Juzni Sloveni u Austrougarskoj vojsci u periodu 1914-1918.

8

Juzni Sloveni u Austrougarskoj vojsci u periodu 1914-1918.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121


Драгутин Новак



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121






offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121

http://library.foi.hr/knjige/knjiga1.aspx?C=2654&H=&vrsta=&grupa=&lang=hr&broj=1

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121


Portret kapetana Petra Bige, Muzej Grada Novog Sada.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121

offline
  • Pridružio: 20 Apr 2012
  • Poruke: 8

Скроман допринос теми у виду скраћеног текста из књиге о Варош Лешници, варошици у западној Србији на реци Дрини, која је данас у саставу општине Лозница.

Командант Рафајло Крнић

Лешница је за време Првог светског рата била погранично место и у њој је постојала аустро-угарска војна команда. Командант је био Рафајло Крнић, по народности Србин из Крајине, који је завршио Војну академију у Бечу. Овај аустро-угарски официр заљуби се у Загорку Исаковић, девојку из једне од најимућнијих и најугледнијих породица у Подрињу.
После завршетка Првог светског рата и стварања Југославије, Крнић је од наших власти добио један чин више и југословенску официрску пензију, што су уосталом добили, после уједињења, и сви Срби и хрвати који су се налазили у аустро-угарској војсци. Крнић је женидбом у мираз добио кућу и око педесет хектара земље, посед звани Шљокуша.
И тако је овај бивши аустријски официр засновао породицу у Лешници и између два светска рата уживао знатно имање и велику мајорску пензију, подизао двоје деце, старијег Петра, званог Пећу, и млађу кћер Љиљану. Постао је угледни грађанин Лешнице али се није много дружио са мештанима, нити са својим комшијама. Мада нам је био комшија, ја никада нисам ушао у њихову кућу, нити је он или неко од његових долазио код нас. И поред тога, наши су односи били сасвим коректни. Чак је и мом старијем брату помогао кад је служио војску у Загребу, јер је познавао његовог команданта. Веома ретко сам га виђао, само кад пролази поред наше куће и иде у цркву или, са ловачком пушком, на своје имање. Био је здрав, као млад вероватно леп човек, црномањаст, средњег раста, широких рамена, скромно обучен. Ишао је брзо а корак му је био оштар, војнички. У лешничке кафане није улазио и није ми познато ни да је имао пријатеља у месту, осим својих шурака и њихових породица. А и ти односи, колико сам знао, нису били много срдачни. Уопште, остављао је утисак озбиљног и затвореног човека, бар за нас, његове комшије. Кад сам као ђак основне школе, недељом, заједно са осталим ђацима, а касније и сам, ишао у цркву, запазио сам га да за пултом, у цркви, продаје свеће и на послужавнику скупља прилог за цркву. Био ми је стран и несимпа-тичан. Како ми је причао брат, био је један од главних у црквеном одбору. Славио је славу Светог Стефана и представљао се као велики православац и Србин. Нико тада није могао ни наслутити да је немачки обавештајац.
Уочи уласка окупатора у Лешницу, многе породице, плашећи се одмазде, склањале су се из варошице у колибе, које су се налазиле у подножју Видојевице. Тако сам и ја са својим родитељима, сестрама и њиховом децом, отишао да живим у нашој колиби, а старији брат и зет су били мобилисани у војску. У току једне ноћи, неколико дана после после бомбардовња Београда, чули смо пуцњаву у правцу пута Шабац-Лозница и знали смо да то долази немачка војска. Сутрадан, неко нам је јавио да се Немци коректно понашају према становништву и да можемо слободно да се вратимо кућама. Враћајући се заједно са више породица, јер смо тако били слободнији, сретнемо код железничке станице Рафајла Крнића и распитујемо се каква је ситуација у Лешници, а он нам прича о Немцима све најлепше. Ми се покочили од страха шта ће бити са нама, а он сија од задовољства и каже: “ Сада ћете видети шта је права држава”. Нисам сигуран, можда је рекао и правна држава. На нашу жалост, ускоро смо то и видели и по злу добро запамтили. Тада ми се учинило да је то неки други Крнић, некако усправнији, виши и млађи. Схватио сам да су Крнићу дошли његови. Како су Срби наивни кад су помислили да ће од аустроугарског официра, коме су дали добру пензију, створити Југословена.

