Jedan pogled na srpsku istoriografiju

• 3Ovo se svidja korisnicima: ltcolonel, Gama, apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Poštovani Vathra mi je skrenuo pažnju na jedan tekst mr Dragana Krsmanovića objavljen u "Pogledima". Prenosim ga bez ikakvih sopstvenih komentara:
Citat:Три главне групације у српској историографији

Ради разумевања „ствари“, да би се „обичан смртник“ снашао у маси контраверзних информација важно је појаснити и научну – историографску сцену у Србији: који правци постоје и ко где припада?

Није тајна да се основни ставови о животу формирају у раној младости (неки тврде до дванаесте године). У том периоду младо биће стекне јасне представе о добру и злу, о томе шта је морално а шта не и шта је допуштено а шта забрањено. У каснијем току живота лако се усвајају информације, али тешко се мењају вредносни ставови. Примера ради, уколико се у младости формира став о расној неједнакости људи, тај човек може постати и врхунски антрополог, али ће у својим истраживањима увек тежити да јасније и јаче прикаже ставове у складу са његовим (још у младости формираним) предрасудама.
На сличан начин формиране, у српској историографији постоје три главне групације чији су представници по својим претходним вредносним системима предиспонирани на одређени начин закључивања, и то:

Традиционална комунистичка историографија
Њени ставови о Другом светском рату су јасни и недвосмислени: Краљ и влада су побегли из земље и изгубили право да њоме управљају, Краљевина је капитулирала, у политичком вакууму једино је КПЈ остала уз народ. Упорно се борећи против свих непријатеља (који су били окупљени у оквиру „удруженог злочиначког подухвата“), партизани на челу са КПЈ су их све победили и донели народу слободу и истовремено извршили социјалистичку револуцију и промену друштвеног уређења. Код свих народа је било издајица и слуга окупатора, који су потпуно исти (четници, усташе, балисти, бела гарда…) и који су заслужили сваку казну која их је стигла. КПЈ никада није погрешила, нигде није било невиних жртава комунистичког режима, а кога год су партизани, ОЗН-а и КНОЈ – убили сигурно је то заслужио. Партизани су били аскете, морално надмоћни, дисциплиновани, солидарни… па да кажемо и лепи, племенити.
Представници ове историографије су сви историчари у СФРЈ до деведесетих година, а и већина након тога, укључујући и кључне људе на Филозофском факултету у Београду. Они одбијају било какву помисао о „помирењу“. За њих између антифашиста и фашиста, ослободилаца и квислинга, прогреса и реакције – не може бити никаквог помирења. Све ствари су већ доказане и свака историјска расправа је само дневна политика и губљење времена.

Неокомунистичка историографија
Настала је деведесетих година прошлог века од дисидентског крила званичне комунистичке историографије. Суочени са историјским чињеницама, али и наглим друштвеним променама, они су прешли од интернационализма на национализам и прихватили теорију о два антифашистичка покрета чије су основне карактеристике: Краљ је напустио земљу и на унутрашњем плану изгубио легитимитет, али је задржао међународни легитимитет. У земљи су формиране две независне групе отпора, националистичко-монархистички под Михаиловићем и комунистички под Јосипом Брозом. У борби се због дисциплинованости, боље организације и „идејног јединства“ комунистички показао бољим и победио је у грађанском рату националистички, који је због тога почео да сарађује са окупатором да би се спасио. На крају је поражен и на дипломатском плану и практично нестао. Међу квислинзима има разлике, јер су Недић и Љотић прихватили да се жртвују за српски народ. Усташе су злочинци, а домобрани на силу мобилисани Хрвати…
Главни представници ове историографије су историчари Института за савремену историју Коста Николић и Бојан Димитријевић, који успешно мобилишу и неке млађе историчаре, попут Немање Девића.
Представници ове групе су заговорници „помирења“. Од комунистичке историографије траже да призна постојање два антифашистичка покрета, а заузврат се не би дирале комунистичко-партизанске заслуге у антифашистичкој борби, признао би се примат партизанског покрета као боље организованог и активнијег. Комунисти би признали мање грешке и „лева скретања“, за шта би били одговорни појединци.
У суштини, ово би била комунистима излазна стратегија за случај да под теретом аргумената морају напустити монопол на ослободилачку борбу и безгрешност у рату.

