Kultura u rovu

1

Kultura u rovu

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23548
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Сигуран сам да ће вас ова тема заинтересовати јер нема ни војске, а ни рата, где уметници нису дали свој допринос општим напорима. То се дешавало, откад је света и века, на свим ратиштима. Од старе Грчке, где је већ сам наступ глумаца или певача био довољан знак обема странама да прекину пријатељства, до данас. Од хоплита, до ''Турнеје''. На ФДУ смо научили много о тој, релативно потиснутој теми. Од Казалишта народног ослобођења, Ивана Горана Ковачића, Владимира Назора, Веселина Маслеше, преко оне друге стране - окупиране Југославије. Тада се није знало колико ће окупација трајати, а морало се од нечега живети и нечему се радовати. Онда су дошли победници и кренули са ''уклањањем'' сарадника окупатора. Ето, свако време носи своје бреме и обележје.

За почетак, ево мог прилога - култура и културни посленици у време Великог отаџбинског рата на територији СССР.
Хајде, па нек нам је топик са срећом...Има шта да се пише.

''Јер тај што с песмом кроз живот корача...''
Овим стиховима почиње чувена корачница из филма ''Пастир Костја'', која говори о вечитом оптимизму руског народа , посебно испољеном кроз песму у тешким, ратним временима. Сигурно се многи сећају фразе из филма „У бој иду само старци'' , односно ветерани; изговорио ју је командант ескадриле с надимком Маестро, у извођењу глумца Леонида Бикова. У том филму пилоти ловачке ескадриле сами изводе музичке нумере, уносећи тако делић радости и топлине у тешки свакодневни живот на фронту, како би подигли морал својих другова. Али, поред аматерских представа и војничких самооорганизованих дружина, многи професионални уметници радили су на фронтовима као део уметничких или концертних бригада. О њима ће овде бити речи.

Пракса извођења позоришних представа усред ратних дејстава развила се још у Првом светском рату и постала широко распрострањена у грађанском рату у Русији, али и у свим другим ратовима. Две уредбе усвојене 1919. године одредиле су уметничким групама да наступају на фронту одржавајући концерте, хумористичка матинеа, итд. Чувено доба возова који су били, истовремено, позоришне и концертне сцене, изложбени простори, итд, кружећи Русијом. Можда и најслободније време ове велике земље икада. С почетком мирног живота, ова пракса се трансформисала у покровитељство позоришта над Црвеном армијом. На пример, постала је почасна обавеза Бољшог театра да даје два бесплатна концерта годишње - на Дан Црвене армије и годишњицу Октобарске револуције. (успут, да подсетим: Оружане снаге РФ сада имају своје позориште које је изграђено у облику звезде петокраке и може се видети на панорамским снимцима), Поред концерата и наступа у својим срединама, где је такође требало подизати морал, уметници су са наступима одлазили и у прифронтовска коначишта, пољске логоре и друге врсте смештаја бораца који су привремено у резерви. Наравно, изненађења су била увек могућа, тако да се једном догодило да се, услед изненадне промене ситуације на фронту трупа чувеног Малог театра нашла у зони ратних дејстава! Одлучили су да не откажу турнеју и заправо су постали прва позоришна бригада и добили редни број један.

Од самог почетка Великог отаџбинског рата постало је јасно да је снага уметности од виталног значаја за јачање морала, отпорности и јединства људи. Најбољи гледалац - бранилац - био је достојан такве уметности која би говорила о тријумфу живота, истине и правде. Већ другог дана рата, 23. јуна 1941. године, синдикат уметничких радника одлучио је да организује креативне тимове у свим културним институцијама. На челу бригада биле су легенде позоришта и биоскопа: Алексеј Дикиј, Соломон Михоелс, главни директор позоришта Моссовет Јуриј Завадски. Већ првих дана рата одржани су први концерти - на реонским мобилизационим местима, где су у посебној атмосфери уметници испраћали оне који су ишли право на прву линију фронта. Само у Москви одржано је 450 концерата у којима је учествовало преко 700 извођача. Организација војног покровитељства над културним институцијама трајала је првих шест месеци рата. Свако позориште имало је посебно одељење одговорно за рад концертних група. Где год су се налазиле јединице Црвене армије и морнарице, уметници су делили са војницима све потешкоће фронталног живота. Концерти су одржавани на пољима и у шумама, у болницама и на аеродромима. Камион, чија је ''кутија'' постајала позорница на сат и по, постао је класична мобилна платформа. Понекад су чак и певали и свирали на крилима авиона. Гледаоци би често седели у полукругу на земљи. Све позоришне функције глумци су преузели сами - постављање сцене, шминкање, па чак и припрема сценографије. Захвални борци волели су разне жанрове - од политичких фељтона до пуноправних драмских представа. Џез је био веома популаран; за њега је био задужен Државни џез оркестар под управом Леонида Утјосова. Сатиричне скице у којима су учествовали Хитлер и његови послушници биле су веома популарне. На пример, „Двоструки дует савезника - генерала Антонескуа и барона фон Маннерхеима“ у извођењу лењинградских уметника А. А. Рагбија и А. М. Швеца и друге...