Окупација

После Другог светског рата нашао сам се у Врњачкој бањи са Михаилом Пејићем, професором из Лешнице, иначе сином познатог велепоседника Паје Пејића. Михајило је студирао у Бечу и тако савладао немачки језик да је боље познавао немачки књижевни језик од многих Немаца. Заједно са њим и његовим сином становао сам у истој вили у бањи и поред осталог, он ми је причао. Чим су Немци ушли у Лешницу, немачка команда за наш крај сместила се у велелепну кућу његовог оца, а њега су узели за тумача. На првој официрској вечери у њиховој кући, којој су присуствовали Рафајло Крнић и Михајло Пејић, најстарији официр је предао Крнићу високо немачко одликовање за изузетне заслуге које је учинио за Трећи рајх и поставио га за немачког повереника за Подриње. Ово је било други пут да Крнић добија неограничену власт у Лешници. Михајилу није било пријатно што је и он био прису-тан и ово чуо јер се плашио да ће Крнић радити на томе да га уклони зато што много зна о њему. Међутим, Крнић је толико био убеђен у коначну победу Немачке да се нимало није осећао угроженим већ је немачко одликовање сматрао сасвим нормалним и њиме се поносио. А када се видело да Немачка губи рат није имао времена да мисли на Михајила.
Првих дана окупације пролазила је кроз Лешницу у непрекидним колонама немачка војска, која је ишла у правцу Шабац-Лозница и даље не југ за Грчку а у супротном правцу се кретала колона наших заробљеника. Једна већа група наших заробљених војника, приближно једном пуку, дотерана је и испунила наше црквено двориште. Наша кућа налази се преко пута цркве и могао сам, са наше терасе, да посматрам шта се дешава у црквеном дворишту. Наше заробљене војнике, читав пук, спроводило је и чувало само неколико војника. У црквено двориште дошли су један немачки официр и Крнић. Немачки официр је наредио да се војници построје а затим је саопштио, а Крнић је преводио наређење, да сви, осим Срба, могу да иду својим кућама. После овог саопштења многи наши заробљеници, Црби, који су били слободнији и сналажљивији, кришом су прескакали црквену ограду и бежали. Имао сам утисак да се немачки војници нису много трудили да их у томе спрече.

Кад је Немачка напала Совјетски Савез, 22 Јуна, у Лешници, као и у свим мањим местима Подриња, није више било ни једног немачког војника. Они су се, сасвим неприметно повукли, а са њима отишао и Рафајло Крнић. Немачке мање посаде задржале су се само у Шапцу, Богатићу, Лозници и Бањи Ковиљачи (у Подрињу). Са повлачењем немачке војске и одласком Рафајла Крнића из Лешнице, почела је постепено да се организује нова власт. Сада су власт имали новоформирани партизански и четнички одбори. Главни носилац власти у варошици постаје Петар Крнић, студент права и секретар партијске ћелије у Лешници и, као што знамо, син Рафајла Крнића, немачког повереника за Подриње.
Партијска ћелија коју је основао и којом је руководио Петар Крнић одржала је састанак 8. августа 1941. године и формирала Лешничку партизанску чету. За командира чете је поста-вљен Станко Орељ, активни подофицир бивше Југословенске војске. Четници су такође осно-вали своју чету и за командира поставили Ковачевића, који није био рођени Лешничанин. Истовремено су и једни и други изабрали своје народне одборе.
У току лета 1941. године заједничким снагама ослобођено је од окупатора цело Подриње, изузев Шапца и Богатића. У борби за ослобођење Богатића настрадала је Лешничка партиза-нска чета, у којој је јуначки погинуо Станко Орељ и тринаест лешничких омладинаца, од којих ни један није служио војску. То су, у ствари, још била деца, јер неки од њих нису имали ни седамнаест година и нису имали никакву претходну војничку обуку. У тој борби за Богатић, као ни у једној другој, није учествовао њихов идеолог, Петар Крнић, партијски руководилац за Лешницу и околна села. Подриње је било слободно од јуна до октобра 1941. године а власт су делили и гложили се партизани и четници.
Последња акција устаника у Подрињу против окупатора био је неуспео напад на Шабац, а онда се на нас сручила казнена експедиција. Са њом је поново дошао на власт Рафајло Крнић. И тако, био је то трећи пут да у једном људском веку један исти човек долази да влада. Одлази са власти отац а долази син, а потом одлази син а долази отац. Да ли се то збило још код неког народа у свету?
Старији људи и жене са децом и омладином бежали су испред Казнене експедиције у неприступачније крајеве Јадра. Лешница је прво бомбардована из авиона а затим попаљена од казнене експедиције.
На Свету Петку или, како народ зове, Петковачу, 27. октобра 1941. године, немачка војска је опколила Лешницу и у стрељачком строју претресала сваку кућу, зграду, грм и њиву и покупила све мушкарце изнад седамнаест година. Рано ујутру тога дана дотерали су све мушко становништво које су пронашли, у центар Лешнице. Али, да чујемо шта нам прича очевидац Микаило Велимировић, који је и сам присуствовао овој несрећи.
Кад смо се отац, брат и ја вратили из бежаније, пријавили се Крнићу и добили објаве, устали смо раније да рашчишћавамо рушевине од бомбардовања и паљевина, да поправимо што се поправити може, да се некако преживи наступајућа зима. Кад, у двориште упадоше немачки војници, истераше нас на улицу и заједно са осталим народом дотераше у центар варошице. Постројавајући, гурали су нас и мували, јер нисмо разумели шта хоће од нас, а од страха смо се покочили и избезумили, тако да смо деловали изгубљено. Најзад су све нас, мушкарце из нашег места, сврстали у четири реда, од липе, преко пута цркве, до куће Веселина Пејића, у дужини од око 200 метара. На сва четири угла фудбалског игралишта, данашњег парка, били су постављени митраљези уз велики број немачких војника. Само што су нас сврстали у редове кад дођоше Крнић и немачки официри, у пратњи велике групе немачких војника и стадоше испрењд нас. Најстарији официр по чину извади из џепа списак и стаде прозивати по имену и презимену а Крнић објашњава да прозвани људи изађу из строја и стану неколико корака испред њих. Командант, који је прозивао, пошто слабо зна наш језик, натуца, и Крнић мора да понавља име и презиме прозтваног, а када је дошао до имена Жике Јовановића, керамичара, толико је замуцао да је Крнић изнервиран скоро, истргао списак из руку немачког команданта и сам наставио са прозивањем. Затим је пришао прозванима и из групе издвојио Шћепана Братића, Милутина трифуновића и Милорада Бељца, њих задржао, а нмаредио немачким војницима да остале терају јер, вели, то су комунисти. Иза сваког на смрт ишао је по један војник са револвером у руци, према зидовима порушене куће Ивана Исаковића. Кад су дошли до зидова порушених кућа, немачки војници су пуцали мученицима из револвера у потиљак. Згрчених руку и ногу су падали на земљу а крв и мозак су прштали на све стране.
Крнић се после овог злочина обратио присутнима, док побијени још ни душу нису испустили, речима: ”Они нису заслужили да се сахране на гробљу, тамо где се људи сахра-њују већ на мрцилишту.” Тако је и урадио. Наредио је да се сахране на ледини, са леве стране пута за село Доњи Добрић, чим се пређе железничка пруга. Осталом, преплашеном народу, наређено је да иде кућама.