Класична историографија
Њени представници су због идеолошког једноумља и државне цензуре почели своје активности у иностранству, а данас, мада малобројни, пишу и у нашој земљи. Основа њиховог става је да Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године и да је наставила рат у оквиру антифашистичке коалиције (уосталом, као и остале окупиране земље). Краљ је своје седиште, као и друге крунисане главе окупираних земаља, само изместио на савезничку територију. Снаге под Михаиловићевом командом су непредати део Војске Краљевине Југославије (која баштини традиције српске војске из претходних ратова) и једина легална оружана снага на њеној територији. Комунисти су бунтовници који користе прилику да у смутњи окупације прибаве власт и самовољним акцијама изазивају страшне репресалије од стране окупатора. Михаиловић је по положају овлашћен да одређује стратегију и тактику борбе. Због заштите српских интереса, који су Михаиловићу били важни, савезници га напуштају, мада се активно борио против окупатора, и окрећу подршци Хрвату Брозу, верујући да ће преко њега лакше остварити властите интересе, пре свега разбијање српског етничког простора. Недић и Љотић су квислинзи за које може бити само мало разумевања, али не и опроштаја за издају свог народа.
У емиграцији присталице овог приступа су били Слободан Јовановић, Радоје Кнежевић и многи други, а данас је то најбољи познавалац генерала Михаиловића и Југословенске војске у Другом светском рату, Милослав Самарџић.
Представници ове групације су присталице помирења, али на битно другачијој основи. Помирења нема са присталицама тоталитарних идеологија. Са онима који се одрекну ових идеологија, било комунистичке, било профашистичке (љотићевци), помирење је могуће и пожељно.

• 1Ovo se svidja korisniku: Eutropije
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Feb 2014 0:40

OK, ajde ja cu sefte, kad nema junakah!
Dakle, od ponudjena tri odgovora, zaokruzio sam treci, kako videh i velika vecina do sada izjasnjenih je uz to. To sam odlucio zato sto ne znam Dragan Krsmanovica i prvi put se susrecem sa nekim njegovim radom.
Odmah me je razocarao. Komunisticku istoriografiju prikazao je stereotipno, bez zelje za nijansiranjem. Pomesao je dela ozbiljnih istoricara koji su pisali naucne radove na temu Drugog svetskog rata u to vreme i porfesore istorije po osnovnim i srednjim skolama, rezimske propagandiste, novinare itd. Samo da napomenem da je upravo ta komunisticka istoriografija pokrenula neka pitanja tipa "leva skretanja", nacionalizam Andrije Hebranga u Hrvatskoj ili martovske pregovore. Krsmanovic ili nije upoznat sa njim ili pravi tendencioznu konceptualnu gresku.
Ako ste mislili da me je pomenuti Krsmanovic najvise razocarao ovom svojom tezom, pa nije! Jos je gore spomenuo i okarakterisao Kostu Nikolica i Bojana Dimitrijevica. Zato se, verovatno, ovaj tekst i dopao Miloslavu Samardzicu, pa ga je postavio na "Pogledima". Nije toliko, po meni, opasno prozivanje komunistickih istoricara, ta prica traje vec 25 godina i cini mi se da ce trajati i dalje jer Krsmanovic, Samardzic i slicni nisu sposobni da udju dublje u problematiku, a i trziste (ovom drugom) to ne dozvoljava! Najjaci problem je odstranjivanje Nikolica, Dimitrijevica i slicnih, za koje je u Samardzicevim krugovima ocenjeno da nisu "dobri vernici cetnicke ideje". Ovaj tekst, koliko vidim, najvise sluzi upravo tome - pljuvanje "kolebljivaca", ako ih tako mogu nazvati onovremenom terminologijom.
U karakterizaciji trece i najbolje grupe istoricara za Krsmanovica, koji ide gradacijom, od najgorih (komunista), preko onih koji nisu "ni vido ni voda" (Nikolic, Dimitrijevic itd.) do najboljih (povezivanje Samardzica sa Slobodanom Jovanovicem, pa i Radojem Kenzevicem je, eufemisticki receno, jedna blasfemija). S tim u vezi, meni je groteskna ocena Krsmanovica da je Samardzic "klasican istoricar", znaci on je uzdignut na pijadestal, on je najbolje sto imamo, on je nase "suvo zlato". Moracu detaljno da proucim Krsmanovicevu biografiju kako bi psihobiografskom metodom nekako odgovorio na pitanje motiva za pisanje ovog teksta koji deluje groteskno, ako se procita ovaj poslednji pasus!