Међутим, теме у жанровима су се промениле кад су се трупе преселиле на Запад: тренутне преокупације агитације и пропаганде заменили су руски и совјетски класици - од Александра Островског до Д. Фурманова. Занимљиву белешку у својим мемоарима оставио је песник А. Сурков (аутор текста песме „Ватра пуцкета у малој пећи“), напомињући да је пре почетка рата расположење у ишчекивању лагане победе често преовладавао међу ауторима: „Сувише лако смо приказивали рат“. А сада, од 1942. године, писци су почели да се баве сложенијим материјалом, где се манифестовала сва озбиљност и бол ратног времена. Тако су се појавили Симоновљев ''Руски народ'' , Корнејчуков ''Фронт'' и Леоновљева ''Инвазија''. Ипак, слушаоци су увек желели нешто веселије: оперски уметници су певали арије, народне песме, романсе. Народне игре су биле веома популарне. Уметници су наступали у у било којим временским условима: и по врућини и по мразу; свеједно, они су се костимирали као да су усред Москве , излазили на сцену изграђену од дасака, или чак играли у земуницама. Покушавали су, а уз помоћ гледалаца и њихове маште, и успевали да створе бар неки привид позоришта, показујући велику домишљатост у изради преносиве и склопиве декорације.


У јулу 1941. године, Мали театар преузео је покровитељство над војном болницом у Марининој шуми. Групе су формиране од уметника из позоришта Вахтангов, а оне су током битке код Москве чак и да одиграју представу на само 500 метара од линије фронта. Циркус на Цветном булевару формирао је своје групе, међу чијим члановима су били врло необични уметници - животиње. Шеста фронтовска бригада позоришта Киров (Марински) прва је ушла у Лењинград након пробијања блокаде у јануару-фебруару 1943. Фронтовске групе уметника формиране су и далеко од фронта, широм земље - од Кујбишева до Магадана, наступајћи пред резервним и позадинским јединицама. Студенти позоришних универзитета, посебно ГИТИС-а , такође су стварали своје позоришне, фронтовске ансамбле. Чак ни евакуација није зауставила овај диван и тако неопходан посао - на пример, ансамбл џез хармоника под управом Е. Росенфелда, евакуисан у Ташкент, од 1942. године служио је Далеком источном фронту.

