offline
- Pridružio: 20 Maj 2017
- Poruke: 2474
|
- 52Ovo se svidja korisnicima: djboj, ILGromovnik, Drug pukovnik, sizif, zixmix, MB120mm, sombrero, amaterSRB, djox, Areal84, miodrag, rodoljub, dani.tomic, rovac, stalker, havoc995, h8propaganda, Dorcolac, HrcAk47, S2M, cezar 35, sremac983, darkangel, nuke92, RJ, Polemarchoi, 13892, gavrilon, peruni, aleksmajstor, ikan, respekt, sasans23, x9, Lucije Kvint, Cigi, zoran MKD, Hektor, Leonardo, magna86, JOntra, Gargantua, sovanova95, zlaya011, dragon986, Metanoja, danijell, cikadeda, pacika, Georgius, voja64, dolinalima
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Verovato bi trebali na neke stvari da stavimo tačku, evo jedne moguće.
Dva sistema jedna oznaka S-300, Almaz i Antej
Protivazdušnu odbranu teritorije, ili teritorijalnu PVO, koja uključuje PA rakete, radare lovce i topove, razvili su Nemci na kraju Drugog svetskog rata, a najbrže razvijali u pedesetim i šezdestim Amerikanci i Sovjeti. Iako su u tome u početku prednjačili, Amerikanci su od tog pravca u razvoju vojne tehnike u glavnom odustali, zaštićeni daljinom svog ostrva-kontinenta i flotom nosača aviona. Sa agresivnim nametanjem ekonomske zavisnosti ostatku sveta, pre svega dojučerašnjim prekomorskim kolonijama Britanije i Francuske, prešli su dominantno na ofanzivne sisteme. SSSR, kao i carska Rusija pre njega, sa slabim izlazima na morska prostranstva i slabom flotom se sa druge strane uvek prvenstveno bavio zemljma koje sa njim graniče. Od centralne Evrope, preko raznih delova Male Azije, centralne Azije do Kine, Južne Koreje i Japana, pa i same Amerike na Aljasci, bili su NATO i narastajuća Kina. Mnogi od tih rejona su imali velike vazduhoplovne snage koje su itekako mogle da ugroze SSSR bez obzira na njegove relativno velike i jake vazdušne snage. Poučeni gorkim iskustvima protiv Luftvafea, morali su da ulože mnogo i na defanzivnu komponentu.
PVO je po svojoj definiciji defanzivan. Tako je SSSR takođe ušao u tu problematiku i to možda i na širim osnovama, a svakako je u toj oblasti daleko najviše radio, da bi u sedamdestim izbio na prvo mesto. Do tih godina je SSSR u potpunosti razvio i rakete i topove za trupnu PVO, kao ni jedna druga država u istoriji do danas.
Sve to to je logična posledica njegovog geografskog položaja, a on je sada dobrim delom preslikan na Rusiju. Zbog toga je krajem sedamdesetih i u osamdesetim SSSR imao vrlo razvijen sistem teritorijalne PVO. PA rakete, osmatrački radari, AWACS-i, pasivni pelengatori pa čak i sredstva za elektronsko ometanje su bili većinom uvezani u dve glomazne ali gigantske hijerarhije, stariju Luč i noviju Piramidu, koje su osim PVO raketa i raznih radara, kontrolisale i veliki broj lovaca, uglavnom čistih presretača (MiG-25, Su-15), koji su organski pripadali PVO teritorije a bilo je i nezavisnih lokalnih komandnih maloautomatizovanih lokalnih vršnih hijerarhija uglavnom tipa Almaz-2. PVO teritorije je u SSSR-u bila vid a ne rod oružanih snaga. Jedan manji deo snaga, uglavnom na krajnjem severu je imao slabiju hijerarhiju Vozduh-1M, a nju su imali i saveznici iz Varšavskog ugovora uz spomenuti Almaz-2 komandni sistem.
Kopnena vojska odnosno njen PVO koji je bio samo rod kopnene vojske je po sastavu oružja i tim hijerarhijama bila u početku daleko slabija ali je zato kasnije razvila možda i najbolje raketne sisteme, da bi krajem osme i početkom devete decenije ušla i ona u izgradnju složenih hijerarhija komandovanja zasnovanih na projektu Manevr.
Raketni sistemi do pojave S-300
Vratimo se na raketne sisteme i njihove osobine do pojave S-300. Teritorijalna PVO je raspolagala sa velikim brojem sistema poznatih pod oznakom sedamdeset pet (S-75) iza čije oznake su se krile verzije pod nazivima Dvina (masovno izvožena i licencno porizvođena), Desna (izvožena) i Volhov koje su vremenom usavršavane i poboljšavane, pogotovu kao poslednja i najbolja verzija Volhov (masovno izvožen a u poznim izvoznim verzijama poznat i kao Volga). Takođe su raspolagali sa velikim brojem snažnih dugodometnih raketa tipa dvesta (S-200) iza čije oznake su se krile dve verzije, Vega (izvožena) i usavršenija Angara, pa pri kraju SSSR-a i treća, malobrojna Dubna. Kako sistem dvesta nije bio pogodan za malovisinske ciljeve a ni sistemi sedamdeset pet nisu bili dovoljno dobri za njih, razvijen je i sistem sto dvadeset pet (S-125) iza čije oznake su se krile dve verzije pod imenima Pečora (masovno izvožena) i nešto bolja Neva (izvožena), mada je ovaj sistem manjeg dometa ipak zadržao ograničenu mogućnost gađanja i visokih ciljeva. Raketni položaji po SSSR-u i kod saveznika su po pravilu sadržavali sva tri raketna sistema da bi se dobila višeslojna odbrana i po visini i po daljini.
Trupna PVO je kasnila za teritorijalnom, ali je zato u onome što se obično naziva druga generacija raketnih sistema u SSSR-u, stvorila vrlo mobilne i moćne raketne sisteme koji su činili takođe jednu višeslojnu odbranu. Najmanje visine pokrivala je Osa (u izvozu poznata kao Romb), male i srednje Kub (u masovnom izvozu poznat kao Kvadrat), dok je velike visne na većim daljinama pokrivao samo za tu ulogu namenjen specijalizovani Krug (izvezen samo u Poljsku). Naravno kopnena vojska se u trupnoj PVO za neposrednu zaštitu oslanjala na veliki broj raketa lansiranih sa ramena u čitavom nizu modela (masovno izvoženih) koji traje do danas pod imenima Strela dva, Strela tri, Igla (u tri verzije) zaključno sa današnjom već čisto ruskom Verbom. Takođe su korišćene Strela jedan i njena usavršena verzija Strela deset (obe izvožene), koje su se lansirale sa vozila, a bio je i veliki broj samohodnih, relativno modernih četvorocevnih topova dvadeset tri milimetra pod imenom Šilka (izvožen); korišćena je i masovno dvocevna verzija tog topa, danas poznat pod imenom Sergej. Pre njega su korišćeni i izvoženi topovi pedeset sedam milimetara, trideset sedam milimetara pa i veliki topovi od osamdeset pet i od sto milimetara sa optičkim i radarskim osmatračko nišanskim grupama. Topovi od sto i od čak sto trideset milimetara pripadali su teritorijalnoj PVO. Rakete sa ramena i dvocevne topove 23 mm koristila je i teritorijalna PVO za neposrednu zaštitu svojih gore nabrojanih raketnih sistema koji su zamenili velike topove od osamdeset pet milimetara i veće.
