пред Међународном комисијом:
'У месецу новембру 1915. три бугарска официра дошла су у моју кућу где се налазила моја фамилија коју су сачињавали моја жена, моја ћерка од 12 година и моја два мала сина. Ја сам био осумњичен што сам имао брата у српској војсци. После дужег испитивања, у моме присуству и пред мојим очимаи очима моје деце сва три бугарска официра су силовала моју жену. Затим су исто учинили и са мојом ћерком упркос њеног детињег доба и њене вриске. После овога они су питали моја два сина, од којих је један био стар 7 а други 9 година: Ви е ли ште биднете един ден српските офицери? Пошто су добили потврдни одговор бугарски официри су им заокренули вратове једноме на десну а другоме на леву страну. Пошто су издржали још многа мучења моја жена, ћерка и синови помрли су за непуну годину дана. Ни ја више немам разлога да живим...'

Колико је оваквих црних докумената остало по Србији казала је она тужна народна песма:

Што је неба даје лист хартије,
што је мора да је мурећепа,
горе да се у пера претворе, -
не би с могло описати јаде,
што Бугари по Србији раде.

Остала су многа згаришта села где ни петла више било није да запева, а у оним селима где је остало живе чељади није их било довољно да сахране мртве. Марта 1917. Бугари су запалили и потпуно са земљом сравнили село Гајтан и на једној гомили побили око 200 душа, углавном жена и деце. Драјтон наводи да је том приликом убијено 20 трудних жена, и да је следећег јутра поред једне жене нађено њено мало дете, које је чудом остало живо, како покушава да сиса груди своје мртве мајке. Слично Гајтану пострадала су села Шишава и Ломница у власотиначком срезу у којима је сав народ побијен. Бајре у лесковачком срезу пострадало је још трагичније – у једну кућу Бугари су затворили 42 лица, међу којима је било 10 дечака и једна жена, кућу су затим запалили те су сви ови јадници у њој изгорели. Такође су у селу Александровцу код Прокупља у једној кући запалили 27 душа. Цело село је слушало како су ови јадници вриштали. Исто се десило и у селу Црној Бари у власотиначком срезу. У Сурдулици су српске жене примораване да играју коло на месту где су њихови мужеви, браћа и синови били закопани.
У Течану су обесили стрмоглавице Јосифа Филиповића, подложили под њим ватру и док се он прљио, Бугари су га кундацима и штаповима ударали по глави 'да истресу чађ'. У Грабовици су људе вешали стрмоглавице и љуљали их на тај начин што их је један мотком ударао с једне а други с друге стране. У селу Свињишто две жене су свезали за колац и живе запалили. У селу Петровцу девојчици Ивана Петровића забијали су под нокте запаљено иверје. Децембра 1917. свезали су у један конопац 57 људи, жена и деце, тукли их и мрцварили цео дан, а увече оставили целу ноћ на снегу те су многи од њих осванули смрзнути. Крсману Милекићу из Добротића одсекли су десну руку и дали му је да је за Прокупље носи у левој. Један комитски војвода силовао је Дару Каличанин из Коњуше, а затим је, нагу, тукао конопцем који је претходно умочио у топлу воду и на коме су били завезани чворови. Тукао ју је по голом трбуху све док жени није ударила крв на уста, пио јој је крв и певао док би се она повратила, па опет настављао да је туче. Бугари су грејали пијуке и њима пекли сељаке, а после их тукли по тим ранама. Пуштали су на људе и огромне полицијске псе који су их растрзали.


Жене су пропатиле више него људи. Војници су их одводили у касарне и тамо држали све док јаднице не би полуделе. Убијали су их ако су се браниле од силовања (ми то све уопштавамо не наводећи поједине страшне историје којима кипти поменута збирка документа. Силовали су девојчице од 8 и испод осам година, а затим садистички мучили, убијали или бацали у ватру. Бугарски пуковник Чавдарев одабирао је заражене војнике да силују невине девојке. Ми нећемо појединачно наводити ова недела, нећемо говорити какве су све друге ужасе и срамоту претрпеле те жене, и како је бугарски владика Мелентије проповедао у цркви да 'то није рђаво'. Дозволите да поменемо само један случај: у селу Петровцу бугарски подофицир Фердинанд Маура, са четири своја војника, ухватио је ћерку Станије Бошковић, свукао је голу, свезао и, пошто ју је тукао по стомаку, 'caused his dog to violate her' (Драјтон).

Осмогодишњи син Вучка Васиљевића из Свињишта обешен је стрмоглавице, а жена и свастика силоване па упрегнуте у плуг да ору. У селу Белој Води, у кући Милачића, покупили су жене из те породице па их пекли на ватри, а кад би се онесвестиле, избацивали су их на снег. Биле су три девојчице и три старије жене од којих једна од 64 године. На оваквим мукама умрле су исте вечери. Једном сељаку из Раче код Куршумлије направили су крст, натоварили му га на леђа; јадник га је носио више од 60 километара до близу Ниша где су га, у селу Чокоту, разапели на тај исти крст.