Када је дошло време за повратак из евакуације, крајем 1942-1943. заједно са концертним бригадама, позоришта су створила и сталне фронтовске огранке. У овом напору издвајало се фронтовско позориште Лењиновог комсомола „Искра“, чију су окосницу чинили глумци који су се септембра 1941. године придружили одредима народне градске милиције. Фронтовске дружине уметника ишле су свуда где је била војска: деловале су на Првом и Другом балтичком фронту, на Калињинском, , Волховском, на Првом и Другом белоруском фронту. И, наравно, сви су посебно памте представе оног победоносног маја 1945. године, када су рушевине заробљеног Берлина постале дуго очекивани пејзаж и праве кулисе за прославу победе. . О размерама обављеног посла сведоче бројке: организовано је око 4.000 фронтовских бригада (више од 700 у Москви и 500 у Лењинграду) са укупно 42.000 учесника. Број представа за поједине уметнике достигао је неколико стотина. Одиграно је преко 1,350,000 представа и концерата !!
Истовремено, чак и у таквим условима, покушавали су глумци, по навици струке, где год се то могло, да створе привид позоришта, користећи реквизите и показујући домишљатост у изради украса. Извукли су најбоље из онога што се имало. Завесу је заменио кабаница-шатор, на сцени је била ''кутија'' (посебан облик сцене) направљена од столица; у тако „луксузном“ амбијенту играле су се страсти из салона принцезе Бетси Тверске у сцени представе “ Ана Карењина". Није било времена за осмишљање посебног репертоара: у почетку су концерти организовани по принципу „групног наступа” који је сачињавао скуп најпопуларнијих сцена из представа, прошараних популарним песмама, плесовима, хуморескама. Тада су, на захтев публике, почели да доводе и комплетне представе. Овде су се манифестовали сценски дизајнерски таленти позоришног уметника А. Василиева, који је изумео лагане и брзо монтиране деоративно-сценографске елементе од оштећених авиона, користећи дуралуминијум и паное од платна с апликацијама. Кутије у којима су транспортовани реквизити, опрема и костими, такође су претваране у декорацију - тврђаве, мостове, бункере. Понекад је публика неколико пута заредом тражила исту представу, јер су за време извођења прве представе неки од њих одлазили на стражу, борбени задатак и друге врсте обавеза. Догађало се да се, у ванредним ситуацијама, глумци придруже ратним напорима тако што су мушкарци преносили муницију и другу опрему, а глумице би постајале помоћно медицинско особље. Бринуле су се о рањенима, храниле , умивале, па чак и имале времена за концерте у самим болничким шаторима. Неки детаљи из њихових сећања не могу се прочитати без потресних осећања: на стајалиштима болничког воза хармоникаш би одлазио страну композиције где су прозори купеа и почињао би да свира, тако да сви они који су покретни могу се примаћи прозорима и слушати, одноосно гледати уметника...а за то време, кроз ходник, док болесницима хармоникаш одвлачи пажњу, износе се мртви. Наравно, не треба подсећати и на то да су уметници врло често делили борачку судбину, нашавши се под кишом метака или бомби.

Позната уметница Нина Сазонова присетила се како су током једне од представа, када су она и пријатељица весело играле „Даме”, налетели фашистички бомбардери. Сви су залегли, а глумици је у глави била само једна мисао - како је она погодна мета у свом јаркоцрвеном костиму. Али, као што се често дешавало, у том тренутку присебни борци су покрили глумице шаторским крилима и спасили им живот. Други пут је иста глумица била заједно с ''гледаоцима'' неколико дана одсечена од главнине трупа, па се са њима скривала од нациста у шуми, све док се нису вратили на главни положај... А таквих случајева било је на стотине.

Интересантно је шта највише памте фронтовски уметници - то су светле, радознале и срећне очи њихових гледалаца, исте оне очи које су сваког дана гледале смрт и ужасе рата! Сигурно је да је морални ефектат таквих наступа био огроман. „Слушајте о нашим победама, треба да знате да је и култура њима допринела“ ; те речи одјекивале су на различитим фронтовима и у различито време. Није изненађујуће што уметницима често нису дозвољавали да одлазе добровољно на прву линију фронта, јер се сматрало да су и у позадини исто тако важни. Лидија Русланова, Леонид Утесов, Волф Месинг, уметници Малог театра и други - помогли су фронту донирајући свој новац за куповину тенкова, ловаца и друге опреме. Најпознатији позоришни и филмски глумци, музичари и композитори: Љубов Орлова, Леонид Утјосов, Лидија Русланова, композитори Тихон Хреников и Матвеј Блантер, балетске играчице Татјана Вечеслова и Константин Сергејев, оперски уметници Павел Преображенски и Андреев били су чланови фронтовских позоришта.

Тешко је преценити подвиг концертних бригада током рата и срчану снагу уметности, која је осветљавала пут и није дозвољавала да душе ратника буду савладане тамом и ужасима рата. Уметници су пратили совјетске трупе све од Москве до Берлина: свирали су и певали пре него што су их послали на фронт ; наступали су пре битака, које су за многе борце биле последња; у позориштима или домовима културе у ослобођеним градовима, обележавајући тако победнички тријумф совјетске војске и совјетске културе. Играли су до последњег момента на првој линији фронта, и онда када је сирена завијала или кад су меци почели да звижде. Играли су чак и за једног јединог војника . Како се присетио један од уметника позоришта Вахтангов, „на фронту смо се осећали као своји људи, а у Москви смо се осећали помало као гости“. Тако се уметност борила у једној формацији, раме уз раме, заједно са целим народом!