Sama odbrana Moskve je bila slučaj za sebe. Ona je u pedesetim i početkom šezdesetih izgrađena na najstarijem sovjetskom protivavionskom raketnom sistemu pod oznakom sistem dvadeset pet (S-25) imena Berkut. Taj kiklopski sistem je branio kružno celu Moskvu u dva koncentričana kruga sa ukupno pedesetak sistema (56) i posedovao je krajnje neobične i jednako gigantske sisteme radara i upravljanja sa sve svojim mnogobrojnim vertikalnim rampama za lansiranje u masi. Izgrađen je sa ciljem da se može odbiti napad hiljadu (1000) bombardera u isto vreme iz svih pravaca, pa je posedovao i krajnje neobičnu, i za današnje a kamoli za to vreme, osobinu da gađa i do dvadeset (20) ciljeva istovremeno, istina sa lansiranjem u sektoru etapno na po pet a ne baš istovremeno na dvadeset ciljeva, ali svejedno brojka je i za današnje pojmove strahovita. Ta osobina je plaćena sa ogromnim instalacijama, praktično čitavim podzemnim gradovima i sa nekoliko desetina hiljada članova posluge tog unikatnog potpuno stacionarnog sistema. Kako je bio i najstariji po raketi, imao je velikih problema sa gađanjem vrlo brzih ciljeva, niskovisinskih ciljeva ali i sa gađanjem svih ciljeva manjih od bombardera, koji nikada nisu do kraja ni rešeni, mada je vremenom poboljšavan sa dosta uspeha u tom pravcu nekoliko puta; ali je zato bio protivbombarderska barijera, što je u doba hladnog rata bilo vrlo značajno, barem na papiru jer tada je važila ideja prodora bombardera po velikim visinama a pogotovu stratosferskih izviđača. Berkut je za takve ciljeve bio strašan i po performansama ali i po ceni koja je danas nezamisliva. Slično je rađeno i kod Amerikanaca na četrdeset (40) pozicija šesnaest hiljada (16 000) raketa iz linije Najk. Jedina korist od Berkuta je, cinično gledano, da je proizvedenih trideset dve hiljade raketa (32 000) dalo najmnogobrojniju i najdugovečniju leteću metu (bilo je zapravo više modela tokom decenija npr. Belka) na poligonima koja se još uvek i danas koristi pod imenom Striž. Obaranje Striža je i danas ’’kvalifikovan gubitak nevinosti’’ u ruskim jedinicama PVO, posle slede teže mete (a pre njega one baš lake).
U ratovima negde između 1965. i 1975., dakle približno u toj deceniji, prvo se proslavila Dvina, masovno u Vijetnamskom ratu i praktično promenila izgled svekolikog svetskog bojišta od tada pa nadalje do danas. Ništa manji uticaj nešto kasnije nisu imale ni prve borbene upotrebe Pečora, Kubova, Strela i Šilki; sve praktično u nizu ratova na Levantu. Dvina je proterala i poslovične špijunske američke stratosferske mlazne podzvučne izviđače, pre svega U-2 i B-57 sa neba SSSR-a, Kine, Kube i drugih zemalja ali i stratosferske izviđačke balone.
Svi ti sistemi (Dvina, Pečora, Kvadrat) su imali nekoliko zajedničkih i to negativnih karakteristika. Prvo, sve su to bili jednokanalni sistemi po cilju (osim naravno kiklopskog i jednako nepokretnog Berkuta), odnosno u isto vreme jedan nišanski radar mogao je da gađa samo jedan cilj, nije postojala mogućnost unutar samog sistema da se odjednom, jednim nišanskim radarom gađa više ciljeva, što je nužnost koja se pokazala već u Vijetnamu a i na Levantu. Drugo, svi ti nišanski radari su imali vrlo ograničenu mogućnost samostalne pretrage u potrazi za ciljevima, u praksi vrlo mučnu i neefikasnu a demaskirajuću, što je u stvarnim borbenim uslovima često bio vrlo otežavajući faktor. Još u Vijetnamu su taktički postupci američke avijacije, a kasnije izraelske na Levantu koristili te mane. Treće, elektronske manipulacije sa radarskim zrakom su bile ograničene a takođe su imali velike bočne lepeze (parazitski snopovi radara), osobine jako loše u smislu borbe protiv naglo razvijenih ometanja i već prisutnih na bojištu protivradarskih raketa koje su Amerikanci grozničavo razvili upravo u borbi protiv sistema Dvina u Vijetnamu a od toga su patili i pridodati akvizicioni i osmatrački radari u sistemima. Četvrto, sama konstrukcija nišanskih radara je postajala sve složenija i time teža za manipulaciju, što je posledično imalo veliko vreme u zaposedanju i napuštanju vatrenih položaja, a ta brzina u realnim ratnim uslovima je vrlo bitna za preživljavanje PVO sistema.
Pojava Patriota i sopstvenih modela
Predpostavljate, na kraju se i pojavio raketni PVO sistem koji je poništavao skoro sve mane osim možda četvrte navedene po redu. Bio je to revolucionaran sistem za svoje doba, po mnogočemu bolje od bilo čega što je svet do tada video. Bio je to američki Patriot. Međutim i sami Sovjeti su već radili na novoj generaciji kada su počele da pristižu informacije o Patriotu, kojem je inače relativno dugo trebalo, što i nije čudno za avangardan projekat, da prođe sve faze u razvoju i ispitivanjima. Amerika je svakako majka savremene elektronike i uvek je bila malo ispred drugih po tome, no SSSR a sada Rusija je majka savremene tehničke fizike, većina baznih stvari u ovim oblastima do danas je nastala u sudaru ta dva giganta. U ogromnoj meri Patriot je direktno uticao na novu generaciju sovjetskih raketa S-300 ali samo Almazovih, ne i Antejevih. Na kraju se desilo da dok Patriot još uvek i nije uveden u američko naoružanje, SSSR počne da radi na svojem pandanu, pa su na kraju sovjetski modeli uvedeni u naoružanje, neki pre, a neki skoro u isto vreme ili sa malim zakašnjenjem. Ipak u startu je bilo i vrlo bitnih razlika među Patriotom i sovjetskim sistemima čak i Almazovim.
