Pa dobro, koliko znam i Ćopić je imao nemalo problema zbog knjige, a za ekranizaciju pre 80e teško da bi se našlo razumevanja od strane "kritike".
Ћопић је имао проблема због свог искреног, крајишког језика, а при том је био убеђени комуниста из времена када се на партијским састанцима говорила истина без устезања. За разлику од скрибомана Добрице Ћосића, комесара и апаратчка, Бранко Ћопић је био стварно популаран и вољен и њега нико није смео да такне. При том је маса генерала, првобораца и шпанских бораца као један стајала уз њега. Он сам је то црнохуморно коментарисао у стилу - ''немојте ме више бранити браћо...'', јер кад год је неко дигао глас (не у јавности, наравно) против Бранка, неко би се јавио да га брани, а онда је наступала лавина...
Имао је он далеко више проблема са књигама ''Не тугуј, бронзана стражо'' и ''Осма офанзива'' где нико није желео да се препозна, а сви су се у њој препознавали...
Кад код се сетим изјаве једног руског кловна, заборавио сам му име (Попов, чини ми се) "Кад се кловн смеје, сви се смеју. Када плаче, плаче сам," ја се сетим и двојице на које се то односи код нас: Бранка Ћопића и Миодрага Петровића, свог земљака....
Sirius ::Имао је он далеко више проблема са књигама ''Не тугуј, бронзана стражо'' и ''Осма офанзива'' где нико није желео да се препозна, а сви су се у њој препознавали...
Baš sam sinoć i preksinoć odgledao dve epizode Osme ofanzive, prvi put posle 30+ godina. Odmah da priznam - nisam čitao knjigu, ali mi je utisak jasan - prilično izromantizirana priča o posleratovskom naseljavanju Vojvodine. Možda je do ekranizacije.
Bane san ::Јеретичка прича, Избор друга Сократа...
Осме се наслушао по фамилији, "а и шире".
Од презимена преко поприлично сличних ликова, много подударности.
Уствари је то и дубоко трагична прича - о нестајању породица, разарању традиционалних вредности, итд...Посебно је потресна и узбудљива прича о сусрету прве жене и Миме Јергоглавца (чини ми се да се тако зове лик у књизи), партизанског старешине који се уздигао високо...заборављајући ко му је за време рата сачувао огњиште и децу.
Крај ОТ
ПС
Одрастао сам по официрским-борачким зградама сељакајући се нашом лепом земљом, па ми је тај свет одлично познат.
Imam i ja te krvi od toga da mi je deda bio na čelu kolonista za naseljavanje negdašnjeg švapskog sela Šupljaja a današnjeg KRAIŠNIKa, pa preko mamine braće i sestara tadašnjih oficira JA koji takođe osvoiše tamo neki BIOGRAD.
Da stvar bude lepša i dobar je deo scena sniman pored moje škole u Srpskom Itebeju u kojima smo i mi klinci bili statisti.
Ja sam konkretno u jednoj sceni pored kafane kada vode dijalog Toma Kuruzović i Adem Čejvan iza u pozadini čuvao guske.
Pale su lepe pare za mene i čopor gusaka od kojih sam sebi kupio biciklo..
radionica1 ::^^^
Mozda je bilo lako, ali opet je on prvi to onako u rebra.
Secam se kad smo svi kolektivno skolski isli da ga gledamo u bioskop, profesorka srpskog je bila u cudu posle, nije znala sta da nam kaze.
Secam se vrlo dobro da nam je rekla kad smo posle analizirali film, "...deco, cetnici ovde nisu problem, mi nigde ne vidimo da su oni okupator..."
Znas ti sta je to bilo za nas, generaciju poslednjih omladinaca, da nam profesrorka kao ocigledni komunista, odjedanput to kaze. Majstorski je raspravu skrenula poredeci ga sa DALEKO JE SUNCE, pa smo vise onda o tom delu pricali, sto nam je i bila lektira.
Matora Angelina, kako nas je samo naucila da razmatramo pisanu stvar. Pricamo o osnovnoj skoli, toga danas nema. Kako je tesko danas deci uopste i ukazati na smisao citanja, a kamoli analiziranja.
Inace posle MARSA na DRINU, meni najbolji domaci ratni film ikada taj GLUVI BARUT. Svaka cast i za HAJKU, TRI i ostale. Oni verovatno i jesu najbolji.
Sta vredi kad sam te filmove pogledao maksimum po jedan ipo ili dvaput, a ova prva dva spomenuta minimum po 10 puta i ko zna jos koliko onako s nogu kad ih uhvatis negde na TVu.
I dan danas sam opcinjen svakim kadrom BARUTA.
Bilo bi interesantno ako neko zna, sta je Pinter slikao, a sta Bota Nikolic, da li su snimali zajedno ili je jedan dosao kao zamena drugom ?
Moguce da je Nikolic snimao enterijer, a Pinter eksterijere i onu voznju po vrletima ?