Вреди, овом приликом, сетити се чувене сцене из филма ''Битка за Москву'' када код Дубосекова, у борбени поредак 316. стрељачке дивизије Панфилова долази , ни мање ни више, хор Александров! Тамо се сусрећу с Рокосовским и предочавају му своју жељу да певају борцима у рововима. Рокосовски им то не дозвољава, али наређује да се прикупе пољски телефони и да они у слушалице певају ''Свети рат''. Знајући да је Озеров прошао рат, претпостављам да је ова епизода истинита, али ја у бројној литератури коју поседујем, нисам нашао на податак да ли је то још један од митова који су допринели победи или истина. Како су они стигли до предње линије, како се баш један Рокосовски нашао тамо, све су то дилеме и непознанице, али остаје чињеница да је та епизода више него ефектна са становишта теме којом сам се под овим насловом бавио.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 15 Nov 2020
  • Poruke: 111

Slike su iz knjige "Partisans and Guerillas" WW2 - Time Life Books by Ronald H. Bailey

Dosta informacija o ratu u Jugoslaviji, partizanima, cetnicima itd. Mnoge slike nisam vidjao u drugim knjigama.
Nekoliko stranica je o pozorisnoj grupi koja je putovala sa partizanima i organizovala predstave.









offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23548
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Наравно, култура није живела само у доба кад се ратовало. Као што знамо, у многим местима наше земље (како год да се звала) Домови војске (ратнички домови, Домови ЈНА, итд) мењали су имена, али никада и намену. Веома често је то било централно културно место неког мањег града, поготово ако је у њему била базирана велика и бројна јединица, односно гарнизон.
Ето прилике да пишемо и о Домовима војске јер су они, како рекох, свуда били престижно место, а рађени су типизирано. Мањи или већи, импресивнији или не, они су обавезно имали универзалну, главну салу (која је служила и као биоскоп), хол са могућношћу изложбе, канцеларијски простор, шах-салу, тв-салу (како то анахроно звучи...), башту, ресторан, итд.
То ће, вероватно, Воја најбоље знати - по ком стандарду (броју становника, величини јединице?) су отварани домови ЈНА у нашој земљи? Углавном су, већим делом, то биле национализоване зграде, конфорне и, често предимензиониране, али има и домова који су грађени после рата. Рецимо, Петровац на Млави је имао један деташирани батаљон и Дом ЈНА, сасвим солидног изгледа и распореда просторија, а он и данас служи као једини културни објекат у граду (дат ''привремено'''на коришћење петровачком Центру за културу).

У Пожаревцу су постојао велики гарнизон са две касарне - гардијским пешадијским пуком и артиљеријским пуком на краја града, па кад крене излазак у град, то је требало видети.

Обе касарне су имале и свој војнички клуб, што је опет посебна ставка у формацији. Војна лица знају чему, у основи, служи војнички клуб, али можемо и то да отворимо. Команда гарнизона је била у посебној згради (некада власништво цркве). Дом ЈНА се налазио (налази се још увек, али не ради) у најстрожем центру града (некадашњи хотел ''Гранд'') . Био је окренут максимално према грађанству, посебно веома популарна летња башта, али за комплетно коришћење повластица требало је имати и чланску карту. Две огромне сале - једна у Г са сценом, универзална (игранке, концерти, изложбе) и велика кафанска сала са великим сепареом. То на првом спрату. Да не заборавим - и две кухиње. За сваку салу.

У подруму је била вежбаоница (сад би се то назвало фитнес клуб), а на спрату - седиште СРВС, шах-сала, тв сала, библиотека, фото клуб, сликарски атеље (!) , мања сала за састанке и пробе, начелнички део од три канцеларије. Биле су чак и четири собе за привремени смештај прекомандованих виших старешина. Имало се, могло се.