. Ministarstvo odbrane SSSR-a je zbog cene, pokušalo da nametne budućim korisnicima novog sistema što veću unifikaciju, a korisnici su bili PVO teritorije i Kopnena vojska, pa i flota ali ona nije imala bitniji uticaj. I tu nastaju u startu nepremostivi problemi koji će dovesti do velikih konačnih razlika i prema Patriotu i između sebe samih. PVO teritorije je htela sistem sa dosta različitim TTZ (taktičko tehničkim zahtevima) od Kopnene vojske. PVO je želela sistem koji će da zameni pre svega već zastarele verzije sistema sedamdeset pet, verzije Volhova, nešto Desni i po koju preostalu Dvinu. U to doba postale su jako aktuelne krstareće rakete koje su Amerikanci već imali, kao i napad avijacije sa granično malih visina i kao jedna od glavnih osobina sistema je trebala da bude i odbrana od njih, što je opet zahtevalo sistem koji će zameniti i već pomalo zastarele (nedovoljno mobilne) Pečore i Neve. Kopnena vojska sa druge strane nije imala taj problem, ona je bila maloverovatan cilj krstarećih raketa ali prvi cilj avijacije u niskom letu, no oni su kroz njih morali da se probijaju kroz niz topova, raketa sa ramena ili sličnih sa vozila pa na kraju kroz Ose ili Kubove, a svi oni zajedno pa i pojedinačno imali su dobar potencijal za njihovo obaranje, makar na prvi pogled, a i svi su bili dobri po mobilnosti. Kopnenoj vojsci je osnovni problem bio sistem Krug, koji iako je bio na papiru dobar u svojoj specijalizovanoj osobini gađanja visokih i vrlo visokih ciljeva, ipak nije zadovoljavo potpuno, jer mu je raketa bila slabo manevarbilna a stvarno upotrebljiv domet nezadovoljavajući; naime kao svi radiokomandni sistemi ni on nije ozbiljno mogao preko granice od pedeset do šezdeset kilometara kosog dometa. Krug zvanično nije nikad upotrebljen u borbi ali mi koji se bavimo ovom temom znamo da u stvari jeste, prvi put u Vijetnamu kada je isproban (kao što su tamo do dan danas tajno isprobani i Neva i Kub, vrlo uspešno ali istina samo isprobani) a drugi put je upotrebljen ’’na blic’’ sa kratkotrajnom dozom iznenađenja u Siriji 1982. sa značajnim ali manjim uspehom i samo kratkotrajnim, pri čemu je zapravo više pokazao mana nego vrlina. Što je još gore, Kopnena vojska je bila u potrazi za sistemom koji može da obara taktičke raketne projektile tada relativno masovne u NATO snagama kao što su Lens ili Pluton i neki stariji modeli, pa joj se na teret stavljalo čak i obaranje raketa Peršing. Dakle trupna PVO je imala svojih drugih zamisli, gledali su u daleku budućnost da Šilku zamene nečim boljim (iz čega je nastala Tunguska) bili su zadovoljni sa tek razvijanim i uvođenim Osama i tek u daljoj budućnosti su planirali njenu zamenu (iz čega je nastao Tor) a kao zamenu za Kuba su već polako, sporo razvijali, sličan i bolji sistem iz čega će nastati malobrojni Kub-M4 i na kraju pravi Buk. Njihovi pravi borbeni problemi su bili u stvari tada problemi integracije svih tih sistema odnosno razni ASU (Automatska Sredstva Upravljanja) i KSA (Komandna Sredstva Automatizacije) sistemi upravljanja a ne toliko sami raketni sistemi koji su bili zapravo moderniji od onih kojima je raspolagala teritorijalna PVO, osim naravno Kruga. Njima je dakle trebala jaka i dobra zamena za već dobrano i prerano, zastarelog Kruga, ali samo za njega.
Dakle postojala su dva protivrečna zahteva. Jedan od strane teritorijalne PVO za skoro univerzalan sistem, svevisinski, multikanalan po cilju, sa posebnim osobinama obaranja krstarećih raketa i drugi, od strane trupne PVO, za specijalizovani sistem za srednje i velike visine sa posebnom osobinom gađanja taktičkih balističkih raketa takođe multikanalan po cilju i sa sasvim posebnim zahtevom velike prohodnosti odnosno uslovljen da bude na gusenicama. Postavljena su dva glavna projektanta, legendarni Bunkin (na čelu Almaza) sa još legendarnijim inženjerom rakete Grušinom (Fakel) za teritorijalnu PVO, a Jefremov (Antej) sa inženjerom rakete Ljulevim (Novator) za Trupnu PVO. Bunkin i Grušin su imali veću političku težinu od konkurenata jer je prvi nasledio mitskog Raspletina a drugi bio tvorac svih raketa teritorijalne PVO osim Berkuta. Sa druge strane Jefremov i Ljuljev su znali da ako ispune TTZ potražioca, da će Kopnena vojska stati iza njih bez obzira na ’’moć’’ Almazove ekipe a presudnu podršku im je pružio Kulešov načelnik GRAU. Iako je Krug bio slab sistem ispunio je TTZ-a a polovinu problema je vukao iz lošeg načina upravljanja preko KSA sistema Krab-1, mada čak i tako ako je delovao u slojevima sa Kubom ispred sebe vršio je uspešno svoju projektovanu dužnost. Kako su bili mnogo ’’bogatiji unutar sovjetskog vojnog sistema’’, teritorijalna PVO je tih godina snažno napredovala u uvođenju novih KSA i ASU, dok je Kopnenima, praktično ’’uvaljen’’ najstariji oblik tipa Krab-1 ispod jednako zastarele više hijerarhije Vozduh-1P i on je i inače anemični sistem Krug učinio totalno beskrvnim, a kasnije je uspešno upropastio i Kuba. Pri tome je Kopnena vojska ranije već gledala kako se troše milijarde dolara na sistem Berkut a za njih u isto vreme nije bilo ničega osim gomile topova. Nije to bila jedina stvar na koju su sa ’’sumnjom’’ gledali ljudi Kopnene vojske. Intervencije u teškim projektima Kuba i Ose, kod kojih je dolazilo do velikih smena i projektanata i čitavih biroa, su bile sa ’’umešanošću’’ ljudi koji pripadaju Teritorijalnoj PVO, a kako nisu sve te intervencije bile ’’principijelne’’, to je navuklo vrlo veliku sumnjičavost Kopnene PVO. Sa druge strane Teritorijalna PVO, kao vid oružanih snaga odnosno bogatiji i moćniji pa i stariji brat, da tako kažemo, je oduvek, sve do integracije Almaz-Anteja, gledala sa visine i sa određenom dozom omalovažavanja na Trupnu PVO.
Tako su stvoreni uslovi da nastanu dva sasvim različita sistema. Jedan Bunkinov, S-300P, dobrim delom po uzoru na Patriota kojeg neće dostići u prvoj S-300PT, pa čak u potpunosti ni u drugoj varijanti, S-300PS, ali čiji će dalji razvoj dovesti do daleko moćnijih sistema, S-300(PM, PMU-1, PMU-2, PM-2) čija se razvojna linija završava sa S-400 (mada je on ipak dosta različit ali porodične sličnosti se osećaju). Drugi sistem je bio Jefremovljev S-300V-1, kao potpun serijski S-300V(VM) da bi danas bio u obliku S-300VMD (poznat kao Antej-2500) kao i najnoviji S-300VM-4 (istovetan modernizovanom Anteju-2500 u izvozu).