Dopuna: 13 Feb 2014 0:48

Osim slika na kojima se razdrljenih kosulja grli i ljubi sa cetnicima i mesta i godine rodjenja, podatka da je bio Titov pukovnik u JNA i par pre svega dnevnopolitickih clanaka za jedan desnicarski sajt, ja nista ne vidoh iz biografije ovog autora!

• 2Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, Republikanac
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Glasao za "ne". Koliko je klasican istoricar Samardzic svedoci njegovo izuzetno "poznavanje" topografije istocne Srbije (narocito one koju je sastavila Alisa u zemlji cuda). Mislim na navodjenje sela koja ne postoje na topografskim kartama - bilo je to u onoj temi o cetnickom ometanju linija snabdevanja Africkog korpusa.

Pitao bih samo mr Krsmanovica u koju grupu treba svrstati Samardzica: romanticarski pravac ili kriticki pravac? Da ne pominjem da je izostavio "tradicionalnu" podelu na pristalice Karadjordjevica i pristalice Obrenovica (o cemu smo diskutovali na jednoj temi pre mesec i nesto dana).

Na ovaj tekst vise gledam kao na posledice Stokholmskog sindroma gde se Krsmanovic (zrtva) sprijateljio sa Samardzicem (otmicar) jer je ovaj "kampovao" u Vojnom arhivu na cijem celu je od 2001. do 2007. bio Krsmanovic.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Шта мислите колико је могао бити објективан Никола Бабић? [Link mogu videti samo ulogovani korisnici](историчар)
Један од организатора протјеривања владике Василија из Бања Луке.
У овом тексту има истине.

• 1Ovo se svidja korisniku: Gama
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Feb 2014 11:08

Gama ::Glasao za "ne". Koliko je klasican istoricar Samardzic svedoci njegovo izuzetno "poznavanje" topografije istocne Srbije (narocito one koju je sastavila Alisa u zemlji cuda). Mislim na navodjenje sela koja ne postoje na topografskim kartama - bilo je to u onoj temi o cetnickom ometanju linija snabdevanja Africkog korpusa.
Ni sa Sumadijom i juznom Srbijom nije mnogo srecnije u Samardzicevim delima.
Gama ::
Da ne pominjem da je izostavio "tradicionalnu" podelu na pristalice Karadjordjevica i pristalice Obrenovica (o cemu smo diskutovali na jednoj temi pre mesec i nesto dana).
Ne znaju oni za to! Ne krecu se u tim krugovima, u akademskoj zajednici su naisli na zestoki otpor, pa im je ostalo da budu "serdari" i "vojvode" na svojim sajtovima!

Dopuna: 13 Feb 2014 11:09

lažni đoko ::Шта мислите колико је могао бити објективан Никола Бабић? [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Један од организатора протјеривања владике Василија из Бања Луке.
У овом тексту има истине.
A kakve to veze ima sa ovim tekstom?