Крај Рафајла Крнића

Био је 12. септембар 1943.године. Рафајло Крнић, свемоћни немачки повереник за Подриње, враћао се возом из Шапца, где је држао збор о непобедивости немачке војске. На железничкој станици дочекао га је син. И да би брже стигли кући, нису хтели да иду кроз варошицу, већ су пошли пречицом, којим је путем Рафајло често ишао на железничку станицу. Једно време су ишли стазом поред пруге, а затим су скренули стазом кроз шљивик. Из кукуруза су искочили четници, опколили их и Рафајла убили из непосредне близине. Четници су могли без пробле-ма да убију и Петра али су га поштедели.
Када је Рафајло Крнић убијен, у Лешници је настала паника, јер су се очекивале репресалије Немаца. Његова супруга је замолила немачку команду да не убијају недужне мештане, јер су јој мужа убили одметници из шуме. Тако су Лешничани остали поштеђени. Крнић Рафајло је сахрањен на лешничком гробљу, али га је ожалошћена и огорчена родбина, побијених на Свету Петку исахрањених на мрцилишту, ископала ноћу и бацила у речицу Лешницу, која протиче поред самог гробља.
Петар Крнић се после рата крио у Београду где је и ухапшен. Суђено му је у Шапцу и осуђен је на седам година затвора. После издржане казне, уписао је Технички факултет, завршио га и запослио се. Када му је било дозвољено, отишао је у Канаду где је и умро.
Извор: Прича о Лешници – Тимотије М.Рељић – Шабац 2013

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121




offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121


Antonije Oreskovic

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2015
  • Poruke: 1325

To ti je grof Andraši.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8121

Pardon, greska..



Antonije Oreskovic.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1236 korisnika na forumu :: 47 registrovanih, 5 sakrivenih i 1184 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., AleksSE, aramis s, awathorn, babaroga, Belac91, bojank, Botovac, branko7, BSD, calvi, celik, darkangel, dekao, Dovla, dragoljub11987, dragon986, Drug pukovnik, Futurama, goran.vvv, hyla, igorkozar83, ikan, Joja, Kubovac, kuntalo, lakiluciano, Lieutenant, LUDI, MarKhan, Marko Marković, Mercury, Moravac97, NenadG, Novi, pein, PrintZip, pristinski korpus, renoje2, Snorks, SsssssNOVI, Toni, TroxX, USSVoyager, vlvl, voja64, VP6919