Kako je razvijan S-300PT(PS, PMU-1) Almaz
Prva varijanta S-300PT Almaza, ponegde imenovana kao Birjuza, namenjena za teritorijalnu PVO, je faktički bila po uzoru na Patriota, slabija od Patriota ali je imala i fundamentalane razlike njoj u korist. Sličnosti sa Patriotom su bile sledeće. Kao nišanski radar korišćena je FAR, fazna antenska rešetka, prohodnog tipa. Bila je obezbeđena višestruka multikanalnost po ciljevima,odnosno moglo je da se gađa šest (6) ciljeva istovremeno. Radar je u fazi gađanja imao vrlo široki sektor pretrage u kome je lako vršio zahvate. Razlike su sa druge strane bile znatne i ne sve u korist Almaza. Prvobitna verzija rakete imala je čisto radiokomandno vođenje, istina sa daleko boljom metodom gađanja od do tada za prethodnike sa refleksnim antenama uobičajenih tri tačke, polupreticanja i preticanja; Almaz je u ovom slučaju primenio savršeniju metodu jer inače ne bi bila ni moguća osobina multikanalnosti po cilju (multi-didgit). Čitav radar je mogao da se podigne na stub, čime je omogućeno i gađanje krstarećih raketa na uobičajeno jezerima i šumama ispresecanoj sovjetskoj teritoriji. Usled slabijih osobina radara po osmatranju (u odnosu na Patriota), sistem je zavisio od osmatračkih odnosno akvizicionih radara i svaka jedinica je u startu imala integralni veoma moćan radar (autor ovih redova ga obično naziva Stervjatnik-Lešinar mada se kod Rusa sreću izrazi Pelikan pa čak i Velika Ptica po NATO kodu) koji je svojim podacima snabdevao tri nišanaska radara i koji je bio vrlo savremen čak i danas unikatan (zaista analogov njet za njega) ali ipak za srednje i velike visine. Kako ni on nije bio dovoljno dobar za najmanje visine razvijen je jedan neobičan usko specijalizovani radar niskovisinac, sa mogućnošću rada u sektoru tipa Krokodil koji je po pravilu dizan na stub i koji je ostvarivao velike domete u zahvatu krstarećih projektila. Nišanski radari (u teritorijalnoj PVO jedan nišanski radar se naziva divizionom) na posebno opasnim pravcima ili predviđeni da pređu u samostalni rad su opremani i jednim svevisinskim detektorom sa odličnim niskovisinskim osobinama tipa Niva (ST-68U) koji se takođe mogao podići na stub. Stervjatnik se nije mogao podići na stub usled težine i složenosti ali su zato za taj slučaj razvijene gigantske četvorostubne platforme. To podizanje na stubove i platforme u uslovima ogromnih ravničarskih prostora ispresecanih šumama, rekama i jezerima ima smisla na prostranstvima Rusije, ali za manje zemlje, pogotovu brdske gde se dejstva u VaP-u (Vazdušni Prostor) dešavaju u brzim čestim nizovima čarkaškog tipa je krajnje opasno jer zahteva mnogo vremena, naime podizanje radara na stub traje od jednog do dva sata (postoje dve visine stubova) i ni najnovije verzije stubova nisu uspele to vreme da smanje ispod četrdeset minuta i to za stubove manje visine.
Najveća razlika između Almazovog S-300 i Patriota je u radnoj frekvenciji radara. Dok Patriotov radar radi u C bandu (4-6 GHz) i to sredinom banda, radar S-300 radi u X bandu (8-12 GHz) i to njegovom nižem delu. Ta razlika izazva suštinski drugačije osobine sistema u svojim baznim funkcijama. Patriot su Amerikanci i pored svoje visoke modernosti zamislili samo kao sistem poslednje odbrane aerodroma, baza i luka. Mrežne hijerarhije kod Amerikanaca dugo nisu kvantitativno zaživele, čak ni danas, oni ih stvaraju ad hoc. Tako je sistem u startu bio u modelu bojišta gde je po pitanju stanja u VaP-u u velikoj meri oslonjen sam na sebe. Usled toga on ima ozbiljan pretraživački mod za samo otkrivanje ciljeva i zbog toga su se odlučili za frekventno područje koje daje dobre rezultate u pretaživanju, pogotovu niskoletećih ciljeva, dok je onda usled tehničkih razloga tj. korišćenja iste antene, mod gađanja mogao da bude samo sa pola GHz većom frekvencijom. Sovjetski pristup je bio da je nišanski radar u glavnoj ulozi nišanski, modovi pretrage su samo radi lakšeg zahvata ili sekundarno osmatranje granično malih visina radi sigurnosti i dodatno osmatranje kada nema ko drugi komandovano sa više instance. Takođe moguć je eventualno samostalan rad u krajnjoj nuždi. Činjenica je da nema rasnog nišanca ako nije u X ili čak Ku bandu dok sa druge strane pretraživanje je slabije. Zbog toga ruski nišanci u odnosu na Patriota postižu veću efikasnost po nekim graničnim ciljevima, pre svega lakše tuku balističke projektile jer tu veća frekvencija radara dolazi do izražaja ali takođe bolje zahvataju i niskoleteće krilate projektile svih vrsta, pogotovu danas one manje od klasičnih krstarećih raketa. Ipak slabije primarno otkrivanje ciljeva je kod sovjetskog modela uslovilo čitav poseban park akvizicionih radara koji su integralni deo sistema kao što su u početku bili Stervjatnik, Krokodil i Niva a danas poslednja evolucija Stervjatnika i Padljot-P (tj. Lira 96), dok se sam Patriot, iako može da ima čak i bogate veze sa poslovično dobrim američkim osmtračkim radarima i danas uglavnom oslanja samo na sebe kao samodovoljan sistem. Vreme je pokazalo da je to samodovoljno osmatranje bila slepa ulica i da ako nišanski radar nije dobro podržan i to ne jednim, nego sa više osmatračkih radara i to u više bandova sa zajedničkom integralnom tercijalnom obradom na nekom ASU, nema kvalitetnog rada. Nije da Amerikanci to ne mogu, oni jednostavno ulažu pare u druge sisteme jer računaju da njih niko tako ne može ni da napadne pa im je i ovakav Patriot po njihovom mišljenju dovoljno dobar.