• 1Ovo se svidja korisniku: objekat 505
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Republikanac ::
lažni đoko ::Шта мислите колико је могао бити објективан Никола Бабић? [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Један од организатора протјеривања владике Василија из Бања Луке.
У овом тексту има истине.
A kakve to veze ima sa ovim tekstom?
Па тај лик се није устручавао ни од физичког насиља, а био је на руководећим функцијама у органима који су се бавили писањем историје.
Замисли да је Кучук Алија преживио 1804. и да је послије тога био начелник института за историју Београдског пашалука (и овај институт замисли)!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

lažni đoko ::Republikanac ::
lažni đoko ::Шта мислите колико је могао бити објективан Никола Бабић? [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Један од организатора протјеривања владике Василија из Бања Луке.
У овом тексту има истине.
A kakve to veze ima sa ovim tekstom?
Па тај лик се није устручавао ни од физичког насиља, а био је на руководећим функцијама у органима који су се бавили писањем историје.
Замисли да је Кучук Алија преживио 1804. и да је послије тога био начелник института за историју Београдског пашалука (и овај институт замисли)!
I opet: kakve to veze ima sa ovim tekstom?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Republikanac ::lažni đoko ::Republikanac ::
lažni đoko ::Шта мислите колико је могао бити објективан Никола Бабић? [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Један од организатора протјеривања владике Василија из Бања Луке.
У овом тексту има истине.
A kakve to veze ima sa ovim tekstom?
Па тај лик се није устручавао ни од физичког насиља, а био је на руководећим функцијама у органима који су се бавили писањем историје.
Замисли да је Кучук Алија преживио 1804. и да је послије тога био начелник института за историју Београдског пашалука (и овај институт замисли)!
I opet: kakve to veze ima sa ovim tekstom?
Овакве:
Eutropije ::
Citat:Три главне групације у српској историографији

Традиционална комунистичка историографија
Њени ставови о Другом светском рату су јасни и недвосмислени: Краљ и влада су побегли из земље и изгубили право да њоме управљају, Краљевина је капитулирала, у политичком вакууму једино је КПЈ остала уз народ. Упорно се борећи против свих непријатеља (који су били окупљени у оквиру „удруженог злочиначког подухвата“), партизани на челу са КПЈ су их све победили и донели народу слободу и истовремено извршили социјалистичку револуцију и промену друштвеног уређења. Код свих народа је било издајица и слуга окупатора, који су потпуно исти (четници, усташе, балисти, бела гарда…) и који су заслужили сваку казну која их је стигла. КПЈ никада није погрешила, нигде није било невиних жртава комунистичког режима, а кога год су партизани, ОЗН-а и КНОЈ – убили сигурно је то заслужио. Партизани су били аскете, морално надмоћни, дисциплиновани, солидарни… па да кажемо и лепи, племенити.
Представници ове историографије су сви историчари у СФРЈ до деведесетих година, а и већина након тога, укључујући и кључне људе на Филозофском факултету у Београду. Они одбијају било какву помисао о „помирењу“. За њих између антифашиста и фашиста, ослободилаца и квислинга, прогреса и реакције – не може бити никаквог помирења. Све ствари су већ доказане и свака историјска расправа је само дневна политика и губљење времена.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Feb 2014 20:02

Pa i nisi bas nista objasnio ovime!
Kakve veze ima neka pojedinost iz privatnog zivota sa onim sto je covek uradio u nauci? Sta je taj Nikola Babic napisao, uradio, ocenio, recenzirao itd? Mislim da je to za istoriografiju mnogo bitnije nego da li je nekom popu tamo u Banjoj Luci cupao bradu ili nije.
Po ovoj logici ni Slobodan Jovanovic ne moze biti nikakav istoricar zbog onog cuvenog "slova Z".

Dopuna: 13 Feb 2014 20:11

lažni đoko ::
Замисли да је Кучук Алија преживио 1804. и да је послије тога био начелник института за историју Београдског пашалука (и овај институт замисли)!
Sada se setih. Kucuk-Alija, srecom, nije pisao istorijska dela, ali jesu pisali i Vuk Karadzic, i prota Matija, i Lazar Arsenijevic Batalaka...Pa, onda, pisao je istorijska dela i mladobosanac Vaso Cubrilovic, pa je pisao i Velimir Terzic itd.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

То говори о кредибилитету Николе Бабића, а у линку пише на којој се функцији налазио.

Само тако је могуће и да се јединица у којој су командири носили амблеме са мртвачком главом (пошто су били предратни припадници четничког покрета), а остали разне ознаке КЈ или ништа, сматра партизанском!