A kako se u to vreme na izazove terorizma prilagođavala vojna služba bezbednosti, i vojna policija, kao njen istureni deo? U leto 1978. tada mladi poručnik Dragoljub Jevđović, sa svega godinu dana staža u 282. bataljonu Vojne policije i završenim bezbednosnim kursem u Pančevu, dobija naredbu kojom postaje komandir specijalnog voda, u čijem sastavu će biti i protivterorističko odeljenje, nešto što do tada nije postojalo u JNA.
"Vod je imao to Prvo odeljenje, koje je trebalo formirati, plus ono što je postojalo – Drugo koje se bavilo dežurstvom na prijavnicama SSNO i Generalštaba i tu su bili i pratioci saveznog sekretara i načelnika GŠ, Treće je bilo za protivdiverzionu zaštitu i ono je samo po sebi bilo izdvojeno, nama su pripadali samo formalno, i Četvrto, za suzbijanje kriminaliteta, koje je isto bilo samo formalno u našem sastavu jer su bili vezani za SSNO. Ti iz Četvrtog bili su najiskusniji ljudi, operativci, i mnogo su mi pomogli u obuci – i ljudi iz Prvog i mojoj ličnoj – jer i ja sam bio praktično neiskusan i pored Akademije i kursa bezbednosti", kaže za "Vreme" Jevđović.
Zadatak da formira odeljenje dao mu je potpukovnik bezbednosti Nikola Grubješić, kome se mogao obratiti u svako doba dana i noći, a sastav su činili izabrani podoficiri iz raznih delova zemlje – dvojica, na primer, iz Vojnopomorske oblasti u Splitu, dvojica iz Zagrebačke vojne oblasti, ostali iz Beograda, ali svi u vrhunskoj formi i svi sa "klikerom" u glavi. Iako je formacijom predviđeno da ih bude 13, bilo ih je samo 10, a komandir odeljenja je bio Trifun Koprivica, vanserijski "specijalac", kako tvrdi Jevđović. On ipak ukazuje i na lošu stranu JNA – Služba bezbednosti je jednom od njih našla "loš pedigre", tipa "dedin brat je bio u četnicima" i poslala ga u prekomandu u pešadiju u Šabac. Kad je Tito umro, stvari su se "omekšale", tom čoveku su nudili da se vrati u jedinicu, ali on je, iz ponosa, to odbio.
Kako je izgledala obuka i prilagođavanje realnim situacijama – Jevđović kaže da se sve rešavalo na terenu, a on je prethodno iščitavao danonoćno sve materijale i udžbenike do kojih je dolazio, čak i neke strane, pa je molio žene iz biblioteka da mu ih prevedu.
"Treba da rešavam talačku situaciju u avionu, a u životu se nisam vozio avionom. Ili da spasavam taoce iz voza, a ni ja ni moji ljudi ne znamo kako izgleda voziti lokomotivu. I onda krenu pripreme. Ja napravim program pa počnemo razgovore sa posadama aviona, mašinovođa, vozača autobusa, viljuškara. Svi smo bili pripremljeni da znamo osnovne postupke recimo posade aviona, ko šta radi, da ih, na primer, zamenimo u slučaju otmice, da budemo rezervna posada. Svi smo naučili i pokrenuti i zakočiti lokomotivu, blokirati centralni kočioni sistem, voziti viljuškare, one koji dovoze pokretne stepenice do aviona. Imali smo u magacinu odeljenja i komplete uniformi – pilotskih JAT, železničarskih, vozača GSP, poštara, lovočuvara i šumara, sve je trebalo zbog kamuflaže. I ako posada otete lokomotive, na primer, traži da ih zamene zbog umora, a teroristi pristanu, stižemo mi, uredno u uniformama železnice, svak zna svoj posao, startujemo lokomotivu, krećemo, niko neće posumnjati. Kao komandir znao sam sve te postupke, a pogotovo za avion, kako se otvaraju i zatvaraju vrata, gde su izlazi za slučaj opasnosti. Posebno smo vežbali kako prići avionu, gde su mrtvi uglovi koji se ne vide iz kabine, uvek je drugi sedeo na mestu pilota i kopilota, da bi to bilo savršeno, jer neko primećuje ono što drugi ne vidi. Za šest meseci obuke savladali smo i avione, i lokomotive, autobuse, čamce, brodove…"
Citat:U podvodne diverzante ne može da se zaluta - kaže Mićo. - Posle 16 meseci pripremnog kursa 1962. i 1963. uspeo sam da uđem kao jedan od osam, dok je njih 40 otpalo. Svi su u 82. odredu bili spartanci, a prvi među nama i najbolji, bio je osnivač jedinice, kapetan bojnog broda Stevo Vujnić, rodom od Kistanja. On beše ratni oficir u NOB i 1960. se vratio iz Vašingtona gde je bio vojni ataše. U Americi je naučio značaj ovog roda vojske i godinu dana pre Amerikanaca napravio je Titove "foke". Ove godine obeležavamo šest decenija, a sem mene iz prve postave, sada kao osamdesetogodišnjaci, tu su i Petar Mihajlović, moj kum, i novosadska legenda Jovo Mrđa.
https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/933575/nase-f.....malo-znalo
Na temi o SO u Ukrajini se sve češće raspreda o potencijalnoj upotrebi taktičkih nuklearnih bombi, pa da pitam ovde da tamo ne zagušujem temu - da li elektromagnetni impuls nuklearne eksplozije onesposobljava apsolutno svu modernu elektroniku ili samo onu koja je u tom trenutku "uključena". Da li bi preživela recimo sredstva veze ili radarska PVO oprema koja je isključena u trenutku udara?
Zbog unapredjenje vatrene moci.
Kada je M56 projektovana prioritet je bila mala masa, zbog slabog motornog transporta. D-30 je uvedena kada je taj problem vec resen.