Nešto posle pojave, dakle pomalo anemičnog S-300PT, usledio je nekoliko godina kasnije S-300PS uglavnom poznat kao Volhov-6. To je već bio sistem koji se mogao meriti sa Patriotom po tome što je na njemu napokon uveden sistem vođenja rakete nazvan TVM (Truck Via Misille) kod Rusa poznat kao TU-2 (TeleUpravljenjije Vtaroje) što je sistem koji spada u radiokomandne sisteme ali poseduje i pelengator u raketi za završnu fazu što ga delimično svrstava u samonavođene oblike. Tokom leta raketa se vodi prvo inercijalno na samom startu da bi ušla u pravac gađanja, zatim (u većini slučaja) prima i korekcije na putanji a na samom kraju radar osvetljava cilj i pelengatorska glava se navodi na cilj ali ne jednako kao u sistemima SARH (Semi Automatic Radar Homing) ili poluaktivno radarsko samonavođenje prema talasima odbijenim od cilja, već prema komandama sa zemlje koje idu ponovo na raketu. I detonacije bojevih glava su komandovane posebnim signalima radara po cilju a zatim hvatnim blizinskim upaljačima na raketi.
To je tada bio jedan od najmodernijih sistema vođenja ako ne i najmoderniji. Uklanjao je manu radiokomandnog vođenja (RC ili TU-1) koje je do 30 km odlično, ali preko te granice počinje da gubi na tačnosti, do 40 km se to oseća mnogo no preko te granice već gubitak tačnosti postaje problematičan da bi do granice od 50 km imalo smisla gađati samo relativno velike ciljeve sa nekoliko, dve ili tri rakete ipaljene u red, koje imaju velike bojeve glave, ali i tada rezultat često podbaci. TVM sistem je u poslednjoj fazi, pelengatorom na raketi vršio, da tako kažemo, korekciju grešaka vođenja preko te granice. Usled mogućnosti ometanja pelengatora na raketi a kako su kanali ka raketi i od rakete ka zemlji slabo podložni ometanju, ceo proces korekcije se izračunavao na zemlji, korišćenjem merenja na raketi i poređenjem slike sa rakete i sa nišanskog radara (ovo drugo je u stvari sekundarno i služi u nuždi pri nezahvatanju ili ometanju, primedba autora teksta). Istovremno primećujemo sličnost pa i istovetnost ponašanja na početnom i srednjem delu putanje kod oba sistema (SARH i TVM) a razliku samo na poslednjem, što i čini da se TVM sistem smatra posebnim, odnosno da je proistekao iz radiokomandnog ali da ima osobine i samonavođenja pa se tretira kao sasvim poseban. U njegovim osobinama se krije i malo poznata činjenica koja je rezultat opservacije autora ovog teksta a ne uvida u tehničku dokumentaciju i ispitivanja, naime metod je na samom cilju nešto netačniji od klasičnog SARH metoda, ne za red veličina ali za vidljiv koeficijent. Zato rakete ovog tipa nikad nisu i nikad neće moći da budu ultimativno dobre za obaranje najtežih ciljeva odnosno balističkih raketa i visoko supersoničnih krilatih projektila . Naravno po tom pitanju je ograničavajući faktor i konstrukcija rakete ali i kod nove dalekodometne rakete uveden je ARH a ne TVM koji po svemu sudeći nikada neće ’’pregaziti’’ 250 km dometa. To što se Almaz hvalio sa tom osobinom godinama u vezi S-300PM-2 Favorit, je još jedna stavka iz oblasti analogov njet, istina Rusi su na FM-2 (mada to tek na S-400 ima punu snagu), za TVM dali dotatne opcije pa je to nazvano SAGG, Seeker Aided Ground Guidance gde postoji opcja SARH na raketi. Naravno postoji i prednost TVM-a u odnosu na SARH osim te mane; prednost je u tome da je ovakav način vođenja otporniji na ometanje ako u borbenoj grupi aviona koji se gađaju postoji takozvani ometač radara u grupi. Ako ništa drugo SAGG (TVM) će prvo da ’’smlati’’ upravo tog ometača prelaskom na HOJ (Homing On Jam) dok SARH ima dobre šanse da otkaže. TVM ima prednosti i protiv takozvanih baražnih ometača, jer protiv njih može lakše da se bori čistom snagom upravo tom SAGG varijantom kada postaje sekvencijalni SARH, mada je to realizovano u punom potencijalu tek na S-400 a i SARH metoda Anteja sa mukom ali ipak drži korak dovoljno da bi za sada bila efikasna na taj način, no u borbi silom, SAGG su bolji uz ponovo samo malo manju preciznost. Ne najmanje značajno je i da su Almazove rakete metoda TVM i SAGG ili TU-2 daleko manje pa i dosta jeftinije ukupno, lakše za manipulaciju i posledično sa većim borbenim kompletima.
U odnosu na Patriota, S-300PS, uglavnom nazivan Volhov-6 u otovorenoj literaturi, je imao i jednu daleko bolju osobinu; to je sistem kompletno montiran na velika vozila točkaše sa pravom petominutnom pokretljivošću, nešto što Patriot nikada nije ni pokušao. Vertikalno sverakursno lansiranje je takođe prednost sovjetskih modela mada ne toliko bitna. Svi S-300PT su u nekoliko godina bili usavršeni po modelu S-300PS i dobili su TVM vođenje što je sa novom raketom povećalo domet do 75 km sa prvobitnih 47 km. Tako usavršene Birjuze dobile su oznaku S-300PT-1. Interesantno je navesti da je gađanje samo krstrećih projektila, po podacima sa specijalizovanog niskovisinskog detektora Krokodila, pre samog zahvata nišancem, upravo tim radiokomandnim raketama malog dometa do sada narentabilniji i najefikasniji način gađanja tog tipa vazdušnih ciljeva. Kako te rakete polako nestaju, jer se davno ne proizvode, u tu svrhu sada moderniji oblici S-300 Almaz koriste već zastarele rakete dometa 75 km i 110 km a u budućnosti će koristiti verovatno i one od 150 km kako budu polako dostizale svoj vek trajanja. Svih tih nabrojanih raketa ima relativno mnogo, naročito onih od 75 km i od 110 (92) km, pa danas postoji čak i jedna vrsta leteće mete od njih.
Patriot može zavnično da gađa osam ciljeva ali pri čemu samo tri (3) cilja mogu biti u završnoj fazi navođenja, kako je gore opisano. Na osnovu iskustva sa S-300PS, može se slobodno pretpostaviti da su realni brojevi i kod Patriota nešto manji od tih deklarisanih. Naime iako je S-300PS mogao da zvanično da gađa 6 ciljeva istovremeno od kojih su samo dva mogla da budu u završnoj fazi, u praksi on je mogao stabilno da gađa samo 4 cilja od kojih su dva u završnoj fazi. Neko slično umanjenje verovatno važi i za Patriota. Kako god, u sledećoj modernizaciji S-300PS je dobio još jednu novu raketu koja je imala domet od devedeset dva (92) kilometara a odmah su tako usavršene i Birjuze tj. S-300PT-1 koje su tako modernizovane dobile oznaku S-300PT-1A (mišljenje autora). Domet je za izvozne verzije S-300PS (poznat kao S-300PMU), rakete za domaću upotrebu imale su neznatno veći domet od približno 110 km.