Mene Gluvi Barut podsjeca na Apokalipsu Sada. Ja ne kazem da je on kopija Apokalipse, sigurno mu nije Apokalipsa ni uzor ali se potrefilo da ono tamo u Vijetnamu i ono tamo u Bosnu bude slicno.
Film je uspio da predstavi jedan ajde da kazem mikrokosmos u ratu. Kao sto je u Marsu na Drini predstavljena baterija. To je nekako drugacije i mozda i teze od nekog suvoparnog dijela fronta ili citavog fronta gdje se bespogovorno salutira i matematicki predstavlja sta je ko ulozio u bitku uz finese pirotehnike i scenografije.
Pri tome, a desavalo se u mnogim ratovima i mnogim zemljama raskoli, suprostavljanja, raznorazne samovolje, samoobmane, nesporazumi narocito sa ideoloskom podlogom koje sa vremenske pa i civilizacijske distance izgledaju ne bas pametno ali tada su imale svojih razloga, uzroka, povoda, nacina da nastanu. I kostale su zivota. I ne radi se samo o mijenjaju strana, znaka na kapi ili dresa, vec o cinjenici da te sistem/ideologija potrosi i odbaci - koliko se god cinio da je tvoj i da si mu bio na polzu. A toga je kod partizana/KPJ/NOVJ bilo u poprilicnim kolicinama od lijevih skretanja preko Golog otoka do Rankovica. Te brutalnosti krili su kao zmija noge (udaralo se po svojima bez opravdanja i bez pardona), a bilo ih je za par filmova. To pokazuje i koliku su tezinu imali filmovi poput Balkanskog spijuna ili Oca na sluzbenom putu iako su maksimalno zavijeni u formu porodicnih drama sa dozama humora da se lakse progura/proguta/banalizuje.
Inace nama je nastavnica srpskog, a bilo je to posle raspada SFRJ kada se i dalje po ustaljenoj matrici izucavala/mehanicki iscitavala tematika iz NOBa (a crnogorskih komesara/pisaca nije falilo niti su u svojim djelima stedjeli protivnicku stranu), sjecam se dosta pazljivo (mada je i bila pazljiva tada jos djevojka) objasnila postojanje ’mikrokosmosa’ cetnickih porodica i partizanskih kuca u Crnoj Gori, te da je u poslijeratnoj NOB knjizevnosti ta stvar tretirana crno - bijelo, znaci jedni su crni, drugi bijeli i to je moralo tako. Dalje od toga nije isla al mi je to uslo u usi i pamtim ga do danas.
^^^
Dobro ovo poredjenje sa Apokalipsom, nikad mi to ne bi palo na pamet.
Lecic mu tu onda dodje kao neki "ozdravljeni" Brando na kraju, a Martin Sin / Nadarevic najebe, hahaha
Jbg, kako okrenes, mi Srbi dodjemo kao oni pigmeji iz dzungle.
Topla preporuka, danas pogledao, jaka cetvorka ili osmica, kako hocete :
Ovo nije ratni film, ali se bavi post traumatskim sindromom.
Zaboravite sve te psiho Rambice, one Amere iz Afgana i Iraka sto placu, drogiraju se i ne moze vise da im se digne patka...
Ovo je prava stvar. Francuski film u najboljem izdanju.
Bez ikakve patetike, opasna krimi-soc-drama, pogotovo ovo DRAMA, u srcu europskog bastiona suzivota i blagostanja...
Tamilski Tigar, ratnik koji je izgubio rat, covek prazne duse i jakog srca, pravi nas brat - Balkanac...
Toliko o tome, nista spojleri i radnja, nema greske za ovaj film.
Doduse, ima jedna stvar, a to je kraj.
Da bi se razumeo, mora se pogledati jos filmova od reditelja, jer izgleda on uvek pravi ovakve zavrsetke, jako dvosmislene, ali i pojednostavljenje.
Toliko.
Zlatna Palma u Kanu te godine, inace.
ps-
Ugriz'o sam se za jezik, al' moram jos nesto da kazem...
Film ima, u najdubljem svom nivou onoga sto zeli da nam kaze, jednu jako cudnu poruku koja se ne vidi na prvu loptu.
To je poruka za domicilno stanovnistvo ogrezlo u kriminalu (ili mozda samo poruka za kanski ziri koji ce u tome videti "jacinu filma"), one sto su tek prvo ili drugo koleno u francuskoj, a to je:
"Ako ovako nastavite, zamenicemo vas ljudima koji su imali ratno iskustvo, koji su izbeglice, a kojima treba vrlo malo da bi bili zadovoljni."
Ili, mozda ublazena varijanta toga - sta vi iz predgradja vise hocete, pogledajte ove jadne ljude, ratom istraumirane, ipak pune zivota, a nezahtevne.
Jako zanimljivo, ali to je mozda samo moje spocitavanje.
Bilo bi jako interesantno da se cuju i druga misljenja.
