Ljudska psiha kao varijabila u ratnim i vanrednim okolnostima

• 4Ovo se svidja korisnicima: easy, PleoJSO, Dimitrije011, proka89
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Iznecu vam svoje iskustvo. Bogu hvala, nisam ranjavan. Bio sam podoficir u vojsci za svo ovo vreme...
Moj slucaj stresa potice usled "neplaniranog" penzionisanja. Imao sam da radim jos oko tri godine, pa sam oteran u penziju ranije. Muka mi je sto zbog te tri godine, koje su mi poklonjene moram da vicem "Ziveo nas ministar vojni". Ali nista, necu to da vicem, koliko god sam zahvalan na poklonu.

Kao i svaka nagla promena, promena dnevne rutine deluje vrlo tesko na psihu. Barem moju. Nekoliko meseci sam sanjao da idem na posao, ustajao na vreme i sve ostalo kroz sta su mnogi prosli ...
Ja do dana danasnjeg nisam bio kod lekara, nisam popio tabletu. Priznajem, ponekad, u drustvu popijem po koju casu vina.

Od prvog dana penzionisanja intenzivno sam krenuo da planinarim. Nista strasno, ekstremno. Jednostavno, koristio sam visak vremena da obidjem sva brda i planine u okolini. Pesacenje mi je donelo potrebno smirenje, boravak u prirodi je uvek umirujuci - kada se vratim kuci, smiren sam, opusten i upadljivo bolje raspolozen.
Troskovi su relativno mali - dobre cipele, ranac, zastita od kise, nesto hrane (nije uslov) i eventualno troskovi prevoza.
Istovremeno, koristim to vreme za prikupljanje pecuraka (kada ih ima) divljeg bilja i divljeg voca. ne u kolicinama za prodaju ili slicno, vec samo onoliko, koliko da pametnija i lepsa polovina napravi pitu ili nesto slicno.
Za sada dobro se osecam. Preporucujem svoje iskustvo svakome, bilo da u vasem gradu postoji ili ne postoji planinarsko drustvo. Cak nije vazno i da li imate planinu. Setnja je dobra bilo gde, samo da je van grada, u cistoj prirodi.

Da imam neku zahvalniju vodu, isao bih i na pecanje. Ali, naucio sam da pecam na Dunavu, pa se tesko navikavam na ovdasnje, manje reke. A i oprema je sada vrlo skupa.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

flyby68 ::
i jos nesto
neko je spomenuo Solunce , mnogi dozivjese velike strahote takodjer a dozivjese duboku starost bez problema
slicno i sa Partizanima , zivjeli ljudi normalno , oformili porodice , stekli karijere, sve normalno !?
tek u zadnjih 50-ak godina taj fenomen se javlja
svi vetarani danas su nezadovoljni i razocarani i ako i nisu oboljeli od raznih sindroma

PTSD nije jedini problem. Nisam bas psihijatar, ali da jako pojednostavim sve skupa. Sulonci i Partizani, sto su prezivili, su nakon tih ratova krenuli da imaju "normalan" zivot. Tj prezive strahote, i onda sve ide svojim tokom. I sigurno mnogi od njih su imali sa vremena na vrijeme neki psihicki slom, ali opet onda se vrate na normalu. Pravili ljudi porodice, gradili kuce, imali posao.

Danasnji ratovi? Pogotovo Americki, non stop ratovanje, njihovi gusteri su jedan odredjen socijalan sloj, i on kada se vrati kuci, nevraca se nuzno iz "velikog rata" i da onda nakon toga sve treba da bude normalno, da se vraca u "normalan zivot". On je kada se vrati opet "govno" sada ga jebu dugovi, manje vrijedi od ovih sto nisu ratovali u oci drustva.

Isto kod nas, nakon ratova 90ih, nije nakon toga zapoceo ponovo "normalan zivot" znaci to sto se smatralo normalnim eto u posljeratnoj Evropi. I onda nemas nista da radis, i kada si sam sa sobom i sa svojom glavom, lako psiha ode u mp3.

• 1Ovo se svidja korisniku: markus
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ptsp il ptss je ozbiljna tvar al kad se dogadja iznit cu VAm na iskustvu koje ja imam.kad se prodje rat u kojem ti prijatelji stradaju,ljudi,civili, sve strasne stvari i kad vidis te sve strahote to ti se onda ureze u pamcenje i mozak.90 posto svog vrimena dok spavas vracaju ti se slike svega toga.milijun puta se upitas jel si moga ista ispravit jel se moglo ista drukcije dogodit i to je ono sta ubija.
miljun puta se probudis iz sna koji je nevjerovatno stvaran.probudis se uznojan.masu puta na mom primjeru triba ti 5 10 min 15 minuta da mozes progovorit ista uopce.masu puta se probudis cak i popisan u krevetu.vices iz cista mira na zenu dicu,nervoza,razdrazljivost.svaki ti q..rac smeta.katastrofa.
al ima jedan lijek,a to je sta vise zanimacije i sta manje slobodnog vrimena da ne mislis o svemu tome.
triba nesto radit,provodit sta vise vrimena vanka sa obitelji prijateljima itd.samo da nisi u kuci i ne mislis na zvizdarije.sta je reka jedan moj.dobivamo bitku al borba traje

• 1Ovo se svidja korisniku: markus
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

walther45 ::
al ima jedan lijek,a to je sta vise zanimacije i sta manje slobodnog vrimena da ne mislis o svemu tome.
triba nesto radit,provodit sta vise vrimena vanka sa obitelji prijateljima itd.samo da nisi u kuci i ne mislis na zvizdarije.sta je reka jedan moj.dobivamo bitku al borba traje

Potpuno se slazem. Samo treba nekako ispuniti vreme nekim aktivnostima kako bi se misli skrenule sa svega onoga kroz sta se proslo u nekom proslom vremenu. Naravno ovo kazem zato sto sam i sam u slicnoj situaciji i dijagnostikovan mi je PTSP. Srecom od samog pocetka sam nalazio razne nacine da skrenem misli pa je u pitanju laksi oblik ali ipak trajan.