Pitanje kanalnosti po ciljevima i raketama
Na ovom mestu moramo da razjasnimo osobine sistema vođenja TVM ili TU-2 u smislu njegovih multi-digit osobina ili broja kanala po ciljevima. Ako striktno formalno gledamo, sam Patriot koji gađa devet (9), rani modlei kasnije 8 ciljeva istovremeno može da ima samo tri (3) cilja u završnoj fazi navođenja, Volhov-6 i Birjuza dva (2) u završnoj fazi pri šest istovremeno gađanih. Dakle ako se držimo striktne formulacije istovremenog gađanja ti sistemi mogu da gađaju istovremno tri odnosno dva cilja istovremeno, ali singularno istovremeno. Razvoj elektronike tih godina je međutim omogućio da se iz velikog broja ciljeva koje otkrivaju akvizicioni radari (kod Patriota najčešće sam njegov radar u osmatračkom modu), izvadi po algoritmu odabira manji broj praćenih ciljeva (po nekim kriterijumima, opasnosti, udaljenja itd.) koji se uzima na stalno praćenje a onda se na KP kod nišanskog radara (kod S-300 PS nišanac i njegov KP su na istom kamionu, a kod S-300V to radi KP diviziona na odvojenom guseničnom vozilu) koji je snabdeven tim podacima o praćenim ciljevima, uz upotrebu spostvenog radara ili bez nje, algoritmom kandidata (opet po nekim kriterijumima) izdvoje oni ciljevi koji su kandidati za gađanje, predaju nišancu a neki od njih poslednjim algoritmom vatre (na samom nišancu u oba slučaja) i gađaju.
Naglo povećane performanse računara su donele mogućnost primenjenu na TVM sistemima, da se u tim algoritmima kandidata i vatre izabere više ciljeva ešaloniranih po dubini i(ili) vremenu leta rakete do njih, tako da se sukcesivno u poslednjoj fazi kada radar mora da pređe u mod osvetljavanja SAGG ili preciznog praćenja po raketi TVM (može da radi tako samo po dva cilja) nađu samo dva cilja, dok ostale prati i koriguje rakete ka njima, pa čim se u vrlo kratkom vremenu odrade ona dva prva cilja on odmah ili sasvim malo kasnije pređe da gađa i sledeća dva cilja u završnom modu. Dakle i Patriot i Volhov-6 jesu multi-digit sistemi, ali samo trokanalni odnosno dvokanalni u baznom smislu a osmokanalni odnosno šestokanalni u vremensko prostornom ešalonu ili etapno jednom rečju, ešalonu koji je vremenski (ne mora biti i prostorno) istina jako malen i sve to prolazi u praksi relativno dobro kao istovremeno gađanje, iako kako smo videli, ne baš istovremeno za sve, već dva po dva odnosno tri po tri. Inače stabilnost Patriota za ta tri cilja je jako jako upitna.
Upravo na ovoj osobini se razlikuju fundamentalno S-300 Almaza (dakle PT-1A, PS i nadalje i Patriot) od sistema S-300V koje je izveo Antej na čelu sa projektantom Jefremovim.
Kako je razvijan S-300V (V-1, VM, VMD, VM-4) Antej
Prosto rečeno S-300V Antej ne gađa sukcesivno dva po dva cilja od šest po ešalonu, on zaista gađa svih šest ciljeva bukvalno istovremeno. Istina starije verzije bi mogle da gađaju četiri (4) cilja manjim raketama a druga dva (2) cilja velikim raketama, što je bio moguć ali manje verovatan scenario, ali zato nove verzije od Anteja-2500 imaju svih 6 univerzalnih iluminatora koji jednako vode i velike i male rakete dok je poseban iluminator za velike rakete ukinut i sve one se lansiraju sa trasportno lansirnog vozila bez iluminatora a koje je u sprezi sa lanserom malih raketa koji svih šest (6) imaju iluminator. Tako se i praktično može gađati svih šest (6) ciljeva istovremeno samo malim raketama ili samo velikim raketama, ovo drugo je naravno taktički nonsens. Kao što postoji direktna analogija između Patritota i Almazovih S-300P takođe postoji i američka anlogija sa Antejevom S-300V. Naime, čuveni američki mornarički sistem protivazdušne odbrane, pa može se reći slobodno i protivraketne odbrane odavno, sistem Aegis (Aegis je štit boginje Atine) sa raketama Standard (proisteklim iz legendarne linije flotnih raketa Terijer i Tartar), situaciju u VaP-u prati sa svojim gigantskim, na bokovima broda okačenim FAR, a gađa sa četiri posebna nišanska radara starog tipa, odnosno tanjirastim antenama. Istina on formalno u snopu svake od te četiri antene može da gađa dva cilja ako su u prostornom ešalonu ali kako je to uzak snop, to je od male koristi osim možda baš na moru gde protivbrodske rakete ponekad dolaze u parovima pa i u većim grupama relativno blisko jedna drugoj, što za većinu dugodometnioh sovjetskih i ruskih raketa uglavnom ne važi, ali važi za prostije oblike raširene po svetu. Dakle ako tražimo analogiju, Antej S-300V ima sličnosti u procesu gađanja kao kada krstarica tipa Tajkonderoga ili razarač Erlih Berk, gađa istovremeno sa više nišanaca na više ciljeva raketama Standard. Iako ruski novinari imaju neurološko zadovoljstvo kada u svojim prilozima o ruskom oružju koriste sintagmu analoga nema (anlogov njet) i tu sintagmu koriste i za ove sisteme, kao što vidite to nije tačno, za Almazove rakete zaključno sa S-300PS i starije uopšte, a za Antejeve ipak delimično, jer zaista, ali samo na kopnu sistema kao što je Antej do skoro nije bilo ni sličnih. Tek u poslednjih nekoliko godina Iran se sopstvenim razvojem približio osobinama ovog sistema i to gle čuda, na bazi raketa Standard, onih istih američkih koje je nekada imao u naoružanju na svojim brodovima. Ruku na srce iranski program se veoma daleko odmakao od američkog originala i dostojan je svakog poštovanja ali je većina osobina sistema nepoznata pa ne možemo da budemo sigurni po pitanju razlika sa Antejem, mada su one već na prvi pogled fizički vidljive.
Jedina sličnost između S-300V Anteja i S-300P Almaza je u nišanskom radaru, koji su u početku imali čak i nešto zajedničke tehnlogije. Jednako kao i kod Almaza funkcije Antejevog nišanskog radara su u smislu pretrage slične,(mada Alamazovi modeli dalje otišli u tome). Istina Antejev radar je samo u startu imao više pretreživačkih modova (u odnosu na S-300PT Birjuzu) ali su ga kod Almaza po tome dosta prevazišli već sa Volhovom-6 ili S-300PS pa je to prešlo i na modernizovane Birjuze ali i na kasnije modele. I tu se sve sličnosti otprilike i završavaju, sve ostalo je različito. Različite su i rakete i sistem vođenja i pa čak i poneka metoda vođenja, mada u ovom poslednjem najmanje razlika ima.