Бугари нису убијали пушком јер се 'арче патроне', а и 'прави се галама' – њихово омиљено средство био је нож. Био је чувен систем убијања мотком коју су звали 'бела пушка'. Омиљен начин убијања је такође био да се у кућу затвори цела породица, па да се кућа запали те да сви у њој изгоре. За поједина села наређивано је не само да се до темеља спале, него да се убије све живо што се нађе ту од одојчета до бабе. Командант Моравске области, пуковник Дарвингов, кад је дошао у Топлицу, рекао је да неће да зна ни за какву милост, него баш да тражи најстрашнији терор. Често је изјављивао да 'најрадије једе печено српско месо'.

О свему овоме Међународна комисија каже: 'Слободно се може узети да ниједно убиство није извршено без мучења. Многобројни лешеви показују велики број рана. Жртве су пре убиства тучене, вешане и печене; било је људи који су живи закопавани, бацани у бунар и у нужник. Људи су убијани и злостављани из разних разлога: што су Срби, затим да би се од њих дознало да ли има прикривеног оружја или српских књига и да ли не стоје у вези са српским комитама; да би се изнудио новац, или, просто, из уживања.

О томе ко је и како вршио ова злочинства, I армија извештава српску Врховну команду 30. октобра 1918. године на следећи начин:
Крајем јула 1917. године у округ Топлички дошле су бугарске комитске чете 'планински взводи' и растурени од Прокупља ка Куршумлији и даље Приштини и по крајевима леве обале Топлице и Јастребца. Главни командант био им је пуковник Дарвингов, који је био у Куршумлији за време највећег терора иначе је био у Нишу. Сем њега био је и потпуковник Атанасев, који је стално обилазио: Прокупље, Куршумлију, Белољин, село Драгушу и друге. Њима су биле потчињена 'војводе'. Војвода је било много, чија се имена и злочини могу прикупити од тамношњег живља. Око Прокупља је чинио зверства Тане Николов; у општини Крушевичкој Тодор Оровчанов, који је месеца јануара премлаћивао дневно по 30 људи и жена па их онда вешао; Лазар Иванов је у општини Горњо-Коњушкој и Прекадинској премлатио више од 80 људи и жена, држећи их у затвору; Гаврило Стојилов терорисао је села: Коњушу, Пискаље, Прекашницу, Ђушницу, Точане, Качу и друга, набијао на колац људе и жене, вешао их стрмоглавице и ложио ватру испод њихове главе, једну стару жену из Прекашнице, пошто је испребијао умртвио је коцем, који јој је сјурио у уста. Њиме и Лазаром много се хвалио пуковник Дарвингов и потпуковник Атанасев, називајући их својим најбољим јунацима. Војвода Крум и још много њих. – Говорило се да их је било 80 са по 40 до 50 људи.
Сва ова зверства Дарвингов и Атанасов правдали су тиме што су хтели да убију 'српску идеју'. Говорило се, да је ова зверства одобравао и ђенерал Нерезов… Бугари су убили попа Васу Антића из Конџеља, пошто су му живом драли кожу и отсекли руке. То нису вршиле комите, већ војници 25 пука редовне војске…
Достављајући предње податке част ми је умолити Врховну команду, да се у те крајеве намучене Србије пошаље интернационална комисија, која ће те злочине констатовати.

Ето, на тај начин је побијено 20.000 Срба, њихових жена и деце на југу Србије 1915-18. И треба добро знати да ни у једном случају није било помена о каквом суђењу или да је ма каква оптужница била подигнута, осим што је бугарски пуковник Калканџијев оптужен за убиство једног Јеврејина. Његова одбрана била је оваква: 'Ја сам убио много свештеника, народних првака и осталих грађана не размишљајући никада да ли су били Срби, Јевреји, Цигани или Турци, јер имам сва овлашћења моје владе да убијам свакога ко може бити штетан или само сумњив за Бугарску'. После овакве одбране бугарски суд га је ослободио.

Шта на крају да се каже о овом великом злочину извршеном над једним народом?
Ми га, наравно, не приписујемо бугарском народу нити се можемо сложити са једнодушном оценом којом је јавно мнење у свету онда називало Бугаре 'народом - злочинцем', и што је нашло свој најблажи израз у овакво формулисаном Драјтоновом закључку:
'With all respect to these who sit in judgament, I suggest that a ation guilty of such appaling crimes should be most heavily punished. For in the community of nations as in a community of persons, the only safatguard against crime is the punishment of crime; and Law has no meaning unless it is ueheld'. – Са свим поштовањем према онима који суде, сматрам да би нација која је крива за тако страховите злочине, требало да буде најстрожије кажњена. Јер, у односима нација, као и у односима појединаца, једина заштита против злочина јесте кажњавање злочина; правни закони немају значаја уколико се не поштују.





http://www.paluba.info/smf/index.php/topic,28772.0/topicseen.html

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 596 korisnika na forumu :: 25 registrovanih, 3 sakrivenih i 568 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aludjekic, bobeNS, BSD, doktor1964, dragon986, duskovuk63, hpetr, ikan, ivance95, Joja, kovacicbozo, krunomiletic5, Krusarac, lacko, miljannis, Nebojsha Trajkovich, sasa76, Sassan, ShurikSST, srdic.vlada, Srki94, trutcina, versus, vespa nikola