Blokpost. Ruski film iz 1998 godine. Film govori ili barem ima uporište u fenomenu Carske Rusije, Sovjetskog Saveza, te današnje Rusije, a to je prostor/teritorija "gorućih tačaka" i vojsci odnosno vojnicima u njima.
"Goruća tačka" je teško objašnjiv pojam, radi se obično o ruralnom prostoru, brdsko - planinskog reljefa koji osim što je izdijelio teritoriju - izdijelio je i ljude. Kod izdijeljenih ljudi na izdijeljenom prostoru udaljenom od "bijelog svijeta" razvio se poseban svijet, zatvoren i začauren u svojim vjerovanjima. Silom prilika i po inerciji nekoj državi morali su da pripadnu koliko god da su joj takvi ruralci suvišni bili. I koliko god da je ruralcima takva država bila suvišna, a i suprotna njihovim običajima.
Kada je država bila u snazi imala je taj komoditet da ih na goli autoritet kontroliše (Staljin je ugušio Čečeniju za 3 dana). Kad bi državu izdavala snaga, postajali bi napast. Tu dolazimo i do ovog filma.
Film je snimljen u teškim devedesetim kada je Rusija izgledala gore od nas pod sankcijama. Kada su Rusi ozbiljno posumnjali u sebe klateći se u samoobmanama. Nečija slabost - nečija hrabrost. Kakvkaski narodi njuhom kurjaka osjetili su tu slabost i gotovo momentalno pokrenuli su čitav koloplet iživljavanja sa primjesama folklora nad svakim koji u principu nije mogao da se brani (virtuelno je tu bilo nekih milion razloga, realno samo jedan - moglo im se). Koliko god država bila slaba i pomirljiva na to divljačenje morala je ipak da pošalje vojsku i to gle čuda sa što bezazlenijim opravdanjem, tipa "uspostavljanja konstitucionalnog poretka". Jerbo vojnici su se na besudne prostore slali u ime Ustava i zakona, a ne protiv građana - koji grada nisu vidjeli. A na tim prostorima pored vjerskog, nacionalnog, pa i manijakalnog naboja lokalnih siledžija ni od “običnog” stanovništva nije bilo pomoći. Svako je od “lokalnih” pravio probleme na svoj način, generisao kavgu i prizivao zlo. Sa jedne strane država i njena buržoaska birokratija sa druge strane svakom zlu zloradi Kavkasci, a između sada već čuvena Unutrašnja vojska sa poslednjim vojnicima Rusije. U filmu se veoma ukusno i nenapadno pojavljuje ševron jedinice Unutrašnje vojske, te crvena beretka njihovog komandira. Ovo je za mene bar poseban segment filma, omaž jednoj sovjetskoj/ruskoj umotvorini zvanoj Unutrašnja vojska namijenjenoj odbrani Rusije od unutrašnjih neprijatelja. Možda mi je vokabular politički nekorektan ali nama sa ovih prostora formulacija “Unutrašnje vojske” treba da bude jasna kada se na primjer sjetimo uloge jedne Vojne policije JNA tokom svega što se dešavalo u neveseloj prošlosti. Kao i u Vojnoj policiji JNA tako i u Unutrašnjoj vojsci na službi su bili čvršći oficiri i vojnici na odsluženju vojnog roka. Sam šok odsluženja vojnog roka i sam šok nove sredine bio je dopunjen i čitavim nizom situacija u kojima nije bilo rata kao rata ali u kojima su ljudi pod ratnim okolnostima živjeli, radili i ginuli. Film zaista dobro prikazuje stanje ni rata ni mira upareno sa čitavim nizom političkih okolnosti, bez viška emocija, bez patetike. Bitno jer je sama ruska javnost bila začuđena i tražila je odgovore na pogibije vojnika, milicionera, civilnog stanovništva u eri demokratije, ljudskih prava, vjerskih sloboda, finansijskih dotacija. Bitno jer je sama (ruska) vojska bila optuživana da je uzrokovala “stvar” iako je samo došla na već formirano poprište. Bitno jer je i sama ruska vojska na terenu morala da trpi raznorazne političke marifetluke, pogodbe, nagodbe, ugodbe naprežući se da iskontroliše prostor ostavljen joj u amanet pazeći, motreći, čuvajući se i pokušavajući jedni druge da sačuvaju od tolike dobre volje angažovanih strana.