U svakom slucaju najtezi slucajevi su oni koji se povuku sami u sebe. Treba biti realan, koliko je to moguce, i shvatiti da takvo postupanje sigurno ne moze dovesti ni do cega dobrog. Ucesce u drustvenim aktivnostima, obicna druzenja sa prijateljima, rodjacima, kolegama, internet forumi, maketarstvo, neki poslovi u skladu sa stanjem obolelog od PTSP itd. su veoma dobri nacini za prevazilazenje same bolesti. Posle izvesnog vremena i ako nema takvvih aktivnosti moguce je da se vise ne razmislja o tom proslom vremenu.

I naravno, u celoj prici podrska porodice i prijatelja je veoma vazna. Mnogo znaci i kako se oni postave prema konkretnoj situaciji.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Americki vojnici vise ni u smrt nece moci da pobegnu od strahota koje su doziveli,nego ce morati to da nose do kraja zivota. Ovo je samo jos jedan ''lek'' koji pokusava da izleci samo posledice,a uzrok ostaje i dalje.

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Спреј против самоубистава

Војска САД, одлучна да спречи оно што психолози већ називају епидемијом самоубистава, одлучила да финансира истраживање "лека" против самоубистава у облику спреја.

Сваких 80 минута један амерички ратни ветеран одузме себи живот, а психолози већ говоре о епидемији самоубистава, па војска САД, у покушају да то спречи, одобрила три милиона долара за истраживања, јавиле су агенције.

Професор неуробиологије Михаел Кубик настоји да направи спреј за нос који би спречавао војнике да почине самоубиства.

"Спреј наде" требало би да делује на процесе у мозгу да се зауставе стања који доводе до самоубилачких идеја, депресија и биполарног понашања.

Тек ће даља истраживања показати да ли спреј може спасити многе људске животе, али и научници су свесни да то не може бити једино решење.

Амерички министар одбране Леон Панета недавно је послао интерни допис највишим војним и цивилним званичницима САД у којима закључује да су самоубства један од најсложенијих проблема с којима се сусреће министарство одбране.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

98' sam bio u zavodu za protetiku "Rudo" u BG i tamo proveo 2 meseca dana.Bilo je dosta pacijenata,vojnih invalida iz Hrvatske i Bosne koji su tu jednostavno ziveli jer drzava za njih nije imala nikakvo resenje.Cimer mi je bio jedan Krajisnik sa nadkolenom amputacijom od nagazne mine i jedino sam sa njim imao super komunikaciju.Zena i sinovi mu izbegli u Srbiju,a on zivi u zavodu jer nema gde a i da im ne bude na teretu.Rekao mi je da se drzim vise po strani sto se tice ostalih sa ratista iz razloga sto imaju svoje "bube".Pricao mi je na moje insistiranje(klinac od 22 god) o tragedijama pojedinaca.Jedan sa potkolenom protezom je preziveo zarobljenistvo od Muslimana,bio mucen.Nije se smelo ici u komunikaciju sa njim ili se birao trenutak pod gasom.Drugi vojnik sa amputirane obe noge iznad kolena je hteo da ubije doktora muslimana u Zavodu,ali mu se pistolj zaglavio i sledeceg dana izvrsio samoubistvo.To se dogodilo pre mog dolaska.Zamislite vojnika kome su amputirane jedna ruka i noga iznad kolena +jos je oslepeo.Kako prici takvim ljudima?U principu je bilo pravilo kad se rasporedjuju pacijenti,civili idu sa civilima,a vojnici sa vojnicima bas zbog nepredvidivih situacija i "tezine rana"

• 1Ovo se svidja korisniku: voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Klin izbija klin, a uklanjanje NUS-a liječi SPTS...ili ga bar zalječi na neodređeno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Jedan osvrt na lica holandskih vojnika učesnika rata u afganistanu - pre, u toku rata i posle...isti ljudi samo na prvi pogled.

Citat:The look of war.

The eyes of Dutch Marines (Royal Netherlands Marine Corps) before, during & after Afghanistan. Photographed by Dutch photographer Claire Felicie.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

SOPSTVENO ISKUSTVO SA PTSP.
Usled posledica PTSP-a penzionisan sam 2004.g. u 38. godini. Inace sam zavrsio fakultet, radio u drzavnoj ustanovi na rukovodecem radnom mestu.Ucestvovao kao oficir u ratnim dejstvima 1991. i 1999.g.Nikakvi medikamenti mi nisu pomogli da resim problem sa PTSP.Samo su me usporili i od mene napravili zombija. Okrenuo sam se za 180 step. nabavio koze, isprogramirao vreme (sto manje dokolice) malo vise fizickog rada, manje sekiracije i to je to. Stanje je relativno dobro.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

RJ ::Jedan osvrt na lica holandskih vojnika učesnika rata u afganistanu - pre, u toku rata i posle...isti ljudi samo na prvi pogled.

Citat:The look of war.

The eyes of Dutch Marines (Royal Netherlands Marine Corps) before, during & after Afghanistan. Photographed by Dutch photographer Claire Felicie.




MA ovo je njesra, malo šminke ili drugi izraz lica Ovakav sam i ja trijezan (lijevo), mamuran (desno