offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25949
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
’’Pad Berlina’’.
Do ruku mi je došao disk sa dvodelnim ruskim filmom ’’Pad Berlina’’. Film je premijerno prikazan 1949. godine i verovatno je prvi film takve vrste snimljen posle Drugog svetskog rata. Režirao ga je Mihail Ciaureli, ’’dvorski’’ snimatelj Josifa Visarionoviča Staljina. U njegovom skromnom opusu od nekih petnaest filmova ovaj film zauzima centralno mesto. On mu je doneo Staljinsku premiju 1941, 1943, 1946, 1947. i , naravno, 1950 . godine. Ako ste se pitali koji su to ’’umetnici’’ prodali dušu đavolu (iz ko zna kojih razloga, možda i pod pretnjom smrću) i ugradili svoj zanatski profesionalizam u temelje jednog kulta, evo jednog od tih. Za film je vezano i ime velikog kompozitora Dmitrija Šostakoviča, čija je sudbina u tom smislu do današnjeg dana nejasna jer postoje indicije da je bio direktno ucenjen da radi za promociju staljinizma jer je život jednog člana njegove porodice bio direktno ugrožen.
Kratak siže filma, ali stvarno kratak jer , što se sadržine tiče, tu stvarno nema šta mnogo da se kaže. Strahanovac, udarnik, Aljoša, zaljubljen u mesnu učiteljicu Natašu, biva zbog rekorda u čeličani primljen kod Staljina. U povratku je prosi, međutim, upravo tog momenta izbija rat. Po brzini dolaska nemačkih trupa reklo bi se da je u pitanju pogranično mesto (jedna od retkih grešaka u filmu – da jedna ogromna čeličana bude neposredno uz granicu). Natašu odvode u logor, a Aljoša se zaklinje da će ići, ako treba , sve do Berlina da bi je oslobodio. Slede zatim bitke za Moskvu (sa neizbežnom sekvencom parade za dan Oktobarske revolucije), staljingradska bitka, kurska bitka i , naravno, na samom kraju i bitka za Berlin. Reditelj sve vreme prati sudbinu Aljoše, vešto (čitaj – lukavo i sračunato) kombinujući ga sa sekvencama u kojima Staljin nepogrešivo vodi bitke i nadmudruje svoje diplomatske , ali i ratne rivale. Aljoša stiže i da oslobodi logor u kom je Nataša (jedra i ’’nabijena’’ mlada žena, ni nalik onim kosturima iz konclogora; eto još jednog propusta, ali ko je mogao od jedne proverene partijske glumice da traži da smrša toliko za takav film), ali se ne sreće tu s njom. Reditelj taj susret, kao katarzičan, ostavlja za kraj, kada padne Berlin, kada drug Staljin sleti na Tempelhof (istorijski netačna činjenica jer je on samo jednom leteo u inostranstvo – u Teheran) , izjavi šta ima da izjavi i tek tada se njih dvoje viđaju. Naravno, da su posle tog filma deca masovno dobijala imena po junacima ovoga filma, a posebno je Nataša postala mitski simbol – ime za bilo koju Ruskinju. Aljoša nije baš bio te sreće jer je Ivan već zauzeo to mesto.
Šta reći o umetničim vrednostima tog filma? Jasno je da je reč o vanserijskom spektaklu, rađenom u vrlo teškim produkcijiskim uslovima, svega dve-tri godine posle rata. Ako ništa drugo, bojeve tehnike bilo je u izobilju i u originalu, pa film kao takav može da posluži kao nastavno učilo što se tiče prepoznavanja modela lakog i teškog naoružanja na obema stranama. Za ’’glumce’’, odnosno statiste u brojnim krvavim borbenim scenama to se, začudo, ne može reći! To je jedan od razočaravajućih detalja u ovom filmu: pored tri gardijska pukovnika, kao vojna kosultanta, često smo u situaciji da gledamo nevešte i naivne scene bitaka, posebno prsa-u-prsa. Ima, naravno, i zastrašujućih , verističkih sekvenci, ali ovaj propust treba naglasiti. Međutim, cilj reditelja i naručioca filma i nije bilo da se promovišu i slave trupe, odnosno ’’topovsko meso’’. Ovde stižemo do krucijalnog detalja: film je naručen da se glorifikuje Staljin, njegova ''nepogrešiva unutrašnja i međunarodna politika i vojnički genije.'' Sve to se dešava u vreme najveće krize u Berlinu. Amerikanci i Vatikan su bez pardona prvi put u javnosti predstavljeni kao manje-više direktni (ali prikriveni) saradnici Hitlera; to se kasnije ispostavilo kao tačno, a prvi film koji je o tome na Zapadu eksplicitno progovorio bio je ’’Amen’’, o kome sam ja pisao ovde. Njemu su bile potrebne decenije za tako nešto. Dakle, Staljin iber ales, po svaku cenu – i istine i neistine. Proslavljeni sovjetski maršali i vojskovođe ovde su predstavljeni takoreći kao statisti, a čini mi se da Konjev u filmu možda nije progovorio ni reč. Nepobitno je da bi mu mnogo bolje stajao naziv ’’Staljin u Otadžbinskom ratu’’ jer je pad Berlina samo jedna, zanemarljivo kratka sekvenca u odnosu na ceo film.
Film je, kako rekoh, naručen iz krajnje pragmatičnih razloga – veličanja kulta ličnosti i ,sa ove vremenske distance posmatrano, deluje svakako anahrono, pomalo naivno, ali i vrlo opasno. On je , zapravo, pravi svedok svoga vremena. Zato sam veoma siguran da bi mnogi, koji su u njegovom snimanju učestovali, žarko želeli da ga uopšte nema. Treba ga pogledati i iz jednog drugog, kinematografskog razloga koji je svakako veoma značajan: u producentskom smislu reči ovaj film jeste podvig, međutim, on ima i svoje vrlo značajne estetičke uticaje. Svi filmovi s takvom tematikom i porukama, snimani su upravo po tom obrascu, tako da možemo u tom filmu prepoznati praoca svih filmova Jurija Ozjerova (mislim pre svega na ciklus ’’Oslobođenje’’), ali i mnogih drugih.
Preporučujem za gledanje ovaj film iz mnogo razloga: da vidimo kako функционише udvorištvo i podaništvo pojedinih umetnika (kao i svako drugo) , uverimo se kako film može da bude moćno oružje u svakom smislu reči, ali i spoznamo jedno vreme, šta god mislili mi o njemu. Sa vojno-tehničkog stanovišta, kako već rekoh, ovaj film nije škrtario i u njemu je bilo svega u dovoljnoj meri – i tehnike i statista. Imalo se, moglo se...
|