Једне године замало да постанем начелник Дома (хвала богу нисам јер је већ за четири пет година почело оно тумбање, па су чак и војнички клубови у касарнама затворени, а сва грађанска лица - на биро). Све у свему, док је радио, Дом ЈНА је парирао својим програмима Центру за културу. Није то било ривалство јер војсци су се многи одазивали да наступају бесплатно, а због близине Београда татини синови и популарни уметници су овде службовали, не избијајући из Дома. Четири М из Загреба су заједно служили у исто време, па је игранки било колико хоћеш. Здравко Чолић, Боба Стефановић, рођени брат Јосипа Бочека (бољи гитариста од њега), итд, итд. Лети у башти није било места јер је у , како већ рекох, најстрожем центру града, а реда је било и могло се с породицом доћи. Наравно, значајан део баште био је резервисан за старешине.
Ето, све у свему, било је то златно доба када смо чак и ми, неке своје програме док се градио нови Дом културе одржавали у Дому ЈНА.

offline
  • voja64  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 10 Okt 2012
  • Poruke: 23729

Siriuse kad me već prozivaš mogu za Obrenovački dom JNA da potvrdim da se unutra brez propusnice nije moglo.
Ja sam svoj ausvaj sačuvao pa izvolte na uvid.

Uz legitimisanje je usledio i pretres i raspištoljivanje ako je propusnica uredno overena a meni pečati iz 92 i 93 izbledeli sasvim iako se čuvala u foliji.

Malo se šta posle tvog gornjeg teksta može dopuniti a ja bi dodao da je naš Dom u Obrenovcu imao i novu digitalizovanu kuglanu sa dve linije.Uz restoransku salu i velika salau kojoj su se prikazivali i filski a i razni scenski nastupi i razna prigodna predavanja za clanove porodica vojnih i civilnih lica.
Sam garnizon u Obrenovcu je u sebi uz elitnu i jedinu jednorodnu inžinjerijsku brigadu u JNA i jednu u RR statusu bijo i sediste dela 250 raketne brigade za PVO i to jednog raketnog diviziona sa sistemom Dvina do selidbe 350 srp a od njih dobio Neve.
Dom je pozicioniran u strogom centru grada i preko puta opštinske zgrade.
Uz nesto niže cene usluga nam je čeo bio kao drugi dom,pogotovo dok se solo momčilo .
Tu su na igrankama mnogi upoznavali i svoje potonje lepče polovine a ja sam ostao sebi dosledan i majku sinu birao u svom selu da mi obrenovački djilkoši štogod ne podmetnu...
Naspram Doma JNA vojnički kako mu i ime kaze je bio centar za kulturu vojnika u samoj kadarni NH Bora Marković u zgradi kojom danas hode migranti na moj i užas mnogih kolega koji su u toj kadarni ostavili svoje naj lepse dane života.
Za Zrenjaninski Dom JNA me vežu neke dtugačije uspomene i vreme tokom naj žešće inflacije,te cestih odsustvovanja iz garnizona pa ga baš i nevolem zdravo.Pogotovo što su ga već tada komercijalizovali i akali u sve samo ne u ono za sta je bio namenjen.

offline
  • Pridružio: 15 Nov 2020
  • Poruke: 111

Knjiga je "Russia Resurgent" Time Life Books, John Shaw.

Balerina Marijana B., plese za oficire u Moskovskom Pozoristu, i cita ranjenicima u bolnici.



Predstava na tenku, negdje u Ukrajini.



Par citata u slobodnom prevodu: "Oko hiljadu pozorisnih grupa su stalo obiliazile borbene zone...u jednoj godini su imali 150,000 predstava" "Jedna od predstava je bila o dugo ocekivanom otvaranju drugog fronta na zapadu Evrope. U njoj je bio Englez koji je neprestano uvjeravao Ruse da će saveznici napasti Evropu. Na kraja predstave, narasla mu je duga bjela brada a on je jos uvjek pravio obecanja."

offline
  • Shomy 
  • Super građanin
  • Pridružio: 04 Jan 2012
  • Poruke: 1227

Svaka čast Siriusu za pokretanje teme! Nije u skorije vreme bilo interesantnije teme za čitati !! Lično uživam u vašim tekstovima, samo nastavite !!

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23548
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Napisano: 22 Mar 2021 10:24

Хвала! Хвала и Воји што се експресно одазвао и разјаснио нека питања. Заборавих да додам - ЈНА је, то сви знамо, била држава у држави, па тако и у култури и разоноди. Прескочио сам цео један комплекс - базен са рестораном и кугланом! После су тај базен приватници затрпали (!) и претворили у тениске терене. Сад је тамо катанац. Наравно, гарнизон је имао и своју прилично велику економију, продају остатака хране (сплачина), кучкарницу, али то је нека трећа прича.