Razlike po raketama
Prva i najrigidnija razlika je u samoj raketi. Rakete Anteja i Almaza nisu čak ni približno slične. Antejeva raketa je pravi supersonični presretač. Postoje dve rakete veća i manja, veća je bila dometa 100 km (danas gura 250 pa i 350 km) i namenjena za obaranje balističkih projektila, dalekih aviona, recimo postavljača smetnji pa čak i AWACS-a i vrlo visokih ponekad i brzih stratosferskih izviđača kao i borbene avijacije koja leti u stratosferi nadzvučnim brzinama. Mala raketa je slična većoj u drugom stupnju samo sa daleko manjim prvim stupnjem za ubrzanje (busterom) i namenjena je za gađanje taktičke avijacije na daljinama do 75 km (danas gura do 120-130 km). Velike rakete je u paru nosio gusenični lanser a male rakete su na istom takvom lanseru bile u baterijama po četiri, jer se računalo na njihov veći rashod. Rakete su bile dvostepene, vrlo brze i vrlo skupe i veoma teške. Manja raketa je bar upola teža od najtežih Almazovih raketa a velika skoro tri puta. Almazove rakete su bile daleko jednostavnije i lakše, jednostepene i lansirane sa guseničnih točkaških lansera po četiri lansera na svakom. Zajednički im je bio vertikalni start iz kontejnera sa paljenjem glavnog motora u vazduhu kao i programirano letenje u sektor gađanja na samom početku putanje. Razlika je bila u upravljanju, Antejeve rakete su imale upravljanje vektorom potiska dok su Almazove bile sa dominantno aerodinamičkim upravljanjem. Antejeve rakete su bile mnogo skuplje ali je njihova koncepcija omogućavla uspešno presretanje superbrzih ciljeva kao što su balističke rakete, nešto što Almazove rakete nikad nisu dostigle, čak ni danas, barem ne na tom nivou. Opet Antejeve rakete nisu imale nikakvu rentabilnost za gađanje krstarećih raketa, a njihov brutalni start, odbacivanje prvog stupnja i ogromna brzina je uslovila veliku minimalnu daljinu gađanja i slabiju upravljivost na početku pa nisu ni bile pogodne za gađanje krstarećih raketa. Male rakete Anteja navodno to mogu da obave ali ne i na granično malim visinama njihovog leta pogotovu sa otkrivanjem na manjim daljinama (mišljenje autora). Usled toga sistem Antej je od prvih modela do danas prvi i najvažniji objekat koji štite sistemi Tor malog dometa i to je jedan od razloga što taj inače skupi sistem nije u potpunosti zamenio Osu na nivou brigadne trupne PVO jer do skoro nije proizveden u dovoljno velikom broju i taj proces se tek danas privodi kraju, bolje rečeno biće gotov tek za jedno pola decenije i zbog toga je Osa i imala jednu značajnu modernizaciju. Istinu rečeno, sa zabludom samodovoljnosti susreli su se i Almazovi sistemi za koje danas već poslovično znamo da u neposrednoj zaštiti imaju ni manje ni više nego već širokopoznati sistem Pancir. Inače, isto tako su prve Ose štitile Krugove jer se neko pametan dosetio da se ne osloni na neposrednu zaštitiu Krugova samo topovima od 57 mm makar bili i sa radarsko računačkim grupama.
Druga fundamentalna razlika je bio sistem vođenja rakete. Dok je Almaz već navedeno koristio TVM metod, suštinski proistekao od radikomandnog sa uplivom samonavođenja, Antej S-300V je odličan primer savremenog rešenja klasičnog poluaktivnog samonavođenja na radarom obasjan cilj ili SARH skraćeno. On zaista gađa šest ciljeva istovremeno. Pitanje je kako kada jedan nišanski radar kod Almaza i Patriota to mora da radi ešalonirano po dva odnosno tri. Rešenje je jednostavno, nišanski radar na Anteju S-300V nema isijavanje po cilju, ne šalje čak ni komande za raketu na korigovanom delu putanje; sve te funkcije su prebačene na radarske iliuminatore, suštinski klasične, na starinski način gledano, radarske antene koje se nalaze na vozilima lanserima. Sva vozila lanseri imaju svoju antenu i preko njih je vršeno i slanje komandi na raketu i ozračavanje cilja (iluminacija) u završnoj fazi samonavođenja. Zato je Antej stvarno i u potpunosti bio sistem koji je u bukvalnom smislu reči bio šestokanalan po cilju bez ikakvih ograničenja osim veličinom sektora nišanskog radara ali to je zajednička karakteristika svih sistema o kojima govorimo uključujući i pomenuti Aegis a tako je i danas.
Razlike su naravno postojale i u metodi vođenja mada su postojale i sličnosti. Oba sistema su imale programabilan izalazak na putanju za praćenje, inercijalnu fazu prema početnim podacima i oba sistema su imala korigovanje putanje rakete na srednjoj fazi, međutim u poslednjoj fazi vođenje kroz raketu je složeniji oblik metode sa više različitih mogućnosti nego poluaktivno samonavođenje.
Postoje i druge takođe važne razlike, naime Antej je bio u svim nabrojanim verzijama na gusenicama dok je su Almazovi modeli koristili kamione velike nosivosti i visoke prohodnosti. To je sa sobom povlačilo nekoliko bitnih razlika. Antej je bio za klasu pokretljiviji pogotovu što je mogao da svlada i teške terene, sa druge strane korišćenje specijalizovanog guseničara je nešto što je bilo skuplje, teže za održavanje i na kraju ograničilo snagu radara, ali kako on ima manju funkciju nego kod Almaza to nije došlo do izražaja sve do pojave S-400 sistema, no to je druga priča iz koje je Antej uspeo da izađe i da parira. Iz istog razloga, dakle različitih vozila, borbeni komplet Anteja je uvek bio dosta ograničeniji, prosto propisan, nego kod Alamazovih modela koji su mogli da kombinuju od četiri pa sve do osam (formalno do dvanaest) lansirnih uređaja; Antej je morao da radi sa ograničenim brojem lansera, pogotovu što oni kod njega imaju aktivnu ulogu u fazi vođenja pa pre gađanja imaju proces međusobnog pozicioniranja sa nišancem koji se danas može izbeći ali je u svakom slučaju korisno. Takođe poslednje ali ne i zadnje, Anteju je dodat specijalizovai sektorski radar u X bandu koji je namenjen za hvatanje trasa balističkih projektila, što pokazuje i samu tendenciju projektanata da odgovore trebovanjima za TTZ trupne PVO što je potpuno udaljilo sistem od osobina prema kojima je razvijen Almazov model.
Još jedna i poslednja razlika, trupna PVO je uvek bila nešto manje izdašno finansirana i zato je isterala svoje i dobila moćan ali specijalizovan sistem koji je skup, pa samim tim nije ni mogao u neku masovnu proizvodnju. Za razliku od njega Almazovi modeli su bili predviđeni za masovnu proizvodnju i na nju se krenulo sa S-300PT i S-300PS i modernizacijama u S-300PT-1 i S-300PT-1A koji je malo proizvođen a većina modernizacija je izvršena u trupi ili pri kapitalnom remontu.