To je zaista dobro predstavljeno, od samih likova pa do samih situacija. A sami likovi odnosno glumci zaista su odglumili u najboljoj tradiciji ruskih filmova, glume kao da ne glume. Sama radnja, barem meni nije bila izvještačena i prenaglašena. Počinje pretragom jednog sela u kojem ruski vojnici nevoljno bivaju upleteni u pogibiju dječaka koji u jednoj od kuća čekićem aktivira protivtenkovsku minu. Već negativno naelektrisane na prisustvo ruskih vojnika, lokalne žene posle eksplozije započinju nerede atakujući na vojnike pri čemu se jedna od žena pojavljuje sa automatskom puskom u rukama otvarajući nasumičnu vatru na vojnike i lokalnog milicionera koji je bio sa njima. Ista biva pogodjena rafalom u noge, a na bojnom polju ostaje i lokalni milicioner koji leži mrtav. Jedinica posle toga na “be te eru” ili “betaru” po slengu sjevernokavkaskog vojnog okruga žurno napušta selo. Sprovođenje objektivne istrage zbog prisustva inostranih posmatrača pokazuje se nemogućim. Lokalni žitelji najavljuju osvetu, a ruski general zbog smanjenja napetosti sve vojnike koji su bili prisutni incidentu salju na daleki kontrolni punkt u “smirenoj” oblasti. A na blokpostu odlično je prikazana monotonost, jednoličnost i dani koji teku u vojničkoj uniformi te unutrašnji život jedne vojne jedinice. Odlično je prikazano stanje ni rata ni mira, Blokpost je između ničega i nigdje, ništa se ne dešava, no lokalni snajper im drži glave pognute. Lokalno stanovništvo čini sve da ih ignoriše, ponekad i da demonstrira silu, ponekad ili bolje reći stalno trguje u zamijenu za municiju i ručne bombe, po dogovoru mine jedni drugima zvanično ne postavlja ni jedna strana. No snajper radi. U tom stilu film ce doći do nekog svog kraja, možda nedorečenog kraja jer tih dana kraj konfliktima na Kavkazu se nije ni vidio. Stradaće ruski vojnik koji je bio predat “lokalnima” zbog incidenta tokom pretrage sela, stradaće i vojnik od snajperskog hica, stradaće i strijelac odnosno snajperistkinja sa svojom saradnicom od mine. Sam nacin stradanja i pogibija nije holivudiziran, nema spektakla i brzih kadrova ali dat je vjerodostojan prikaz dešavanja koja su popunjavali redove novinskih clanaka o situaciji na Sjevernom Kavkazu. Štaviše poentirano je sa selima u kojima nema muskaraca, onda kad ih ima najsličniji su “drugoj strani”, poentirano je sa lokalnim ženama i djecom prikazanim kao jednim od slojeva terorizma, posljedicama minskog ratovanja, te učešća djece u samom ratu, dečko sa protivtenkovskom minom na početku i pogibija maloljetne snajperistkinje na kraju. Bitno zbog stvarnih snimaka zarobljavanih u čišćenjima terena na kojima su djeca bili jedni od aktera ukopavanja svih tih mina i fugasa na putevima, a lokalne tinejdžerke dežurne snajperistkinje. Osim anti - drzavnog, anti - ruskog, kakvog li već anti - sentimenta za svako minirano vozilo, za svakog ubijenog dijeljena je novčana nagrada. Te pikanterije toga sukoba nisu se pojavljivale tokom raznoraznih okupljanja na višim nivoima i u velikoj mjeri bile su nepoznate.
Pitanje je kako je film primljen i u samoj Rusiji. Teško da je liberalan ili ne – patriotski ali u njemu nema adrenalinskih scena, junačkih pregnuća, čak ni smisla. Vojnici se bore s vetrenjačama i umorni su. General pak vodi neki svoj “program” bolje budućnosti sa lokalcima – prostore jesu pohodili raznorazni aktivni i pasivni generali i zvaničnici sa osmjehom ili poluosmjehom na licu i diplomatijom u koju je malo ko vjerovao (osim terorista kojima je pružala predah).
To je vjerovatno taknulo mnoge tvrdokornije Ruse u Rusiji koja će se posle ovoga filma ubrzo vratiti sebi.
U filmu je zaista zapaženu rolu imao i počivši Andrej Krasko (1957 - 2006), jedan od njima Rusima omiljenijih glumaca. Dao je velik pečat ovom filmu snimljenom nevelikim sredstvima i planiranom kao televizijski.
Meni je film kad sam ga gledao pre jedno 3-4- godine, bio bas odlican, nepretenciozan, neobican i jako zanimljiv. Situacije su na granici apsurda, ali film nije nadrealan. Sve sto se desava je daleko od bilo kakvog zapadnjackog promisljanja na zadatu temu.
Film vredan paznje u svakom slucaju.
Ne vidim ni jedan razlog da je anti-ruski, film je jako univerzalan i jedino moze da bude problematicna godina kada se pojavio (1998/99) zbog desavanja u Rusiji.
Ako izvucemo paralelu, recimo sa domacim anti-srpskim filmovima slicne tematike, ovaj je nevina dusa od filma.
Recimo da je bar 3 puta bolji od "Kavkazkog zatvorenika" (1996), koji je poptuno izvikan.
Cak sam u jednom trenutku ovde hteo da napravim uporednu kritiku o oba filma, koliko mi je lazno nesto bio namunjen Kavkazki zatvorenik. Sad kad malo bolje pogledam sa distance, nema potrebe za takvom strogocom, vec samo da nije dovoljno dobar kao BLOKPOST.