Да се вратим на тему.
Приликом честих боравака у Руској Федерацији, био сам у прилици да се уверим како они систематски, без грешака, добијају маркетиншку битку на најтежем терену - домаћем! Сви су окренути Русији. Рокери певају Русији, фолклорци више носе униформе него ношњу ( Smile ) ; ратно-патриотски филмови су толико популарни, да маса песама из њих је усвојена као народна вредност, нико и не спомиње ауторе (што је за њих највећа част). ''Официри'', ''Тамна је ноћ'', ''Смугљанка'', ''Лете ждралови'', ''Десети десантни батаљон'', ''На пут'', итд, итд, одавно су већ народне, а кад у дворцу спортова или у било ком поводу крену те песме, људи сместа, спонтано устају као да је химна.
Плејада изванредних уметника постала је синоним за патриотизам - Људмила Зикина, Георг От, Кабзон, Газманов, Анита Цој, Тамара Гвардцитељи, Јелена Ваенга, Николај Насков, итд, итд...Сви су они прави репрезенти своје земље и типично руског патриотизма.
Сад се сетих - на улазу у Москву једном приликом видим огроман билборд са фотографијом најновијег сухоја у ''кобри''. Само један слоган испод тога стоји - '''Повредити ваздушни простор Русије - опасно је''. Ко ће то видети осим Московљана? Хм, неко ће видети. Видеће они и јачаће своју свест о својој држави и браниће је свако на свој начин.

Ево једне драге успомене: тада највећи живи пропагатор војно-патриотских песама и тема, човек који је ступао уз Путина у Бесмртном пуку - пре два месеца се преселио боговима. Василиј Ланавој, прослављен по филму ''Официри'' (и не само по њему). Обишао је цео СССР , одлазио у последње сеоско насеље да пева и говори о својој Русији. Имао сам огромну част да с њим две године будем у стручном жирију једног дивног фестивала на светој земљи Крима. Била су то дивна, даноноћна дружења. Нека му је вечна слава!

ПС
На овој слици смо у рају на земљи, приватној вили ''Дана'' на ободу Керча, и самој обали Црног мора. Доручковало се, одмах се ту створила и гитара , а нас који знамо да певамо и волимо песму увек има . Наравно, и две-три јутарње воткице, да се ситуација појача...Иза мене , с наочарима је човек који је цео свој радни век провео ван Русије, обезбеђујући инсталирање руских оружних система у разним земљама.

Извините на мало дужем тексту, али ја сам од своје двадесете године професионално у култури, радећи 45 година у истој установи, па успомена везаних за сарадњу са војском увек има много и на претек.



Dopuna: 22 Mar 2021 15:38

Наравно, овде не треба само да се бавимо употребом културе на руској страни. СВЕ зараћене стране су то радиле, па се можемо сетити и Марлене Дитрих, и ''Лили Марлен''...


offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 10846



offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23548
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Где су култура и разонода, ту је и смех..забављали и смејали (често од муке, али смех је смех...) на највећем фронту у људској историји.

Смех као оружје

„Свет је преживео јер се смејао. Ова фраза Марка Твена је увек актуелна. Чему су се смејали совјетски војници током Великог отаџбинског рата? Познати фронтовски песник Николај Доризо једном је написао следеће редове: ''Да! Поделили смо последњу кору. Да! Гранате пуцају под ногама.'' Међутим, упоредо с овим трагичним редовима, писане су комедије чак и током дуге опсаде Лењинграда. У рату , у коме стварно ништа није било смешно, све време је , захваљујући политичком одељењу Западног фронта (оно што је за Немце било Источни фронт, Совјетима је било Западни) излазио је часопис „Фронтовски хумор“. Тешко је замислити тако нешто у рату, али то је било. Издавачи су сматрали да хумор може постати пуноправно оружје борбе, а такав часопис је оштром речју и разиграним, прецизним и недвосмисленим цртежима позван да помогне војницима да истребе нацистичке освајаче. Часопис је активно користио креативност војника, команданата и политичких радника. Сматрало се да би часопис требало да подигне морал, улије ведрину, храброст и самопоуздање на путу ка победи над фашистичким варварима. Садржао је фељтоне, афоризме, пословице и карикатуре, и кратке стрипове.