A onda se SSSR raspao i sve je krenulo nekim drugim tokom.
Kako stvari stoje danas ?
Nećemo se upuštati u događaje iz proteklih decenija detaljno. Firma Antej je propala ali je vlada odlučila da je spase tako što ju je kao nezavisnu uključila u koncern koji se danas zove Almaz-Antej. Antej je sporije razvijan i sporije usavršavan a ni u izvozu nije imao velikih uspeha mada je imao nekoliko prodaja u poslednjoj deceniji. Sa druge strane Almaz je lakše podneo decenije krize pre svega dobrim izvoznim aranžmanima i daljim vrlo ozbiljnim razvojem početne ideje. Tako su razvijeni daleko bolji modeli od S-300PS (koji je i sam imao izvoznih uspeha kao S-300 PMU) odnosno jedna konfuzna linija. Zapravo dosta dobru novu verziju S-300PM, mnogo bolju od S-300PS, su u kriznim godinama ponudili na izvoz kao S-300PMU-1 i imala je dovoljno uspeha. Za dalje usavršavanja nije bilo para jer nije bilo ni države takoreći, pa su modernizacije i novi model prvo razvijeni za izvoz kao S-300 PMU-2, da bi onda od zarade bila realizovana i domaća verzija S-300PM-2. Na kraju te priče razvijen je jedan već dosta udaljen od početnih osnova, skoro pa nov sistem, S-400 Trijumf koji se istina i dalje dobrim delom zasniva na nekim starim baznim principima linije ali ima i veoma važnih promena i koji je trenutni hit u izvozu. Antej je bio mnogo manje uspešan. Ali posle integracije s probudio. S-300VMD poznat kao Antej-2500 za izvoz, izvoznih uspeha praktično nije imao, ali je posle integracije u Anteju urađena njegova duboka modernizacija (koja se prodaje bez promene imena kao Antej-2500) koja se sada nalazi na spisku izvoznih modela i imala je nekoliko prodaja. To je u stvari za domaće potrebe S-300VM-4 sa do sada najboljim vršnim performansama i neznatnim razlikama u detaljima.
Izvozno aktuelna verzija Antej-2500 danas sa svojim većim raketama dostiže bez problema 250 km dometa a na prodaju su čak i one sa 350 km reklamnog dometa. Manje rakete su izgurale na 120-130 km što je vrlo važno. Rakete najvećeg dometa su pouzdano ostvarile pogodak na 302 km što je neka vrsta rekorda već nekoliko godina kod Rusa za aktivnu trupu.
Almazovi S-400 Trijufi sa klasičnom raketom nikad nisu pregazili tačno 240 km koliko im je rekord na poligonu od mogućeg fabričkod dometa od 250 km. Nova vrsta rakete jeste, ona je nezvanično još uvek, uspela da obori cilj na 340 km daljine ali ona stiže u trupu tek u ovom trenutku ili u skoroj budućnosti i potpuno je različita, naime radi se o dvostepenoj raketi, sa aktivnom radarskom glavom ARH (Active Radar Homing) na završnom delu putanje i ona će očigledno biti glavni hit za ekstremno daleke ciljeve i verovatno bolje od klasičnih raketa gađati balističke projektile (ali i dalje ne bolje od Antejevih raketa), i zapravo biće samo moćna dopuna osnovnim raketama od tih 250 km dometa a očekuje se da će trupa dugo da bude naoružana u miksu i sa starijim modelima za rentabilno gađanje manje dalekih ciljeva, ponajviše niskoletećih na manjim daljinama. Ta raketa je u fizičkom smilsu još uvek nepoznanica. Ono što je zamimljivo, očekuje se i uvođenje malih novih raketa sa ARH glavom, jednakih onim koje treba da se koriste na Vitjazu od 130 km dometa, pa čak i njene podverzije sa 60 do 70 km dometa. Te rakete su mnogo kasnile ali su na kraju ipak izgleda savladale sve bolesti i krenule u proizvodnju ali su u ovom trenutku fizički i dalje nepoznanica. U nekim nezvaničnim analizama koje zaslužuju posebnu temu smatra se da su te rakete specijalizovane i kao takve rentabilne ali slabih vršnih performansi. Sa takvim arsenalom raketa, S-400 postaje stvarno jedinstven i neobičan sistem i tek tada će u punom smislu važiti analogov njet, ali on nije ni nosio oznaku S-300 nikada.
Proizvodnja S-300 Favorita koji je i raširio famu po svetu odavno više ne postoji, pogoni rade naveliko samo S-400 Trijumf već skoro deceniju. U tom smislu fama zvana S-300 polako dolazi svome kraju ali nije on baš blizu; naime mnogobrojne prodaje širom sveta su se realizovale i malo je verovatno da će se ti korisnici skoro odreći usluga sistema, kod njih će trajati još decenijama. U samoj Ruskoj vojsci će takođe neko vreme biti verzije PM-2 dok se starije verzije, pre svega PS i PM polako odbacuju ili predviđaju za prepravke i prodaje manje platežnim kupcima koji doduše imaju sada već i mogućnost da slične sisteme nabave u Kini. Bilo je i spekulacija da će se i S-300PT-1A Birjuze koje su uredno skladištene dovesti u red, delimično modernizovati i prodavati. Nije to toliko verovatno jer u tom slučaju nastaje problem sa raketama a zasnivati prodaju samo na starim raketama nije zgodno, mada remont tih raketa može da se otvori recimo u Belorusiji koja bi takav posao možda rado prihvatila. Istina tu je pitanje da li bi takve prodaje uspele na tržištu, sve je to staro ipak skoro pola veka i teško da se može dovesti u poželjno prodajno stanje obzirom da konkurenciju ipak imaju, pre svega kod Kineza, no Kinezi još uvek nisu izgradili brend. S-300 Antej je još uvek u proizvodnji i verovatno će biti još dosta vremena jer njegova specijalizovanost mu ne omogućave veliku seriju, ali ga održava aktuelnim. Kopnena vojska je izašla skoro sa sistemom Viking, koji kombinuje male rakete Anteja dometa 130 km sa najnovijom verzijom sistema Buk dometa 70 km kome bi evetnualno bile dodate i Almazove rakete sa Vitjaza dometa 70 i 120 km i verovatno misle na tome da zasnuju trupnu PVO. To uopšte nije loš asembli, možda malo skup ali moćan. Antejevci ne vole da koriste oznaku S-300VM-4 radije koriste Antej-2500, svesni da je famu zvanu ’’es trista’’ po svetu raširio Almazov S-300, ali eto njihov, Antej ’’es trista’’ će biti verovatno najdugovečniji.
Oznaka -V inače znači da pripada kopnenoj vojsci kao što ozaka -P znači da pripada PVO a -F floti.
dipl.ing. Branislav Tomislav Kojadinović Matanović
|