Na IMDB-u ima jedna kritika gde lik kaze da je to u stvari FULL METAL JACKET (1987), ali na ruski nacin. Razmisljajuci, pomislim koliko je samo ta ruska skola autenticna i neobicna i nikad ne dozvoljava da se ide utabanom stazom. Kad god pomislis "..E, sad ce ovo..", a ono nece, nego se skrene u nesto jos dublje i razlicitije, ne kao skretanje radi fore, radi "tvista".
Dobro sad, ovi novi ruski blokbasteri i tako to, ne spadaju u umetnicki film...
Druze kljifte, kada umrem, hocu da mi ti odrzis posmrtno slovo! Ispascu bolji nego sto jesam, barem 100 puta!
Salu na stranu, odlican prikaz. I zaista, isti utisak o filmu sam i ja imao. Ovo je za vojsku jedna od najgorih mogucih situacija, da glumi neku vrstu policije. Vezane ruke a zadatak mora da se izvrsi...
Svejedno, za onoga ko zeli da bolje razumije period ruske "tranzicije" (mislim na cijelu zemlju, a ne samo na Moskvu i Piter), obavezno neka pogleda ovaj film.
P.S. Jedinu zamjerku imam na upotrebu termina "snajperistkinja". Bogu hvala, srpski jezik jos uvijek nije dzenderizovan do te mjere da izmisljamo neke rogobatne termine. Djevojka-snajper (ok, moze i snajperista, barem sto se mene tice) je sasvim ok.
Не може снајпериста... Снајпер је стрелац, а снајперска пушка је оружје. Дакле, не постоји снајпериста или, још горе - снајперисткиња, у нашој терминологији, осим у жаргону, односно некњижевном говору. Натавак - ист, и - иста, додат је по аналогији са другим нашим изведеним именицама (машина- машиниста, итд).
Зашто?
Израз снајпер настао је за време рата Енглеза са Бурима, када су изузетно добри стрелци вежбали гађање тако што су гађали шљуку (snipe) која лети непредвидиво лако између дрвећа, па ко успе да је погоди добијао је назив sniper (шљукар).
Тако му је то...
Ne zamjeram ni najmanje. Termin snajperista je usao u narodni govor (neko rece da je jezik ziva materija) pa ga zato i ne smatram neispravnim, iako u principu to jeste. Ali "seksizacija" jezika ili dzenderizacija ili kako god da je vabe ovih dana, mi je idiotluk na kvadrat. Za mene muska prostitutka nikada nece biti prostitutak pa da hebe rak raka!
lajavi krelac ::Ne zamjeram ni najmanje. Termin snajperista je usao u narodni govor (neko rece da je jezik ziva materija) pa ga zato i ne smatram neispravnim, iako u principu to jeste. Ali "seksizacija" jezika ili dzenderizacija ili kako god da je vabe ovih dana, mi je idiotluk na kvadrat. Za mene muska prostitutka nikada nece biti prostitutak pa da hebe rak raka!
У народни говор је ушло свашта до сада...
Зашто је за војску важно прецизно изражавање, то овде сви знамо одлично. У пресудном тренутку морају и комуникатор и реципијент да тачно знају о чему је реч - иначе неко може да страда.
Језик у војсци је толико важан да је једна Белорусија, без обзира што има свој службени језик, у војсци задржала команде на руском (!) јер кад буде стани-пани, зна се који ће језик тамо бити најгласнији ( ) .
Наравно, при том су и финесе важне: Британци кажу : ''Hold your Fire'' и при том мисле - ''прекини паљбу!''. Американци исто то кажу - али при том мисле - ''настави (задржи) паљбу'', а када хоће да прекину паљбу, тада командују - Ceasefire . До, често трагичних, неспоразума долазило је када су те две војске дејствовале заједно приликом инвазије после ''Дана д''.
Такође, израз cover me у војној терминологији значи - ''покривај ме'' (док наступам), а у полицијској - сакриј ме.
Ето, само два - три примера колико је за оружане снаге важно прецизно коришћење језика (као што се мора прецизно гађати, извиђати, итд).
Не замерите на ОТ, биће користан када се прате ратни филмови...
Данас сам случајно одгледао филм Велики диктатор, Чарлија Чаплина. Шта рећи за овај његов говор, за дешавања те 1940. године. Говор који је и данас актуелан, ејр се мало ствари променило од те 1940. године. Похлепа људска која је све већа и већа и којој краја нема. Ондашње тиране заменили су нови перфиднији, који нам кроје капу...Човек је снимио филм у инат Хитрелру и Мусолинију, а верујем и осталим светским моћницима, да их подсетi да за све на земљи има места и да сви треба да живимо у миру, а не да се убијамо међусобно зарад неке моћи. Нажалост као што сам рекао ништа се није променило...
Са српским преводом, величанствен говор Чарлија Чаплина, који је до овог филма снимао неме филмове и није проговарао ни речи. У овом је напокон проговорио.....
Снајпер је стрелац, а снајперска пушка је оружје. Дакле, не постоји снајпериста или, још горе - снајперисткиња, у нашој терминологији, осим у жаргону, односно некњижевном говору. Натавак - ист, и - иста, додат је по аналогији са другим нашим изведеним именицама (машина- машиниста, итд).