Тих година се потврдила изрека „Кад је непријатељ смешан, није тако страшан“. А резултат такве доктрине познат је: захваљујући и смеху, хумору и ведрини, стигло се до Берлина. Наведени часопис је 1943. године, заједно са редакцијама новина појединих одсека, почео да издаје сатирични и шаљиви подлистак „Листови фронтовског хумора“. Истина, листови су објављивани нередовно, са дугим паузама, али су објављивани. Сличне публикације издаване су и на свим другим фронтовима. Пример за то су билтени Балтичке флоте . Посебно место међу фронтовским војницима заузела је песма Александра Твардовског „Василиј Тјоркин“. Било је на хиљаде јунака попут Тјоркина, али управо је слика коју је створио песник, не само са несебичном храброшћу, већ и са великим оптимизмом и добром шалом, олакшала тешку ситуацију, подржала борбени дух другова. Али, то је и даље био хумор под контролом. Заједно с њим, увек је постојала паралелна народна уметност, која је у неким случајевима била још ефикасније оружје борбе. Посебно место у рату припало је добро пласираној војничкој речи. Чинило се да озбиљност ратног времена не оставља простора за поезију, песме, шале и смех. Али, они су били ти који су пратили војника у походу, предаху или чак и у борби. Само је шала понекад могла да мобилише борца, помажући му да се заштити од панике и слабости. Многи војници су у џеповима својих туника, у самом срцу, заједно са војничком књигом и фотографијама рођака имали листове или свеске са речима фронтовских песама и анегдотама. Многи су с правом веровали да су шала и добро расположење друга пушка. До данашњег дана одржао се један веома интересантан облик ласцивног хумора - песме , поскочице , зване частушки. У потпуности одговарају нашем бећарцу. Музика је увек иста, али су текстови ти који буде пажњу.

Пажњу привлачи и љубав којом су те свеске (прави споменари) украшене. Како се не сетити, на пример, шаљивих варијација легендарне песме „Плави шал“. Ево једног од њих: Немац је у селу украо скромни , мали , плави шал. У мрачним ноћима понекад је њиме покривао леђа. А онда, када окрене леђа, постаје одлична мета. '' Фронтовска забава и култура била је раширена у свим видовима и родовима, међу пилотима, морнарима, танкистима, сигналистима, пешадинцима, минерима. Главни жанрови су песме, доскочице, легенде, усмене приче, пословице, изреке, загонетке.Посебно место у фронталном хумору заузима виц. Кратак по изразу, а простран по садржају, понекад све постави на своје место тако да се човек запита како се то могло смислити у рововима под звиждуком граната и метака.

Ево неколико примера. ''Крај рата. Немци разговарају у рову: - Ма, било би лепо измислити такав панцир на грудима да га не може пробити ниједан метак. Други Немац одговара: Зашто на на грудима у овом тренутку? Боље на леђима!
''Са светом на концу - Хитлеров конопац!''. '' Гебелс лаје - радио односи ''. ''Оберфиреру, зашто се наша дивизија назива „Мртвачка глава“? - Јер готово да више нема живих глава''. ''Испоставило се да наше повлачење није спонтано, већ према плану. Наравно, према плану ... Руса. ''.
Данас многима ови вицеви не само да не би били смешни већ и неразумљиви (чак и када би осавременили учеснике у вицу), али тада су били апсолутно актуелни. ...А неки су и сада, чак не морате ни да мењате јунаке вица... Very Happy

offline
  • Pridružio: 04 Sep 2012
  • Poruke: 4987

Kad smo kod Elene,

Гнилой фашистской нечисти
Загоним пулю в лоб,
Отребью человечества
Сколотим крепкий гроб!

....
Идет война народная,
Священная война!

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 767 korisnika na forumu :: 33 registrovanih, 7 sakrivenih i 727 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 4channer, A.R.Chafee.Jr., Arhiv, Brot, Cirkon, Dannyboy, dragon986, Duh sa sekirom, Faki-Valjevo, GreenMan, Hektor, hyla, ILGromovnik, krkalon, Krusarac, kvcali, LeGrandCharles, mercedesamg, Misirac, Miskohd, mrvica78, nebkv, Nomenklatura, NoOneEver Dreams, raketaš, sakota79, Snorks, Srki94, stegonosa, StepskiVuk, time, Toni, vasa.93